Ненад  ГРУЈИЧИЋ

Ова књига није антологија. Она је алманах стихова, својеврсни бедекер кроз „песничке пределе“ едиције „Стражилово“. У новембру 1970. године, изашао је први од укупно тридесет осам бројева листа „Стражилово“, који је, тако, наставио традицију истоименог листа што је с прекидима излазио у Новом Саду од 1885. до 1894. године, у време када су на овим просторима цветали и гасили се многи листови и часописи за забаву, поуку и књижевност. Први број старог „Стражилова“ изашао је 3. јануара 1885. године. Оснивач и уредник био је Јован Грчић, а дружину око њега сачињавали су Ђорђе Магарашевић, Ђорђе Дера, Милан Савић, Милан Јовановић и Стеван Милованов. „Стражилово“ је престало да излази 1888. године када се ујединило с „Јавором“ који је уређивао Илија Огњановић-Абуказем. У „Стражилову“ бр. 52/1888 Јован Грчић пише: „Завршавајући с овим бројем Стражилова праштам се овде са милим сарадницима својим, којима љубав и пријатељство нећу заборавити док сам жив“. Но, четири године после, Грчић се разилази са Огњановићем и поново покреће „Стражилово“ 1892. године. Лист је излазио до октобра 1894. године када је, опраштајући се, Јован Грчић обавестио читаоце да је лист „спао на двеста претплатника“.
Непуних шест деценија потом, лист је обновио и уређивао Богдан Чиплић од 1952-1953. Лист се брзо угасио и тек 1970. године, новембра месеца, излази ново „Стражилово“ око којег се окупио велики број сарадника који, без хонорара, пишу за овај живахни и Новом Саду потребан лист. Главни и одговорни уредник био је Раде Обреновић, а остали сарадници Милорад Црњанин, Арпад Вицко, Милан Милић-Јагодински и Срећко Дрк. Лист је излазио до фебруара 1974. године. Главни покретач и, на махове, фанатични инспиратор рада на листу и око њега био је Раде Обреновић који је, како је једном приликом записао Василије Калезић, „највише радио, највише се борио и највише веровао. Само се његовом умешношћу, његовом тихом упорношћу, чак и неком необјашњивом сналажљивошћу може објаснити излажење листа у тако тешкој материјалној ситуацији каква је у ,Стражилову' била од првог до последњег броја, као што се његовом мекошћу, извесном тактиком и опрезношћу може објаснити што је лист помало ,мек', недовољно борбен и почесто на маргини крупних догађаја“.
Уређивање и буквално прављење листа „од ничега“, у ситуацији када није имао никакву материјалну потпору, подразумевало је и свеколико жртвовање које, из данашње перспективе, у појединим својим епизодама, делује помало патетично, али управо онолико колико сам живот и прилике то могу да уреде. Тако, на пример, главном уреднику није било тешко да неколико пута пешке оде до Ирига (где се налазио оснивач, Прва српска читаоница – основана 1842) да би нови број изашао на време. Лишени салонског и бирократског односа према уредничком послу, људи на челу „Стражилова“ били су заљубљеници у парнасовску симболику имена листа, која осветљава духовну помрчину и стреми ка „немогућем“.
Живот листа наставила је едиција „Стражилово“ која је стартовала јуна 1972. године књигом песама Ђорђа Сударског Реда Речи које чине мој спровод. Интересантно је помена да још једна књига носи бр. 1, збирка песама Ференца Деака Додир слоноваче, која је штампана октобра 1972. године. И у овом куриозитету има лепе симболике. Главни уредник био је опет Раде Обреновић, а прву редакцију сачињавали су Владимир Богдановић, Милан Јелкић, Ђорђе Сударски Ред и Бранка Новаковић. До овог тренутка, у „Стражилову“ је објављено сто педесет пет књига, од чега су више од половине (осамдесет девет) песничке. Отуда и одлука издавача да поводом своје двадесетогодишњице штампа баш алманах поезије.

ИИ

У овоме алманаху налазе се песме 161 песника Подељене су у четири циклуса: Домаћи песници, Страни песници, Домаћи песници за децу и Страни песници за децу. (Једна народна песма налази се изван ових циклуса) У сваком циклусу песници су поредани азбучним редом. Сваки песник заступљен је са по је­дном својом песмом. Таква концепција учинила се приређивачу најоптималнијом с обзиром на пригоду поводом које се и штампа алманах. Сваки други приступ водио би у антологијски избор, у драстично смањивање броја аутора, што би приређивача довело у незгодну ситуацију да спрам издавачког контекста „Стражилова“ призива и друге контексте и односе, те би производ била књига којој 20. годишњица „Стражилова“ више не би била повод. Поучени једним злосрећним искуством поводом 30. годишњице едиције „Прва књига“ Матице српске, није нам било тешко да овом пригодом послу приђемо на другачији и примеренији начин.
