Претеча Петра Кочића, Васо Пелагић, парадигма је народног трибуна здравог разума и непоткупљиве визије. Књижевник и научник, публициста и интелектуалац, просветни радник и народни лекар, идеолог и устаник, утописта и практичар, Пелагић је нека врста рационалне јуродивости која је имала судбинске задатке и резултате. Храбар и агилан, учен и даровит „на четири воде“', па ипак – јавно рашчињаван, проглашаван лудим, прогањан, бацан у затворску мемлу и негве.
Као млад учитељ у завичају, у Брчком, онима, који су му дали посао, одмах је рекао: „Уредићемо плату пошто видите мој рад и пошто вас ја упознам.“ Био је човек пчелињега лета и труда, желео све на чистац, отворено и логички просто, па да се мења оно што не ваља, из корена, и лоше људске навике и заблуде, а онда и режими и друштевни системи са вековним платформама потчињавања. Васо Пелагић је осећао јединство човека и природе, знао да у том у принципу треба тражити законитост за организацију друштвеног поретка. Истицао је: „Појединчева срећа је у срећи свију.“
Иако скоро две деценије дуже од Кочића, живео је Пелагић шездесет шест година, краће него што је могао по капацитетима урођене виталности и чуванога здравља. Да је Кочић доживео Пелагићеве године, да ли бисмо данас читали дупло опсежнији књижевни опус овог генијалног Змијањца? Пелагић је умро међу букагијама пожаревачог затвора, у тамници Забела, укопан на затвореничком гробљу ноћу, тајно, без могућности да му кости буду достојно сахрањене на другоме месту. Кочић је завршио у душевној болници у Београду. Здробили су их накарадни режими, неправда и злочин. Али, гле, данас улице и школе, установе и удружења масовно носе њихова имена.
Она чувена латинска изрека: vox populi vox dei (глас народа, глас је богова, то јест, оно што народ хоће, то је светиња), била је водиља и Васе Пелагића и Петра Кочића, и остала формулом за трибунско деловање у сваком времену. Оба су били велики и непоновљиви борци за правицу и слободу српскога народа. Код Пелагића, наглашен је и универзални, односно, општељудски поглед на ова питања. Као велики српски родољуб, Пелагић је и тај план, општечовечански, нарочито у зрелијим годинама, конкретно дефинисао: „Мој Бог је оличен у светој истини и правди, моја Црква је мој народ и човечанско братсво, мој је Морал економска и политичка једнакост свију људи и народа.“
За Кочића, народ је, такође, божанство. А човек без свести о корену, без вертикалног споја са својим народом, особа је без Бога – нико. За свога кратког живота, видевши бол и чемер српскога народа у Босни, Петар Кочић у националном нивоу борбе види основни смисао и упоришну тачку: „Наш је народ тако убијен и сатрвен јадом и невољом па је неко морао устати и подвикнути против силних зулума и неправди које се над њим чине.“
Дабоме, подвикивао је и Васо Пелагић пре Кочића, и те како. И гурао као Сизиф, делао и писао даноноћно, преваљујући често камен с ону страну брда, не штедећи себе и не хајући за лични, материјални добитак. Имао је шта да каже и уради за свој народ, и шаком и капом.
Судбински путеви и животна раскршћа сустизали су Пелагића у већем делу Хабсбуршке, то јест, Аустроугарске монархије – у Српској Војводовини, код Срба пречана, на пример, а географски гледано, и на терену данашње Босне, Хрватске, Мађарске, Румуније, Чешке и Швајцарске, те ондашње Србије, Црне Горе, Русије, Бугарске и Турске. Изабран је 1871. године за председника Уједињене омладине српске у Новом Саду, која је била основана коју годину раније, а са њим на челу убрзо и забрањена.
Свугде је стизао и боравио, понекад и без своје воље, властодржачком руком хапшен, затваран и премештан, и – вишим промислом, опет пуштан, понекад и – бежао. Требало је знати стићи и утећи, а све без авионског саобраћаја и брзих аутомобила, несаломиво и мисионарски, слободарски и надахнуто, са визијом на челу и борама у зноју.
За живота је објавио и народу разделио невероватних 250 000 примерака својих књига. Који би се српски писац и делатник данас могао тиме подичити? Његова култна књига „Народни учитељ“, објављена 1879. године, до данашњих дана непревазиђена је творевина на Балкану и шире.
И данас треба, дакле, подвикнути, али – ко ће? Данас нема срчаних трибуна попут Пелагића и Кочића, нема њихове њихове чисте, свестране и безрезервне жртве. Част потенциjалним изузецима, али њихови напори остају у зони дневнополитичких дриблинга за тренирање строгоће уз аплаузе у своме атару, увек уз лични интерес. Данашњим тзв. лидерима недостаје таленат за духовни подвиг који порађа визију за материјалну основу живота и опстанка. Без духовног капацитета на путу слободе и обнове, нема идентитета и континуитета народа. После потрошеног мандата у равни дневне политике, данашњи лидери (читај: дилери политике) изгледају као порозне и празне вреће на улици, сива лица без утицаја и значаја, намах у забораву, медијски опушци, без суштог трага о своме постојању. Кроз време, немају ни мрву од портрета Пелагића и Кочића.
У српски народ, али и међу друге на Балкану, уместо тенкова данас пристигле су европске и светске банке. Тиме су без оружја наново освојене старе мапе. Отимачина ових географских простора обављена је у софистицираном облику окупације, са препознатљивим заперцима језиутског лукавства и бездушности. Увртање, па цеђење народне кичме и малих држава изводи се кроз култ банковне картице, то јест кредита и камате, а кроз механизме такозваног ММФ-а. Данас је све сведено на клањање фетишу новца и његове смртоносне улоге. Новац као врховни демон, као летални вирус човечанства налази се у свим државним извештајима. По новчаним билансима, духовна димензија човека не вреди ни пет пара.
Дробљење животних начела и трансформација људи у зомби-утваре наставља се лициферовским технологијама са безброј платформи и антена. У преносима смрти уживо за милионе и милијарде људи, у непојамним форматима агресивних медија, достигнут је врхунац спектакуларне трговине са патњама и катастрофама, ратовима и прогонима, ништавилом и злом, као манифестној „естетици“ дуго очекиваног 21. века. У манифесту таквих реторти нема самилости и доброте, нема пелагићевске части и кочићевског образа. Има интереса и новца, наопаких облика васпитавања деце и раскорењивања људи, има кича и шунда, аморала и лицемерја, дроге и оружја, криминала и ратова. О томе би данас и те како имао шта да подвикне наш Васа Пелагић.
По обрасцима Содоме и Гоморе, створена је индустрија перверзије и смрти у филмовима и телевизијским серијама, чак и у дечјим цртаћима. Ништа без упуцаног метка, без локве крви, настраности и хорора. Па се чудимо откуд толико насиље међу људима. А онда равнотежа томе, у знаку златног телета – такозвани ријалити програми и садржаји са ''јунацима'' тетовираних беоњача и исплажених брњица, у незаустављивом накоту нових медија и „друштвених мрежа“, а све у смртоносној доколици, отуђености и депресији човека. На вашарима медијског оргијања људска душа продаје се будзашто, као најлон-кеса.
