О Причама за романе

Светлана КАЛЕЗИЋ РАДОЊИЋ

 Када се неко зарази вирусом прозе – дуго се лијечи стварањем, све и када је пјесник у питању. Из пера Ненада Грујичића, последњих година,  паралелно са поетским књигама, појављују се и прозне. Након кратких прича, услиједио је роман, да би се својим најновијим остварењем, Причама за романе, поново вратио свом прозном изворишту. Ријеч је о занимљивој књизи, која једним дијелом представља наставак досадашњег прозног опуса, а другим доноси новитете карактеристичне за развојну путању прозне авантуре Ненада Грујичића.

Формално гледано, Приче за романе су састављене из два циклуса, Незнанци и Магареће приче, од којих је први обиљежен испитивањем мушко – женских релација кроз зачудно реалистички проседе обилато зачињен хумором (Хорске свечаности, Прича о Ели, Читуља, Трнка и Зумка, Кондуктеруша, Поетеса, Незнанци), док други у већој мјери карактерише ослонац на стварна збивања, уз понеки изузетак (Комшијска прича, Мачор, Сонетни венац, Откинута даљина, Професорска, Жбиров цегер, Приче за роман, Магарећа прича) чиме се додатно проблематизује однос реалности и њене референцијалне вриједности у односу на литерарно уобличење које јој је дато. Оба циклуса у нумеролошком смислу карактерише изразита симетрија – и у једном и у другом присутно је по девет прича.

Говорећи о неком принципу који би могао послужити и као мото најновије Грујичићеве збирке прича, за први циклус би најупутније било искористити наизглед оксиморонски став којим почиње Прича о Ели: „Понекад помишљам да је живот бесмислен, али ме убрзо разувере свакодневни догађаји“, или један од ставова присутних у Поетеси: „...како то већ у животу бива, и ситни детаљи направе големе промене у животу“. Такво контрастирање смислености и свакодневице, ситних детаља и големих промјена, њихово константно смјењивање и поигравање са оним што се доживљава као њихова унапријед дата формула, јесте једна од најквалитетнијих приповједних константи Грујичићевог пера. 

Мото другог циклуса карактерише наизглед другачији тон. Таман кад се Комшијском причом помисли да ће веза стварног и измишљеног бити нешто ближа, у смислу ослањања на дешавања која су се заиста одиграла (на шта нарочито наводи приповједачев коментар да су „литерарни увиди дубљи од историјских“), наредна остварења се углавном крећу у координатама исказа „где песнички мимоходи умешају прсте, свашта је могуће“. Поновно смјењивање обичног и свемогућег често преводи ову прозу у подручје гротескног, што чини њен посебан квалитет. Због своје повезаности са више стилских фигура, у првом реду са хиперболом, метафором и алегоријом, али и са сатиром, пародијом и иронијом - гротеска функционише као вишеслојни феномен. Ненад Грујичић је у Магарећим причама често повезује са ангажованим интенцијама да би приказао деформисане односе у стварном свијету (што итекако кореспондира са Кајзеровом тезом о „отуђеном свијету“ који гротеска изражава) литерарно их заодијевајући у рухо карикатуре, фантастике и наглашених контраста, кроз догађаје у исто вријеме и смијешне и страшне. Међутим, за разлику од таквог поимања гротеске, које се често повезује са апсурдним и сабласним, у прозама Ненада Грујичића сусрећемо њен другачији вид, онај раблеовског типа, изразито повезан са хумором и смијехом, који осцилира између бурлеске и сатире. У исти ред привидно неспојивог иду и примјери амалгама апсурдног и комичног, што је такође једно од обиљежја гротеске.

Приповједачки поступак у најновијој књизи Ненада Грујичића најчешће се креће у већ познатим координатама поступка разгранавања, када читалац на трен помишља да је приповједач одлутао од главног наративног тока, да би му се баш у тој тачки „чуђења“ над необичним одмотавањем приповједног клупка, вратио. Заправо се ради о врло смисленим и живописним инсертима који су ту да „зачине“ причање, додају му призвук несвакидашње свакидашњег и релативизују постојање „догађаја капиталца“, како се сам Грујичић сликовито изразио у једној од својих претходних прозних књига, као нужног предуслова за настанак добре прозе. Готово све у Магарећим причама Ненада Грујичића тежи томе да замијени полове битног и небитног, сводећи људски живот на вјечито осцилирање између тривијалног и судбински важног, који често, незнано како, мијењају стране, те се актерима њихове суштине готово увијек причињавају заодјенуте појавношћу оног другог, до нераспознавања.

Некада се Грујичићева приповједачка нит нагло богати неочекиваним обртом који протагонисте баца се једне на другу страну живота. Готово по правилу, такве прозе карактерише новелистичка цјеловитост, довршеност и скоро драмска усмјереност сваког ретка ка финалном разрјешењу (Читуља, Мачор, Сонетни венац...). На другој страни, постоје и оне прозе које намјерно остављају утисак недовршености, у чему се може видјети Грујичићево обилато коришћење ековске тезе о отворености дјела (Трнка и Зумка, Кондуктеруша, Комшијска прича...). У томе се, између осталог, крије и већ добро познати наративни трик којим приповједач жели да активније укључи читаоца у дјело, дајући му додатни задатак домаштавања и, изеровски речено, попуњавања „мјеста неодређености“. Такве прозе, дакле, подразумијевају активније учешће реципијента, али и постављање нимало лаких задатака пред њега у смислу давања слободе да се у властитом доживљају креира потенцијално финале наративног ткања.

Такође, још један наративни поступак који Ненад Грујичић користи у нешто мањој мјери, а у чијем је знаку изведена у цјелости претпосљедња прича другог циклуса (Приче за роман), јесте поступак намјерног откривања „приповједних шавова“, када наратор, готово немотивисано, прелази на ново фабуларно језгро, које се на први поглед чини као нелогичан наставак дотадашњег причања. Убрзо након таквог утиска, наравно, слиједи врло јасан асоцијативни принцип који приповједач користи као кључни кохезиони елеменат у повезивању оваквог приповједног материјала. Тако се кроз почетну причу о изненадном јављању друга из дјетињства одмотава читаво клупко асоцијација, те слиједе приче о пјеснику Видану, Дијани Будисављевић, страдању пољске политичке делегације и многе друге, чиме се сугерише основни став ове прозе о разорној моћи ратова која бесповратно руши све у човјеку и око њега.

У таквој приповједној клими неријетко долази до промјена приповједног темпа – догађаји се из пасуса у пасус све више убрзавају, попут чигре, да би на крају из таквог клобука, на саму периферију дешавања, испао управо главни јунак. Овим Грујичић сугерише још један животни принцип – да је од животног средишта до периферије кратак пут, те да се може одиграти у тренутку, и то по правилу, онда када се најмање очекује. Управо је такав случај са уводном причом ове књиге, Хорске свечаности, у којој се кроз приказивање судбине главних јунака, диригенткиње Милеве и солисте Новице, након низа дешавања и увођења нових ликова, прво Новица избацује са наративне сцене, да би на самом крају и Милева остала сасвим сама на нагло утишаној позорници. Такође, у директној вези са оваквим поступком је и поступак наглашене градације, којом се додају све јаче и јаркије боје догађајима, на почетку датим тек у нијансама. Међутим, овакав поступак је готово увијек у вези са моделовањем главног јунака, чиме се истиче поступност као једна од кључних приповједачких особина Ненада Грујичића.

Новије књижевне методе проблематизују онтолошки статус књижевних јунака посматрајући их као копије људи из реалности (миметичка или референцијална струја) или као конструкте направљене од ријечи (текстуална или семиотичка струја). Занимљиво је да се оба случаја могу пронаћи у најновијој књизи прича Ненада Грујичића, и то у првом циклусу више „текстуалних модела“ књижевних јунака, док у другом, због изразите и често несакривене везе са људима и догађајима из реалности, претежу „миметички модели“. У обје варијанте елементи уз помоћ којих се конституише књижевни јунак су исти – од пола, професије, преко описа спољашњег изгледа до карактерних особина итд. Као један од почетних стадијума у домену моделовања књижевних јунака служи њихово именовање. Трнка, Зумка, Ефим, Јолпаз, Ђузел, Шпартњак, Глидо... само су нека од необичних имена ликова Магарећих прича, која свједоче о необичној природи и карактеру њихових носилаца. У вези са тим посебно је занимљив начин на који се Ненад Грујичић поиграва са књижевном конвенцијом именовања. Примјера ради, довољно је погледати на који начин је обликован главни лик Откинуте даљине, Мрчојло звани Левак, који касније мијења име у Цимела звани Петко, да би са промјеном власти себи обезбиједио ново име - Социон звани Полтро, или како је у знаку разграђивања иницијалног поступка именовања књижевног лика изведена цијела прича Незнанци. Кроз приповиједање о Ангелини и њеном безименом момку којем упорно покушава да одгонетне име називајући га најразличитијим варијантама, Ненад Грујичић, поред поигравања тезом номен ест омен и разним физичким трансформацијама које је прате, у исто вријеме свједочи колика је човјек непознаница и себи и другима.