Пажљиво прочитавши сваку књигу, приређивач је бирао, по његовом мишљењу, најостваренију песму одређеног аутора, ону која је, у оквирима дате поетике, најчитљивија на мапи песничког рукописа И поред добре воље и високог степена толерантности, које оваква пригода омогућава и призива, песме једног броја аутора нису нашле своје место у овоме алманаху. Песнички текстови неколицине аутора, једноставно, нису задовољавали основне критеријуме приређивача, односно, нису садржавали онај преко потребни „вишак језика“ који говори да се ради о колико-толико зрелом остварењу или, пак, о клици талента која би могла да изнедри боље песничке творевине. Дакле, и „Стражилово“, као и многи издавачи, имало је својих издавачких промашаја, неуспешних књига које су, на овај или онај начин, доспеле до издавача и штампарије, потом. То је усуд издавачког посла и велико је питање може ли се томе шта замерити. Издавач се памти по добрим књигама А таквих „Стражилово“ има.
Од осамдесет девет песничких књига осам су антологије и панораме. Уређивачка политика „Стражилова“ широко је била отворена домаћим песницима Завидљивци би рекли „локалним поетама“. Но, каткад, „Стражилово“ се окретало и песницима из света У контексту новосадских издавача „Стражилово“ је имало и има своју специфичну улогу која се, понајпре, огледала у демистификовању издавачког и уредничког посла спрам великих кућа У „Стражилову“ је досад било нешто лакше објавити књигу неголи, на пример,  у „Матици српској“ којој би ваљао дашак свежег ветра. „Стражилово“ је имало своје песничко језгро које се препознавало као „стражиловско“ и око њега су се окупљали и множили аутори најразличитијих поетика, стваралачких домета, доби и интересовања Тако, на пример, „Стражилово“ је штампало књиге познатих наших песника проверене вредности, али се није либило да штампа и велики број књига занемарених и, у запећак, затурених аутора као што је свесно улазило у ризик објављујући књиге сасвим непознатих песника који пре тога нигде нису ни једну песму штампали.
У том и таквом изазову „Стражилово“ је ишло до краја, стварајући тако широк распон сарадника чије поетике су се кретале од сладуњавог естрадног и патетичног штимунга, преко зрелих, животом импрегнираних литерарних остварења, до књига које су биле заковане у чврсте сандуке херметизма и поетичке самодовољности. Тако су, као што у животу бива, неке књиге падале у заборав, друге се, пак, подизале високо. Било је књига аутора којима је писање било хоби попут пецања или, пак,  подрезивања грожђа, те су се брзо губиле и склањале испод немилосног књижевног пљуска који се редовно стуштава на актуелни књижевни живот. Такви аутори су се, сасвим природно, окретали другим професијама и чаролију свога живота проналазили у лагодном породично-комшијском ћеретању на теме поскупљења, путовања итд... Младим песницима „Стражилово“ је била добра одскочна даска да своје нове рукописе објаве код тзв. великих издавача.

III

Добрих је књига, кажемо, било. Осредњих – доста. Недовршених – поприлично. Све их, овом приликом, нећемо осветљавати. Неке ни помињати. Окренућемо се вредним насловима који су носећи стубови „Стражилова“. То су, пре свега, неке антологије: Савремена норвешка лирика, у препеву Љубише Рајића и Десанке Максимовић. Књига блиставих препева послератне норвешке поезије. Антологија која на целовит начин упознаје југословенског читаоца са лепотама нама далеке поезије. Књига која може послужити многим преводиоцима као образац како се питко и спонтано у један језик укалемљује лирика другог. Нови дечји песници, панорама коју је приредио Владимир Миларић. Књига која је пре осамнаест година храбро представила нове песнике за децу на српскохрватском говорном подручју. Као приређивач, Владимир Миларић је показао да има изузетног слуха за нове и непознате тонове у песничком стваралаштву за најмлађе. Тако су, практично, откривени Горан Бабић, Ђуро Дамјановић, Стојанка Грозданов Давидовић, Исмет Бекрић, Пајо Канижај, Ивица Рорић Вања и други. Уз све то, књига припада реду најбоље опремљених књига (Владимир Богдановић).
