О књизи „Руку на срце“

Андреа Беата Бицок

НАСУШНА РЕЧ ИСТИНЕ

Књига Ненада Грујичића, „Руку на срце“, говори оригиналним гласом непоткупивог поборника истине, духом аутентичног песника, прозаисте, критичара, полемичара, антологичара, есејисте и путописца. Различитим регистрима, а увек у дискурсу истине, Грујичићева реч демистификује подмукле духове српске књижевне и културне сцене, на којој као помодарске авети почесто корачају силуете у аури неталента, као продукт девијација вредности једног доба. Авети које постају слуге политичких и идеолошких манипулација, и сваковрсних некњижевних, неморалних (аморалних) и нехуманих механизама друштвеног амбијента.
У оквиру књиге „Руку на срце“ издваја се више поднаслова који текстове сврставају у веће кохерентне целине. У одељку „На хоризонту“, насељена су Грујичићева сећања на сопствене књижевне почетке, нека прошла времена која су обележила његову књижевну и јавну путању, на имена која су обележила српску књижевност и културу, као што су Борислав Пекић, Бранислав Петровић, Мирослав Антић, Душко Трифуновић, Бранко Ћопић, Оскар Давичо, Танасије Младеновић, Раша Ливада, Милан Тркуља и други.

Као дугогодишњи директор Бранковог кола, домаћин многима, аутор је имао прилике да се сусреће са бројним познатим песницима, писцима и уметницима, а сећања која је описао међу овим корицама од 400 страна, пуна су разноликих згода и незгода, слика и прилика, датих из угла са којим се ми, као читаоци њихових дела, никада нисмо сусрели, никад их спознали у тим сваковрсним обичним и необичним моментима. Остајући веран „ономе што се заиста збило“, Грујичић на духовит, концизан, реторичко-лирски начин бележи моменте сопственог књижевног постојања посвећујући их несебично другима.
У том одељку књиге нашао се и обиман текст „О наградама“ који, кроз аутобиографско сећање, говори о књижевним свечаним приликама које су овенчале ауторово име, али – и попратним, често не баш тако пријатним згодама и појавама. Из првог дела текста ваља упамтити речи аутора који каже да су „награде јавне скеле које писца придржавају за живота. Награде су специфични амблеми једног времена који показују куда је и како текао живот једне средине“; оне су „крајпуташи једне конкретне судбине са именом и презименом“. С обзиром да награде на неки начин издижу таленте изнад просечних појава, њима се мора приступати пажљиво и брижно, погледа и срца пречишћених од некњижевних импулса. Ненад Грујичић истиче часне примере попут песника Новице Тадића, који је одбио награду „Десанка Максиновић“, указујући на то да одлука жирија мора имати оправдање оличено и у „поетичкој шифри аутора по којем признање носи име“, односно, да награда треба да припадне другима, а не њему, како је и сам, поводом награде, лауреат рекао. Дакле, овде је указано на лош рад и препотенцију жирија којем је лакомислена одлука ударила о главу попут бумеранга.
У одељку „Варнице“, упознајемо Грујичића као оштроумног, моралног и оштроречног полемичара који никада не напушта књижевно оправдан дискурс, онај који аргументима и подвлачењем најважнијих чињеница осветљава кривотворства и недопустиве поступке у књижевно-културном миљеу. Не штеди аутор никога ко се огрешио о свети таленат. Севају варнице у речитом окршају са компромитованим љуштурама људи на положајима, са уредницима, критичарима и полемичарима који су посегнули за празноречјем као одразом духовне голотиње.

То су, махом, текстови о антологијама, али и о другим појавама и пројектима, где се претресају мањкавости које су недопустиве у миљеу озбиљне књижевности и културе. На корицама књиге налази се фрагмент о Грујичићу из пера Бранислава Петровића, који је својевремено, у „Нину“, записао: „Есеј Ненада Грујичића може послужити као иницијал за велико спремање по дворцима, подрумима, таванима, тмушама и забитима савремене српске поезије. Да се потресу школске лектире, факултетски приручници, антологије, да се у замашћене издавачке куће унесе хлора и креча, да се добар део издавачке продукције проследи санитарној инспекцији. С Грујичићем се можемо сложити или не сложити, али његов есеј апсолутно сигурно значи да се нешто важно догодило. “
У најснажнијим повицима иронично-сатиричних и гротескних регистара, у наплавинама реторичких заноса, налази се један једини циљ – да рефлектором истине, аутор осветли начине и методе харања по туђим таленатима зарад некавих успона тзв. земне славе, а затим да укаже и на неписменост, некомпетентност и неопростива огрешења опонената.

Под насловом „Видовити ерос“ пламти Грујичићев есејистички дар, разбокорен у темама о песницима и поезији, где пише о Дантеу, Петрарки, Лази Костићу, Скендеру Куленовићу, Дучићу, о „Пјесми над пјесмама“... Ослоњен на чињенице, никада их не мистификујући, есејиста се раскриљује на две широке равни: на раван биографије аутора или контекст дела, и на ону онтолошко-метафизичку, у којој искрсавају дубокоумне сентенце о поезији, њеном смислу, њеној природи, о таленту и дару. Грујичић указује на то да су велики песници и велика поезија неисцрпни подстрек промишљању поезије, да се увек може рећи још нешто ново, сагледати другачије. Управо на том месту ови есеји добијају на значају, сведочећи и о самом Грујичићу као бићу успостављеном потпуно у равни поезије као нарочитог вида егзистенције.

Део књиге насловљен „О песничкој речи“ измиче једноставном препричавању или представљању, јер то би значило његову банализацију и огрешење о ванредно промишљање феномена поезије, њене природе и трајања. Готово свака реченица заслужује да буде цитирана и наведена као врста теоријског, али и животног дефинисања поезије, те представља прави изазов за сваког читаоца који, у додиру са овим текстовима, спознаје сасвим нове и другачије видике од оних на које је навикао. Ови есеји, настали различитим поводима, нашли су се и међу корицама изванредне „Антологије српске поезије 1947-2000“, која је већ имала два издања.