У складу са постмодернистичким искуством Ненад Грујичић воли да осцилира између разрађивања и разграђивања умјетничког поступка. Свакако се најбољи и најизразитији примјер може пронаћи управо у причи Откинута даљина. Приповиједајући о неталентованом самозваном умјетнику који бестидно присваја туђе радове објављујући их под својим именом, наратор, између осталих јунака, уводи и психички обољелу Пламенку из Потура, која се писањем бави да би се излијечила. „Генијална лујка“ поред неконтролисане жеље за писањем, такође, посједује још једно неконтролисано обиљежје – нагон за пражњењем који је спопада на најразличитијим мјестима, те је принуђена да са собом стално носи најлонску кесу. Креирање овакве приповједне реалности, на размеђи комике, сатире и гротеске, Грујичић вјешто користи да би разградио и исмијао наративни поступак овог типа: „А шта је било са пуном кесом у канти за смеће? То нико не би поверовао. Зато не вреди убеђивати недужан читалачки свет у такво чудесо. Бар не у овој причи. Била би то дигресија коју би мало ко могао да разуме и поднесе. Било и не поновило се. То ће остати за нову причу која ће се једном звати ’Песмина кеса психе’“. Такође, као симптоматичан детаљ у овој књизи јављају се и топоними који су готово увијек у вези са моделовањем јунака и представљају коришћење оног романтичарског искуства, разумије се заодјенутог у сасвим модерну и нову форму, о томе како простор представља продужетак јунака. У том смислу није случајно да Пламенка (чије име симболише снагу и непредвидљивост) долази управо из По-тура, који је самим својим називом у директној вези са „задњим трапом“ и неконтролисаним пражњењем јунакиње о којој је ријеч.

С обзиром на пажњу коју поклања њиховом грађењу, са правом се може поставити питање – шта је писцу важније, лик или прича... Када је ријеч о прављењу портрета, Ненад Грујичић у том сегменту показује завидну умјешност. Начин на који потретише главну јунакињу приче Поетеса, Дарицу, препун је животних, али и необичних детаља који њеном лику обезбјеђују пуну пажњу читаоца. Није наравно без значаја ни то што се њена појавност и суштина заодијевају у деминутивни облик имена, чиме се говори и о благо ироничном ставу наратора у односу на лик који обликује.

Као и у претходним, и у свом најновијем прозном остварењу, Магарећим причама, Ненад Грујичић нуди обиље разноврсних ликова међу којима испитује однос, али и прожимање мушког и женског принципа. У том смислу нарочито су занимљиви случајеви када се у једној истој особи појављују те двије енергије. Моделујући лик Ковртаљке у причи Кондуктеруша, чије само име сугерише промјенљивост или превртљивост као основни животни принцип, Грујичић кроз њено пресвлачење у мушкарца, „када осећа неку снагу у чудном преображају“, представља из унутрашње перспективе осјећање жене у којој постоји и наглашен мушки принцип. Међутим, сликајући тај исти случај са спољашње тачке гледишта, кроз очи мушкарца, у Причи о Ели, наратор истиче: „Но, и даље је имала гадан кочопер у себи, ону мушку црту својеглавости у женском телу, која још више умањује ионако врнтаву женску природу“. Оваквим ставом Грујичић свједочи да природни принцип мијешања енергија не функционише на прави начин када се те енергије нађу заробљене у оној појавности која им не припада.

Иако је трансформативност ликова једна од одлика реалистичког проседеа, занимљиво је на који начин Ненад Грујичић мијења дату категорију преводећи је сасвим на подручје фантастике. У појединим његовим причама долази до унутрашње трансформације јунака која условљава и ону спољашњу. У том смислу је свакако најсимптоматичнији случај из прозе Откинута даљина, у којој се главни јунак Цимела звани Петко, драстично мијења под утиском књиге коју чита. Таква трансформативност несумњиво спада у подручје магичног реализма, али једним својим дијелом (наглашено увећавање тјелесних карактеристика) залази и у подручје гротескног реализма, о чему ће бити ријечи касније.

У коришћење постмодернистичких искустава и техника, свакако, спада и поступак цитатности, који нарочито долази до изражаја у прози Приче за роман. Говорећи о хуманом подухвату Дијане Будисављевић у Другом свјетском рату, када је спасила животе 12 000 дјеце, у причи се даје одломак из њеног дневника у циљу обезбјеђивања ефекта вјеродостојности на којем је, иначе, и цијела прича заснована, у чему се  очитује Грујичићева брижљивост при обликовању текста. Ипак, када је ријеч о односу према реалности, у смислу ослонца на историјске чињенице и њихово литерарно уобличење, Грујичић се на том пољу показује као најмање заинтересован. Стиче се утисак да писца овако раскошне имагинације постојање историјских података у неку руку кочи и обавезује да их до краја испоштује, не помјерајући се ни изразом од онога што би на било који начин могло нарушити њихову историчност. Иако на једном мјесту Ненад Грујичић кроз глас наратора Комшијске приче изричито тврди: „Ни ова прича не би имала смисла да није скувана у детињству. Све више мислим да уопште нећу више писати приче уколико нису директно скопчане са најранијим данима мога живота. Само оно што је у мојим очима било чисто и неокрњено, што није падало под знаке преиспитивања, само то може да уђе у моју прозу. А тек у поезију, ту нема шале“, јасно је да овај (псеудо)дневнички запис нема додирних тачака са његовом трећом прозном књигом. Ипак, овакав и слични пасажи, у којима аутор недвосмислено уплиће властити живот у приповједно ткање, активирају занимљиво питање односа аутора и приповједача. На тај начин се поједностављује (или компликује, у зависности од тачке гледишта) однос наднаративних и наративних категорија, чија се анализа често кретала у правцу „протјеривања“ аутора из књижевних анализа.
Размишљајући о поменутом проблему Жозе Сарамаго категорије „унутрашњи монолог“ и „свезнајући приповједач“ види тек као оруђа аутора при изражавању свог мишљења. Причајући причу у име свих оних који то не могу сами, писац заправо прича своју причу (не причу коју живи, већ причу из сјећања), своју интимну биографију, чак и када она не посједује никакве додирне тачке са реалним догађајима из његовог живота. И сам се читалац, прихватајући се књиге, нада да ће открити аутора – тако нужно и бива. Аутор је књига. И књига је сама свој аутор. Али најзначајнија прича за читаоца није она која му је понуђена нарацијом, већ она коју осјети као своју. Тако долазимо до парадокса читања: писац прича своју причу, а читалац у његовој или дјелићима његове препознаје своју. Феномен читања се, заправо, своди на свијетлеће тачке преклапања аутора и читаоца, које наизглед и не морају бити заједничке, али их обједињује она истовјетна искра, неподатна било каквим анализама, садржана тек у нијемом читалачком препознавању нужно обиљеженом осјећајем тежине у стомаку.
Иако је на почетку речено да наративно језгро својих текстова Ненад Грујичић ријетко кад заснива на постојању „догађаја-капиталца“, (већ знатно чешће на брзометном низању наизглед малих и небитних догађаја који постепено уносе хаос у микрокосмосе јунака) у Магарећим причама постоје и такви примјери. Тако се у причи Професорска приповједна нит испреда на до сада описан и познат начин, да би се негдје при средини затекао нараторов коментар, који се истовремено тиче и разграђивања поступка: „Не би ова скаска имала смисла да професор Рајко није одлучио да се ожени“. У наставку слиједи љубавна прича о Рајку и Јулији која након дуго времена неповлачења конкретних потеза бива истрошена и завршава се необичном замјеном улога – разбарушени професор постаје уредан, а његова некад примјерна изабраница, оличење запуштености, чиме се успоставља „необична равнотежа“.

На више мјеста у Магарећим причама Ненад Грујичић се кроз свог наратора „ишчуђава“ над тиме како се приповједно клупко може одмотати и на коју ли ће страну отићи, као да се приповиједање одвија мимо њега самог. Овај „трик“, наравно, има за посљедицу прикривање наративних трагова кроз жељу да се читалац што више збуни, да залута, да му се скрене пажња на сасвим другу страну, након чега слиједи неочекивани обрт. 

Када је ријеч о формалним обиљежјима умјетничког поступка присутног у Магарећим причама, није без значаја чињеница да управног говора, тј. дијалога датог кроз глас ликова, готово уопште нема, што ће рећи да је акценат стављен на говор приповједача. Грујичићев наратор веома воли да коментарише и поучава, те често прекида приповиједање користећи неке од управо споменутих наднаративних категорија да би скренуо пажњу на себе. Он у исто вријеме показује врло велик степен (само)свијести, мјестимично заустављајући излагање да би читаоцу скренуо пажњу да итекако води рачуна о свом приповиједању, све и када намјерно одаје утисак да није тако (нпр. ако наглашено користи колоквијализме или локализме). У Магарећој причи, он намјерно открива да је свјестан мелодијских мијена свог језика, скрећући пажњу како прелази са екавице на ијекавицу и обратно („Без севдалинке мој живот би био много сиромашнији, ништа. Пјевао сам, ето, рећи ћу то ијекавски, и кад ми се плаче“, „Е, људи, шта све живот намести. Ево ме опет у екавском времеплову, спустио сам се у Срем“ Чак постоје и цијели пасуси који представљају комбинацију екавице и ијекавице, и веома је занимљиво када употребљава њихово смјењивање и шта се тиме постиже. Конкретно, у Магарећој причи, наратор прелази са екавице на ијекавицу када говори о судбинској љубави која га је својом несвакидашњом снагом обиљежила за цијели живот, али и о усуду који је ту љубав пратио. Дакле, када треба исприповиједати догађај набијен семантиком наратор користи ијекавицу која иначе има то својство да интензивира значења ријечи.

Овакве мелодијске мијене језика су у директној вези са смјенама приповједачког ритма, када наратор скида „свакодневно“ рухо свог приповиједања прелазећи на његову наглашено поетизовану варијанту. Тако се у причи Незнанци након прозног излагања, у правом смислу те ријечи, уводи дио који функционише као пјесма у прози, како због чињенице да је дат у једном даху, кроз једну једину реченицу, иако се ради о пасусу, тако и због садржине наглашено филозофског предзнака: „Људи су пролазна бића, тек привиди их чине вечнима, опсене их ките као дечји балони паркове, позориште над позориштима, да, то је живот; ништа друго, кад бисмо знали шта нам доноси сутрашњи дан, вероватно не бисмо били смртни, човек би нашао начин да предупреди догађаје, и тако у недоглед, човек је ђаво колико и анђео, свашта тај може, ево и ја сама, ко сам ја, ко је онај човек што ме прогања, ствари се догађају супротно мојим жељама, оно што ће се догодити, ничим се не може зауставити, ако којим чудом може, онда је то онкрај, збир иних простора, астрална сфера где нема времена нам знаног...“. Међутим, овакви пасажи који својим ритмом одступају од приповједног ритма датог на почетку неког од прозних остварења у најновијој књизи Ненада Грујичића, нису толико чести. Много су присутнији другачији начини помоћу којих се постижу поетски ефекти. У првом реду, ту су описи, поређења, спајање неспојивог, обиље необичних детаља, те на крају, сам језик, који Грујичић користи наглашено осцилирајући између колоквијално-локалног и поетског. Занимљиво је да је највећи број описа везан за дескрипцију, али и онеобичавање љубавног чина у којем се долази и до наглашено хумористичких нота.