Пантологија Јована Зивлака рађена је по антологији (1951-1971) Богдана А. Поповића „Поезија и традиција“, Савременик 8/9.1971. Тако ће он „песму“ Васка Попе започети стиховима: „Била једна јадна прича/ Завршавала се/ Кад смо је почињали/ И почињала/ Кад смо је завршавали// Нико у њу није улазио/ Нико из ње није излазио/ А како би могао изаћи/ Кад нико није ни ушао“.
Антологија Песници Војводине, коју је сачинио Томислав Кетиг, донела је песме наших песника преведене са српскохрватског (мађарског, словачког, румунског и русинског) на енглески, француски и руски језик. Приређивач је представио значајна имена на тлу Војводине, али се осећа недостатак слуха за нова имена којима је, и те како, било места у антологији. Ова књига значајна је, пре свега, по преводима на три светска језика.
Вредна пажње је и антологија Слово по кожи Вићазослава Хроњеца у којој је на целовит начин представљено песништво југословенских Словака. Конципирана је на чврстом обрасцу квалитета и литерарне уверљивости. Ту су и антологије Буђење Клепсидре (поезија југословенских Румуна) Славка Алмажана, Булка са усана (поезија југословенских Русина) Јулијана Тамаша и Дугиним ливадама (поезија за децу југословенских Мађара) Ференца Деака. Ове књиге нуде добар преглед и увид песничко стваралаштво поменутих литература, мада почесто са релативним квалитетом превода.
И антологија Између стрњика сјај Мирослава Настасијевића обухватна је и релевантна творевина која предочава домете песника за децу у Војводини. Све ове антологије (узимајући у обзир и Миларићеву панораму и Зивлакову Пантологију) послужиле су нам као богат полигон за избор. Не би требало испустити из вида и антологију народне ромске поезије Долазећи са вашара (Капа вавас андро форо), коју је приредио Трифун Димић. Она, уз његову другу књигу, Народне ромске клетве, заклетве и благослови, представља леп прилог ризници народнога блага.
Што се тиче ауторских песничких књига, ствари, по нашем мишљењу, стоје овако. Живот, унапред доживотан Паља Бохуша је једна од најбољих, ако не и најбоља, збирка песама коју је „Стражилово“ досад објавило. Поезија животним искушењима орођеног ствараоца: „Аух, што живот ушима стриже!“. Паљо Бохуш је песник којем је место у најелитнијим изборима југословенске поезије: „Закрчен сам рођењем,/ живљењем углавном,/ па и последњим самртничким штуцањем и зевом/ који тек морам обавезно зевнути/ И тако, ето, моја најтачнија адреса у свемиру/ јесте у мени самом“. Лако, тобож необавезно, са фином омаглицом аутоироније, мудро, Паљо Бохуш исписује велике стихове.
Камен у срцу Мише Авдаловића песнички је првенац који је представио истински талентованог песника који у врелини „божанског дара“ преиспитује и наставља „стара“ питања песништва и живота. Голем је улог овога песника у његовоме првенцу. Успео је да патетичну лавину „светског бола“ спусти на земљу, у своју утробу, и ту је раздроби на саставне делове, творећи тако истински модерну поезију лишену артифицијелних утицаја, компилаторске вештине и лажног сјаја: „носим тврд камен у сред срца/ и шетам градом// добро сам се овај пут/ припремио за излазак// рекао сам себи/ нећи скаску о давном/ нећу вријеме што лијечи ране/ нећу мудрост избрушену у камену/ намјестио камен у срцу/ и изашао у град// рекао сам себи/ најсадржајније је вријеме/ стварања и зарастања рана/ рекао сам себи/ нећу вино/ опићу се/ чистим кораком дјевојачким/ опићу се чистим звуком/ опићу се јасном бојом/ опићу се ведрим лицем/ опићу се мојим нестрасним погледом на људе/ рекао сам себи/ тврд и сув буди у овој шетњи/ и тако посматрај ствари/ намјестио камен сред срца/ и изашао у град“.
Тренинг поезије Војислава Деспотова је књига сва у чаролији језичких игара и духовитих каламбура. У контексту „Стражилова“ ретка и драгоцена збирка песника који се, каснијим својим књигама, винуо у заслужене антологијске висине: „Уместо узбуђене госпође у девет,/ са посла се враћа уморна службеница у пола три./ Уместо чаја у пет она кува кафу у три./ Напољу пада киша уместо печених шева./ Дете плаче уместо да зна француски./ Муж спава на каучу уместо да је будан у/ кабинету“.