Сасвим иновативан приступ поезији и основним њеним темама и феноменима уско везаним за њу не значи да аутор књиге „Руку на срце“ заговара само оно „модерно“ и ново, јер у њему и те како бди свест о значају културног наслеђа, традиције и националног идентитета, увелико доведеног у питање у нашем времену. Ту налазимо текстове о Павлу Марковићу Адамову, о листу Бранково коло, о Његошу, о Бранку, али и веома важна бележења о потреби очувања нематеријалне културне баштине. Аутор је не само сведок борбе, већ и учесник у њој, често и покретач иницијативе да се не допусти да политичко камелеонство у култури и бирократска успаваност државног апарата одузму једном народу оно што га вековима чини јединственим и национално непоновљивим. Он говори о ојкачи, о бећарцу, о генези ових феномена, о српском језику и традицији, и изван простора Србије, о свеколиком духовном јединству које не сме бити нарушено и нагрђено. О великим борбама, у којима није штедео себе, нити се устручавао да изађе на чистац против разноврсних механизама административно-бирократских замки, Грујичић је извојевао сасвим конкретне победе. На пример, упис ојкаче, као поетско-музичке творевине Срба Динараца Крајишника, у први Национални регистар нематеријалног наслеђа Србије.

На крају књиге су два путописа, један са Карпата, из Румуније, а други из Берлина. Живе слике, на махове фактографске, али никада лишене лирског штимунга, уводе нас у описе специфичних атмосфера ауторовог доживљаја који никада не постаје до краја само његов, већ допушта и маштолико успостављање новог (и нашег) у атмосфери и приликама о којима се говори. Крајолици, градови, људи, истакнута песничка имена, анегдоте, доживљаји, културни амблеми, промишљања разноврсних друштвених и историјских феномена, све је то сажето у густе слике Грујичићевих путописа, које су вредна сведочења једног угледног песника у времену. Отуда, и престижна награда „Браћа Мицић“, која је припала овом аутору, уз све речено, потврђује изузетну вредност књиге „Руку на срце“, о којој ће се, уверена сам, још дуго и живо говорити.

Горан Гаврић Грга

Читајући, поред осталог, оштре и надасве духовите полемике у овој књизи, лако се да закључити да је Ненад Грујичић карактерна и неподмитљива личност, која је увијек, свим срцем, на страни истине; у стању је да на вјешт и култивисан начин брани ставове, да чврстим, поткрјепљеним и оригиналним аргументима потуче своје сабесједнике (опоненте) и напросто их остави без текста.

Правдољубив и без длаке на језику, Грујичић никад неће поздравити помодне и „тренди“ неталентоване фигуре, нарочито чанколизе увијене у дневно-политичке хаљинице. Према таквима се поставља као „Пит Бул“, – не пушта кад ухвати у машину! Предочава нам слабост и незнање надобудних појединаца који би да лете изнад граница својих могућности, а немају пјеснички дар који се рођењем добија и самим тим не осјећају мелодију и ритам матерњег језика и стиха.

Тако хендикепирани, лажни пјесници приморани су да се служе којекаквим ријечницима, или, још горе, да завирују у туђе пјесме и идеје присвајајући их као своје. Послије мученичког порода, донијели би на свијет сурогат пјесничке творевине, језичку депонију без реда и смисла, хрпе празних ријечи. Недостатак талента се очито надокнађује недостатком карактера! Хтјети нешто ван своје снаге, највећа је трагедија човјекова – пише Дучић.

Личност посвећена политици не припада више себи, она мора да се покорава другим наметнутим законима, а не светим законима пјесничке природе. Ако је пјесник особа која је страсно заљубљена у језик, онда то значи да су пјесници пасионирани штићеници језика. Ненад Грујичић свакако припада овој скупини, да није зоон политикон уосталом и доказује својим дјелима, нарочито овом књигом.

На пољу разних тема у књизи, Ненад Грујичић нас учи да правимо дистинкцију између примања награде и „нагр(а)ђивања“ пјесника. Затим, показује како се (не) пишу антологије и разне енциклопедије, које би требало, на озбиљан начин, да се баве поезијом и културном баштином једног народа, и да овакви пројекти често завршавају као крњаве, хендикепиране творевине, утемељене на апсурдним пропустима и преголемим амбицијама славољубивих и сујетних појединаца.
За пјеснике кажу да су, мање или више, сујетни људи, ствар је само у томе колико ко успијева да задржи звјер у врећи. У капиталној, и прије свега иновативној и оригиналној, „Антологији српске поезије (1847-2000)“, пишући надахнуто о пјесничкој ријечи и бесмртности поезије, Грујичић у једном дијелу предговора исписује своје стихове: „На нули сам сазидао све./ Налазим се у тачки/ где вршак пера дотиче бескрај./ Ту се одмара вук/ и претвара у росу,/ а језеро пада с планине./ Дечак је то видео матерњим очима/ и зато му вјерују сви.“ Да, он то чини на један њежан и суптилан начин, не остављајући при том чак ни иницијале, никакав биљег који би упућивао на њега као аутора ових сихова.

Треба ли још и напомињати да у поменутој антологији није уврстио себе као пјесника, ниједну своју пјесму међу многобројним пјесничким остварењима у овој колосалној књизи. То нам говори да пред собом имамо људску и пјесничку громаду, одмјереног човјека који у сваком моменту зна шта чини, поету вриједног поштовања који умије да држи потребну дистанцу и на тај начин остаје вјеран свом дару. Многи би требало да му позавиде на томе.
У другом дијелу књиге „Руку на срце“, поред битних културно-историјских чињеница (пренос костију В.С.Караџића из Беча, о листу Бранково коло, итд.) поменутих у књизи, Грујичић пожртвовано ради на одбрани нематеријалне културне баштине Срба. Учи нас, на примјер, да правимо разлику између ојкаче и ојкања, грохоталице и грокталице, опомиње и упозорава да без очувања традиције и језика нема ни континуитета ни идентитета једног народа. Указује да је Хрватска немилосрдно и незаконито (кршењем људских права и прописа УНЕСКА) приграбила ојкачу, бећарац и нијемо коло као своје културно наслијеђе. Хрватска не помиње Србе као баштинике, елиминишући тако њихово вјековно корјење на крајишкој земљи. Требало би да се као савременици дубоко замислимо и запитамо шта то значи, и преузмемо одговарајуће кораке како бисмо очували и заштитили ове и друге елементе НКН од заборава и потпуне отимачине.