Има ли живих људи међу нама? Или је виртуелни свет постао јачи од стварности? Оно мало преосталог људикања у патрљцима реалног живота гаси се у кипећим лонцима зависти и мржње међу комшијама и ближњима, где свако свакоме подмеће ногу и радује се туђој несрећи. Васа Пелагић би о томе грмео сваки дан на своме фејсбук-профилу или твитер-налогу.
Угледни српски интелектуалац 19. века Јаша Продановић о Пелагићу записао је сећање: „Био је то живахан човек, румених образа, веселе нарави, као од брега одваљен. Волео је добра јела, али није пио алкохолна пића и није пушио дуван. Уместо обичне кафе, пио је кафу од жира коју је препоручивао свакоме као користан напитак.“ Питамо се данас, зар је могуће да су се таквога, нормалнога и здравога Пелагића плашиле владе пет држава, хапсиле га и тамничиле као лопужу и битангу. Кријући трагове, Пелагић своје текстове потписује разним псеудонимима: П. Босанац, Ми, Човек, Радојко Побратимовић и други.
Без катанца на устима, витешки звучи несвакидашња Пелагићева реченица из ране богословске младости: ''Ја сам дошао у Србију ради знања и слободе, а не ради воловске покорности и бапског слишавања.'' Убрзо ће направити доситејевски отклон од црквене бирократије и посветити се конкретној мисији у свакодневном животу. Као побратима бедних и напаћених, Јован Скерлић га сматра човеком „несаломиве воље и апостолске енергије“.
Постоји збирка од 150 писама упућених Васи Пелагићу, чак из Америке и Азије, коју је сачувала супруга Јована Скерлића, Клара. Одмах је уочљиво да су Пелагићу одушевљено писали обични људи: пекари, опанчари, бравари, рабаџије, дуванџије, ћурчије, фурунџије и други. А кога људи у тако широком распону воле и љубе свим срцем, тај остаје занавек у своме језику и народу.
Народни трибун попут чудовитог рунолиста што расте на опасним литицама и висовима, Васо Пелагић остаје узор за сва времена. Његова величина је и у томе што га ни једна власт, ни државна ни црквена, није прихватала. Био је опасан за сваки захрђали институционализам и саможиву администрацију. А народ га је обожавао и љубио. То је највише сметало земаљским моћницима чија су прашинаста имена нестала у вихору времена.
(Беседа Ненада Грујичића у Банском двору у Бањалуци, 22 маја 2018. године, приликом свечаног уручења награде „Пелагићев рунолист“, за укупно дело)
У вјећници Банског двора у Бањалуци свечано је, по јубиларни пети пут, уручена престижна награда „Пелагићев рунолист'' Ненаду Грујичићу, за цјелокупно књижевно дјело. Оснивачи награде су Књижевна заједница „Васо Пелагић'' – Бањалука и Завичајно удружење ''Змијање'' – Бањалука. Награда је оличена у дипломи-повељи, новчаном износу и умјетничкој слици за Ликовне колоније ''Змијање''.
Лауреат Ненад Грујичић је прочитао бесједу ''Без катанца на устима'' посвећену Васи Пелагићу, у којој поред осталог каже: „Књижевник и научник, публициста и интелектуалац, просветни радник и народни лекар, идеолог и устаник, утописта и практичар, Пелагић је нека врста рационалне јуродивости која је имала судбинске задатке и резултате. Храбар и агилан, учен и даровит, па ипак – јавно рашчињаван, проглашаван лудим, прогањан, бацан у затворску мемлу и негве. Народни трибун попут чудовитог рунолиста што расте на опасним литицама и каменитим висовима, Васо Пелагић остаје узор за сва времена. Његова величина је и у томе што га ни једна власт, ни државна ни црквена, није прихватала. Био је опасан за сваки захрђали институционализам и саможиву администрацију. А народ га је обожавао и љубио. То је највише сметало земаљским моћницима чија су прашинаста имена нестала у вихору времена.“
У оквиру приређеног „Портрета Ненада Грујичића'', о укупном опусу овога пјесника, писца, есејисте, критичара, полемичара и антологичара, говорили су Мирко Вуковић, Ненад Новаковић, Милан Ракуљ и Никола Париповић.
У тексту из опсежне студије о Грујичићевом пјесништву Мирко Вуковић је поред осталог рекао:
„Ове се године навршава четрдесет година од изласка прве Грујичићеве пјесничке књиге индикативног и судбоносног наслова 'Матерњи језик'. То је повод да кажем још и ово: велики пјесник је онај који на свијет гледа очима матерњега језика, а онај 'дечији бол, стар да старији не може бити', стар је колико и матерњи језик на којем је прословило, и да то подвучем пјесмом 'Тишина' (сада у цијелости):
Убијају ме
разговори о количинама.
На нули сам сазидао све.
Сад путујем кроз царство
у којем језик пандан је животу.
Налазим се у тачки
где вршак пера дотиче бескрај.
Ту се одмара вук и претвара у росу,
а језеро пада с планине.
Дечак је то видео матерњим очима
и зато му верују сви.
Затим је Вуковић наставио: „Овдје свјесно говорим о Ненаду Грујичићу као пјеснику и не пренебрегавам његов хвале вриједан приповједачки, романсијерски, полемичарски, антологичарски и ини рад. Шта више, у неколико наврата сам и писао и говорио о тој свери његовога књижевног ангажмана. Овдје сагледавам Ненада Грујичића прије, и изнад свега као пјесника, јер сав је његов литерарни ангажман је архипелашки устројен на увјерењу да је поезија све. Овдје престаје моја безазленост и нагло пресушује моје простодушје, јер – није та подударност лишена дубљега смисла (нећу то пропустити јавно да изрекнем!) нити је она без заједничкога именитеља: једнако толико, и нешто преко тога, неко је и Ненада Грујичића, као у овом вијеку ваљда најрепрезентативнијег, најраснијег експонента крајишког духа, миљеа, геопоетичке ендемичности и менталитетског етоса у српској поезији, ставио на чекање пред већ добрано шкрипавим вратима 'Кочићеве награде'. Препознајте пророка у своме селу! И немојте се изговарати тиме да он није из вашег села само зато што обитава у 'Српској Атини'. Ономе ко не мисли тако савјетујем да коначно (крајњи је томе вакат!) прочита Ненада Грујичића (јер то, ван сваке сумње, није учинио; да јесте – не би могао да превиди оно што је очигледно) и да му, ако је потребно, препоручим антологијске пјесме као што су: Неора, Као да ништа није било, Песма иза брда, Промена, Калем, Каца, Крушна мрва, Светлост и звуци, Песма стара, Под чадором, Завичајни грохот, С прага, Крајина, Предсказање, Удес, Питаш мајку, Кап, Из старе свеске, Идила, Сезонци, Бестидница, Очеви мотори, Певанија, На Светог Илију, Недеља, итд... а потом и бриљантне поеме попут Жабара или Покривања куће, сонетне вијенце Цваст или Поезија и тим редом у недоглед.“
Милан Ракуљ у свом тексту „Пелагићевски пут Ненада Грујичића“ навео је и сљедеће: „Књижевно дјело Ненада Грујичића, једно је од оних међу ријеткима и привилегованима у савремној српској књижевности, које живи независно од аутора. У досадашњих 35 његових књига издвајају се поезија и полемике. Поезије што се тиче, ради се о пјеснику који је овладао готово свим пјесничким техникама, формама и облицима у слободном и везаном стиху. Обновио је сонет у српском пјсништву и важи за најистакнутијег пјесника сонетних вијенаца у нашем језику. Темљан до сржи, Ненад Грујичић као приређивач антологија, те као дугогодишњи челник Бранковог кола, посебну бригу водио је и води о ијекавској грани српскога пјесништва. Стога награда 'Пелагићев рунолист', није само пуко враћање дуга овом пјеснику и културном посленику, него постављање ствари на своје мјесто. Указати на дјело које је по свему остало бескомпромисно и пелагићевско, часно је и према награди и према награђеном аутору.''