Слична овој, мада другачије језичке арматуре, јесте и збирка Лажимир чувар увира Александра Нејгебауера, која по језичким кованицама подсећа на тајанствену поезију Ђорђа Марковића Кодера: „Одбибриж иновез лутријања/ цветоказом нећкани распор/ обличина на дну сутровеза/ да се дахне да се одврши// уз осладину грмних чудодана/ месолет зубу опсоглављеном/ заголутној дремини утон/ да се служи да се доврне“.
Сонети у служби до краја до последњег Борислава Милића представљају вратоломно даровитог песника који је годинама неправично ћушнут у запећак књижевних збивања Мирисно напудрана књижевна братија, која је годинама процењивала ко колико вреди у песништву, олако је склањала са живе песничке сцене једног аутора чији резултати припадају реду врхунских остварења. И друга његова књига објављена код овога издавача, Благо зеленог муља, такође је квалитетан рукопис. Милић је елементарни песник чудесних занатских способности и великог дара. На њега ће се, и те како, убудуће морати озбиљно рачунати приликом свођења свеколиких резултата у нашој поезији: „Састави сонет а да није љубавни!/ У томе и јесте значај. Ту је и зец./ Проблеми могу бити само уставни!/ Напред. Ако користиш – даму, мој ће кец// направити русвај. Не гледај ме бело./ Нисам ја црн. О љубави ни речи/ више. Кад споменусмо карте – зацело/ сам победио. Томе не противуречи// ни времеплов. Сасвим случајно добијам./ Ти добијаш срачунато. Планирано./ Онако како ја с песмама оргијам.// За свој рачун. Да, и то је санирано. Само ме не гледај бело јер нисам црн./ А ако је ту ружа – онда сам, трн“.
Још једна књига везаног стиха заслужује пажњу: Чувари траве Мирослава Настасијевића. Овај песник има танан осећај за ритам и „златни талог“ нашег језичког блага. Мирослав Егерић је записао у предговору овој књизи да Настасијевић „припада оном веома малом броју новосадских песника које још није упропастио дух лаког успеха и парадне лежерности“. Збирка Мирослава Настасијевића садржи и ову песму: „Пожаре звона у поноћ и свиће/ за прозором прозор дуж млечних вена/дубином тела камени се биће/ мимогред камену кад опчињена// светлошћу брани голубица тиће/ узалуд. Ватра бивам распаљена/ по пољима што оргија и кличе/ и пепелим се у срцу камена.// Рану са руку отров из утробе/ девојку с мрзлих очију ми скину/ и односе а зене ми се дробе// и капљу. Спечен у првотну глину/ све лепши бивам унутар ругобе/ док врело тонем у неку тишину“.
Мароканске бајке Благоја Баковића чврста су песничка грађевина што нуди обиље добрих стихова Баковић је најновији изданак уклете лире коју су засновали Тин Ујевић, Раде Драинац, Брана Петровић, Александра Секулић, Рајко Петров Ного и Милан Ненадић. Ово се морало рећи да би ови стихови били ближи: „Труне крстача века и у врховно око се претварам/ Под којим чезне век и мравињаци уморни/ Димњаче само расти порасти цеви пушчана/ Испали своју утробу и нек нас душа/ У сутон неки суморни окупа/ Да сви замиришемо/ Као некад о празницима што смо“.
Дечја душа Раше Перића препознатљив је беочуг у нисци од десетак књига овога аутора. Перић не одустаје од опевања паганског и обредног. Овај рукопис је чврсте структуре, наглашене имагинације и ретке сликовитости: „Капљу светне млечности/ Ево те на испаши// На улазу си нејак/ И чист/ Ал звер си на пропуту“.
Мртва природа Милана Дунђерског представља аутора чије је песничко писмо укрштено неколиким плодотворним утицајима (Паунд, Павловић, Зивлак). За око нам је запео овај стих: „Острва прострта ко врећа за спавање“. Читамо и овакве стихове: „о умору што нас чини присним/ паунд је једно вече/ витмену говорио/ јер најзад/ он рече/ санцта симплицитас/ извесно је да/ постоји време/ када се сади и/ када се резбари дрво/ запањујући трен/ сав живот/ из корена кад покуља“.