„Руку на срце“ садржи и много тога посвећено самој поезији као највишем облику говора на матерњем језику. Готово сва поглавља у овој књизи написана њој у част, налазе се у Грујичићевој антологији, и представљају праву посластицу како пјесницима и књижевницима, тако и обичним читаоцима. Поезија јесте видовити ерос, најдушевнији импулс бића у језику, – каже Грујичић – она непрестано подмлађује језик, наново га рађа и оплемењује. Говорити тако беспоштедно и са лакоћом о поезији могу само одабрани духови и нарочити сензибилитети, велики ствараоци и познаваоци пјесничке ријечи.
Друговао је и људикао Ненад са највећим именима наше књижевности, са Браном Петровићем, Душком Трифуновићем, Бориславом Пекићем, Рашом Ливадом, Тасом Младеновићем, Тонтићем и другима (да не набрајамо, била би то подугачка колона), путовао је по свијету и учествовао у креирању заједничких догађаја и анегдота, а и данас има ту привилегију као вриједан и неуморан домаћин пјесничке институције Бранково коло.

Из оваквих сусрета и разних догодовштина црпио је и упијао само оно најбоље, најплеменитије, а љубав према књизи спајала је и обједињавала ове дивне људе, коваче лијепих ријечи. Написао је Грујичић гомилу тога и окитио се бројним книжевним наградама и признањима. О њима, на себи својствен начин, говори у овој књизи. Кроз шалу каже да већ дуго не води евиденцију о томе шта је све написао, то препушта другима. Одавно се изједначио са вечитошћу и оставио трајан печат у колективној свијести српског народа.
Ипак, он и даље остаје да, као неуморни радиша, стваралац и беспоштедни критичар, чува и брине о језику и култури, да „открива“, помаже и савјетује младе таленте, јер љубав је онај чаробни покретач дарован човјеку да би превазишао себе и посегнуо ка другоме.

Поезија је највиталнији дио једног народа, понорница која извире, понире и наново се рађа, тече непредвидивим токовима, мијења боје, звуке и облике, не пресушује и не умире, то је магија о којој много знамо а опет не можемо да ставимо тачку на њ, јер она је безгранична и неухватљива, доказ апсолута и божанства у човјеку. Толико тога је написано и опјевано, а опет постоје ствари које нас окружују а нису опјеване; не морају ни бити, јер саме себе пјевају, и напосљетку: „Нема човјека на кугли земаљској који би ушао у крај и тајне нитима ове женске чарапе што има своје присталице и готово!“
Неописиву благост и срећу осјетио сам дознавши да Грујичићев први пјеснички рукопис, „Матерњи језик“, садржи 29 пјесама, као мој првенац „Тунел“. Примјећујем сличне околности: Грујичић је попут Раше Ливаде (који му је судбински помогао да објави свој првенац) безрезервно пружио руку да моја прва књига угледа свјетло дана.
Ретроспективна књига, „Руку на срце“, представља бурно и питко, поучно и занимљиво штиво, мајсторски уклопљено у цјелину, штиво које, свакако, заврјеђује пажњу љубитеља књижевности да буде читано наискап.

Марија Слобода

ИНТРИГАНТНА И НЕСВАКИДАШЊА КЊИГА

Има ретких књигâ које аутора прикажу у целини своје литерарне остварености и – самосвојности. Још ређе су оне у којима осећамо и мелодију песничке речи, и есејистички размах, и хроничарско-путописну приврженост детаљу и – аутентичан полемички дух. Несумњиво, таква је књига Руку на срце Ненада Грујичића, објављена ове године у издању Службеног гласника, у едицији „Пропланци есеја“, недавно овенчана престижном наградом „Браћа Мицић“.

То је књига сећања, полемика, есеја, записа и путописа. Укупно 60 текстова (груписаних у шест целина), који су настајали у претходне три деценије и који су објављивани у бројним књижевним часописима и дневним листовима. Претходи им текст, који отвара књигу – О првој и последњој реченици, написан 1982. године.

Самом концепцијом, оличеној у калеидоскопској грађи, јасно је да у овој књизи живе и готово све њене претходнице: и Матерњи језик као прва ауторова књига; и Линије на длану; и Јадац; и Пуста срећа, са три сонетна венца, у три издања; и Шајкаши сонети и Вијадукт, са завичајним мотивима; затим есеји из књига Прокрустова постеља и Плес у негвама; Приче из потаје и Приче за романе; књига о Бранку Радичевићу; свакако Полемике и одушци; затим култна Ојкача, али и три приређене књиге – један алманах, панорама песника Бранковог кола и Антологија српске поезије (1847-2000), са досад два издања.

Овај наслов књиге сродан је неколиким ранијима, одабраним из фразеолошког корпуса језика. Ненад Грујичић дакле, истину говорећи, пише отворено, искрено, правдољубиво, поштено, и без страха. И – не само то. Говори крајње неспутано, слободно, и храбро. Отуд утисак да књига је настала сама од себе, да исписале су је претходне деценије ауторове посвећености литератури и његова активна, непрекидна присутност у књижевном и културном животу (што је био утисак и за претходно приређену антологију). Тако, Ненада Грујичића видимо почев од његових литерарних почетака – раних песама у периодици, покретања („настајања и нестајања“) књижевног листа То јест, где је био главни и одговорни уредник, и објављивања прве песничке књиге Матерњи језик – све до актуелне борбе за ојкачу, као „феномен десетерачког двостиха“ који је Хрватска самостално уписала на листу Унеска, без помињања српске традиције.

У том периоду, од седамдесетих година прошлога века до овог времена, и данас, на различитим пољима стасавала је и развијала се стваралачка личност Ненада Грујичића. Мозаично, са аутобиографске основе, приказана у овој књизи. Аутор најпре, у циклусу „На хоризонту“, проговара као песник, који од 1983. године успешно управља културном институцијом Бранково коло, што је изнедрило текстове посвећене Бориславу Пекићу, Браниславу Петровићу, Оскару Давичу, Душку Трифуновићу, Танасију Младеновићу, Раши Ливади и другима – као сећања на сусрете и „људикање“ са њима.

Надахнута и драгоцена сведочанства. Ненада Грујичића као песника препознајемо и у двама другим циклусима – „Видовити ерос“ и „О поезији“. У првоме су есеји о инспирацији Дантеа Алигијерија, Франческа Петрарке и Лазе Костића, али и о језику Скендера Куленовића, дипломатским изазовима Јована Дучића, библијској „Пјесми над пјесмама“. Не случајно – управо њима. У другоме циклусу есеји су посвећени Поезији (са великим П), као највишем облику говора, и већ су чинили предговор Антологији српске поезије (1847-2000), у којој је заступљено 290 песника и која је, са своја два издања, још увек у читалачкој и медијској пажњи. То су аутентични есеји о песничкој речи, њеном статусу данас, бесмртности поезије, таленту, надахнућу и слободном стиху, са аутопоетичким елементима и ставовима ретким на нашој књижевној сцени. За разумевање, и поглед из другог угла, на управо ту сцену, значајно сведочанство представља есеј о – наградама, бројним, (не)угаслим, преименованим, примљеним, одбијеним, о њиховим жиријима и сукобима између институција које их додељују. Посебну пажњу привлачи Грујичићев предлог о новом начину на који би била додељивана награда „Меша Селимовић“, како се не би догађало да лауреати буду проглашавани са тек четвртином гласова од укупног броја чланова жирија, а не простом већином како је свугде у свету.