Никола Париповић је истакао полемичку димензију књижевног рада новог лаурета ''Пелагићевог рунолиста'' стављајући уз Грујичића још и Небојшу Васовића као најрепрезентативије полемичаре данас у српској књижевности. У антологичарском Грујичићевом раду нагласио је да он разликује српски од србијанског концепта неких антологија и пројеката, увијек дајући предност и пун смисао српској ширини и дубини културе и књижевности.
Ненад Новаковић је рекао да Грујичић само да је сачинио антологију и студију посвећену крајишким ојкачама, урадио је много за сва времена.
Лауреат Ненад Грујичић је у више наврата, праћен аплаузима бројне публике, казивао своје чувене пјесме, завршивши несвакидашње вече у Банском двору у Бањалуци познатом поемом ''Покривање куће'' и антологијском својом пјесмом ''Крајина'', написаном 1995. године.
Летопис Матице српске, децембар, 2009 Беседа о Павлу Марковићу Адамову>>>>>>>опширније>>>>>>
Рад Оље Ивањицки
ПРОМОВИСАН ''МАТЕРЊИ ЈЕЗИК'' У БЕОГРАДУ
Култна песничка књига која је први пут штампана пре 40 година, ''Матерњи језик'', као књижевни првенац Ненада Грујичића, наставља свој младалачки живот и не престаје да изазива пажњу љубитеља књижевности и песничке уметности. То је књига о којој је, већ при њеној појави, писало неколико десетина истакнутих критичара и песника у бившој Југославији, и то се наставља до данашњих дана.
Синоћ је у београдској Просвети, у галерији чувене књижаре ''Геца Кон'' промовисано је 4. допуњено издање ''Матерњег језика'' Ненада Грујичића, штампано у издању ове познате издавачке куће. Публику и учеснике поздравио је уредник књиге Драган Миленковић, генерални директор Просвете, истичући данас значај књиге ''Матерњи језик'' за издавачку кућу која почива на тековинама великог српског издавача Геце Кона, а која је Грујичићу досад објавила осам књига.
О вредностима и значају ове песничке књиге која се први пут појавила пре четрдесет година у познатој едицији ''Пегаз'' Књижевне омладине Србије у Београду, говорило је четворо младих београдских критичара и песника: Мина Ђурић, Ирена Плаовић, Иван Деспотовић и Душан Захаријевић.
Критичарка Мина Ђурић, професорица савремене српске књижевности на Филолошком факултету у Београду, истакла је питање геста песме и језика као специфичну преокупацију и тему коју песник обрађује на особен начин. Наспрам околине која каже ''нема пјесма гестове'', ''птица без крила не може да лети'' и ''лист воде не може пресјећи рибу'', песник у песми ''Преводилачки рад'' закључује: ''Добро, у реду,/ ово је само преводилачки рад /и заједнички докумеент / о нашем сучељавању.'' Као на једну врсту особеног визуелног геста, Ђурићева је указала на ускличник којим се завршава свака песма у ''Матерњем језику'', а што је нијансирана стваралачка (интепункцијска, гестуална) одлика песникове младалачке а јасне поетске авантуре. Мина Ђурић је цитирала и делове из првих интеревјуа Ненада Грујичића ( у листовима ''Ослобођење'', Младост'', ''Дневник'', ''Политика'', ''Глас омладине'' – објављени у књизи), који су јој послужили за боље разумевање поетике младог песника. Подсетила је на Грујичићеве свестране активности од ране младости када је као студент на Фолозофском факултету у Новом Саду био главни и одговорни уредник студентског књижевног листа ''То јест''. Већ тада па све до свог дугогодишњег ангажмана у Бранковом колу, Грујичић је показао изражене способности у окупљању и афирмисању конкретних вредности истакнутих песника, писаца и уметника, али понајпре младих песничких стваралаца, помажући им да остваре своје таленте.
Песникиња и критичарка Ирена Плаовић, асистенткиња са Филолошког факултета у Београду, говорила је о сновима као опчињавајућим ''нејасним предјелима'' и ''враџбинама пјесме'', који су за Грујичића паралелни извори свести о песми. Затим је додала: ''Питање Матерњег језика не исцрпљује се у језику; оно је питање живљења песмом, која је живо-тумачна и живо-творна. Разголићујући поступак у језику, дрхтање пред (не)могућношћу стварања, Ненад Грујичић разговетно мапира једно сада већ дуго постојање младог песника – избављујући се пре времена – кроз раскош сна, враџбину песме, нејасне пределе у њој, кроз бригу и негу, али и кроз освајање пространстава и овладавање свиме што има и нема крај, по цену, увек, једног жртвовања, одрицања и спремности да се читаво трајање у овој стварности обећа песми.''
Песник и критичар Иван Деспотовић говорио је о првенцу ''Матерњи језик'' као о манифесту поезије који не застарева и који говори о томе како настаје песма. Иван Деспотовић, који је рођен исте године (1978) када се појавио ''Матерњи језик'', рекао је и ово: ''У Матерњем језику Ненада Грујичића песма је живо биће, структура са којом се разговара и која се изнова уводи на читалачки хоризонт данашњице, иста она каква је и некада у дугој књижевној историји била, али нова јер је сада угледана од стране неког први пут, на начин који ће трајати и који се успоставља као законитост. Она је део једног унутрашњег, квантног предела, и да би јој се дала лична боја, треба је прво погледати, као сићушну, недељиву честицу за коју многи удаљени од духовности тврде да не постоји, а која постаје непоновљива управо гледањем и читањем.''