Последњи змај Богдана Чиплића извезен је ћилим „паорског језика“. Коректно исписан рукопис, целовит, лексиком богат: „Живина под стрејама у селу, паори под колима сас псима,/ насред житишног мора осамљена острвца јадна/ пуна бродоломника који клечу и молу ми се, Богу,/ прастаром словенском њином Богу огња и грома,/ који сам се у змаја њиног огњевитог претворијо“.
С пажњом смо ишчитавали и следеће књиге: Камено жито Петка Војнића Пурчара, аутора који је далеко веће резултате постигао као прозни писац, али је и својом, у време објављивања, првом песничком књигом (штампао је још једну) дубоко заронио у корене свога порекла, служећи се обиљем фантазмагоричних слика и фасцинација; Делију са плавим ушима Габора Филепа, песника урбане провенијенције; Небеску школу Стојана Бербера, аутора који је мајстор да са мало језичког материјала направи добру песму; Закаснела писма Пере Зупца, која предочавају његову немирну лирску црту; Живјети упркос Ђакома Скотија, песника у чијим стиховима провејавају искрене ноте и бол; Понашање Андреја Живора, писца склоног конкретистичким изазовима текста; Треба живети Зорана Вуковића који наликује, по поетичком обрасцу, А. Живору; На длану љубави Милорада Миленковића Шума, зрењанинског песника који, у овој књизи, има смисла за хумор и гротеску; Сечу Владимира Гарјанског, аутора острашћене потребе да бурним језиком песме дефинитивно „објасни“ свет; Оклопник Златка Бенке, аутора надреалистичког профила и недосезљивих ониричких дубина; Срце у недрима неба Ралета Нишавића, збирку поштених патетичних заноса и снене лиричности; Треће лице Јована Дунђина, песника који је пронашао своју лирску шифру за претакање животних искустава у песнички текст; Бацача. кугле Ђорђа Сударског Реда, поете који песму сматра анегдотом; Сан Жарка Аћимовића који никако да ухвати корак са савременом поезијом, мада се у неким песмама назиру такве могућности; Очевидац Зорана Гашија чије су песме, поетички гледано, нека врста „страног тела“ у савременом песничком контексту; Двоструки сан Стевана Вребалова који у овој књизи није баш оставио нарочито јак стваралачки печат, али су понеке кроки-песме интересантне; Глеђ Јована Подунавског, песника самоће и снатрења; Ево моје главе Рајице Драгићевића и Устрељен сном Ратка Драгићевића, песника-браће који то нису само по биолошкој основи, већ и као песници сличних погледа на свет; Остатак наслућивања Секуле Шарића, даровитог, али још неоствареног младог песника којег, попут Дунђерског, окивају свеколики утицаји...
Нисмо пропустили да темељно прелистамо и песничке књиге Слободана Косановића који би уз нешто више стваралачке дисциплине могао да изгради солидну поезију, Иле­ане Урсу којој књига у „Стражилову“ није равна њеним ранијим збиркама, Јасне Миленовић која боље пише римоване песме, Владимира Богдановића чије песме личе на његове слике; Јована Св. Ићитовића у чијим стиховима има патине традиционалног песничког језика, Драгомира Ћулафића, Ференца Деака, Недељка Терзића, Ђорђа Радишића, Луке Хајдуковића...
Овде треба припоменути да нисмо узимали у обзир збирку Рукописи савремених југословенских песника, која садржи песме објављене у листу „Стражилово“ 1970-1972. године. Разлог је једноставан: рукописи су нечитки, често непроходни, те се нисмо хтели упуштати у ризик да, дешифрујући песму, унаказимо дати текст. Осим тога, те песме су штампане у некој чудесној естрадној веселости која се огледала у ликовно-калиграфским решењима лепим за очи. Такав збир рукописних текстова није нам нудио довршену слику о вредностима „исцртаних“ песама, те смо, на жалост, одустали од дешифровања. Та књига је већ сама по себи довољно интересантна и представља својеврсни алманах руком исписаних (нацртаних) песама. Као такву препоручујемо је евентуалном знатижељнику.
Од књига домаћих песника за децу издвајамо добру збирку Јесен у машинском парку Слободана Павићевића, песника који веселичасти свет деце насељава темама из урбаног живота. Ту су и солидне збирке Горски смешко Павла Јанковића Шолета, Пасуљ са виолином Слободана Станишића, те песнички дотеране Принцес песме Мирослава Настасијевића. Занимљива је збирка Свака капа има главу Недељка Радловића. Врло добра је збирка Чудни зекани Буде Стојковића, већ помало заборављеног песника за децу чије дело ваљало би наново вредновати и уочити очигледне квалитете.