Други тон којим, поред лирског, проговара аутор у књизи Руку на срце јесте – полемички. Циклус „Варнице“ доноси 20 текстова: полемика и полемички писаних есеја, који чине трећину књиге. Према сопственом признању, Грујичић је њима настојао да укаже на појаве и деформације у друштву које се преливају и на књижевну и културну сцену. То су превасходно полемике поводом антологија које су приредили Радивоје Микић, Селимир Радуловић и Манфред Јенихен (са централном пажњом на удео у „антологичарењу“ Николе Страјнића и Јована Зивлака), али и полемике са Бошком Томашевићем, као и одговори Васи Павковићу и Александру Јеркову, Милети Аћимовићу Ивкову и другима. Затим реаговање на кандидовање Новог Сада за европску престоницу културе 2020. године, а кроз примере чудних градских министара за културу и друго. Познат као вешт полемичар бритког језика и препознатљиве реторичке игре, на страни истинољубивости, писац који витешки брани своје ставове, Грујичић и у новим полемичким текстовима реско, али без зле намере, у хумористичком тону, насмејано „људика“ са онима којима су упућени. Отуда су његови полемички текстови остварена уметничка дела која се радосно читају.

Треће жариште ове књиге представља поље „Баштине“, како гласи назив једног од циклуса који доноси теме о српској духовној традицији – листу „Бранково коло“ (1895-1914) и Павлу Марковићу Адамову; годишњицама везаним за Бранка Радичевића, Вука Караџића и Петра ИИ Петровића Његоша; крајишко-динарској традицији, бећарцу и понајвише – ојкачи. Као директор Бранковог кола, Грујичић континуирано и доследно води бригу о нематеријалном културном наслеђу (НКН), кроз пажљиво биране програме (ове године – посвећене банијском и врањанском певању). Његова студија и антологија Ојкача имала је до сада пет издања, и припада му заслуга што овај поетско-музички облик Срба Динараца-Крајишника уписан је у први Национални регистар НКН Србије, који чини укупно 27 елемената.

Поводом номинације једног од њих за листу Унеска, Грујичић је имао прилику да изнутра упозна рад Националног комитета за НКН Србије и у овој књизи директно укаже на његове недостатке, превасходно на непостојање стручњака за матерњи језик у своме саставу (иако Конвенција Унеска истиче матерњи језик као најзначајнији елемент НКН сваког народа). Грујичић указује и на препреке на које је наилазио водећи бригу о духовној баштини српскога народа, увек нудећи конкретна решења и предлоге. Пре свега, он примећује незаинтересованост, беживотност и нестручност такозваних експерата на овом пољу, који у крајишког трагедији српског народа не виде дубину проблема који захтева хитну институционалну заштиту и препород.

Аутор, са руком на срцу, исписује и странице путописа, са Карпата и из Берлина. Прецизно, јасно и фактографски читаоцу је пружен „Дупли нотес“, циклус који затвара књигу. У њему, из приватног угла Стеван Тонтић, Рихард Питрас, Костас Папанастасиу, Владан Ракић и други.

Дакле, обиље личности из света културе ушло је у ову ретку књигу, са својим судбинским и стваралачким путањама, заслугама и анегдотама, врлинама, огрешењима и слабостима, тренуцима у којима је учествовао и Ненад Грујичић – било као пријатељ, савременик, колега и сарадник, домаћин и организатор, гост и посетилац, или пак опонент. Зато аутора у књизи „Руку на срце“ видимо и као песника, и као есејисту, и као полемичара, и као књижевног критичара, и као антологичара, и као директора Бранковог кола, и као приватну личност. Јасно је да књига овако богате и разнолике грађе, оваквог размаха, неспутаности и слободе, поред тога што показује аутора у целини, јесте и сведок времена, чак – епохе у којој су текстови настајали. Зато је књига „Руку на срце“ Ненада Грујичића интригантна и – усамљена на српској литерарној сцени.

(Прочитано на промоцији књиге „Руку на срце“ у књижари Службеног гласника у Београду, 23. септембра 2014)

Иван Деспотовић

 УВЕК ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ КРОЗ ПРОЗОР

Пред нама су сабрани есеји и полемички текстови Ненада Грујичића, који носе несвакидашњи наслов, „Руку на срце“, узречица непосредна колико и записи и подсећања из прошлости – садашњости – који и чине штиво занимљивим, баш као да је реч о чему изговореном тек пре пар тренутака.
За мото Ненад Грујичић узима своју кратку медитацију из 1982. „О првој и последњој реченици“, што нехотице иронизује идеју да се у расправи може рећи: то је тако и никако другачије (као да је у питању извештај са ЦНН-а), као што и отклања могућност тачке после које се ништа више у књижевности неће моћи написати и дискутовати. А тајна књижевности се, између осталог, крије у речи смена. Смена годишњих доба, политичких система, на крају крајева и ненасилна метаморфоза једне поетике у другу, епохе у епоху. Као што нам писац сугерише: увек треба погледати кроз прозор.

У складу са тим, природни почетак књиге чине белешке из живота књижевног листа „То јест“, који је требало да се зове „Међутим“, а који је напослетку био забрањен због штампања песме Збигњева Херберта, која читаоца позива да провери да ли се и у његовој соби налази слика владара у лову, са пушком, загрљеног са децом. Ово је запис о групи младих писаца чије жеље су привремено помели политички ветрови, у време када смо се – да нећемо скренути са зацртаног пута – клели Партији, као што се данас то исто заклињемо некима другима.

Књига „Руку на срце“ између осталог даје мозаички портрет песника у младости, у једном тренутку времена и простора, наводећи све оне муке и разочарања који једног уметника вребају на његовом путу. Штавише, текстови разних датума и тренутака, скупљени заједно, портретишу више генерација и једну епоху.   