Млади песник и есејиста Душана Захаријевић осветлио је ''Матерњи језик'' као тематско-мотивске кругове који и њега самога интересују у песничкој радионици: ''Поезија Ненада Грујичића из књиге Матерњи језик представља промишљање поезије и језика поезијом и језиком. Свестан је песник значаја матерњег језика и језика уопште. Не ради се само о схватању језика као елемента идентитета, већ и као уметничког медија помоћу којег и којим песник ствара и промишља свет и себе. У својим настојањима он сеже до најранијх сећања која дотичу дан када је прву пут узео оловку у руке у нацртао линију (псма Обичај). То је линија смисла која пролази кроз срце и наставља се до порођајног места – како песник пева у песми Обичај, путовање кроз нејасне пределе песме које је отпочело у првој књизи и још увек траје. Јасно је већ из назива књиге да су основни елементи књиге Матерњи језик управо језик, песма и сам процес стварања. Оно о чему пева, Грујичић назива ТО, то је оно неисказиво и немогуће. Међутим, иако је ТО немогуће, без тог немогућег није могуће певати, а опет немогуће га је испевати. Читав процес стварања песник доживљава као ''велику пометњу''. Покушава да одговори на питање шта је поезија. Она је за њега могућност избављења, и то не само оног духовног, него и избављења језика, језиком и у језику. Идеја о поезији и писању као избављењу пре времена је нешто што се одржало у песништву Ненада Грујичића и у каснијим књигама.''
У неколико наврата, песник Ненад Грујичић надахнуто је говорио из ''Матерњег језика'' своје познате песме (''Оловка'', ''Унутрашња'', ''Велика пометња'', ''Преводилачки рад'', ''Поезија има своје људе'', ''Збивања око пјесме'', ''Доказивање живота'', ''Једна једина ријеч'', '''Моћ која није'', ''То'', ''Тајна се открије на крају''...) и присећао се успомена и догађаја из 1978. године када је књига први пут изашла. Истакао је да се првенац ''Матерњи језик'' појавио захваљујући осећању песника Раше Ливаде за његов таленат, који је био председник жирија у едицији ''Пегаз'' Књижевне омладине Србије 1978. године. Тада је на конкурс, под шифрама, пристигло 274 рукописа из целе Југославије. Не познавајући Грујичића лично, Раша Ливада је инсистирао на песничком рукопису под шифром ''Арс поетика''. Отварањем коверте са том шифром жири је установио да се ради о књизи песама ''Матерњи језик'', са којом је Грујичић на велика врата ушао у српску књижевност.
Ненад Грујичић је на промоцији рекао је да су његове прве две књиге, ''Матерњи језик'' и ''Линије на длану'' писане и објављене ијекавским изговором и да је то лепа последица његовог школовања и живота у Приједору од шесте до деветнаесте године младости. Тако је и казивао песме на промоцији у књижари ''Геца Кон'', јер и та димензија језика – ијекавска, и те како припада синтагми ''матерњи језик'', језик са кућног прага. Истакао је да је као студент доживео привилегију да о ''Матерњем језику'' пишу и његови професори са факултета, код којих тада још није био положио испите. Тесктови професора Славка Гордића и Јована Делића појавили су се у ''Летопису Матице српске'' и ''Гласу омладине'', а студент-песник Грујичић тек после на испитима код ових професора. Затим се присећао искустава и доживљаја у сусрету са приказима ''Матерњег језика'' у сарајевском ''Одјеку'', македонској ''Современости'', сплитској ''Недељној далмацији'', новосадским ''Пољима'', београдској ''Књижевној речи'', ''Делу'' и ''Књижевним новинама'', нишким ''Збивањима'', приједорском ''Козарском вјеснику'', београдским ''Омладинским новинама'' и другим бројним листовима и часописима. Све то било је неописиво ново и изненађујуће, присећао се Грујичић, за младог песника који је са непоколобљивом вером у сопствени таленат наставио да савлада препреке оличене у ''клиповима међу точкове'' и зависти утицајних не-песника на местима моћних уредника важних часописа и редакција, који се у свом граду нису баш много радовали појави тако даровитог и нашироко примећеног малдог песника.
Ненад Грујичић је на крају рекао да свој ''Матерњи језик'' доживљава као моћну невину првину која је савладала сва искушења и препреке, и као ''парче неба на земљи'' које га и дан-данас надахњује, духовно храни и снажи.
Четврто допуњено издање књиге ''Матерњи језик'' Ненада Грујичића биће представљено 22. маја у Бањалуци, а 30. маја у Новом Саду.
Београд, 18. мај 2018
НОВО ПРЕДСТАВЉАЊЕ АНТОЛОГИЈЕ ''ПЈЕВАЈ, ОРИ, ПРОЗОРЕ ОТВОРИ''
После промоције на Београдском сајму књига и у Библиотеци Града Београда, на реду је треће представљање антологије крајишких ојкача ''Пјевај, ори, прозоре отвори'' (Радио-телевизија Србије и Бранково коло, 2017), у Културном центру Новог Сада. Ова Грујичићева антологија је, заједно са његовом антологијом српске избегличке поезије ''Прогнани Орфеји'' у издању Бранковога кола, понела високо признање - награду ''Сава Мркаљ''. Ова нова промоција послужиће РТС-у, који ће бити присутан са својом петочланом екипом, да направе специјалну емисију о антологији Ненада Грујичића и феномену ојкаче.
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР НОВОГ САДА
Среда, 9. мај, у 20 часова
НАГРАДА ''САВА МРКАЉ''
Представљање шестог допуњеног издања
антологије крајишких ојкача
ПЈЕВАЈ, ОРИ, ПРОЗОРЕ ОТВОРИ
(Радио-телевизија Србије и Бранково коло, 2017)
Учествују:
Академик проф. др Љубомир Зуковић, књижевник
Стеван Тонтић, песник и рецензент првог издања
Милорад Лонић, етнокореограф и стручни сарадник
Драган Инђић, уредник издавачке делатности РТС-а
Софија Мијатовић, драмска уметница
Бошко Петров, драмски уметник
Рајко Кнежевић Брајић, народни тамбураш и певач
Миодраг Миша Близанац, музичар и певач
Женска и мушка ојкачка група ''Вила''
Домаћин и модератор:
Ненад Грујичић, приређивач антологије
Слово лауреата поводом награде „Браћа Мицић“
Ненад Грујичић
СЕДАМ МИЉА ИСПРЕД СВОГА ВРЕМЕНА
При помену браће Мицић, Љубомира и Бранислава (онога који љуби мир и – који брани славу), јавља се (па)слика двојице несмирених, агилних уметника са животним обележјима супротним од ономастичког значења њихових имена. Не постоји пример у нашој поезији, књижевности и уметности толико уочљиво авангардан и свестран.
Нико се није тако дрзновено окретао будућности препознавајући у свом времену знакове новога. Браћа Мицићи су прекогнитивно осећали иницијалне назнаке уметничких, медијских и технолошких чуда која ће се десити крајем двадесетог и с почетка двадесетог првог века. Њихова бића зрачила су видовитим еросом и подрхтавала од визија које су се јављале у њиховој поезији и свему чега су се дотицали.
Узбуђено су памтили из детињства прву локомотиву која је захуктала кроз Банију, па путујуће позориште, биоскоп и циркус у том делу Крајине. Из тих фантазмагоричних слика ране младости настао је и псеудоним – Бранко Ве Пољански, по Мајским Пољанама, на подручју Глине, одакле је била родом њихова мајка Марија Стојић. И отац, библијског имена, Петар, пореклом из Мајског Тртника, такође код Глине, оставио је на своју децу траг пасторалне лепоте радећи као краљевски лугар у миомирисним луговима и шумама Баније. Ни Љубомир Мицић није заборављао завичај. Међу разним псеудонимима (имао их око двадесет), којима је потписивао своје радове, проналазимо и ова два: Глински и – Љутица Глински.
