О књизи „Прогнани Орфеји“

Анђелко Анушић

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ КАРДИОГРАМ

Знамо, или смо барем спремни да претпоставимо,  да се скупе, високом ценом плаћене речи находе у Књижевности, напосе у  врхунској  Поезији.

А управо у књизи коју (данас) представљамо, антологији српске избегличке поезије Прогнани орфеји, приређивача Ненада Грујичића,  логују  најскупље речи у савременој српској поезији. То можемо казати  са уверењем и мирне савести. Те Речи плаћене су и искупљене  највећом, боље рећи највишом ценом која претеже метафизичке кантаре.

Јер, улог је, тог исходног, трагичног краја двадесетог века, тачније ратног раздобља 1991-1995. године, којега многи историчари сматрају наставком Другог светског рата, чију је највећу жртву (коначни обрачун с њим) опет поднео српски народ, улог је, велим, био голем. Превелик. Категоријама обичног разума непојмљив.
Платили су их, те Речи,  њихови творци, а наши  песници, насилним прогоном из родне домаје, земље у чије су грунтовне књиге уписани њихови дедови и прадедови, и они сами;

губитком кућног прага, тог најтврђег космичког ослонца по небом;

одсецањем матерњег језика у пренесеном и буквалном смислу, што ће рећи  губљењем првотних речи, идиома, њихових боја, звукова и прелива  које се сишу са мајчиним млеком;

лишавањем библиотека, тог неземаљског блага, које су дуго,  монашки смерно и стрпљиво скућавали;

избивањем, краћим или дужим, из књижевног живота,  присилним ћутањем и необјављивањем својих дела;

остављањем предачких гробова који су, уз кућу, други космички стуб;

расулом родбине, пријатеља и познаника; понеки и погибијом ближњих и вољених;  

отрзањем испод завичајног неба и из пејсажа које су заувек понели у очима и сећању;

платили су их и плаћају (многи од њих) мучним странствовањем и туђиновањем, апатридством и асимилацијом, несигурношћу и неприхватањем, тим страшним рачуном неспокоја и меланхолије, равнодушности  и скамењености,  који је испоручен души;

платили су их траумама бежаније и изгона, сеобарењима и невољним удомљавањем и прилагођавањем новим животним срединама (мислимо ту понајпре на најмлађе песнике);

и платили су још много чиме другим, тма и тмуша једна грдна, што се само може наслутити у њиховим песама.

Песничке Речи у овој књизи Речи су самог живота скинуте са његовог Крста. Са отиском Вероникиног рупца. Радосно и надеждно положене у плаштаницу стиха. Управо у овим песмама, понајбољим међу њима,  оваплотио се Логос у свој својој логосној, транссупстанцијацијској, васкрсној и вознесенској  сили и лепоти.

Овде је песник понео сопствени, и крст свога народа, самораспевши се на стих. У овим песмама, у оним највреднијим, нема временозбораца и временозборства. Песнички језик трансцендирао је чулне представе предметног  света у нову песничку стварност, преневши је на другу космичку обалу. Кад год читамо добре књиге, у што непрепорно сврставамо и ову,  радосно се присећамо Кјеркегора  који   каже –  обратимо пажњу на ову реченицу:

„Књижевност ставља прст у егзистенцију, испитујући њен окус, мирис, и крајњи (могући) смисао...“ Ми бисмо скромно додали: Смисао упојединаченог, конкретног, па онда  и смисао универзалнога. Општега.

Готово да ма коју песму из ове Антологије помније прочитамо – наћићемо  у њој илустрацију казанога. Истичемо ова својства и одреднице поменуте хрестоматије како бисмо у старту разочарали – ако их већ нећемо моћи разуверити (што нам и није  искључива намера) све оне књижевне тумаче, мераче и инжењеринг-селекторе, махом јаловце и мутанте који столују у својим малим елитистичким кулама и дворовима, салонима и клубовима, кастама, котеријама и интересним групама, да ово није никаква сепаратна нити егземпларна поезија зато што је у  наслову овог цветника ситуирана  атрибуција избегличка. Ово је, једноставно речено, изврсна, одлична, животна, живућа савремена  српска поезија која плени својом свежином, онтолошком густином, темом и језиком, чијим су ауторима Промисао и орфички удес, егзистенцијална и историјска худост подарили тамног појања глас, како је навео песник Небојша Деветак у конотативном поднаслову  своје, у извесном смислу сродне књиге (зборника) Друмови су наша отаџбина.