Чини нам се да књига представља један књижевно-документаристички омнибус, где сваку причу потписује исти аутор, али је свака испричана из посебног угла. Тако се узгредним „кадрирањем“ приповеда о врло важним стварима, као на пример у есеју „Лисје на хоризонту“, где песник Ненад Грујичић, о својим почецима, пријатељству са Рашом Ливадом, књизи „Матерњи језик“ објављеној у Пегазу, уместо на немуштом конкурсу Матице српске, који већ три године беше без лауреата, – све то исприча таксисти једном приликом, на релацији Нови Сад – Сремски Карловци. У овој књизи књижевност јесте постављена на пиједестал, али издавачи, имена скривена иза великих институција и цењени жирији – то нису, они су свакодневно ту око нас, уклопљени у узгредни и документаристички наратив есеја, записа и полемика. 

Део те стварности су и награде, (цитат: ) „јавне скеле које писца придржавају за живота“, оне су, дакле, само видљиви ослонци уметности у настајању, док постоје и невидљива, тајновитија упоришта. Ненад Грујичић приповеда како су га награде од раних дана „нападале“, јер имају и добре и лоше стране на једној књижевној сцени. Овде су истакнути и догађаји из скорашње књижевне историје које смо склони да заборавимо – не само да су жирији често правили грешке из разних разлога – било је и књижевника који су њихове грешке сами исправили, попут песника Новице Тадића – одбијањем Десанкине награде, јер је Тадићева поетика супротна стражиловској линији певања на којој се и наша велика песникиња налази. Још једна околност са две оштрице, која писца или песника прати и можда придржава за живота – јесте оно анегдотско, фамилијарно, што се на пример везује за Мику Антића, а што је нехотице моге читаоце и академске проучаваоце књижевности удаљило од његове јединствене поезије. Слично је можда и са Тином Ујевићем. Песник је једно а човек, живот – друго, и како да играча распознамо од игре, као што у једном стиху каже Виљем Батлер Јејтс. Поезија је, пак, дијаметрално супротна анегдоти, она „не допушта да нестане језик у ком се остварује, већ га наново рађа и оплемењује“, што је случај и са стиховима Антића, Душка Трифуновића, Бранислава Петровића... Ту су и есејистички портрети некадашњих савременика, попут Танасија Младеновића, Бранка Ћопића, Милана Тркуље...

Окосницу ове књиге чини одељак „Варнице“, где су сабрани текстови који прате нешто што би требало да буде књижевни живот у његовој зрелој снази, а што у пракси представља ону књижевничку борбу за моћ, каткад подједнако бескрупулозну као што је политичка борба. Она се у нашој књижевности недавно огледала – нажалост – у састављању антологија. Од „Антологије светског песништва“ Николе Страјнића, где су заступљени Хомер, Пиндар, Софокле, Данте... и један једини српски и још живи песник, Јован Зивлак, као стотину и први у овом цветнику и старе и нове ере. Књига „Руку на срце“ осврће се, између осталог, на уплив балканско-провинцијске саможивости у антологије наше поезије на европским језицима, те су у антологији на немачком, Манфреда Јенихена, – налазе само два песника из Војводине, Перо Зубац, и Зивлак, тадашњи директор издавачке куће „Светови“, која је у кооперацији са М. Јенихеном сачињавала избор песника. Иако је књижевни живот који Ненад Грујичић слика у овим записима изразито балкански и гротескан, да би ко са стране пре помислио да је реч о новинској шали а не о збиљи, – то осликавање има и нечег архетипског, попут љубави с једне стране, и ћара, слободе и страха, Моцарта и Салијерија, Ван Гога и Рапарда... што се у извесном облику може наћи у свим уметничким сценама, где год су у питању људи.

Можда је најзанимљивија Грујичићева полемика у књизи она а пропос римованог и неримованог стиха, на примеру поезије Милосава Тешића, коју оспорава Бошко Томашевић, тврдећи како је избор речи у римованој и метричкој песми условио садржај, мада би се могло рећи и обрнуто. Ту је и питање преводљивости поезије, где у глобалном друштву као да је сугерисано песницима да пишу што једноставније (без еуфоније, асонанце, рима), не из каквих поетичких разлога, већ да би били лакше превођени, што историја преводилаштва демантује ремек-делима превода на свим језицима света. Напокон, не треба преводилаштву закидати статус уметности.   

Књигу уоквирују есеји о нашим класицима попут Дучића, Радичевића... те и осврт на Антологију српске поезије Ненада Грујичића у издању Бранковог кола, која је настала и као одговор на антологије из недавне прошлости.
Како поезије јесте увек жив, а не једино фиксиран говор, овде нам се скреће пажња на стихове ојкача, спонтане и често случајно настајуће народне песме, везане за одређене прилике и пригоде. Оне спадају у српско нематеријално културно наслеђе, а у Унесцо-у су нажалост већ регистроване од стране Хрватске. На свест о културној политици једне земље апелује текст: „Ојкача као ратни плен“.
У сваком случају, пред нама је књига коју ће бити врло занимљиво читати и за педесетак година, јер је у њој садржана садашња историја српске (и југословенске) књижевности и њених књижевних прилика.

(Текст прочитан на промоцији књиге у Библиотеци Града Београда 5. новембра 2014. године)

Марко Ковачевић

АУТОРИТАТИВНИ ГОВОР О ПОЕЗИЈИ

Појавила се књига сећања, полемика, есеја, записа и путописа песника Ненада Грујичића под насловом „Руку на срце“. Издавач Службени гласник уврстио ју је у библитоеку Уметност и култура, а у колекцији Пропланци есеја. Стављајући руку на срце аутор нам предочава своју више од три деценије дугу борбу и трајање на књижевној позорници у представи радног назива мој живот. Та борба показује разлоге због којих песник постаје  и критичар и полемичар, односно како се из голуба понекад преображава и у змију. Разнородност тема о којима говори показује нам свестрану личност која све аспекте деловања у корелацији са спољним светом покушава да сведе на књижевни језик и резон. Самим тим, избор тема није никако случајан већ, рекло би се, одговор истаначаног песниковог слуха на универзално у свакодневници.