Већ израна, живот им је дао одлике којих се нису одрицали, као ни ни темперамента који су рођењем добили. Као двадесетогодишњак, Љубомир је мобилисан, и, без своје воље, завршивши курс за вишег болничара, бачен на фронт у Галицију, где је видео ужасе рата и смрти. Емотивно здробљен, а да би избегао стрељање, успео је да имитира болесно лудило. Тако је враћен у војну болницу у Загребу.
Као браћа имали су сличности и – разлике. О томе Љубомир Мицић, још у раној фази заједничког бављења глумом, на полеђини једне своје фотографије коју поклања брату 1917. године, пише: „Брату Бранку за сећање на годину у којој смо обојица пошли трновитим стазама уметничког глумачког деловања. Можда ће нас ово поље више зближити?“ Тада је Љубомир једну сезону провео у осјечком позоришту. Пред низа улога, играо је и кадију у „Хасанагиници“ Милана Огризовића.
Образовани, и зналци неколико језика, ова двојица вулканских песника и декламатора, сликара и писца, критичара и есејиста, полемичара и памфлетиста, уредника и новинара, љубили су све што је било против институција прошлости. С детињом радошћу грлили су првине свога времена као што су били, на пример, радио, филм и џез. Били су удивљени технолошким иновацијама и новим медијским продорима свога доба, грозничаво испитивали њихове распоне и дубине са хиперсензитивним људским бићем у центру помахниталога света.
Развој уметности, друштва и света Браћа Мицић су посматрали кроз призму динамичне и ничим спутане слободе. Они су „за седам миља“ ишли испред свога времена, домаштавали стваралачке ресурсе епохе и убрзавали иновативне процесе. Формално не дочекавши, својом поезијом намамили су чуда попут компјутера и Интернета. Они су просто допустили да генерације иза њих доживе постмодерну уметност и мобилну технологију нашега доба. Имали су оригиналану конструктивистичко-зенитистичку колекцију „алата“ сачињених од разних печата, линија, боја, фотоса, цртежа, исечака из штампе, реклама са разних производа, којима су опремали часописе и књиге, са изненађујућим изгледом, типографским решењима корица, насловима и поднасловима, форматима, преломима, ритмовима и местима излажења.
Можемо претпоставити како би данас изгледале насловне стране и садржаји њихових часописа: „Зенита“, интернационалне ревије за уметност и култру и “ Светокрета“ – листа за експедицију на сверни пол човековог духа, који су у своје време били „страно тело“ на културној сцени. „Зенит“ и „Светокрет“ били би данас најпосећенији сајтови у мрежи Интернета. Данас би браћа Мицић били најбољи блогери и веб-мајстори, чудотворци онлајн-производа и непредвидиви махери виртуелних сензација.
Хипер-талентовани, оригинални, бунтовни и упорни, забрањивани, прогањани и затварани, били су у сталној потреби да радикално мењају свет и дижу револуције. „Стонога лаж шета по таванима министарских главешина“, пева млади Љубомир Мицић против задриглог естаблишмента. О првој књизи Љубомира Мицића, „Ритми мојих слутња“, 1919. године, писао је Милош Црњански, такође потресен бесмислом и последицама Великог рата, истичући иновативност Мицићевог стиха. Предговор другој књизи, „Спас душе“ (1920), пише Тин Ујевића који опажа да је ова поезија мешавина „мистицизма и чулности“.
Бранко Ве Пољански, отргао се песничком утицају брата, и створио аутентичну поезију драматичне емотивне температуре. Он пише спонтано у језику свакодневне и народне провенијенције: „Занемио сам од усамљености под звездама“, пева Пољански и дотиче неизрециво. Оба су инсистирали на новом начину читања, декламовања и представљања поезије, и на експерименталан начин усавршавали се у полижанровским претрагама уметности.
Браћа Мицић сарађују са европским уметницима и ствараоцима на све стране, непрестано ширећи интернационалне границе духа. Посебно јаку везу, Љубомир Мицић имао је са италијанским песником Филипом Томасом Маринетијем, аутором чувеног „Футуристичког манифеста“ из 1909. године. После забрањивања „Зенита“ и оптужбе Апелационог суда у Београду да се наводно бавио комунистичком пропагандом, Љубомир Мицић је крајем 1926. године тајно напустио Београд и затекао се у Ријеци где је ухапшен и затворен. Посредовањем Маринетија, убрзо је отпутовао у Париз, где ће девет година провести у изгнанству, агилно пишући на француском нове текстове и књиге.
По манифесту зенитизма, који је био признатији у Европи него код нас, Запад каквог смо дотад познавали, нестао је после Првог светског рата, духовно се урушио у својој препотентности, трагичан и упрљан до пропасти. По Мицићима, било је потребно проџарати зачепљене капиларе западнога света, продувати их балканском непатвореношћу, свежом енергијом корена и чистотом нетрулежног духа. Они проговарају из позиције динарског „варварогенија“ који доноси непотрошене капсуле живота и смисла, поседује превагу ероса над танатосом и Балкан проглашавају шестим континентом. Било је ту неке утопије вишега реда, не наивности, већ баш неке непојамне креативне утопије која, настајући из органског одбијања потрошених погледа на свет, доноси резултате, победу и славу после живота.
(Прочитано на свечаном уручењу награде „Браћа Мицић“, за књигу „Руку на срце“, у Удружењу књижевника Србије, у Београду, 3. септембра 2014. године)
25. јануар 2010.
САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ НАГРАДЕ
„ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА“
Девету годину заредом „Клуб умјетничких душа“ додјељује престижну награду „Пјесма над пјесмама“, названу по познатој старозавјетној љубавној пјесничкој творевини.
Овогодишњи лауреат награде „Пјесма над пјесмама“ је угледни пјесник Ненад Грујичић. Награда се додељује за опус његове љубавне поезије и тиме за допринос развоју савременог српског пјесништва. Одлуку је једногласно донио жири у саставу: Радмило В. Радовановић, председник, Биљана Ћелић и Слободан Ћоћкало. Међу досадашњим лауреатаима су Драган Јовановић Данилов, Анђелко Анушић, Стевка Козић Прерадовић и други....................................
Слово на свечаном уручењу награде „Пјесма над пјесмама“
Ненад ГРУЈИЧИЋ
ВИДОВИТИ ЕРОС
Јер љубав је јака као смрт.
(Из „Пјесме над пјесмама“)
Поезија је одувек језик над језицима. Кроз миленијуме духа, она је највиши облик говора на метерњем језику. „Вишак језика“, рекао би Бранко Миљковић. Надахнути сноп нарочито увезаних речи.
Поезија пледира за доживљај без остатка, за нервну перцепцију матерње мелодије у значењу. Она се указује кад се рука јежи, а крвоток мења ритам у напону емоције што трепери у ореолу песме.