Као упечатљив примјер претходно реченог може се навести грађење једног од, у почетку главних ликова, који потом пада у сјенку, уводне приче најновије Грујичићеве књиге, Хорске свечаности. Говорећи о Новици, младом солисти црквеног хора, Ненад Грујичић на суптилан начин дочарава његову појавност и унутрашњост комбинујући најразличитије детаље које потом спаја у хармоничну цјелину. Опис његовог љубавног чина са Милевом, диригенткињом мушког понашања, вјешто осцилира између страственог и комичног, при чему треба нагласити да у таквој комбинацији елемената писац мора бити мајстор свог заната да би успјешно језички конкретизовао поменуту замисао.

Такође, када је ријеч о умјетничком поступку у домену моделовања ликова Ненад Грујичић користи сличан „рецепт“ спајања неспојивог, када приликом њиховог грађења, готово по правилу, убаци и неки необични детаљ који освијетли и још један аспекат лика на којег се односи, али и цјелокупно приповиједање преводи у зону зачудности, а неријетко и комике. Управо је овај поступак послужио као главни аргумент Петру Арбутини да Грујичићев досадашњи приповједни опус означи као магични реализам. У том смислу посебну улогу игра однос реалистичких и фантастичких елемената који, опет, спада у област спајања неспојивог. Тако гледано, на ову тезу може се надоградити још једна – о гротескном реализму присутном у прозним књигама Ненада Грујичића. Једна од кључних његових одлика јесте обилато коришћење хиперболе кроз разне ефекте преувеличавања, да би се јасније нагласиле основне контуре приче у којој доминира необичан и веома разноврстан колорит. Такође, веза гротескног реализма са шаљивим причама, које неријетко имају везе и са фолклором, преводи људско постојање на његов најосновнији, тјелесни ниво, чиме се духовно, идеално и апстрактно приказују и своде на материјално и овоземаљско. Управо у том дијелу се види необична легура фантастике и хумора, те страх, као једна од главних посљедица фантастике, изостаје. Наравно, у случају Магарећих прича, као ни у случају Прича из потаје или Муже душа, не може се говорити о чистом облику гротескног реализма који би нужно водио у поступак карневализације, већ о амалгаму најразнороднијих елемената који стопљени у једну цјелину имају заједнички циљ - антидогматско слављење живота.

Посматрано на тај начин, свакодневно умножавање књига које одишу трагичним осјећањем свијета, нужно нас усмјерава ка погрешној стази, јер се живот доживљава једнострано. Ријетке су овакве књиге које нас ненаметљиво помјерају од сјенке ка свјетлу, при чему се смијех појављује као израз слободног и критичког сазнања стварности коју сваким дахом креирамо.

Андреа Беата БИЦОК

Ненад Грујичић је првенствено песник, а колико постојан сведоче бројне његове збирке и њихово учестало преплитање са свешћу о поезији, потеклој из пера познатих критичара и песника, старијих и оних који су тек закорачили тим путем. Иако бављење прозом Грујичићу није страно ( Приче из потаје и роман Мужа душа), ипак би се Приче за романе могле схватити као један нови колосек, али на којем и даље остаје видна препознаљива посвећеност бићу књижевности у њеним темељима. Управо та дубока посвећеност уметности речи затражила је шири простор испољавања који се населио између корице Прича за романе најављујући већ самим насловом своју даљу експанзију.

Приче за романе је књига из две целине, од којих свака садржи по девет прича са одликама које нас наводе да их посматрамо као новеле. Њима је заједничко то што су нераскидивим спонама везане за савремени тренутак у којем бди потреба наратора да својим увидима, колико аутопоетичким, толико и животно обојеним, пропрати настанак и престанак сваког појединачно представљеног света у Причама за романе.

Као и свако дело постмодернистичке епохе, и ово захтева да се читаоци укључе у надоградњу његове „поруке“ и сами допишу свом читалачком искуству сегмент који је одсутан колико и присутан у сваком отвореном делу. У целини посматрано, Приче за романе су наративна побуна, узвик негодовања и протест духа против друштвених појава које корозивно нападају ткиво одистинских вредности. Ту се открива доминантан став аутора који је увек сатиричан. Сатира се сама намеће у тежњи ка непатетичној осуди, али и алегоријски и метафорички обликованом причом, што резултира јединственим усмерењем у тумачењу и одгонетању истог. Распон сатиричног расположења приповедача креће се у широкој равни – од благе ироније и тек приметног подсмеха огрнутог хумором у бојењу атмосфере догађаја и карактера ликова, па све до „нетрпељивости“ и „осуде“ ствари и појава.

Сходно начину на који се моделује сатира, појединачни моменти и ситуације, или неке црте ликова, карикирани су и доведени до апсурда, чиме се призива суштина о којој се жели проговорити. Сви ти карикирани ликови типизирају моделе узете из стварности приказујући их кроз призму књижевне фикције. Сатира од њих ваја гротескне појаве, с тим што се акцентује тамнија страна синтезе неспојивог. Тако се пажња фокусира на све оно ирационално у свету што својим постојањем у домену несхватљивог, својим аморалним својствима што доводе до распадања предочене духовне структуре, иритира и надахњује приповедача. Свака од Грујичићевих прича подједнако бива доведена у везу са савременошћу помоћу оквира који јој се редовно даје, а који је потпуно реалистично изграђен. Реч је о топосима који нису фиктивни и о ликовима који су верна копија људи из наших свакодневница, и који бивају жртвама сила данашњице, пре свега дехуманизованошћу и отуђеношћу, те немогућношћу вођења „нормалног“ живота грађеног на здравим односима.

Ненад Грујичић не настоји стварати приче фантастичног, већ гради такве моменате и филигранске детаље језика, који често бљесну у наглим изненађењима и обртима. Увек их прати коментар приповедача који у бити не жели оправдати парадокс или апсурд, већ све то приближити реалности изван дела, самом животу из којег књижевност црпи садржаје, па самим тим и причу учинити неодвојивом од те реалности. На тај начин наратор се директно не супротставља предоченом нити побуњује против метафорично исказаног конвертитства и зла, већ то чини сама прича – сатира, служећи се широким спектром лексичких освежења и језичких средстава.

У првом делу књиге, који је обележен насловом „Незнанци“, најдоминантнија је тема мушко-женских односа. Назив прве целине јасно асоцира на феномен отуђености који се разуме као превасходни модел постојања данашњег човека. Његовим сагледавањем у просторима који би били најинтимнији домен човековог функционисања открива се сплет разноврсних деформација и поремећаја, које бисмо могли назвати чак и „обољењима живота“ на самом његовом извору. Сви ти ликови жртве су сопствене немоћи да се изборе за стабилност и љубав, примарну покретачку снагу, у њеном чистом облику, јер су непрекидно присутне отежаваајуће околности које их на том путу заустављају. Оне су мање или више јасно дефинисане у наративном ткиву, али су свакако препознатљиве и веома лако се пројектују у сфери ван имагинарног света.
Све су то усамљеници осуђени на трагичну судбину због немогућности проналажења онога што би задовољило њихове животне идеале. Поједини ликови су директно угрожени начином живота у модерном свету који наводи на испразност речи, или на потпуно ћутање тамо где га не би смело бити, на замирање спонтаности и правих облика блискости, док су други приказани у хумористичном контексту у виду карикатуралних портрета пресликаних у свет приче према реалним моделима.

Други сегмент Прича за романе носи наслов „Магареће приче“ и оне су препуне алузија на збивања у сфери књижевног деловања – стварања, публиковања и промовисања – коју угрожавају социјалне, политичке и моралне деформације. У овом сегменту књиге ликови добијају онај вид гротескног у којем се хумор потискује зарад продора застрашујућих појава у домену њиховог карактера или у моментима фабуларног развоја, а који буде језу у читаоцу. Такви ликови се јављају у причама у којима се под лупу узимају индивидуе са јавним функцијама или оне које би требале да важе за ауторитете. Особине тих ликова (и то оне негативне, јер добре нису уочљиве у домену постојања) стваралачки су „вулгаризоване“ до те мере да се таквим поступком скида лажна маска углађености и финоће, а огољено стање без/личности, амбиваленције и мекуштва иступа у први план. Ни важне друштвене и културне институције нису поштеђене бодежа побуне и демистификације, које их нагоне да се покажу у правом светлу, разоткрију и суоче са сопственим мраком.

Када је реч о идентитету ликова у Причама за романе, уочљиво је да већина њих одређена је припадањем књижевном свету; то су писци, поете, уредници, „лажни“ песници који краду туђе стихове да би прославили себе, индивидуе које управљају стањима и ресурсима у свету литературе и културе уопште. Карикирани, гротескни, застрашујући, потпали под прелесни утицај новца, аморала, зависти, таштине, путева политичких струјања и владајућих идеологија, сејући за собом ругло, прљавштину и блуд, ти ликови косе и уништавају сваку нову вредност, таленат и природни дар.