Дело је подељено на посебне целине у којима се налазе жанровски и тематски сродни текстови: На хоризонту, Варнице, Видовити ерос, О поезији, Баштина и Дупли нотес. На самом почетку издвојен је запис О првој и последњој реченици, који понајвише говори о разлозима настанка ове књиге, о великој потреби за писањем чак и онда када се учини да писац нема инспирацију.
У првом делу књиге, под називом На хоризонту,читалац се сусреће са именима српске и југословенске културне сцене, од којих данас многи већ представљају културну баштину. Управо због тога драгоцени су записи Ненада Грујичића, учесника у разним  догађајима, и сапутника са онима о којима није дата последња реч, већ их је и даље потребно непрестано осветљавати. Сусрећемо се са Мирославом Антићем, Браниславом Петровићем, Бориславом Пекићем, Сретеном Стојановићем, Бошком Петровићем, Душком Трифуновићем, Танасијем Младеновићем, Оскаром Давичом, Рашом Ливадом, Миланом Тркуљом, Драганом Станићем и другима. Овде се Грујичић појављује као одличан портретиста у записима, цртицама и скицама из њихових живота, које могу бити драгоцена основа будућим истраживачима.

У наредном циклусу, сасвим прикладно насловљеном, Варнице,  сусрећемо се са Грујичићем-полемичарем. Можемо да видимо својеврсну историју неслагања са Јованом Зивлаком, Бошком Томашевићем,  Селимиром Радуловићем и другима. Ненад Грујичић без остатка, искрено и непоклебљиво, поставља према опонентима, никад са злом намером, већ увек часно, духовито и хуморно, а на темељу чврстих и необоривих аргуменета и чињеница. Зато су његови текстови интересантни за читање и непоновљиви у доживљају оригиналног књижевног текста. Није познат случај да је Грујичић  изгубио неку полемику, а што је вероватно последица његовог неизазивања сукоба, већ је увек био провоциран и тиме прозван да реагује на проблематичне  гестове и појаве  у књижевном животу. У основи разилажења са опонентима налази се нешто  што би се дало свести на ниво субјективног доживљај поезије, те на разлику степена аутентичности песничких талената сваког опонента понаособ и, потом,  њиховог етичког понашања и деловања на књижевној и животној позорници.
Ненад Грујичић успева да се издигне изнад личног дајући објективне разлоге активирању својој критике, чиме показује да су поводи због којих улази у јавни ринг од општег интереса. То најбоље видимо у његовим критикама различитих антологија, које обавештено представља и указује  на недостатке и грешке приређивача тих дела. Одличан пример за то је текст под називом Чудо са грешком, чији је предмет интересовања концептуалано незаснована „Антологија светског песништва“ Николе Страјнића.
Колико нема сукоба на личним основама видимо и у тексту Главом кроз закон, где Грујичић са позиције председника Друштва књижевника Војводине мора да брани ћирилично писмо (конкретно, службену таблу ДКВ), која је по Закону о службеној употреби језика и писма постављена у Новом Саду, у српској Атини. Овај догађај из 1994. године дешава се у амбијенту тумарања српског народа на Балкану, у мраку без довољно јаког ослонца у својој култури и традицији, а са којег би и те како могао да искорачи на сцену Европе.

Следећа два одељка, Видовити ерос и О поезији доносе обиље есеја, где се аутор представља као неко ко има дужност да каже своју реч о песницима и поезији. Он говори о Дантеу и Петрарки, те о Лази Костићу, Змају, Бранку, Јовану Дучићу, Ћопићу и другима. Овде се издваја есеј о Скендеру Куленовићу који је аутор изговорио на свечаном уручењу награде „Скендер Куленовић“ 2005. године на на Козари. (А у тексту „О наградама“, у уводном циклусу, Грујичић слика магловиту атмосферу и ситна протоколарна подметања у режији општинског ћате у Приједору приликом песниковог примања високе награде на „Књижевним сусретима на Козари“.)  У есеју о аутору „Стојанке мајке Кнежопољке“, Грујичић се показује као добар познавалац лика и дела свога земљака Куленовића. Циклус О поезији показује нам да је Грујичић добар део свог есејистичког опуса посветио приближавању читаоцима те неухватљиве духовне супстанце зване поезија, и то најбоље сажима у закључку: „Без урођеног песничког искуства, немогуће је ауторитативно говорити о поезији“.
Дало би се даље надовезати да без свести о припадности одређеној културној традицији немогуће је говорити о баштини народа коме припадате. Тако у делу књиге насловљеном Баштина,Ненад Грујичић говори о оним областима српског народног стваралаштва којима се бавио у свом истраживачком и публицистичком раду. Сусрећемо се и са причом о Павлу Марковићу Адамову, оснивачу листа Бранково коло (1895-1914) у Сремским Карловцима. Кроз његово дело Грујичић говори о историји Кола разумевајући  тако и своју јавну дужност с обзиром да је дугогодишњи директор институције Бранково коло. Затим о Бранку и Вуку, о преносу земних Караџићевих остатака, заједно са Копитаревим,  из Беча у Београд,  те о темама новијег датума као што је, на пример,  државна колонизација после Другог светског рата. Иако су Вук, Бранко, Лаза,  Змај и други великани, утемељене вредности и монолити српске књижевне баштине, потребно је с времена на време осветлити њихово дело  како се оно не би стопило са сивилом културне несвести наше свакдневнице.

Посебне активности Ненад Грујичић посвећује очувању  угрожене српске културне баштине. Значај Грујичићеве борбе је вишеструк. Он говори о ојкачи и бећарцу са пуном свешћу о угрожености ових елемената нематеријалног културног наслеђа Срба. Од примарног је значаја његово присуство приликом конкретног уписа ојкаче у први Национални регистар нематеријалног културног блага Србије. Затим, његова расветљавања поводом  перфидног номиновања српског крајишког културног наслеђа као хрватског  на УНЕСКО-ву листу баштине човечанства. Положај српског крајишког корпуса који баштини ојкачу Грујичић данас види као апатридну позицију у Србији.  Борба за показивање континуитета и идентитета нашег народа,  кроз питање ојкаче, на пример,  може се гледати и као напор за очување тога крила српског народног бића које смисао постојања има у својој особености, и у целини живота са сопственим етносом.

У циклусу „Дупли нотес“, ова књига се завршава двема путописним причама. „Карпатске слике и звуци“ представљају путопис са песничког путешествија по Румунији, са центром збивања  у румунском граду Куртеа де Арђеш, месту монденске лепоте и старине. Аутор овде представља десетине  учесника из света и доноси по коју анегдоту уз своја запажања. Далеко детаљнији јесте путопис под називом „Берлински нотес“ где аутор из дана у дан пише дневник о догађајима и дружењима у Берлину, о домаћинима, затеченим знаним и незнаним људима, те о својим предавањима и сусретима на Хумболтовом универзитету и гостовању на „Данима српске културе и духовности“ у Немачкој.
 