Поезија је прирођенија обичним читаоцима него тзв. ученим главашима што уз ренту тумаче стихове. Она не подноси сујетне интерпретације са унапред припремљеним шаблонима. Не одговара јој анализа са хладним методолошко-теоријским алаткама. Тад се песма измигољи и међу пинцетама „свезнајућих“ тумача оставља тек љуску-две од безбројних живих кругова свога хабитуса.
Поезија не признаје сумњу у своје постојање, она исмејава такву немоћ, надиграва препотентне скептике и суди им кроз време, често – истог трена. Без урођеног песничког искуства, немогуће је ауторитативно говорити о поезији. Пјесма над пјесмама је мера апсолутне поезије, узор песницима широм временâ. Име аутора Пјесме над пјесмама непознато је иако се приписује Соломону, хедонисти и поети ватесу, славном јеврејском краљу и мудрацу. Судећи по одликама хебрејског језика са утицајима арамејског, Пјесма над пјесмама је настала између 4. и 3. века пре Христа, а Соломон је живео у десетом веку пре нове ере. То је песма њему посвећена.
Хебрејски духовни естаблишмент с почетка није прихватао Пјесму над пјесмама јер се није подударала са канонима вере. Због своје нарочите љубавне сликовитости што је дотицала еротско, сматрана је јеретичком творевином којој није место у Старом завету. Ова несвакидашња песничка творевина слично је пролазила и код неких хришћанских тумача.
У Пјесми над пјесмама не могу се увек извести појашњења комплементарна са библијским учењем, није увек могуће пронаћи адекватна разрешења у равни старозаветног канона. Таква каква је, она тражи доживљај у конкретним сликама, без мистификација и пренесених значења.
И хебрејски и хришћански духовници, прибегавали су алегоријским спратовима тумачења Пјесме над пјесмама. Уместо интерпретације односа двоје љубавника, заручника и заручнице, тумачили су однос Бога и народа, Христа и цркве (душе), Светог духа и Деве Марије, и тиме оправдавали постојање Пјесме над пјесмама у библијском контексту. Захваљујући таквом приступу, Пјесма над пјесмама је наџивела препреке и опстала за сва времена као поема са очигледном сликом земаљске љубави.
Приметивши прелепу чуварку винограда, обичну девојку поцрнелу од јаког сунца, Соломон је одводи у свој харем. У присуству других наложница, „сестара јерусалимских“, девојка Суламка на очиглед Соломона, непрестано тугује за својим драгим:
„Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима... Уста су му слатка и сав је љубак, такав је драги мој, такав је мој мили, кћери јерусалимске...На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих, али га не нађох.“ Видевши неизрециву патњу Суламке, Соломон одустаје и пушта је да се врати свом драгом који јој пева:
„Сва си лијепа, драга моја, и нема недостатака на теби... Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама... Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама... Зуби су ти као стадо оваца једнакијех... Врат ти је као кула Давидова саздана за оружје... Коса ти је као стадо коза које се виде на Галаду... Двије дојке твоје као два ланета близанца што пасу међу љиљанима.“ Пјесма над пјесмама је непревазиђена химна опијености љубављу. Слика неутаживе људске жудње и узвишеног бола повезаног са радошћу постојања. Она предочава ватру телесне чулности смртног бића располућеног на мушки и женски принцип, у сталној потрази за својом андрогинском половином. Пјесма над пјесмама слави тај ретки еденски спој сугеришући да је човекова земна љубав и даље по слици и прилици Божјој: „Жар је њезин као жар огњен, пламен Божји“.
Не само као мера песничког говора о љубави, ова мајка свих песама је и надљубавна формула талента у епифанијској сили надахнућа, видовити ерос који не познаје границе језика у именовању земаљске среће као рајске.
(Мркоњић Град, 12. фебруара 2010. године)
БЕСЕДА ПОВОДОМ ДОБИЈАЊА НАГРАДЕ "САВА МРКАЉ"
Ненад Грујичић
СВЕТЛЕЋИ ТРАГ МУЧЕНИКА САВЕ МРКАЉА
Живот и дело Саве Мркаља! О, како једноставно и патетично звучи ова синтагма са ускличником на крају. Међутим, и једно и друго, и живот и дело Саве Мркаља, непојамног су парадокса и судбине, јединствени калеидоскоп изненађења и чуда. Толико свакодневног трагизма, с једне, и умног тријумфа за вечност, с друге стране. Као да се ради о два удаљена и разнородна бића, без шансе да се икада сусретну у једној тачки.
Аура дечака из Сјеничака са Кордуна, рођеног 1783. године, потоњег песника, есејисте, полемичара, филолога, полиглоте, филозофа, математичара и научника, претрпела је жестоке ударце и оштећења, од којих се у кратком земаљском животу није могао опоравити. Одрастао у Војној крајини где уши Срба граничара стрижу на сваки шушањ, и где је све било подређено опрезу на живот и смрт, на учестала ратовања и изгибије за туђега цара. Стварност у знаку ојкачког тростиха: ''Ој, Крајино, крвава `аљино,/ с крвљу ручак и с крвљу вечера,/ свак крваве жваће залогаје.''
По физичкој конституцији, ситан и нејак, по умној – грандиозан и непоновљив, темпиране душевне бомбе у крхком телу, Сава Мркаљ је још од раног од детињства био изложен хињењу и ударцима завичајних врсника. У старинским играма, на пример, дечјим и чобанским – клисање и кевање, где се удара штапом по ваљкастом парчету дрвета увис, то јест штапом гони дрвена лопта између себе, млади Сава увек је извлачио дебљи крај, бивао угруван и шиканиран, немоћан да се покаже и докаже у физичком надгорњавању. Код Мркаља се израна стварао отпор према грубим и телесно супериорнијим дечацима, према њиховој доминацији у свакодневним вештинама и ситуацијама. Тај отпор створио је комплекс ниже вредности на том плану и Мркаљеву потребу да буде најбољи на другом, на духовном и образовном.
Сава Мркаљ је парадигма генијалног човека, не само у Срба. Пример оне интелектуалне врсте која, у финиширању животних резултата, нема однегован таленат за сопствени таленат, а при томе ни конзистентну душевну интелигенцију. По својим интелектуалним капацитетима, био је толико изнад просека да је намах изазивао чуђење и зазубице. Што љубомором и неразумевањем других, што његовом непредвидивом нарави и инаћењем до чегрсти, губио је психички ослонац у своме сложеном бићу и постајао неко други, понајпре самоме себи.
Код већине људи сматран је изгубљеним и лудим, крајишки речено, блентавим. Ни институције нису знале шта ће с њим, да ли да га прихвате или одбаце. Очас је с њима у разумевању и савезу, очас у сукобу и потпуном размимоилажењу. Отпор околине на сваком кораку, те завист која прераста у мржњу, спречавали су да Сава Мркаљ за живота постане светионик свога времена. Томе је, дакако, и сам, рекосмо, допринео неукротивом емоцијом и прзничењем. Може се и прзничити у јавном животу, али мора постојати свест о дометима и сврси тога прзничења, мора у таквом деловању светлуцати бар мрвица дипломатског дара, поготово, у живом у разговору са људима. Мркаљево не узимање у обзир човекове покварености и лицемерја, то јест људске амбиваленције у свакодневном животу, ту око њега, за вратом и на дохват руке, и потребе да се он притом постави у улогу голуба или змије, коштало га је узлазне линије у каријери и коначног тријумфа.