С обзиром на комплексност сегмената света, које је Грујичић, као примарни поета, али и прозаиста, есејиста, критичар, полемичар и антологичар, одабрао да оживи у Причама за романе, а који су превасходно потекли из наведеног домена животног искуства, можемо поближе објаснити окретање прозном проседеу који се објављује и проглашава као зачетак учвршћивања на новом путу. Како песништво нагиње увек буђењу и јачању слутње, а не конкретном откривању предмета говора, Ненад Грујичић је својом прозом увелико закорачио путем на којем је могуће остварити ширење наративног аспекта стваралаштва бирањем технике приповедања са наносима сатире, што захтева и снажну ангажованост читалаца у домену разоткривања дубине „порука“. Тиме је очуван аспект креатаивне херметичности, нарочито својствен песничкој речи, који даје изузетну снагу сваком књижевном тексту, па и приповедном, повлачећи у своје семантичке дубине и онога ко се са њим сусреће.

Дубоко смисленим одабиром технике, нарочито обликованим статусом приповедача (који иновативно наступа у односу на наглашеност његовог одсуства из света књижевних дела), пажљиво одабраним стилским поступцима којима развија тему (која би се могла свести под појам књижевности у савременом тренутку), Ненад Грујичић се открива као светла тачка у прозаистичкој мрежи савремене српске књижевности, тачка која хуманим исијавањем стваралачке свести у виду интелектуално-моралне, и крајње човечне побуне, настоји, ако не стати на пут, а оно на уметнички релевантан начин насликати деградације и деформације друштвеног, културног и књижевног живота.

Љиљана ШОП

ОВО ЈЕ КЊИГА: прича, аутора чији је опус већ три и по деценије превасходно песнички. Грујичићев „излет у прозу“ је занимљив и необичан, карактеришу га хумор, гротеска и иронија, ликови у замршеним односима међусобне привлачности и одбојности, искошена и темпераментна позиција наратора коме је близак магијски реализам По девет прича у два циклуса (Незнанци и Магареће приче) творе тематске целине и својеврсну атмосферу раблеовског слављења животне виталности и сатиричног односа према свету.

ШТА ЈЕ ПРОБЛЕМ ОВЕ КЊИГЕ? Аутор неуморно супротставља обичне детаље свакодневице крупним и одсудним збивањима, приватност и општост, тугу и смех, лепоту и наказност, смисленост и апсурд. Нема тога чиме живот неће украсити људску патњу на овоме свету – гесло је ових прича. „Чудо живота“ је паукова мрежа у коју су ухваћени сви Грујичићеви јунаци необичних имена, непредвидљивих судбина, несталних осећања, нелогичних поступака и изненађујуће упорности да терају по своме, макар и против себе. Тривијално и судбински важно непрекидно мењају места у њиховим животима тако да се разлика губи а препознавање укида.

ПРВА РЕЧЕНИЦА ГЛАСИ: „Већ десет година Новица пева у црквеном хору, сад му је двадесет и седма.“

ПОСЛЕДЊЕ РЕЧЕНИЦЕ ГЛАСЕ: „Ја сам с магарећим душама савладао слепило и подсмех, и дошао до надљубавне среће и победе, доживео истинску преобразбу и унутрашње васкрснуће. Ко то понови, ево му коцка шећера.“

КАДА БИ ОВА КЊИГА ИМАЛА УКУС: био би то укус оне коцке шећера у којој и магарац уме потпуније и са захвалношћу да ужива од човека који ће наћи начина да је загорча и себи и другима.

ПРОНАЂИТЕ СЛИЧНЕ КЊИГЕ. Донекле и условно „Приче из трапа“ М. Ј. Вишњића, или неке приче М. Пантића.

ПРЕПОРУКА ЗА ЧИТАЊЕ: Када сте у бедаку ове приче ће вас орасположити, а када сте добре воље над њима ћете се замислити.

Драгољуб СТОЈАДИНОВИЋ

Има писаца који не трпе један жанр, који неће један књижевни колосек; на свом земљишном поседу никад не саде само једну врсту биљака. И многи тако остављају видне трагове у нашој литератури. Величина писца, ако је даровит, може се остварити у сваком послу којим одлучи да се бави.

На пример, Душан Матић. Песник, прозаиста, есејиста, човек за сваки књижевни род, писац који, чега год да се дотакне, оставља фини, племенити, препознатљив, свој, отмени и узвишени траг. Тако је писао, тако ходио овим централним крајевима послератног Београда. Његова „Анина балска хаљина“ у мени и сад открива тајне многих књижевних дела које нико пре њега није приметно, а кад их је он рекао, сви су се досетили да им се (кад су то читали) слично догодило, само нису умели да напишу да им се баш тако, како Матић сведочи, и њима догодило.

Чак и Растко Петровић, велики као песник, није умео да остане у једном жанру. И пазите, многи од талентованих надреалиста међуратног Београда били су склони да главуњају свим књижевним стазама и богазама. И сам Црњански, који је на крају завршио као романописац. И то романописац, што се каже,  с тежином која у његовом и нашем укупном књижевном простору претеже.

Давичо се расипао на све стране. На крају, у романескној опсесији која је, ваљда за тренутак, (ја се надам за тренутак) угушила оно што је вредно и особено у његовом делу. И сад памтим аранжере књига из некадашњег „Нолита“, који су на сајмовима, кад се помену магацини говорили – „а кад кренеш кроз булевар Оскара Давича“, мислећи на стогове непродатих тиража његових романа из тог завршног периода његовог живота, чији су чак и наслови заборављени, и које тешко да је ико с пажњом и задовољством успео да прочита. Али роман „Песма“ остаје и памтиће се.

Нисам сигуран да ту спада, рецимо, Живојин Павловић. Он је снимао филмове који се памте, али је писао и прозу која је довољна за цео један креативни живот. Онолико колико је редитељ који се памти, исто толико је и писац прозе који се не може заобићи кад се размишља о књижевности. Оно – може, али праведно није. Његов опис источне Србије који се протеже на цео један век, мене је инспирисао да му посветим целу књигу. И мислим да он то заслужује.

Током читања првог дела Грујичићеве књиге, нарочито када је реч о причама „Поетеса“, „Прича о Ели“, „Трнка и Зумка“ и друге, био сам често у искушењу да кажем је то нашто најбоље што је овај писац написао. Понела ме ваљда приповедачка ноншаланција, један народским речима натопљен спонтани, сликовити и некако, рекао бих, књижевно гледано, раритетни особени, местимично чак, према сценама и приликама, специјално приготовљен говор.
Провоцирало ме је да тако помислим нешто што иде на прву лопту, што није домишљање, нити робовање књижевним моделима, него ономе што вас фасцинира кад вам неко исприча да му се, њему или неком блиском догодило и кад бивате принуђени да узвикнете –  па то је роман.

Знам нам да тиме чиним неопростив књижевни прекршај. Јер ће многи међу нама помислити: откуд му право да пореди поезију, есеје, роман ца збирком прича. И да ову последњу ставља на чело. Постоје аксиоми који нас ограничавају. Има дела која се, веле зналци књижевних табуа, не могу међусобно поредити. Народ вели, не могу се бројати, па дакле ни поредити бабе и жабе. То је закон, а противу закона се не сме. И ја сам, признајем, тако помишљао. Бабе и жабе се не могу мешати. А ето ја помишљам већ одавно да могу. На неки начин могу. Под неким условима и из неких разлога могу.
Ако је нека баба најбоља међу другим бабама, а нека жаба најгора међу другим жабама, како их онда рангирати. Могу ли се по томе разликовати или ако баш хоћете поредити. Могу, наравно. Не мешамо их, само их , сваку у свом тору, или обору или врсти, разликујемо. Ова баба је супер баба, а она жаба, нико и ништа међу жабама. Зар је забрањено да се то каже?
Ето тако и ја. Све књиге поезије у односу на друге које памтимо, сви есеји у односу на друге есеје, сви романи у односу на друге романе и све збирке прича у односу – на ову збирку прича. И ова је у својој врсти на неком врху, а све друге су негде ниже на лествици вредности. Зар онда не могу да кажем да је ова књига најуспелија међу свим осталим књигама овога писца. Знам да чиним прекршај, али „не терајте ме гладнога да терам кордоне, али допустите једино да мрзим шпијоне“. Знате, надам се, шта желим да кажем, уверен сам наиме да нема окамењених истина и аксиома којима се не може пронаћи некаква мала, голом оку невидљива фелеричност. Мисао је бескрајна.

У моје студентско време, на многим нашим скуповима, Петар Џаџић, онако самоуверен и надобудан, какав је у то време био, спрдао се са оним француским писцима који су описивали неку чедну грофицу, која изађе на улицу Париза тачно у пет сати и баш тад сретне грофа у кога је до ушију заљубљена. Он је то сматрао тривијалним, извиканим поступком, који аутоматски деградира књижевну реч. Много година касније открио сам да он ту баш и није био оригиналан и да су у то време многи француски тумачи књижевне речи овај пример грофице наводили из истих ралога светећи се једном типу литерарних обичаја романтичног књижевног времена.

У то време више сам слушао него што сам јавно имао куражи да се у књижевене послове мешам. Али се однекуд с тим закључком нисам умео да сложим. Нисам тачно знао да формулишем свој отпор, али ми је нешто у томе сметало.

Сада када сам прочитао Грујичићеву причу „Хорске свечаности“, прву по реду у овој књизи, ја сам се те грофице, и не само ње, целог једног багажа књижевних омашки у нашем суђењу о књижњвним феноменима, сетио. У овој причи, Милева је једно несмејано, потентно девојче, које је, како писац тачно вели – у четрнаестој имало једног, у петнаестој другог, а у шеснаестој трећег момка, па су се они касније смењивали у све краћим временским размацима. На неки начин се смирила кад је почела да пева у црквеном хору. Између цркве и смиривања, ако се тако може рећи, постоји нека закономерност. Тако страсна кад се било чему преда, Милена убрзо постаје хоровођа и то хоровођа вишег реда и успеха. Али, не лези враже, у хору је било једно стидљиво, устручљиво момче које је апсолутно личило на Милевог првог љубавника.

