О Полемикама и одушцима
Драгољуб СТОЈАДИНОВИЋ
Пожелите ли да почешете језик, кад вас засврби, и кажете оно што сви прећуткују или се праве луди, као да се није ни догодило, узмите ову књигу новосадског песника и критичара Ненада Грујичића „Полемике и одушци“ и видећете да је у књижевности, можда, чак и више кривде него у нашем политичком животу и да је, можда, пошаст афера из књижевности пресађена у живот.
Овај човек не признаје, он се не слаже, он зна да види и има петљу да каже. Забрљате ли или се полакомите да урадите посао за који нисте способни, кривотворите ли књижевне вредности или распродајете ли књижевне савести, играте ли се с моралним нормама и говорите ли оно што не мислите или мислите онако како вам се плаћа, остаћете, и кад нећете, у овој књизи, без гаћа.
Зашао је он свуда где се нешто кривотвори, где се рачуна без крчмара, где се место у поезији плаћа, и непрестано око себе осврће и за курентно повезује и само помодно зарезује, где се групише с предумишљајем и хвали с тајним примислима и сакупио све те примере и открио све тајне намере, разбуцао носиоце, изговорио имена и презимена, па ком опанци ком обојци.
Чега све ту нема и ко све ту није умешан. Од „Антологије српске поезије Републике Српске“ Радивоја Микића, преко „Параноје Саве Дамјанова“, „Велике бламаже Марије Клеут“, „Пустих снова Васе Павковића“, „Сто кривица једног анонима“ и читавог низа других примера о грешкама и грешницима (без иједног покајника), овај песник који не остаје дужан, овај књижевни зналац, који не прашта, овај бојовник који тражи правду онде где је она закоровљена и види тамо где сви затварају очи, не одступа ни за јоту од своје вере да истина може да исплива на површину и не боји се да остане сам самцит. Дон Кихот који узалуд разгони ветрењаче. И прећуткују га, и заобилазе, али он постоји и његова храброст, његов упрти прст у вашу распродају савести у ваше незнање, у ваше крађе и прекрађе, плагијатске и кривотворитељске нарави (и све именом и презименом, све у брк), остаће и после нас, кад се прашина слегне и кад се испод „креча, испод песка“ почне да трага за оним што траје и оним што не нестаје.
(2004)
Небојша ЋОСИЋ
Књига Ненада Грујичића „Полемике и одушци“ садржи 24 полемике настале различитим поводима и 18 есеја, критика и записа. Из ауторове напомене на крају књиге схватамо да су текстови оба дела књиге објављивани у периоду од 1985. до 2004. године у књижевној периодици (Књижевна реч, Књижевне новине, Поља. Летопис Матице српске, Свеске, итд.) и дневној штамии (Политика, Дневник, Вечерње новости, (Наша) борба). Иста напомена садржи прецизно Грујичићева схватања полемике, односно полемичког ангажмана: „Полемику доживљавам као један од највиших облика књижевне писмености, као привилеговану дисциплину која захтева посебну врсту талента лишеног артифицијелне дрчности, логодијареичне нарцисоидности и демоиске аморалности. Полемика, уз све, подразумева видовиту храброст у безграннчним пољима стваралачке слободе и радости, способност да у текст буду укључени све капацитети аргументације и мотива, језичке и мисаоне игре и сјаја“. (подвукао Н. Ћосић)
Полемике Ненада Грујичића укључују „све капацитете аргументације“, било да је реч о дугом „полемичком даху“ (полемике „Потемкинова антологија“ Радивоја Микића, 32 странице. „Велика бламажа“ Марије Клеут, 18 страница, „Параноја Саве Дамјанова“, 11 страница), или краћим полемичким исказима где управо долази до изражаја сјај језичке и мисаопе игре. Али тај сјај је потресно горак и таман у текстовима „Молитва за Матицу српску“ и „Молитва за Матицу, опет“. Писцу овог приказа те две личе на песме у прози где људски лелек песника Грујичића због урушавања једне од темељних институција националне културе, сједињује, стапа ламент и сатиру, крајњи очај са виталистичким жаром позива на побуну у одбрани Матице српске.