У шеснаестој години живота ослобођен војне службе, а већ у седамнаестој, у Госпићу, био учитељ ђацима старијим од себе три-четири или чак седам-осам година. Неки су били и бркати, сви редом регрути за разна аустријска ратишта. Нико га није узимао за озбиљно, служио им је за поспрду. Његово големо знање личило им је на суманутост и којештарију. Чувши да ови ђаци одбијају да слушају Мркаља и његова предавања, да га уопште не уважавају, богати трговци и црква избегавали су да му плаћају обећане новце.
Напустио је Госпић и разочаран лутао неколико година без трага и белега. Нашао се, затим, изненада у Загребу као, гле, похађач архигимназије, сада старији од ђака онолико колико су били ученици од њега у Госпићу. С тим што он сада у Загребу није био учитељ, већ обични гимназијалац. Ови ђаци потицали су из фрањевачких и језуитских школа, темељни у основном знању, али не мари Мркаљ, опет је најбољи, најодличнији, супериоран у односу на све остале. Посматрали су га са чуђењем, на махове и са дивљењем. То су била негована, па и размажена деца загребачких пургера и племића, богаташа и аристократије, са свим могућим привилегијама и пречицама. Сиромашан и без педигреа, без игде икога свога, Сава Мркаљ је био страно и напуштено тело.
Рођен у кући-плетари од кестенових грана улепљених иловачом-жутуљом, са хладним земљаним подом без икакве подлоге, Мркаљ је одрастао као рурално биће са полудивљим стаништем. Заједно са родитељима у крпама, и браћом и сестрама, полуголом сиротињском нејачи, живео је испод трошног крова који је при јачем пљуску и прокишњавао. Кроз такву граничарску избу промицало је и задржавало се и породично благо илити стока, кравица или крмача на пример, која се ту и прасила, и потом наваљивала брњицом на људско новорођенче у дрвеном кориту-колевци.
И касније у животу, увек подстанар у потлеушама и собицама, у беспарици и гладовању, скрајнути особењак, са невиђеном мотивацијом за научавањем, стремио је ка новом стицању знања на многим пољима. У Будиму наставља високо школовање, где упознаје многе српске младе интелектуалце, међу којима и Димитрија Давидовића и Димитрија Фрушића, који ће 1813. године у Бечу покренути ''Новине сербске''. У изабраној дружини интелектуалаца, као ''украс српске пештанске средине'', међу онима који предњаче, и сродан Мркаљу, био је млади Лука Милованов, родом из Сребренице, који ће касније објавити несвакидашње дело о римованим речима у поезији под називом ''Опит к сличноречности и слогомерју''.
Свестран, даровит за природне науке на челу са математиком, и за све остало што људски ум може да захвати, најмање се очекивало да ће Сава Мркаљ дубоку бразду заорати на пољу филологије, односно, матерњега језика и писма.
Објавивши 1810. године легендарно дело на свега 18 страна, са две странице предговора, са ироничним насловом, ''Сало дебелога јера либо азбукопротрес'', одмах је привукао пажњу, то јест лавину негирања, где је предњачила наша црква – да јеретичким списом Сава Мркаљ одваја Србе од ''мајке Русије''.
У српској књижевности осамнаестога века и с почетка деветнаестога, на плану језика, владало је велико замешатељство са много нефункционалности и произвољности у употреби језика и писма. У ћириличној азбуци са 46 знакова, у употреби су били српскословенски, (просто)народни, рускословенски и славеносрпски (грађански) језик. Сава Мркаљ је радикално засекао азбуку и одбацио 20 сувишних слова. Он каже: ''За језик један, толико писмена (то јест слова) треба колико звучића (гласова) имаду све његове просте речи.'' И додао оно чувено: ''Пиши како што говориш.'' То ће Вук Стефановић Караџић преузети као свој манифест. Као интелектуалац мултикултурних домета, Мркаљ је знао за визију германског граматичара и филолога Јохана Кристофа Аделунга (1732-1806), који је уствари измислио то ортографско правило, поставио га теоријски: ''Пиши као што говориш, а читај како је написано.''
Који месец по објављивању ''Сала дебелога јера'', Мркаљ се први пут сусреће са Караџићем, у Пешти (Сава има 27, а Вук 23 године). Иако пореклом из удаљених српских покрајина, оба говоре ијекавским наречјем. Створио се благонаклон и пун разумевања савез двојице младих пријатеља, изузетних Срба.
Видевши Мркаљево чудо, ''Сало дебелога јера либо азбукопротрес'', Вук Караџић се намах одушевио: ''Ово рјешење г. Мркаља је тако истинито и тако јасно да га сваки Сербљин, који здрав разум има и беспристрасно судити оће, мора одобрити.''
И када се очекивало да ће Сава Мркаљ капитализовати своје несвакидашње дело и латити се одговорних послова у конкретном животу уз подршку коначно стечених пријатеља, он се након девет месеци од појаве ''Азбукопротреса'' необјашњиво повлачи и одлази у православни манастир Гомирје у Горском Котару. Своју молбу за пријем у манастирско батство исписује на црквенословенском језику, упечатљивим калиграфским рукописом, где се његово презиме пише као: Меркалио. Готово да се умиљава цркви која га одмах, без искушеничког искуства, производи у монаха Јулијана.
После немилосног напада на Мркаљево дело, црква му, дакле, пружа руку, и на неки начин зауставља у даљим научним наумима, јер је најављивао и нову књигу, ''језикопротрес'', студију о српском језику, а потом и граматику. Неки су помишљали да ће у манастиру имати мира да заврши то дело, па се зато нашао међу монасима. Међутим, тек ту наилази на препреке, отвара се клупко проблема из ране младости, поново је игнорисан и понижаван. Церећи му се у лице, калуђери га шиканирају са увредљивим предлозима – ''да салом дебелога јера намаже своје ципеле''.
Грешни попут свих људи, калуђери му подмећу разне сплетке и опадавају га код епископа говорећи да их '' проклети Мркаљ'' физички напада и туче, да је на њих чак бацио камен од десет кила. На Мркаљеву забезекнутост тиме шта све човек човеку може чинити, и то под манастирским сводом, братија још више појачава притисак, а врх цркве ћути. Након две године проведене у Гомирју, видевши да му ту нема станка, погружен у тешко разочарење и чамотињу духа, Јулијан скида калуђерску одору и бежи у бели свет. Читалац ових редова помислио би да ће Мркаљ одмах у Пешту, да ће се вратити на ведре стазе свога живота, у град где је био стекао знатан број присталица међу српским интелектуалцима. Али не, он одлази у непозанто. Лута, пропада и животари. Сваки дан леже и устаје са немирима који почињу ментално да га нагризају. Но ипак, у тих двадесет година пустоловног живота обиграо је многе крајеве где живе Срби. Зарађује понешто цркавице за голи живот радећи као слободни учитељ од данас до сутра. Био је у Турској, односно у Херцеговини, Босни и Србији, које су тада биле под османлијским јатаганом. Затим у Далмацији, у Крупи и Шибенику, па онда у Вргинмосту, Глини и Карловцу, затим у Сремским Карловцима и Новом Саду, у Шапцу, у Банату, па опет у завичају.