Прва љубав заборава нема, вели песма. Успомене се пробуде и како то обично бива, Милева овог момка смота под своје облапорно окриље и започне тајна и све јача љубавна веза међу њима.и, да не препричавам (читајте), све се заврши негде у Канади, где, на неким свечаностима Милевин хор добија прву награду, али, гле чуда,  Милевино момче среће свога рођеног ујака, који није нико други него Милевина прва љубав. И, ето нас –  стигосмо до оне Џаџићеве грофице.

Шта ако су и Милева и поменута грофица толико у себи носиле ту љубав, толико је желеле, толико јој тежиле, толико биле свим бићем повезане са успоменама на њу, да се,све морало тако неизбежно да уреди, да баш у пет sati.kad грофица изађе на улицу, он, по законима силине њене жеље, просто, телепатским трагом,  мора да се појави. То су заумности, законитости изван редовних знања и логике, догађаји вишега реда и тајни. То су мере, осећања и потребе за испуњењима или разрешењима које нису обичне нарави. И ето Милева, баш као и ова грофица, налази своју прву љубав и самој себи открива тајну везе са ујаковим сестрићем, и све се ту претвара у фину драму и тајну једног несипуњења, којом се ова прича, као и многе друге у овој књизи, окончава. Не окончава, то је тешка реч. Прекида, можда је бољи израз. Овде приче немају одрешит крај. Оне су само део једног искуства, један траг у животу који је бескрај, баш као и она моја изјава, сећате се, рекао сам, „мисао је бескрајна“.

И тако сам ја у себи оборио мога факултетског колегу Петра Џаџића који је, у то време (и то желим да подвучем) с правом, скретао пажњу на могући аранжман, и његову погубност у литератури. Била су то времена социјалистичког реализма, па је ово Џаџићево тумачење имало један други смисао и значај. Али времена се мењају, па се тежишта поимања књижевних тајни померају, нека проширују, а ја све више схватам како је мисао свемогућа и бескрајна, и како нема закованих истина ма како вешто по законима пословица састављених – да трају за сва времена. Увек има оно друго, увек постоји алтернатива.

А кад је ова тема у питању, не могу да вас опет не подсетим на Црњанског. Он у „Сеобама“ често употребљава појам „комедијант случај“. Никола Милошевић је том појму посветио цео један есеј. А реч је исто тако о феномену оне исте грофице која излази тачно у пет сати и баш тад среће, знате већ кога.

Никола Милошевић је (иста смо генерација) као и ја слушао Петра Џаџића кад се ругао оној грофици, али се тога очито, из неког разлога више није спомињао. Далеко би нас одвело кад бисмо ово клупко даље размрсивали. Са овим причама имамо друга исто тако важна посла.

Ове приче се не пишу. Оне се причају. Кад вам неко док причате властите догодовштине вели –  па то је за роман, знајте да сте слични или веома близу некој Грујичићевој причи. Он прича о ономе што се чује, што се догодило, ваистину се догодило и што на роман личи. Роман како народ роман схвата. Леп, необичан, драматичан, забаван, за уживање и разоноду.
Уз то реч је углавном о љубавним повестима. Љубавни троуглови, вишеуглови, случајеви, запертљанције, сурове нежности, љупке исповести, стоглаве ујдурме, злосрећне драме. И ништа се не измишаља. Све се догађа, као код Живојина Павловића. Прича је тако скројена као да се тачно све то некоме догодило. Илузија и истина су се измешале. Може се слободно рећи да је Живојин Павловић утемељитељ уметности која се не измишља, не комопонује, не прави по било какавом моделу и симетрији, него се баш тако како се прича и догађа.

Грујичић се разликује само по томе што потиче из другог основног поднебља, што му је језик на други начин колоквијалан. А то да је спонтан, да је неосетан, да клизи као са усана глагољивог фра Петра Андрићевог, то је ван сваке сумње. Кад кажем фра Петра, мислим на оно кад Андрић вели да је то био расни приповедач. Изнад његових речи вазда је лебдео некакав ореол, па причање није само догађај, него и спазам, и мисао, и нешто што се догађа, али и нешто што је изнад догађања. Тако и овде.

Постоји једна сцена између Милеве и Новице у „Хорским свечаностима“ коју морам да вам предочим у целости. То је она хористкиња, она коју је отац, кад је видео да је сексуална манијакиња, одвео у црквени хор не би ли је смирио. Али ђаво не да мира. Она ту нашла Новицу који је, чули сте то напред, пљунути њен први момак, па га ту негде у потаји, кад се начини нека пауза у хорским пробама, води у скровити неки простор и –  ево како ту сцену Грујичић описује:

„Милева би га ћапавала у по бела дана, одводила лифтом на осми спрат, ту одмах с врата мандрљала и перушала, рушила и падали би испред кревета. Није могла дочакети још корак-два до лежаја, увијала се као мачка-змија дробећи му коске на поду. Новица би се копрцао, зазивао да стане, али се, у налету торнада љубљења које је више личило на зобање, предавао и, самлевен, пуштао да га тако сломљеног куса на месту где му је јак матрак, попут чукундединог из породичне приче, ко свећњак од злата кованог пре два века. Не уме, нити може да се извуче из њеног бука страсти; потопила га као водопад, облила дугиним милинама ужитка, калајисала му кожу и тен славујним гласницама од којих жмарци кипе океаном тела и гамижу ка свршетцима свих удова. Разметала би га на саставне делове, а онда у смирај дрхтавице окушала лаганим додирима преко вена и жилица по целом бићу. Он је, свезан и блажен, осећао да на овом свету има чудесо које досад није видео.“

Све је то једна грудва од говора, једна усијана, сплетена, замршена, из свих углова виђена, у један једини наум наваљена појмовна мељава од слика, панике и пакла страсти саткана еротска калварија у којој жена у налету који личи на стампедо оних махнитих крда бикова из америчких филмова с Дивљег запада, кидише на човека, да га сјури у себе и да се, тако препуњена као бомба помоћу његовог упаљача, разнесе и да је после више нема и не треба да има. То је опис за антологију сексизма, изузетан, моћан, са свих страна, како год окренете маестралан, један од оних какве је, наравно на други начин, али исто тако сјајно, неговао Антоније Исаковић, опис за који би народ тачно рекао да вреди три царева града.

Узмите појам „ћапавала“, не „ћапила“, не ни „смотавала“, ни „односила као какав вихор“, него баш „грабила“, али грабила бесним чином хватања за рукав или за пешеве од капута, вукла поред себе као крпу, у паници и бесу. И ви у тој речи видите све. Природу те жене, голему страст која влада њом и целом сценом, видите природу тог света, тог народског чина ћапавања, кад се граби човек, носи, односи, када он није нико и ништа него средство, онај ко мора да слуша и не сме да се буни, кад се не сумња да се наум може да не оствари, да се било шта пред том силином ћапавања може да испречи, кад се кидише и то чини без пардона с визијом исхода, мора да буде сулуд, пун и потпун и до краја и бескраја, онако како народ празнећи се вели – „до даске“ и преко даске, ако треба и мора, а и треба и мора. Она га је „мандрљала и перушала“. Писац намерно бира облике у којима ритам чини своје, мења неке природне словне знаке, занемарује уобичајене њихове облике и све прилагођава том паклу од ритма и журбе и жара који гори негде током читаве ове сцене. и то жара који избија из ње као вулкан, као да је невидљивим меховима негда изнутра из речи раздуваван и целу сцену усијава пре но што се окоча да ломи све представе и баца на буњиште све друге описе, да се овакав сакралан, овако сав у лексичким ритама, оствари.

Речи се овде међусобно крешу као кремен и оцило, пале ватру за громове и све је један стравичан крешендо, све расап и све „ужас“ и паника пражњења. Остварује се еротски чин каквог нема и не може бити без тих обогаљених речи, без тих идиома кресања, без тих лексема у теснацима игре и панике, које не престају и не попуштају, нити било чим моги да буду спречени и заустављени.

У поговору овој књизи, Светлана Калезић Радоњић примећује управо ову сцену, онако школски као свака одликашица, вели да језик ту „вјешто осцилира између страственог и комичног“.  А ја,  неук, појма немам шта је ту комично, зашто комично, откуд комично, зашто осцилира, кад је све то грудва од језика која ваља појмове, разноси смисао речи и цепа природу говора да би настала сва та орљава, тај вулкан страсти што се расипа из целог призора, што шикља као гејзир из свега заједно, кад се речи стапају, спаљују међусобно, а призор им се отима и гори мимо њих, као да оне нису важне, нити потребне,  јер су искре, ватра запаљена и ломача страсти и пошасти постављена. Ништа нам ту никаква школа, никаква правила, никакаво осматрање појединих појмова, не помаже. Довољно је да осетите како је тешко да се све како ваља представи, а све је једноставно и тачно тако сплетено и запетљано да више није ни важно како и на који начин. Комично, и то морам да кажем, ту није ништа.