„Стражилово“ је, осим поезије домаћих песника, објављивало и поезију страних аутора. У том делу посла издавач није имао баш неку одређену концепцију, боље рећи, песници из света штампани су у врло малом броју, по принципу случајности и неке издавачке инерције којој је пречи посао био, ипак, у свету домаће лирике. Најзначајније дело у овом контексту је, већ поменута, антологија Савремена норвешка лирика у препеву Љубише Рајића и Десанке Максимовић. Оливера Шијачки превела је с руског збирку Спиралне степенице Пјотра Вегина, песника опијеног чарима живота. Превод је могао бити и бољи, мада оставља упечатљиву слику о песнику. Једна збирчица, величине ђачке књижице, с рупом у средини, донела је песме Ван Стина, у препеву Луке Паљетка. Та збирчица, Рупа, изашла је 1973. године када су се у Новом Саду довршавали свеколики концептуални опити који су оставили значајног трага у нашој култури, уметности и поезији. У зборнику Књижевност за децу, који су приредили Владимир Миларић и Раде Обреновић, налазимо још један елегантно урађен адаптирани препев Луке Паљетка То су Бесмислене пјесме Едварда Лира, америчког песника из деветнаестог века, који је обишао Грчку, Албанију, Египат, Малту, Индију... Обиље песама за децу Бертолда Брехта, што је издавачки куриозитет, препевао је на крклечевски врцав начин с немачког Раде Обреновић. Још једног песника за децу, Михаила Пљацковског, с руског је препевала Оливера Шијачки. Овим преводима поезије аутора за децу „Стражилово“ је дало скроман, али симпатичан допринос стваралаштву за најмлађе.
Прошле су две деценије од покретања новог „Стражилова“, које су, нема сумње, оставиле сасвим конкретне резултате, у много чему веће од оних у ранијим периодима када је „Стражилово“ имало „живот лептира“. Оно данас траје. Има своју специфичну мисију. Оно је „испомоћ“ већим издавачима и много значи појединим ауторима. У овом алманаху представљени су песници. Од великог значаја и користи биле су нам поменуте антологије овога издавача из којих је велики број песника, и њихових стихова, преселио се у овај алманах. Трудили смо се да из ауторских песничких књига извучемо основну лирску супстанцу која одређеног аутора чини ствараоцем (или ће га, можда, учинити). На почетку предговора смо потанко објаснили зашто смо одустали од прављења нове антологије. Пригода је пригода и нека јој овај алманах буде нека врста имунитета у јавном животу. Конци „Стражилова“ исплели су песничку мрежу која не преза од улова. У томе је издавачева храброст, каткад и слабост. Но, долазе нове књиге, нови уредници, нова времена. Искористили смо прилику да неке песнике који су неправично забашурени у паучини књижевних збивања подигнемо, бар за трен, на пиједестал који они несумњиво заслужују (Бохуш, Милић). Ако предговор овоме алманаху некога понука да поново прочита и ревалоризује поезију поменутих имена, биће нам, у најмању руку, драго. Јер, чудни су путеви Господњи и – песнички!
Неком другом приликом, поводом какве „округле“ годишњице, било би згодно направити алманах и од других жанрова објављених у „Стражилову“. Ту су, подсетимо се, књиге есеја и критика (С. Бабић, Д. Ређеп, В. Калезић, Т. Варади, И. Бошњак, Д. Матић, В. Р. Туцић, М. Живановић, Т. Кетиг, В. Миларић, М. Радоњић, В. Секељ, Пал Шандор и други), затим, књиге прозе (Ђ. И. Трипуновић, Р. Ждрале, Д. Поповић, X. Хесе, Б. Мрвош, Д. Белча, К. С. Поповић, Т. Бјелкић, Л. Блашковић и други), збирке интервјуа и разговора (Љ. Андрић, Р. Нишавић, К. Савић), књиге афоризама (П. Д. Ђурђев, А. Ердељанин, М. Тодоров, П. Јанчић и други), те путописи, монографије, радио-игре итд...
Овај алманах стихова, сачињен поводом 20. годишњице постојања новог „Стражилова“, својеврсни је прилог, у својој симболици, постојању значајне жиле куцавице у нашој поезији коју називамо стражиловском линијом, а коју је зачео млади Бранко, а довршавали Црњански и Раичковић. Дамари те линије светлуцају у понекој песми и стиховима алманаха Аух, штоживот ушима стриже!