У песмама цветника Прогнани орфеји „циркулишу“, у сразмеру који су подесили закони вишег реда самог Језика и његове матере Поезије, и везани и слободни стих. И оба соколова крила, соколова ока нашега језика, ијекавска и екавска варијанта. Такве орфејске послове под небом савршава једино Песнички Језик, и посвећеници његови, као што је то приређивач, песник  Грујичић.

Прогнани српски Орфеји су са  простора  ратом захваћених Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије. У Антологији их је 116, са 243 њихове песме.  Приликом одабира, приређивач се определио/опредељивао од једне, до (максимално) четири песме, што је и оптимални златни пресек за овакву врсту поезије која је  шкропљена библијском сољу живе егзистенције. Јер, специфична тежина ових песама (и уопште поезије  као супердуховне категорије) је у онтичкој пунини малог, у космичкој пуноћи елементарне честице, најзад, у христоликој једноти, а не у свету простих нумеричких величина које, у принципу, и не пристоје песничким јединицма и мерама.

Са поменутих географских простора, овим песмама обујмљени су и оваплоћени готово сви суштаствени топоними – називи регија, места, градова, река, планина, богомоља, црквишта и стратишта народа из чијег крила су се истићили  прогнани  Орфеји. То је већ вишња правда, небеско драгање  и помиловање ових мученичких предела, коју доживљавамо као коначно достижну метафизичку компензацију и духовну утеху нашега националнога бића, за разна,  принудна или самопрећуна закинућа, скрајнивања и затамнивања у нашој историјској свести целине животног простора на коме је живео и јоште живи наш народ.

Једном ће неко морати, црним по беломе, признати шта и колико наша историја, географија и култура, па и политичка кутлура (ако такво нешто уопште и постоји!), шта, дакле,  дугују српској књижевности. На темељу ове изобилне топографије, (доскора предате самозабораву), а потпуно свеже на нашој књижевној мапи (истичемо ово као новину у низу других којом нас дарује ова Антологија) можемо пратити како  се у поезији ових песника топоними  транспонују у литерарне топосе. Где се поетика простора, с акцентом на култури сећања, кристалише  у симболичне знакове и фигуре појединачног и општег страдања. Ето још једног научног поља, готово ледине, за књижевне теоретичаре и историчаре,  за повесничаре, антропологе, филозофе, социологе  и семиотичаре.

Песници у овој Антологији поредани су по годишту свога рођења, што је, чини нам се, и најправеднији могући поредак. Тако  на почетку имамо песме старије генерације, од благопочивших песника, косовскометохијског Владете Вуковића, рођеног 1928. године, преминуо 2003; Ђорђа Врањеша, рођеног (1932 године, преминуо 2004): Душка Трифуновића (рођеног 1933, преминуо 2006): Владимира Настића (рођеног 1934, преминуо 2010), Луке Штековића (рођеног 1935, преминуо 2011), Даре Секулић, рођене 1931, која је још, хвала Богу, у животу, до најмлађег песника Николе Париповића, рођеног 1988. године у Ливну. Уз овог млађаног песника ту су још и Милан Ракуљ, Горан Гаврић Грга, Слободан Јовић, Дајана Петровић, Радомир Д. Митрић, Бранимир Кршић, Марко Ковачевић и Маја Солар, који су били тек ушли или једва навршили осам, девет, десет, једанаест или четрнаест година живота, налазећи се у оним олујашко-погромашким колонама, на петровачкој цести, а из правца гламочко-ливањске котлине и книнске илити далматинске Крајине; из Двора на Уни а са подручја Баније и Кордуна. Али и  из   правца Сарајева (најстрашнијег чаршијског караказана на свету) те исте године, као и четири године доцније са Косова и Метохије.

Већ сам овај податак посведочује оно што је већ посводечено, а то је да у овој књизи имамо две, па и три генерације песника страдалника и бездомника, (двоструких изгнаника, узме ли се оно библијско), а што транссцендира покрајњу, најкрајњу истину о распетом етносу коме припадамо. Али и човечанству  подједнако, чији смо део.