Има ту, истини за вољу, неких финеса које би могле комично да звуче. Описујући начин на који је Милева Новицу вукла на тај осми спрат а ви, због нечег, непрестано замишљате да је то неки таван, неки кутак изолован, ван света. Грујичић употребљава необичене и вешто преиначене, посебно за ову прилику начињене облике од речи. Пошто је Новицу „ћапавала“, елем не једном, него учестано и увек на исти начин, он описује како су улазили у тај неки њихов тајни простор, па вели да га је одмах с врата „мандрљала и перушала“. Не – смандрљавала му одећу, што би однекуд било прецизније, него „мандрљала и перушала“, што је однекуд сагласно с целом том јурњавом и том урнебесном хитњом да се потреба за испуњењем еротске напетости оствари. Она му је, дакле, у лету скидала део по део одеће, разбацивала све око себе и у суманутом налету није стизала до кревета, него се све одвијало ту где стигне и није битно где, важно је само да буде што пре што, интензивније и до краја, „Мандрљати“ и „перушати“ термини су међусобно увезани и чак на необичан начин у овој сцени, не свуда, али овде веома међусобно сагласни. Мандрљати –  скидати без реда, у журби, чак с призвуком неке нежности. Оно „перушати“ је допуна за ту присност. Перушају се кокошке и то са неким гуштом и у одређеним својим облицима уживања и доколице. Разумете шта хоћу да кажем. Ти изрази нису ту због свог првобитног смисла, нити лексичких правила приликом њихове употребе. Они су ту јеп се тако наштимовани уклапају у цео призор, јеп   свој облик прилагођавају том призору и његовој фуриозној природи. Ко те пита како се то по језичким правилима каже, јер –  ја тако осећам, тако ми све то пасује. Има да се каже овако како мени одговара. Тако, чини ми се, осећа писац док овакву сцену излива, не прави, него излива из свога доживљаја  за уметност. 
                                            
Цео тај призор се одвија пред мојим очима, тачно онако како једино може и треба, и како то неизбежно мора да бива. И ту се све слаже, све служи истом циљу, свему је подређено, све усаглашено. Морао бих цео ецеј, да сте залудни да то слушате, о њему да натрукујем. И кад се све скупило, кад сам ову и друге приче, из првог дела ове књиге, прочитао осетио сам потребу да узвикнем, то је најбоље што је овај писац написао. Можда нисам у праву. Али тако ми се учинило.

Александра МАРИЛОВИЋ

Пред нама се расклапа нова књига Ненада Грујичића, сачињена од укупно осамнаест прича, подијељена на двије равноправне цјелине. Њена композиција, као што можемо на први поглед запазити, уредно је избрушена и чине је два циклуса: Незнанци и Магареће приче, који су свој извор открили у шуми стварног живота. Већ на самом почетку запажамо симболику броја девет (симбол краја и почетка). Затим се намеће само питање - зашто баш симбол краја и почетка? Управо зато што отварамо једну књигу сјећања гдје живе ликови из стварности које је аутор познавао или бар слушао приче о њима. Ово је такође и књига о самом аутору.

Па завиримо у њену радњу –  али пазите да се не опечете и сами о коприве судбина које су ожариле и јунаке ових прича или (пр)исповијести, а можда и самог приказивача књиге. Грујичићево перо слика једноставне људе, који никако нису, рецимо, епски јунаци. Приче за романе заправо само су наставак његовог романа Мужа душа. Обе књиге насељавају обични људи са необичним животним причама. Управо сличног садржаја какве комшинице тихо уз турску кафу дошаптавају једна другој. Новица, Милева, Зумка, Трнка, Ђузел, Дарица и други. Све су то микрокосмоси што се сударају у обичном животу и када најмање то очекују.

Ова књига би се слободно могла послужити насловом „Аутобиографија о другима“ Борислава Михајловића Михиза, а јунаци књиге могу се сложити с његовим цитатом: „Свако људско покољење, сваки људски пâс, склон је да вјерује у изузетност своје судбине“... Не само Грујичићеви јунаци него сви ми понаособ, зар не? Оно што читалац не може а да не опази на први поглед јесу необична имена јунака (Трнка, Зумка, Шпартњак). Аутору имена често служе за моделовање јунака, те откривају њихову природу. Овај поступак је свакако и раније био  познат у књижевности, али увек могућ. Један од ликова је чак безимен, тј. стално мијења имена, а са именима и свој физички изглед, што нам, поред осталог,  указује на саму чињеницу да је човјек велика тајна, како другима, тако и сам себи.

У овој књизи прича, жене су те које у себи носе ноту мушкости. Оне  обично, како аутор воли да каже, „ћапавају“ мушки род што им се збуњено предаје. Скоро све су мушкобањасте, а ако су лијепе „ћуд им не ваља“. Аутор се често и сам иронично смије мушкарцима у овом задивљалом женском свијету. Жене се овдје понашају као праве Амазонке. Сјетимо се само Милеве из приче „Хорске свечаности“ којој је отац својим спортским ауторитетом покушавао сломити пубертетску нарав у дане када је она напрасно почела да мијења момке. Чинио је све да је извуче из канџи развратног понашања, чак отишао у цркву и замолио да је узму у хор и не слутећи лавину догађаја које је у неку руку несвјесно сам проузроковао. О Милевином односу према Новици аутор каже сљедеће: „Милева би пождерала Новицу, толико јој је сладак. А он, готово невин, ништа не зна о женама: оне ствари ради као да му из фишека неконтролисано цури сладолед, па никако да га обрише с прстију у јулске дане.“ 

Нико од јунака овдје није наиван – људи поред брачне заједнице одржавају „идиличне везе“. У причи Трнка и Зумка аутор каже да је вижљаста Зумка упала у везу са ожењеним мушкарцем  кад јој је било осамнаест година: „Велим она је две деценије заљубљена – шта заљубљена, луда за дрипцем који на њене очи гања друге цуре и жене не би ли се напокон, гле, ослободио Зумке. Већ петнаест година све чини да је отјера од себе, али Зумка неће па неће, увећава своју везаност, прати га и ужива да скривена посматра док с другом испија пиће у неком од кафића...То је повећавало њене апетите за све ређим сексом са човјеком који јој је затровао душу и мозак..“ И кроз ову причу, прожима се симболика броја девет. Зумки је на помолу био девети абортус који је коначно требало да стави тачку на њену љубавну везу и разријеши коначан ток.

Посебно је занимљива прича о Ковртаљки или кондуктеруши, како наслов приче каже. Већ само  име упућује на њену природу, на превртљивост као животни принцип: „Кондуктери су јој најинтересантнији људи, с њима лако склапа везе, отвара им душу, одмах даје број телефона, наставља контакте данима. Нема разлике између ожењених и неожењених, све обрлаћује, гледа да се докопа бесплатних вожњи и још понечег... Прича Кондуктеруша врви животом, а возови су свијетови у малом. Овдје се стичу познанства, отвара душа (увијек се лакше исповиједити странцу), врти се карта, а путници су опсједнути ђаволским или анђеоским понудама свог прерушеног кондуктера: „Неки ћуте, думају, кутре, што би рекли с очеве лозе, други траже паре назад, протестују, трећи се ударају по челу...“ А кондуктер? „Прича се да се кроз прозор вере на кров па преко вагона до тоалета, ту се опет пресвуче, изађе на ходник и као да ништа није било скопчава шлиц, ни задихан, мирно пита откуд толика галама...“

Сама Ковртаљка ужива у преображају, то јој је већ ушло у вене: „Шуровање с плавушаном ушло у крв Ковртаљки. Обуче његову одору, раскомоти се у њој, осјећа неку снагу у чудном преображају; други човјек и – готово...“ Из кондуктера у полицајца, из полицајца у лопова, а на крају у заљубљену жену да би прича завршила њиховим побједоносним пољупцима. И сам аутор својим узвичницима указује да је изненађен. А народ тек: „Једни се хватају за главу, други зову ни сами не знају кога, жена са шналом у руци се крсти, старац кашље у рукав и маше лулом, а неки доцкан потрчаше за возом...“

Један од облика нијансирања ликова јесу њихови рукописи. Прича Поетеса доноси једну неиживљену пјесничку судбину, а лик је преузет директно из стварног живота. Даричин рукопис са нагло зашиљеним словима и стреловито спуштеним доњим облицима без заобљених дјелића, откуцава непоновљив кардиограм срца. Аутор Дарицу слика као „преживјелог хипика“ комично примјећујући да је тако глумила дјевојку која се дрогира. Дарица носталгично пати за Новим Садом и безбрижним студентским данима. Не тражи она много. У глави су јој петроварадинске ноћи, звук гитаре, у устима укус пива. Ситнице које обично живот значе свакоме од нас. У томе и јесте поента бивствовања. Под галопом депресије она открива писца у себи. То је једина утјеха у њеном безличном животу. Њен рукопис откуцава да живи неиспољен живот, који се бори као између Сциле и Харибде са њеном луцидношћу и генијалношћу које су затрпане  обичним животом и дјечијим пеленама.

Упркос томе што су Грујичићеви женски ликови јаке личности и, као што смо поменули, нису уопште наивни, ипак за њих мушкарци дођу као нека врста коби која уноси немир у  живот, разара ум. Овдје се срећу мушкарци од „чијег погледа заболи чело“ а црни облак се надвије чак над читавом породицом.

Други дио књиге доноси углавном реалније ликове, са пртљагом „избјегличких прича“. Избјеглог Рајка и жену му Борку рат је раставио, а судбина наново саставила. Ипак, свакодневица без посла, основних услова за живот, показала се суровијом од рата. Може је привремено ућуткати само галама крчме:“ Рајко и даље нигдје не ради, а Борка црнчи у основној школи. Кад се присете радиоаматера, Борка и Рајко се погледају и заћуте. У истом граду, јутром крећу свако својим путем. Борка у школу „Незнани јунак“, а Рајко у крчму „Сом без брка“.

Овај део књиге насељавају поред људи са лажним моралом и лажни пјесници. Међу умјетницима и људима од положаја миле разни развратници, остављајући свој љигав траг напаљених и супротно од природног тока усмјерених аура. Прича Сонетни венац открива подземље наше умјетничке сцене, гдје се управници друштвених институција одржавају захваљујући томе што мијењају партије као доњи веш, док сопствени „измјењују“ са колегама истог пола.