У Карловцу предаје латински језик једном учитељу цртања, и у тренутку необјашњивог растројства потеже нож на њега. Одмах буде окован у тешке букагије и затворен, а убрзо смештен у болницу. После каквог-таквог опоравка, војне власти у два наврата, 1826. и 1829. године, покушавају да умилостиве цркву да поново прими Мркаља у неки од фрушкогорских манастира, да ту молитвено тихује и избегне разарајућу депресију. Међутим, митрополит Стратимиривић и архимандрит Лукијан Мушицки немају милости. Стратимировић наводи да је Мркаљ већ био у три манастира: Свети Ђурађ, Гомирје и Јазак, и да је у сваком, ''плаховит и неподношљив'', вређао монахе. Није помогао ни Мркаљев сонет посвећен Лукијану Мушицком 1828. године.
Као што је познато, у болници Мркаљ је написао чувену песму под дужим насловом: ''Састављено кад у Горњокарловачку боловаоницу доспедо` побеђен и остављен од свега света''. Миодраг Павловић, ову песму под измењеним насловом, ''Море зала ови је свет'', уврстио је у своју антологију српске поезије. До данас, сачувано је десетак Мркаљевих песама које је дао Вуку када га је овај посећивао у бечкој душевној болници. Они разговарају размењујући писане цедуље јер је Мркаљ и оглувео. На једној Сава помиње Вуку свој ''претргнути рад у пољу књижевства србског'', ''жељезну судбину'' и ''страшно гоненије, силно гоненије'' које му није дало да ради ''знаменито људски''.
У Бечу је и умро у својој педесетој, 1833. године. Ни дан данас не зна се за гроб или место где је сахрањена честица тела Саве Мркаља. Можда се земни остаци налазе у некој од општих гробница у Бечу, које су настајале у другој половини деветнаестога века ширењем аустријске метрополе. Но, постоји мишљење да је одмах по чину смрти, од стране болесника у бечкој лудници, Мркаљево тело растргано, разбацано и развучено у бестражје.
При тужном крају овога записа, вратимо се на трен делу Саве Мркаља. Посебну пажњу заслужује један стваралачки моменат несвакидашње природе. Седам година после ''Сала дебелога јера...'', у Давидовићевим ''Новинама сербским'', појавио се есеј Саве Мркаља ''Палинодија либо одбрана дебелога јера''. Палинодија је песма или спис у којем се пориче нешто увредљиво или негира ранији став исказан у неком делу. То је, дакле, својеврсни опозив онога што је аутор раније мислио и написао. Тако је, на пример, Овидије створио ново дело, ''Љубавни лекови'', да би порекао ласцивни садржај из претходног, ''Вештина вољења''.
Конкретно, Мркаљ је у порекао своје дело ''Сало дебелога јера либо азукопротрес''. Чак је у ''Палинодији'' на изненађење многих написао: ''Ко је кадар тако добро без дебелога јера писати?'' Врх цркве игнорисао је ову Мркаљеву ''метаноју'', не сматрајући је истинском. Његови најближи пештански пријатељи и Вук Караџић осипају паљбу по ''Палинодији'' заступајући, уствари, становишта из Мркаљевог ''Сала дебелога јера''. Било је то парадоксално, чак и апсурдно, да се аутор одриче свога дела, а други га бране и заступају. Међутим, филолошки стручњаци, до данашњих дана, попут академика Александра Младеновића, и у новом Мркаљевом делу видели су вредност и смисао.
Сетимо се изјава песника и писаца у разним језицима и временима. Говорили су да би могли после свога већ написаног и прослављеног дела створити друго из епицентра првог, ида то буде боље урађено. Петар II Петровић Његош је рекао да то што је у поезији створио и није нешто нарочито, и да би могао наново, другачије и боље све то написати. Слично је у новије време, рекао и чешки контроверзни писац Вацлав Хавел. И не само они.
Генијални аутори имају право на такве мисли и одлуке, они могу из истог тематског средишта, у новом концентричном кругу већег или мањег обима, у новом вектору садржаја и форме, сачинити ново независно уметничко дело. Дакле, оба Мркаљева дела могу, по себи, аутономно да постоје као остварене целине.
Друга је прича о људским врлинама и манама, о карактеролошкој и наравској, психолошкој и менталној структури бића, о комплексима и страховима човека. Не заборавимо да је Сава Мркаљ у својој поезији дао одговоре на ова питања. А поезија је највиши облик литерарне писмености, и најдуговечнија. Понајпре у поменутој песми, која почиње стиховима: ''Јао! Јао! Јао триста пута''. Ту су људи насликани као звери горе од свих других, као чудовишта опакијих и крвожеднијих својстава од змије-анаконде, вука, риса или лава. Човек је, пева Мркаљ, ''гад од разна рода''. И додаје: ''Зло је мучно садашње поднети,/ Зло нас бивше пече у памети,/ Будуће већ једе нас.'' Мркаљ говори о неуништивости зла, о злу које ће нам тек будуће време донети.
Зло се, дакле, само примирује, успављује на неко време, и онда упет буди. Човек је носач и катализатор тога зла. Иво Андрић је записао да ''највеће зло од свих зала је поновно буђење'' зла. Андрић је записао и ово: ''Свијет је пун гада, и крштеног и некрштеног.'' И додао: ''Зло и несрећа и немир међу људима су стални и непролазни''. А Сава Мркаљ, век и по пре нашег нобеловца, каже да је ''човек, страва човеку''.
За трагичног Саву Мркаља реална збиља носила је нерешиве препреке и тајне. Оно што је требало упростити, није успевао у свакодневном животу са људима. Као идеалиста, он је компликовао. Није помогло ни то што је био ерудита енциклопедијских распона, филозоф, богослов, математичар, учитељ, беседник, реформатор, полемичар, изванредни познавалац историје, логике, физике, хидротехнике, архитектуре, метафизике, а уза све одлично знао француски, немачки, руски, јеврејски, италијански, грчки и мађарски, те старогрчки, латински и старословенски, веома добро се сналазећи и у низу других језика.
Образован и паметан, али, како примећује Гојко Николиш, ''непаметан за овоземаљски живот који од људског створења захтијева много лукавости, гипкости, прилагодљивости, послушности и одрицања од самога себе и својих идеала'', Сава Мркаљ остаје једна велика енигма.
Демијуршка природа човека оличена је и у Његошевом стиху: ''Човјек чојку тајна је највећа.'' Човек је биће несхватљивих, истовремених, моћи и слабости. То показује и пример несвакидашњег Србина из Горње Крајине. Иако у знаку звезде падалице, на небу српскога језика за сва времена остаје светлећи траг ненадмашног мученика Саве Мркаља.
.jpg)
САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ НАГРАДЕ