Послушајмо писца: „Сачувај, Госноде, Старицу Матицу српску! Одувај пудер с бледог лица и умиј изворском водом. Наувце јој загргољи да годинама није како ваља и требује. Подсети је на ране нољупце и осниваче трговце.“
„Гурни коју парицу у мастиљаве џепове писаца. Не питај шта кошта сонет. Глава је у њему зинула. Ко ли ће тим устима нанети врућих кромпира? Спаси, Господе, поцепану Матицу српску! Од старе пиџаме сашиј меке папуче. Ризикуј у дерана од четрдесет лета. Он ће распламсати пубертетски дар. Балавац је окретан и начитан, једном ногом у климаксу. Тај би писце примао весео и здрав, он би се сатро око доброг рукописа, и не би аутору мистификовао начин финансирања“.
Кад доброг писца-песника заболи морално посрнуће сопственог народа, тај народ на сопствену срамоту добија од писца овакав лелек, овакву људски очајну молитву. Проблем Матице ангажује Грујичићево полемичко перо у текстовима с почетка књиге (укупно 4 полемике), поводом оснивања Матице српске Републике Српске. Он смело улази у широко поље културолошких и осиње гнездо политичких питања сматрајући да се оснивањем више Матица српских цепа јединствен културни простор српског народа на Балкану, предлажући да се уместо „фантомских матица“ организују подружнице, огранци, одељења једне Матице српске чије је седиште у Новом Саду, већ 176 година после њеног пресељења из Пеште.
Сегмент о полемикама завршићемо цитатом из рецензије песника и књижевног критичара Желидрага Никчевића који у тексту „Јединствен полемички глас“, између осталог констатује: „Као што обично бива кад се достигне одговарајућа тонска висина, ова прилично дуга путања сажета је и концетрисана у веома особен и препознатљив полемичко-лирски глас, тако да увијек можемо рећи: Ево Ненада Грујичића, ни овдје не нрестаје да вибрира његов јединствен поетски нерв!“
У овој књизи тај је поетски нерв у другом делу ослобођење „баласта“ иолемике и донкихотске борбе истеривања књижевно -историјских правди, налазимо га у обиљу у есејима и приказима књига о поезије Бранка Миљковића, Бранка Радичевића, Драгана Колунџије, Даринке Јеврић, Ранка Рисојевића, Гојка Ђога, Павла Поповића.. Један од понесених примера тог „ослобађања“ поетског у рефлексијама о поезији, времену и смрти, такође налазимо у „синтетизујућем“ виду у есеју „Прстен око сна“ где Грујичић на радост поклоника уметности речи издваја мисли и стихове лиричара који представљају трајну вредност националних и светске књижевности. Поменимо неке од њих: Јован Дучић, Педро Салина, Октавио Паз, Миодраг Павловић, Пол Валери, Милан Дединац, Растко Петровић, Виљем Б. Јејтс. Есеј проблематизује низ значајних питања: могу ли векови мењати, трошити и надилазити врхове лирике, однос ероса и танатоса, поезија и њено место у „технолошки удешеном времену“, компјутер, Интернет... За крај издвајамо једну Грујичићеву мисао: „Поезија је ретка дисциплина чији се облици и резултати не могу пројектовати унапред, управо зато што је она калеидоскоп симултаних и до парадокса неочскиваних решења која не морају бити боља од оних од пре два века или миленијума“.
(2004)
Желидраг НИКЧЕВИЋ
Полемишући, као и пјевајући, Грујичић води рачуна да сачува изворну (скоро тјелесну) снагу и музикаланост, да их ослободи и разигра у свакој могућој прилици. И у том регистру веома је ефектан његов дослух са народномм инспирацијом, са њеним дискретним ритмовима и њеном сликовитошћу која је понекад евоцирана одабиром једне једине фразе или, чак, једне моћне речи (у чему је Ненад прави мајстор) оводећи у директан контакт најудаљеније аргументе и тоналитете, вјечно и трошно, узвишено и свакодневно.
Разувјеравајући и разобличавајући своје опоненете, Грујичић успјешно варира различите реторичке регистре, и свуда је уједначено квалитетан, без обзира на извјесну опчињеност „тривијалним“ – не да би оно изложио порузи, него да би на фону карикирања још једном заблистао моћан рефлекс истинског пјевања, Грујичићу толико својствен и драг.
Иако је основни покретач ових полемика жеља да се истјера одређена књижевно-историјска правда, а основно уружје убитачна духовитост, из његовог гласа никад не ишчезава ни онај горко-иронични импулс праћен језичким хедонизмом – очигледним и чујним уживањем у конструкцији сочних феаза, са ефектним поентирањем на малом простору. Као да је у реченички ток уграђен неки мали субверзивни механизам који ће све те синтагме довести у незгодне, а опет у функционалне релације – да би значење и духовитост постали једно, као што си били и на почетку.
