О Прокрустовој постељи

Зоран М. МАНДИЋ

Књигу Прокрустовапостеља Ненад Грујичић замислио је као избор критичких текстова (огледа, критика и приказа) које је у периоду од две године (1986 ? 88) објавио на страницама ЛетописаМатицесрпске, Књижевнеречии новосадских дневних новина Дневник. Реч је о двадесет шест текстова и то, углавном, критичких записа о песничким остварењи­ма: Драгана Колунџије, Ивана Негришорца Милоша Комадине, Бошка Ивкова, Стевана Тонтића, Зилхада Кључанина, Мирјане Божин, Борбена Владовића, Јудите Шалго, Богдана Арнаутовића, Милована Марчетића, Ота Хорвата, Марије Шимоковић и др. У уводу (некој врсти предговора) књиге Грујичић је записао да му се наслов Прокрустова постеља учинио згодним, јер он својом симболичком снагом изнутра обасјава његову кри­тичку лабораторију да би се у корист чи­таоца присетио: да је Прокруст у своју кућу мамио путнике намернике, нут­као их јелом и пићем, наговарао да преноће на једној од две, различитих дужина постеље, при чему је високе несретнике смештао на мали, а ниске на велики кревет, да би првима одсецао, а другима растезао ноге на ду­жину лежаја. И као што се зна Прокруст је долијао Тезеју, који га је скратио за главу која је прелазила дужину кревета, уз напомену да је Прокрустов син Синис наставио да се бави очевим зана­том!
И управо кроз препричану скицу по­знатог античког мита (онако како је и сам аутор предочава „уместо предговора“ књиге) ваља уочити Грујичићеву критичарску намеру да се свако књижевно самеравање сведе у гра­нице компетентне „осећајности“ за праву књижевну ствар, без устручава­ња да се свакој књизи одреди њено право место и избегне ризик напредо­вања полуталентованих, медиокритетских и вештачких „твораца“, или све опа­снијих генератора књижевне инфлације.
У том контексту Грујичићу треба дати за право у оним књижевним при­казима (Две могућности певања и Авантура писања) у којима се пишући о стихозбиркама Бошка Ивкова и Јуди­те Шалго: Сев и Живот на столу није ли­био да укаже и на пад вредности, код писаца чија је књижевна „моћ“ све ви­ше у власти лажне књижевне ауторитативности. И управо у поменутим текстови­ма Грујичић је без устезања (и стра­ха) одбацио ону врсту песника, који више нису кадри да издрже ремонт сопственог песничког текста нити да аку­мулирају лирску енергију језика. Овом треба додати и савет да Грујичићеву Прокрустову постељу треба пажљиво читати, јер сплет назнака, које чине његову књижевну хирургију, нарочито када је реч о ампутацији одређених књижевних „вредности“, отварају про­сторе за анализу „критичареве потребе да се супротстави лажним континуитети­ма“ у поезији, како то закључује Ва­са Павковић, а рекло би се и лажним критикама, које по систему ногомет­ног дуплог паса од књижевности пра­ве једну, а од књижевне критике другу фарсу.
И на крају, ваља рећи да ће ова Грујичићева књига остати у сећању по тексту Рани еротски радови, као при­каз књиге коју је Сава Дамјанов у нишкој Градини објавио под насло­вом Граждански еротикон, а који је изазвао полемику у Књижевној речи између Грујичића и Дамјанова. Да би ствар довео до краја, Грујичић је у Прокрустовој постељиобјавио у ори­гиналу песму Лукијана Мушицког Пица, око које су се ломила поменута два полемичка копља.

(1989)

Михајло ПАНТИЋ

Грујичић спада у релативно мали број песника своје генерације који се баве и критиком, и то на особен начин. У чему је та особеност? Најпре у томе што критика, тако из текстова Прокрустове постеље произилази, није по сваку цену систематична делатност, већ је, превасходно, страсни пледоаје за сваку појединачну кљигу, чак за сваку појединачну песму.
Бављење критиком, види се то из Прокрустове постеље сасвим јасно, ауторов је интуитивни одговор на хаос преобилне текуће поетске и ине продукције. При том Грујичић у опису и тумачењу подједнаку енергију усмерава како на дела већ потврђених стваралаца, тако и на остварења оних писаца којима ће, вероватно, Грујичићев текст бити једини критички осврт који су добили у животу.
Предочени начин писања још у нечем одаје песника. Реч је о томе да се песник у читању најразличитијих радова тврдоглаво враћа неким опсесивним стваралачким питањима. Та особина, уз помаљање једне посебно сагледане, махом социјалне слике поезије, која се у виду фрагментаризованог, раздробљеног есеја чита у готово сваком Грујичићевом тексту, понекад на нивоу једне једине реченице, чини Прокрустову постељу конзистентнијом књигом него што то на први поглед изгледа.  (Из рецензије)

(1988)

Васа ПАВКОВИЋ

Ненад Грујичић пише када је изазван, подстакнут, дирнут нечим. Текст Неостварени критичар Вук Караџић, премијерно штампан у години Вуковог јубилеја, произилази из критичареве потребе да се супротстави лажним континуитетима и лажним почецима у домаћој књижевној критици. С доста озбиљних аргумената Грујичић доказује да се о Вуку и не може говорити као о пиониру наше књижевне критике супротстављајући се онима који би да мноштву Караџићевих пионирских улога доделе још једну.
Текст о песништву Драгана Колунџије створен је из Грујичићеве потребе да ревалоризује дело овог песника, једног из чувене генерације неосимболиста... И оглед о песништву Ивана Негришорца настаје на основу формалног изазова који, у читаоцу Грујичићу, изазива дело младог песника. Грујичић, који ће се у неколико својих приказа без милости обрачунати са „структуралистима“ (уп. радове о Тонтићу, Божиновој, Владовићу), зачудо, не само да аналитички прецизно и аргументовано, „изнутра“ промишља еволуцију Негришорчевог писма, већ инвентивно изналази и домете формалних захвата у графичком ткиву песниковог „Земљописа“.
Ова три огледа су, без сумње, темељна за рукопис и представљају Ненада Грујичића као способног критичара традиционалне школе, веома информисаног, спремног на полемичка и друга сучељавања.
Други део Прокрустове постеље зове се „Критике и прикази“. У његовом првом делу писац је сабрао двадесетак приказа песничких књига. Неки међу њима биће драгоцени и за будуће читаоце и критичаре (радови о Комадини, Божиновој или Блашковићу), други су значајни због ауторових недвосмислених указивања на вредности или слабости (радови о књигама Ивкова и Карановића).
Закључни део рукописа представља овог аутора као читаоца ширих интересовања. У њему се бави издањима која тематизују појаве и личности из књижевне прошлости или савремене ауторе чији су га пројекти заинтересовали. Вредност тих текстова се огледа у њиховој информативности и Грујичићевој способности да консеквентно представи аутора, књигу, проблем и све у жељи да привуче читаочеву пажњу. При том, он, најчешће, налази равнотежу између захтева новинског текста и властитих опсесија (в. радове о надреалистима или Нестору Жучном), али зна и да се опсежније усмери на део књиге или проблем који иначе заокупља његову пажљу (в. дискусију о бећарцу поводом Дамјановљеве антологије).
Рукопис Прокрустова постеља Ненада Грујичића је остварење веома обавештеног и довољно зрелог младог писца. Драгоцена је и ауторова брига о језику којим пише.  (Из рецензије)

(1988)