Зато је ова Антологија својеврсни повесни, егзистенцијални, културолошки и антрополошки дијаграм, духовни граф  најстрашнијега међу вековима (његове друге половине), кривуља људске и човечанске савести, односно несавести, скуп, дакле,  неумољивих, опорих документарних детаља са овереним песничким потписом које неће моћи заобићи (као ни укупну српску књижевност тога временског лука) они који буду на научни или неки други начин сводили рачуне са двадесетим веком и животом нашега народа у томе веку.

У овоме новоме  столећу– у коме живујемо и животаримо на рате – о њему не осуђујемо се ни реч пробунцати, са горком спознајом да ова планета, овај свет, ту поред нас,  из дана у дан све више постаје голем, страшан избеглички топос, са  кумулусом неких будућих, слутимо, на жалост, (јер једино још слутити знамо)  потреса и ломова првенствено на тлу, да ли још увек, питамо се, хришћанске  Европе.

С тим у вези треба рећи да је ова Антологија српске избегличке поезије јединствена и усамљена, претеча  у своме роду и жанру на простору екс Југославије и Балкана. Можда и у Европи и у свету – то још ваља проверити.

И још је нешто веома важно казати о овоме цветнику. Трудом и нервом, љубављу и умећем песника Ненада Грујичића, у српску књижевну, песничку географију скућена је, коначно уцелињена, поезија која је дуго, из ових или оних разлога, прећутно а неправедно одсуствовала, што је понекад имало окус грког странствовања.

Српска поезијо из Крајина и крајишта, са међа и граница, из сецесионистичких република и покрајина, глувих чаршија и провинција, са маргина и рубова,  из азила  и езгила – добро дошла кући!
На вјеке вјекова!

 Драгана Крагуљ

СТО ШЕСНАЕСТ БОЈА БОЛА

''Прогнани Орфеји'' – антологија српске избјегличке поезије Ненада Грујичића, болно нас подсјећа на недавну прошлост, коју из ко зна којих разлога потискујемо, одмичемо, замагљујемо, а страдалници су свуда око нас. Избјегли, расељени, пресељени, прогнани пјесници са подручја Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије свједоци су трагедије која је задесила Србе половином и крајем двадесетог вијека. Ријеч је о само шест деценија једног вијека, колико дијели најстаријег од најмлађег пјесника заступљеног у овој антологији, а посљедице трагедије су немјерљиве. У антологији је заступљено 116 прогнаних пјесника који нам доказују да изгон има 116 боја бола.

Како је сам аутор поменуо у предговору –  изгнани пјесници су ипак, у односу на остале прогнане, имали мали заклон у језику, имали неопходно склониште у поезији. Тако су се поезијом огрнули, заклонили, фокусирали и издигли изнад трагичних личних  дешавања. Занимљиво је да сви заступљени пјесници могу потписати све заступљене пјесме, разлике нема, ако занемаримо форму, бол је кружница која је објединила све.    

Ова антологија је управо то – живи бол који не јењава временским одмаком од тренутка расељавања и изгона,  чак ми се чини да постаје све јачи, јер су неки прогнани пјесници били млади или дјеца, које такве трагедије неминовно доживотно преобликују.

Читајући ова тужна свједочења преточена у поезију постајемо свјесни колико трагедију фокусирају ситнице из свакодневног живота и детаљи на које иначе не обраћамо пажњу, те колико пјесници успијевају да поетским језиком сажму опште у појединачно и обрнуто. У пјеснички поглед стане све – од завичаја, неба, земље, ријеке, травке, одјека, мириса, боја –  до кућног прага, полупаног окна, стопа у прашини, додира дјечије руке у руци и пластова бола које страдалници  доживотно носе на леђима.

Антологије се сачињавају по разним принципима и представљају лични избор приређивача. Могу се анализирати на разне начине. Увијек им се нешто може додати или одузети. Увијек се приређивачу може замјерити зашто ово, а зашто не нешто друго. Али, Прогнани Орфеји – антологија српске избјегличке поезије  је јединствена, прва антологија која је  живо свједочанство о трагедији која је задесила један народ.

            (Прочитано на представљању антологије у Приједору, у ''Галерији 96'', 30. јула 2015.)

Александра Мариловић

АТЛАНТИДА ИЗБЈЕГЛИШТВА

Питање, које на самом почетку морам поставити себи, аутору антологије и вама који сте нашли стрпљења да нас вечерас саслушате, гласи: Коме је намијењена избјегличка култура? Да ли, прије свега, њеним актерима као мелем на рану? Или онима који ће уљуљкани у топлини дома читати ову књигу?