Не могу а да не нагласим изванредну свјежину, виталност и провокативност његовог укупног књижевног дјеловања. Као што обично бива кад се достигне одговарајућа тонска висина, ова прилично дуга путања сажета је и концентрисана у веома особен и препознатљив полемичко-лирски глас, тако да увијек можемо рећи: Ево Ненада Грујичића, ни овдје не престаје да вибрира његов јединствени поетски нерв!
(2004)
Златко КРАСНИ
Очекивати од крхког лиричара да буде Херкул и почисти, прочисти, бар мало проветри Аугијеве штале савремене српске поезије било би једнако што и упитати се да ли би тај посао био више залудан или заметан. Но ипак, иако син антихеројског доба, Ненад Грујичић је зашиљио своје копље и и зајашивши не Росинанту, већ крилатог Пегаза устремио се на савршено стабилне и на вековним темељима литерарног естаблишмента који самог себе надграђује и наслеђује стојеће ветрењаче.
Има у тој његовој управо објављеној збирци „Полемике и одушци“ (Ослобођење, Српско Сарајево-Бања Лука, 2004) заправо више овог другог дела наслова, јер, колико год да полемичан, аутор ипак никад није срдит и ратоборан (што тај термин изворно подразумева). Вођен осећањем за све суптилности језичког изражавања, несумњиво је да песник у њему обуздава полемичара да не користи тољагу, већ уместо тог најопробанијег средства радије хумор, иронију и ту и тамо понеки сарказам. Има ту и момачко-делијског поигравања и надигравања, нечег налик на борбени плес речима (замислимо разиграни стил једног Касијуса Клеја у витешком спорту песничења), има финих алузија и разоружавајуће шармантног манипулисања народним пословицама, има дакле толико склоности ка форми, да Грујичићево обрачунавање прераста из можда првобитно замишљено сврсисходног у ЕСТЕТСКО штиво. Не вређајући оно што зовемо добрим укусом, не спуштајући се на, код нас у полемикама подразумевајући, улични ниво брутализма, никада не користећи свемоћни аргументум бацулинум, аутор пише белетристичку прозу са жаром и еросом, сликовиту, асоцијативну и духовито-суверену, не дозвољавајући страстима да помуте до кристалне поенте изведену мисао, померајући тако сам разлог и предмет полемике у други план, и претварајући га само у повод за надахнуту игру духа.
Управо тај ерос писања препознајемо и као онај квалитет који писцу намеће да буде природни опонент надзорника и шталских момака запослених у поменутим литерарним шталама. Ерос је тај који га гони у интелектуалне акробације, у заводљиве вербалне лупинге, све до пуког задовољства поетског лебдења, тачније ЛЕОНОВАЊА у безваздушном и безтежинском простору лепоте ради лепоте, али не на штету проницљивости опажања или неког вида поткупљивости здравог разума.
Заправо, Грујичић у свом походу поново реактуализује у међувремену заборављен, но научно доказан Стендалов закон о медиокритетима, а који се одвија у неколико фаза:
Медиокритети који, иначе, одсуство талента надокнађују изванредним смислом за организацију, међусобно се непогрешиво осете или нањуше.
- Налазе се и удружују.
- Спарују се, формирају подмладак и
- Преузимају власт књижевног поретка и устројства (редакције, савети, одбори, катедре, жирији...)
Па ипак, смех који изазивају Грујичићеви сатирички одушци није прасак злурадости и ругања противнику, већ пре смех који реагује на лепоту књижевног израза, оштрицу иаргумента, да би јој само и на тај начин одао признање.
Наравно, јасно је да су те полемике само пуке игре речи против појава; тек лаки поветарац који неће ни усталасати премрежено небо нашег књижевног живота. Наиме, победа над одређеним носиоцима тих појава није исто што и победа над појавама као таквим. Нови њени представници само чекају на ред.
Ко год да је у књизи поменут не би, уосталом, морао да се жести; не само што, као сива еминенција и позадински организатор поетских бестселера и кројач будуће историје наше књижевности већ по дефиницији не пати од претеране осетљивости, већ надасве што може бити савршено сигуран да му врцаве Грујичићеве опаске и одушци ни најмање неће наудити у каријери.
Закључујемо, дакле, да стање у Аугијевим шталама, нарочито у одељењу са геометријском-прогресијом-саморазмножавајућим-постмодернизмом остаје непромењено. Све су ветрењаче где су и биле, и без труда су смлавиле копље усамљеног јахача.
Па ипак, да није било Кихота, зар би данас ико знао да су оне уопште постојале?
(2004)
|