Прича Откинута даљина носи слике о човјековим комплексима, који се стварају у раном добу и врте га у мрак психе према дну,  све дубље и дубље. Мрчојло звани Левак због тога није трпио женски глас. Ругао се сукњама: „Имао је тринаест година кад је отац покупио прње и отишао с клинком у свет. Кажу да га је очев одлазак толико погодио да му је кита престала да расте...Ово је такође прича о једном назови-пјеснику који у књигама оставља само бјелину празнине папира и увелико нас подсјећа на лажне сликаре из Булатовићевих прича.

„Све у свему, Мрчојло звани Левак био је велики неталенат за писање, а волео је да се хвали да је читао Хајдегера и Маркузеа. ..Хтео је да се чује да  он тобож познаје европске језике, мада му гакање гусака и патака беше најјачи лингвистички озон у детињству за цео живот..“ Да! У стварности као што се скоро све може купити, још лакше може се украсти – од срца, преко радног мјеста, па чак и до поезије. Нека нам о томе свједочи рано преминули пјесник у студентским данима, Милош Шубарички са својом књигом пјесама Откинута даљина, ако случајно аутору ових редова не вјерујете на ријеч... Цимела звани Петко знао је да није пјесник. То га је цијелог живота прогањало толико да му је мржња грчила лице и мијењала физички изглед. Тако несретан, пожелио је да постане газда другима, да се дури и галами и тако освећује талентованим људима за оно што је природа њему одузела. И ево парадокса, Цимели званом Петко врата будућности управо је и отворила његова (ис)празна књига и туђи, украдени стихови од младих пјесника, које је представљао као своје. Позната нам свакодневица, ево, свједочи на папиру. Ипак, они који би требало да се препознају у сатирама, вијековима се не виде или их не препознајемо. Но, овакве приче могу отворити бројна питања читаоцу којем остаје само да потврди раменима као знаком одбравања пишчеву истину.

С друге стране, они умјетници, као што нам историја књижевности може потврдити, који обично живе у сиромаштву, неријетко нагрижени болешћу, рано умиру носећи у себи дар као Божји биљег истине. И то им је довољно, а „жбирови“ и дан данас, непримјетно, на сламку лочу младе таленте и ките се туђим цвијећем. На крају, овакве неукусне чорбе живота засоли . дневна политика и тако сакрије покварен укус. Пуни цегери враћају космичку равнотежу између дјела и недјела, купују опрост неба и пишу историју којој вриједни писар управо и јесте дневна политика. У овој прљавој одјећи свакодневице, једина чиста марамица, скривена негдје у малом џепу сјећања јесте дјетињство

Аутор сјећањем на дјетињство и заокружује књигу, па вели :„Дјетињство је шаренада љепоте, извор свих креација, нада у вјечност.“ И заиста, сличну тезу налазимо и у Новом завјету – сам Господ Исус Христос дјецу је постављао као примјер одраслима: „Уистину вам кажем: ко не прими Царство Божије као дијете, неће ни ући у њега.“ Већ од Комшијске приче Грујичић нам отвара свој свијет. Сам каже да његове приче не би имале смисла да нису „скуване“ у дјетињству: „Ма ни ово не би имало смисла да свитања у Поткозарју не беху пуна особених мириса и светлости. Из Бецнеровог гаја вревали су цвркути чудесних птица. Лепрш јата врана са столетних грана чуло би пола предграђа. Ти дарови јутра отварали су у мени песника..“ У дјетињству расту јабуке чији плодови имају укус какав се не може пронаћи ни на свјетским пијацама. Управо зато што дјетињство и јесте она зелена, али управо зато здрава страна Сњегуљичине јабуке живота. Често се Грујичић и у другим дјелима враћа своме Поткозарју. Ту је он „свој на своме“( „И отац и мати“, „Вијадукт“, 'Ојкача“ итд.) Обично то му и јесу најуспјелије књиге, а у Причама за романе најуспјелије странице.

У претпоследњој причи, која носи наслов књиге, Ненад Грујичић више није могао „издржати“ а да се не открије читаоцу. Прича указује на његову жеђ за прошлошћу и жал за скромним данима у школским клупама. Читаоцу поклања чак и једну разредну фотографију. У овој глави, можда мало набацано, јављају се разне судбине које желе да испричају своју причу. Њих је много и све имају своју „муку“ па можда је писац управо зато и пожурио да их све „на брзу руку“ исприча, да се не би ћутањем огријешио за неку од њих. Овдје упознајемо и даровитог пјесника Видана из Гламоча који је написао књигу о пустим успоменама и уништеном дјетињству: „Има песму о улици у којој више нема целих комшијских кућа, само крзави темељи, избушени зидови, нема ни високог јаблана са којег су чавке летеле за сватовима недељом...“ Муку је мучио док није нашао установу која би га подржала. И писац с правом пита: „О, зар и међу песницима има чегрсти као на ратишту“? Затим прича о младој пјесникињи Лаури из Вуковара. Избјегличко страдање од ње је направило пјесникињу, а трауме су нашле утјеху у књижевности. У златна слова преточила је врелу лаву живота.

Последње приче у овом поглављу указују на интертекстуалност (повезаност једног текста са другим текстовима). Позната је истина да „сваки текст се гради као мозаик цитата; сваки текст у себе укључује и преображава други текст“ (Јулија Кристева). Налазимо информације за памћење о хуманим подухватима Дијане Будисављевић која је спасила 12000 дјеце из логора Јасеновац, и многе друге сурове ратне истине. Писац овдје расправља о штампи, емисијама, филмовима, јавља се као критичар друштва које брзо заборавља велике људе и прећуткује злочине. Попут дјечака писац запиткује, испитује, као да од читаоца очекује одговор. Стећци у Херцеговини подсјећају га, снимком из висине, на „Тоблероне“ чоколаду. Зачуђен, пита се да ли су то можда трагови ванземаљаца. Умивен сјећањима дјетињства и сам аутор као да се претворио у велико дијете ( а шта су друго умјетници?), допушта машти да се расплеше по подијуму папира.

Магарећа прича затвара књигу и није без разлога смјештена на сам крај. Писац је и те како свјестан чињенице да би последњом причом морао оставити најјачи утисак на читаоца и тако заокружити своје дјело. Магарећа прича је најуспјелија у читавој књизи. Неко „хесеовско“ лутање и пјесма трговца сољу буди меланхолију, напреже и читаочеве струне.
Књига Приче за романе је као дедина репа увукла у себе прво кућу, укућане, комшије, па чак и мачка, да би умјесто са мишом завршила Магарећим причама. Ни овдје се Ненад Грујичић не може „одбранити“ од ојкаче, од пјевања уопште. Па вели у име јунака, трговца сољу: „Без севдалинке мој живот би био много сиромашнији, ништа. Пјевао сам, ето, рећи ћу то ијекавски кад ми се плаче....“ А онда запјева ојкачу: „Жено моја, дедер вијерна буди, ко не тражи а ти га понуди...“ Затим даје кратак приказ „пјеванија“ по нашим крајевима. Ни магарци не могу ћутати у овом распјеваном свијету, па и они реву „Ња-њаааа“.

Овдје свакако почивају Грујичићеви најуспјелији вијенци мисли. Не можемо а да не подијелимо са читаоцем ових редова сљедеће божуре реченица: „Као да ме наливаш медовином одозго, тако кроза ме теку косметски божури песама, у ножним прстима голица песма као моја бивша жена кад би ме после дугих путовања масирала у ноћ. Понекад ми се учини да се претварам у два врана гаврана што лете са Косова Поља крвавога, то се догађа кад тужне песме из срца јадам. Волим запевати па да ме нема, у ваздух се претворим, и ветар будем што ми пепео разноси горама и рекама Сиринићке жупе...“ Као од дјеце, човјек се мора учити и од магараца. Ко не зна магарећу душу, не зна шта је човјек. С магарцем си најближи Богу. У очима му се огледа небо и без њега нема соли земаљске: „Магарци су мени и хлеб и вода и пост и истина...„Аутор увријеђено запажа да је магарац неправедно избачен из школског програма на ветеринарству. Па хумористички и љутито узвраћа, „све бих ја те професоре и министре просвете у магарећу клупу“.

Магарећа душа је симбол оног дјетињег, неисквареног у човјеку. Симбол пјесничке распјеване душе: „Ја сам с магарећим душама савладао слепило и подсмех и дошао до надљубавне среће и победе, доживео истинску преобразбу и унутрашње васкрсење. Ко то понови, ево му коцка шећера...“
Много је овдје тема о којима би се могло нашироко писати, а посебно о психологизацији ликова, комплекисма који их муче и њиховим узроцима и посљедицама. Посебна тема може бити и магла мистичности и нека врста фантастике која се надвија над књигом. Сурова стварност и друштву прећутана истина о ратним ветеранима који су за длаку избјегли смрт за своју земљу што их је исмијала и оставила на милост и немилост суровом животу држава, док су они од поносних хероја постали из нужде ситни шверцери на пијаци. Већина нас може потврдити да лично познаје такве људе. Један од њих је и аутор пјесничке збирке „ПТСП синдром“ који је овако нешто и сам доживио и објелоданио квалитетном поезијом. Треба напоменути да је Грујичић прије свега пјесник коме је требало простора да каже оно што се складиштило годинама у његовим ризницама сјећања. Сјећања су претрпала ковчег скриван у поткровљу од улице која је испод бучно врвила неким новим, савременим токовима, па и самог писца гурала даље и даље, немајући ни времена ни слуха за „аркадијски“ живот Крајине, њену ојкачу и сасвим други свијет. Зато настала је прича, па још једна и још једна. Читава огрлица сјећања закопчана у књигу.

С обзиром да су биле тематски различите, повезане плавичастим нитима сјећања, наметнуо се наслов Приче за романе, књига која је постала епопеја обичног човјека у необичним животним ситуацијама. И свако овдје гура свој камен и –  муку која се не може поредити са туђом муком. Некоме је то што не може писати главна бољка, некоме љубавни јади, да би на крају све изједначио пакао рата и сви се ту кували у истом сосу. Наслов је отворио аутору могућност за овакву разноврсност, па можда и за евентуално проширивање књиге.