Приводећи крају слово о овом делу, увиђам да разнородност и богатство тема и информација пружају читаоцу нове смернице за препознавање савремене књижевне, културне, а тиме делом и политичке збиље у нашем окружењу. Безрезервно подељена интима, доведена до општег нивао значаења, вредан је дар читаоцима који могу кроз књижевну борбу Ненада Грујичића сагледавати савремену сцену наше литературе и уметности. Нема сумње да ће књига  „Руку на срце“ представљати незаобилазан и веома користан, динамичан спознајни рељеф за све оне који се буду бавили песничким и књижевним делом Ненада Грујичића, али и нашом књижевношћу и културом у целини.

(Текст прочитан на промоцији књиге у Библиотеци Града Београда 5. новембра 2014. године)

Валентина Милачић

НЕУТРНУЛИ ПРИНЦИП ЧОЈСТВА И ЈУНАŠТВА

Ново књижевно дјело Ненада Грујичића, “Руку на срце“, јесте књига сјећања, полемика, есеја, записа и путописа, за коју је писац недавно добио награду „Браћа Мицић.“ У књизи се налазе живи детаљи његовог животно-књижевног путеšествија у интервалу од 1982 – 2014. године. То су уствари текстови објављивани у познатим књижевним часописима и културним додацима дневних листова.

Искрен и храбар, осјећајан и уман, интелектуално свестран и лирски богат, Грујичић темељито предочава своја искуства, запажања и размиšљања. На врху чисте емоције ствара свјетлост рација досежући најсуптилније ободе духовности. Са тих кота, дјелује као врхунски књижевни стваралац. Сваки запис се на грујичићевски начин указује, усложњује и раšчлањује, без празног простора, нити у сувиšним ријечима.

Књига се састоји од šест цјелина: На хоризонту, Варнице,Видовити ерос, О поезији, Баšтина, Дупли нотес. У свакој цјелини понаособ, налазимо намагнетисане поднаслове, примамљиве за читаоца, од деликатних тема, сасвим обичних, па до веома сложених, виšеспратно духовитих и озбиљних, ироничних и важних, свакодневних и сатиричних. У психолоšким описима карактерних црта неке особе-јунака или антијунака вребају разна изненађења, каткад и драматски компоноване цјелине, šто све скупа мотивиšе на непрекинуто читање ове ријетке књиге.

Са свих страна нас обасипа и бриљира препознатљива списатељска виртуозна способност Ненада Грујичића. Она се огледа у једноставности сложеног када о нечему или о некоме пиšе, али и онда када читаоцу приближава суšтину сложености у нечем једноставном, било да је у питању неки појам, појава, детаљ из живота, карактер, личност, успомена, сјећање. Грујичић описује сусрете са бројним познатим писцима, истакнутим личностима, али и са књижевним мимикричарима, лажним царевима пјесничке сцене, фарисејима и мутиводама. Но, пиšе и о оним обичним, чистим људима, о човјеку из родног краја.

„Јоš само да погледам кроз прозор“, вели писац с почетка књиге и наговјеšтава тематски šаролике слике, мисли, људикања и размиšљања, па их богато, истину говорећи, записује у књигу под насловом „Руку на срце“. Ту су слике из студентских књижевних почетака у стварању књижевног листа То јестна Филозофском факултету у Новом Саду, са проблемима у дане када је умро Јосип Броз Тито. Забрана већ у šтампарији мајског броја То јеста 1980. године због, за власт, проблематичних текстова Збигњева Херберта, Јована Радуловића и Ђуре Ђуканова.  И док траје сахрана Јосипа Броза, и дословно сви прате пренос на телевизији, пјесник сам, у сред бијела дана, у граду без живе дуšе корача, и ослуšкује хук хеликоптера који у круг надлијеће Нови Сад. Удар идеолоšког маља по младом човјеку са талентом за пјесму и слободу, који три године лута без могућности да нађе икакво ухљебљење.

Слиједе наслови као на нисци, чисти бисери, на примјер, Запис о Сретену Стојановићу, чувеном вајару, декану београдске академије умјетности, Грујичићевом земљаку – Приједорчанину, брату козарског народног јунака Младена, затим, Играо се ветар, о Браниславу Петровићу, текстови о Бранку Ћопићу, Бориславу Пекићу, Мирославу Антићу, Оскару Давичу, Танасију Младеновићу, Дуšку Трифуновићу, Раšи Ливади, Милану Тркуљи... Ту су и анегдоте, боље рећи Рорšахове мрље искуства са родне Козаре, са Књижевних сусрета у Приједору у рукама једног опšтинског ћате, без иједне објављене књиге, који ходајући по јајима, с лицем конвертитског полтрона, с градоначелником води те сусрете ометајући доласке у завичај познатим пјесницима који су, кроз своје дјетињство у Поткозарју, опјевали козарско-крајиšки завичај.

У Варницама, другој цјелини, наилазимо на стварне, а можемо рећи и драмске појаве и текстове: Чудо с греšком, Скица за портрет импотентног нихилисте, Нема једа није греда, Антологијски фарисеј, Пендрек без ероса, Дежурни црв на делу, Пигмеј на хаšиšу, Хамбургераš, Неписмени битак и тубитак, Килава намера антологичара, Дно бивšег песника, и други. Главни ликови су камелеони склони непрестаним метаморфозама у животу, како друšтвено-политичком, тако и књижевном. Неталенти за поезију, који су догурали до високих функција у културним установама, издавачким кућама и на универзитету. То су јавне „личности“ које пате šто нису пјесници, али упорно објављују своје пјесничке књиге, ометајући и униšтавајући друге, нарочито младе пјеснике, крадуцкајући им навелико прве, свјеже стихове и идеје, снове и визије. Писац се хвата у коšтац, не посустаје, биљежи све њихове смицалице и зачкољице, које су се обруšавале на леђа, не само његова, него и многих других. Текст Прање грбаче народа посвећен је кандидатури Новог Сада за европску престоницу културе. Ту су Грујичићевим пером подšиšане саможиве и корумпиране бирократе, такозвани градски министри културе и њихов план да у своје џепове стрпају šто виšе државног новца.

Трећа цјелина, а послије полемичких „варничења“, израња у есеју Видовити ерос. Катарза у треперењу одсањаних визија, поетске мисли о непревазиђеној безњеници-кнегињици Лазе Костића, а све кроз лавиринте и приказе божанског и демонског и музама Дантеа и Петрарке. Грујичић матира миšљу у поређењу двојице пјесника, који различити, личе један на другог, у једнакости поетских судбина.