Приче се могу читати појединачно, издвојене из цјелине (аутор их је и сам распршио по часописима), а могу и као цјелина. Управо као цјелина приказују савремену „људску комедију“. Држећи у руци огледало времена, аутор је морао видјети и споствени одраз. Негдје је то мудро прећутао, сакрио се иза имена неког јунака, да би се на крају потпуно разоткрио читаоцу: „У први мах нисам разумио ко ме тражи, глас је био потих, као у неком застоју, меланхоличан, као да се прибојава. Јеси ти Ненаде? – Ја сам, ко је?“

Евидентни су и елементи гротеске, а у језику –  гдјегдје располућеност између екавице и ијекавице. Подсвијест јунака често је у функцији пишчевог лиризовања, ствара му простор за филозофирање: „Људи су пролазна бића, тек привиди их чине вечнима, опсене их ките као дечји балони паркове, позориште над позориштима, да, то је живот; ништа друго, кад бисмо знали шта нам доноси сутрашњи дан, вероватно не бисмо били смртни, човек би нашао начин да предупреди догађаје, и тако у недоглед, човек је ђаво колико и анђео, свашта тај може...“ Овдје аутор намјерно одступа од свог устаљеног  приповједачког тона.

Не постоји савршено избрушен камен, нити савршено исклесана књига. Оно што можда треба „исјећи“ у овој књизи јесу многи жаргонизми међу које се умијеша и понеки вулгаризам, мада они могу бити део поетичке основе.  Неке приче погуране хрпом сјећања су, чини нам се,  збрзане или нагло завршене, што може бити и релативно запажање. Ипак, све су то ситнице без којих не може ни једна књига, ситне мрље које ми не сметају да читаоцу искрено препоручим ово дјело. И још нешто: сви смо ми приче за романе, а Грујичић нам је искрено отворио своје приче као карте и чека коју ћемо узети. Гарантујем да за свакога има бар једна.

Иван ДЕСПОТОВИЋ

У новој прозној књизи Ненада Грујичића сусрећемо се са циклусом приповедака Незнанци, љубавним причама са призвуком мистерије, где се љубав чини као вечита непознаница, где се никад до краја (или уопште) не зна ко је онај дуги или трећи, сви су странци у њој, али је она зато чиста, изван сазнања јер се не може раскринкати. Љубав је пак феномен свима знан. Хумористичко-иронијски, али и лирски аспект овде долази до изражаја.
Ту је и циклус Магареће приче, које се махом баве људским друштвом, социосфером, критиком тог друштва у неким можда најнегативнијим његовим особинама, које наоко нису ни видљиве. Док се у Незнанцима готово све може оправдати феноменом живота и његовим елементарним силама, у већини Магарећих прича то није могуће, као у случају крађе стихова Милоша Шубаричког („Откинута даљина“) или у „Жбировом цегеру“. У Незнанцима су ликови спојени у чудесне слике и збитија, „римовани“ каквим вишим смислом у тим прозама; они једни другима прилазе или се једни од других одбијају по сили нагона, ако бисмо гротескно-реалистички посматрали фабуле, – или по вољи поетског, лирског. У оба случаја ненамерност или чудесност прикљученија ослобађа их кривице и приближава нечему што можемо окарактерисати као промисао.
То се не може у потпуности рећи за Магареће приче, где се ликови често међусобно повезују сасвим разумски, интересом, или чак паразитирају једни на другима. Прича „Сонетни венац“ из ове групе највише подсећа на претходне љубавне, са том разликом што управник установе културе, Глидо, и од њега нераздвојни чупавац Шпартњак, поред тога што постају део стиховног венца и неразлучиви пар, приде крше и закон: управник свог присног пријатеља држи годинама запосленог у свом „предузећу“, иако овај застрашује сваког; а и сам управник пак мења политичке струје не би ли остао усидрен на свом положају. Овде „љубав“ већ није тако чиста, барем не жанровски чиста, то јест простире се и на рачун других ликова или принципа, задире у оно добро, лоше, смешно па и поспрдно; заправо људски односи губе оне аутентичне разлоге свог постојања који се чине присутни у Незнанцима. Унеколико дидактични, опомињући карактер Грујичићеве прозе више долази до изражаја у другој половини књиге, мада се и она духовитост с почетка и ауторски коментари могу извући као поуке.
„На овом свету има разних чуда. Некима се не може стати у крај док их очима не видиш“, каже приповедач на почетку „Сонетног венца“. Обневиделост људске љубави, како одмиче приповедни низ Ненада Грујичића, посматра се касније једним ширим објективом: та заслепљеност може изазвати бахатост на положају, а постоје и друге врсте слепила – егоизам настао дуготрајном неузвраћеном „љубављу“ према музама, галерија ликова који исисавају туђу животну енергију или пак „лочу таленат“ других песника, попут крадљивца и каријеристе објашњеног и самим властитим именом – Жбир Крадлов.
Међутим, последња, „Магарећа прича“, измирује чаролики љубавни аспект човековог бића и онај зли, неспонтани, прорачунати, често паразитски – его аспект, и то поредећи живот једног магарца и магарице са људским, све кроз уста трговца сољу, лика изван лакомисленог љубавног заноса, али и подаље од сировог трговачког разума и интережџијског односа спрам живота. Глас мудрости или једноставно искуства. Приповетка „Приче за роман“, узета за наслов књиге из Магарећих, комбинује пишчева сећања на детињство – са ратовима из прошлости и садашњости, бизарним несрећама попут погибије пољске владе у авиону „тупољев“ и другим тамним чудима, као својеврсим „магарећим стварима“, опет смешаним са природом и блесковима светлости самог живота. „Комшијска прича“, одмах до њих, износи ту светлу страну живих јединки, кроз аутобиографско сећање. „Обично се може чути да су литерарни увиди дубљи од историјских“, каже приповедач који је претходно пронашао роман „Тунел“ на тавану свог суседа Кнежевића. „Намерно не помињем име писца, јер комшија ми је битнији“, обраћа се читаоцима сугеришући да светла страна природе човека (па и свих створова, бића као таквих) почиње од нечег анонимног, детињастог, наоко безначајног. Од онога што нема прорачуна, успона или пада, што је можда сећање само. Чињеница да постоје успомене постаје чињеница добра у амбивалентној природи искуства.
Сама прича „Незнанци“ је из прве групе најмање љубавна, то јест може се тумачити и као приповест о злочину, уз елементе фантастике, наоко залутале у реалистичку и хуморну прозу. Ту безимени момак јунакиње Ангелине која га крсти разним именима – бескрупулозно тражи њену руку, упркос родитељском оштром противљењу, а потом привремено мења Ангелинин изглед враџбином, да би услед тога њена породица чудновато умрла. Ипак се прича „Незнанци“ пре може тумачити као алегоријска повест о жени у патријархалном свету или о мушко-женским архетиповима. Лик момка постаје опак кад га она једном, поред свих других имена, назове Муратом. „Психопата“ или можда јунак кратке модерне бајке – пита: „Ко је тај?“ Полуди тек када му она исприча штогод о Косовској бици. Мотиви па и приповедни поступци из народне књижевности налазе свој ехо у Грујичићевој прози, не само у овој причи. Као и у песничкој књизи „Вијадукт“, „Приче за романе“ цитирају севдалинке.
Тако се и у књизи приповедака види нешто од колективног духа, атмосфере Грујичићевих поема попут Вијадукта. Упркос детаљима и тананостима карактеризације, ликови се уклапају у једну раван, оног народског, свакодневног људског, каткад пословичног. Карактери су елементи свеопште вреве живота или пак свеопштег Ероса. Ауторски коментари неретко дефинишу њихове особине или поступке као оно што се у животу већ може видети. Ипак су елементи гротеске сувише обојени афирмацијом елементарних (било сирових било нежнијих) животних сила, да бисмо ово приповедање могли окарактерисати као гротескни реализам. Оно пре постиже химничке особине, претаче се у оду шароликом, чулном, овоземаљском свету. Приметићемо да није случајно што књигу отвара управо прича са насловом „Хорске свечаности“. Та је синтагма донекле мото читаве збирке, метафора живота као вишегласне светковине, својеврсне полифоније где је свако од нас, сваки лик, глас за себе (вољом имагинарног творца или случаја – божанског композитора), испреплетан са другим ликовима, својим двојницима, супарницима, љубавницама, налик нотама невидљиве партитуре.
Протагонисткиња Милева ће овде управо на једном музичком такмичењу поново наћи своју љубав из младости, коју је све до тада замењивала његовим сестрићем (необично сличним ујаку). Јунакиња је налик гласу што у фабули приче тражи сличну ноту, све док не пронађе онај прави, себи одговарајући тон. Тако се двоје јунака напослетку спајају управо из „хаоса“ насталог свеопштом људском полифонијом у којој сваки глас пева за себе. Сликовитим се чини податак да је отац Милеву одавно послао у црквени хор, не би ли ублажио њену природу заводнице, која у хору још више долази до изражаја. Хор је друго име за живот на земљи, метафора заједнице која овде на хумористички начин „враћа“ јунакињи прву љубав, макар та била ожењена, и са децом. И у другим причама приповедачко вишегласје компликује али на крају расплиће ствари, макар бизарно.
Приче Ненада Грујичића налазе се у распону од свеопштег заноса до моралних проблема садржаних у необоривим детаљима реалности, простиру се у међама оног друштвено објективног па и сатиричног, с једне стране, и индивидуалног и страственог, са друге. Можда стога то и јесу „Приче за романе“, јер садрже оне исте аспекте живота које би један опширан роман требало да има. Оне су занимљиве читаоцу, удаљене од академских техника и пристојности. Не инсистирајући на бесмислу нити подвлачећи смисао, ове приповетке заснивају себе на непредвидивом, а снагу црпе из лирског нерва живота.