Звонки драгуљи језика пјесникова је ода Скендеру Куленовићу, крајиšком драгуљу, па Грујичић његову поезију апсолвира мислима: “И кад је мисаон, Скендеров сонет је проšаран јарком емоцијом. А кад је наглаšено чулан, стих му је стегнут снагом ума.“ Изазови дипломатије:Дучић, запис је о Јовану Дучићу, о коме пиšе: “Имао је дар за дар, умео да артикулиšе свест о створеном, о свом и о туђем.“

„Поезија је одувек језик над језицима“, пјесник говори надахнут стиховима Пјесме над пјесмама, а у Слову на свечаном уручењу награде „Пјесма над пјесмама.“ Поздравом и отпоздравом, „Срећа ти певала, читаоче“, пјесник „освеšтава“ прилаз свом поетском опусу, у фином ткању завичаја он умеће наслове својих књига пјесама са есејском пуноћом језика. Прича за памћење је изванредан критички осврт на роман Прсти лудих очију, Рајка Васића, са тематиком ратних деšавања, а смисао романа упоређује са књижевним умијећем Црњанског или и са призорима слика Франциска Гоје.

Научно-књижевна цјелина, О Поезији, генеза је пјесникових мисли о поезији, времену и смрти, о пјесницима, талентима и гријеху,  о читаности поезије, публици и критичарима. Грујичић досеже срж самог пјесничког била, а у бесмртном споју  поезије и дуšе. „Песници су емотивни оружари талента, чија је муниција положена у синестезијске руже језика.“ Једна од бројних пјесникових мисли, пред којима је свака читаочева изговорена ријеч сувиšна. Остварење пјесме, „хирурšка“ је прецизност на виšе планова, па Грујичић каже: „Три су нивоа музике у песми: Урођена мелодија језика, епифанијски звук индивидуалности и звонколики обол песничке форме.“

„Грип дуšе“ је болест која задеси поједине писце šто сијеку мисли бизарним фразама, желећи да на силу постигну пјесму. Пјесник не може и не смије бити политичар, то су два свијета, неподударна. Дневнополитичко дјеловање засновано је на маскама, лажима и аморалности, и као такво пролазно и нечасно, а пјесник пледира за вјечне вриједности, на дуговјеко трајање у матерњем језику. Из само једног есеја из цјелине О поезији, назире се ватромет виšе есеја, јер је Грујичић раскрилио кулисе многих могућности стварања и живота, и запјевао. Лијепу истину налазимо у призваном свједочењу Ерзе Паунда: „Пјесник с почетка пиšе, доцније пјева.“

У цјелини О баšтини, управо „пјесник пјева.“ Он није само директор Бранковог кола, духовне задужбине Бранка Радичевића чије име поменута институција прославља деценијама, он је мисионар српске културе. С правом објаšњава и наглаšава да су српски Парнас и Стражилово, и Ловћен и Црквина код Требиња. Обиљежавање 200. годиšњице Његоšевог рођења на српским просторима су државне институције схватиле готово кукавички и полуписмено. Преноšење земних остатака Вука Караџића, Бранка Радичевића и Јована Дучића, надахнута су казивања о знаменитим људима књижевне историје, а у јавности доста скрајнута.

Слиједи истина о вјековној ојкачи (ојкању), коју је Хрватска бескрупулозно присвојила као своје нематеријално културно наслијеђе, и успјела да упиšе у регистар УНЕСКА као баšтину човјечанства. “Из Србије (и из БиХ, тј. Републике Српске - прим. В. М.) нико се не супротставља Хрватској, све је препуšтено нехају и нестајању.“ Грујичић документовано поткрепљује тврдње да је ојкача, прије свега, српска „пјеванија.“ Отворио је и питање бећарца, који је такође Хрватска уписала на листу УНЕСКА као своју баšтину, и ничију виšе? А Срби у Банату, Бачкој и Срему, пјевају ли, пјевају бећарац. Гдје су наšе државне институције да о томе проговоре коју ријеч? Нестале су у миšју рупу. Распродаја српске баšтине у бесцјење. Грујичић нема длаке на језику, имају их они који који сједе у важним државним институцијама, и никако да је испљуну. Нестручни, и у доколици, они не раде свој посао, већ са трутовским привилегијама проћердавају прескупу српску традицију.

Туга и опомена храста лужњака јесте документарна прича Ненада Грујичића која би требало да буде уврšтена у читанке. Она отвара низ питања и размиšљања о затирању српске традиције у Поткозарју, она је и кочићевска и ћопићевска, она је свевременска исповест, универзална, сам живот! Šта остављамо наšој дјеци, знање или незнање, да ли је šатор са разбукталим разгласом и голим певаљкама у храšћу на илинданском народном збору, а поред цркве и гробља, наšа традиција, узор или пропаст. Да ли свјесно идемо у суноврат, да ли је то једини избор, сурова стварност која је искреирана да буде само таква, мимо наšих моћи.

У последњој цјелини Дупли нотес, два су путописа, двоструко путовање, једно из Румуније, а друго из Њемачке. Сценарио приче Карпатске слике и звуци доноси бројне призоре из монденског мјеста Куртеа де Арђеš, гдје је пјесник учествовао на међународном пјесничком фестивалу и обилазио карпатске предјеле, манастире и – Дракулин замак. Берлински нотес је, пак,  надахнут сусретима са странцима и Србима из дијаспоре. Грујичић је у Берлину имао низ предавања, како на Хумболтовом универзитету, тако и учеšћем на Данима српске културе и духовности, и другдје. У оба путописа, сусрећемо бројна имена судионика, описана у кратким цртицама и записима, у искричавим детаљима и сликама, а све у једној заносној звуковној причи која се упија свим чулима и радује срце.

Ненад Грујичић је исписао редове и пасусе нове књиге полазећи од неутрнулог принципа чојства и јунаšтва, исказао голу истину о наравима и менталитетима, о огреšењима и подвалама, о себичлуцима и крађама, о сујетама и неталентима, и напосљетку ојкачки запјевао над наšим балканским животима. Са „руком на срцу“, са заклетвом на истину, Грујичић је уз стрмину књижевне збиље изнио побједнички пехар показујући да му противници не могу ниšта. „Тврд је орах воћка чудновата,/ зубе сломи, ал“ га не поломи!“