Даље, да ли ова антологија има неку скривену мисију (да утиче на нашу свијест/савјест) или просто жели само да прикаже слику једног времена? Или је можда баш пред свима један тежак национални задатак, неријешен проблем институција које су заказале?

Шта каже аутор? „Ово је антологија песама српских песника који су на својој кожи осетили драму избеглиштва с краја двадесетога века. Овде се налазе песници који су живели у Хрватској, БиХ, и на Косову и Метохији.“
Занимљиво јесте и то да су многе књижевности свој индентитет изградиле на ратном искуству. И гле чуда! Почињу да пишу и они који нису били писци. Да ли то значи престанак вјере у човјека и отуда обраћање „папиру“? Или вјера у снагу умјетности, наду да ће она спасити свијет?

Избјеглиштво је велика друштвена тема, а ратне миграције старе су колико и човјечанство. Ипак, да ли је то довољан изговор да затворимо очи пред чињеницом да је Србија прва земља у Европи по питању присилних миграција и једна од првих пет у свијету са продуженом избјегличком кризом?

Желећи задржати свој идентитет, сјетно мислећи на оно што су оставили, попут Творца, од праха кућног прага они мијесе нешто сасвим ново. Они стварају. Говоримо о српској избјегличкој поезији, о пјесницима.

Сам наслов антологије Прогнани Орфеји, враћа нам сјећање на чувеног трачког свирача из грч. митологије. Снага његове лире била је чудотворна (а познато нам је већ и то да се у антици лирска поезија пјевала уз лиру, отуда и сам назив). С вјером у своју лиру усудио се сићи и у сам подземни свијет да потражи жену Еуридику. Са вјером у поезију, пјеваће пјесник Момир Лазић:
Све што вјетар/ разнесе/ бол скупи/ у зрно бисера.

А ако је тачна Аристотелова мисао да је човјеку домовина тамо гдје му је добро, зашто пјесник Бошко Ломовић без дугог премишљања  започиње пјесму закључком: Растанак је сестра смрти. И ако је пјесма сама настала из обредног/окултног, јер одвајкада се вјеровало у њену магијску моћ, да ли су овакве пјесме из изгнанства можда пјеване да се издејствује повратак? У давна времена изгнанство је било равно смртној казни. Сјетимо се, нпр. Овидија и његових елегичних Тужаљки у којима описује растанак са Римом. Грујичић ће казати да ова дистанца управо и ствара услове за пјевање пјеснику.

Антологију (не сасвим случајно) отвара нам пјесма Ластавчије гнездо Владете Вуковића из Приштине, уједно и најстаријег аутора у Прогнаним Орфејима. А пјесма са незаборављеним ластавчијим гнијездом оставља негдје на хартији,  као печат, цвет крвав сјете. Ластавица је, пише Грујичић, чиста птица која никад не слијеће на земно тло. Не прља се земним. Да ли је иста ствар са напуштеним огњиштем, које нам постаје управо нешто као чардак ни на небу ни на земљи? А сам наш завичај изгубљена Атлантида? Онда и избјеглице  јесу нешто као уклето племе што живи на острву које не видимо а знамо да постоји. Не, не варајмо се господо! Не говоримо о ластавици. Туга је птица која пјева овим пјесницима.

Попут Ћопићевих несагледивих колона на Петровачкој цести нижу се пјесме-приче у овој антологији. На 376 страница, тачно 116 пјесника. И толико различитих судбина, повезаних истим црвеним концем избјеглиштва.

Пјеснику Ђорђу Врањешу, одраслом у дому за сирочад послије ДРугог свјетског рата, пјесма је палила свјетло у мраку када би страховао. Он је сублимирао свој страх и научио о њему пјевати. Па ће рећи: Страх ме од обичног ножа/ кад се њиме хљеб реже. осјетим као да ми испод коже /хиљаде мрава некуда бјеже. И закључити на крају: У кућама у моме Камену/  тај обичај је много љепши/ тамо рукама хљеб ломе/ и онај тврди и онај мекши.

Молитва је образовање, писаће Достојевски. Али молитва је и шапат стихова ноћу, Драгољуба Јекнића, поријеклом из Бијелог Поља, избјеглог из Сарајева. Кроз молитвени шапат Св. Василију он ће кратко и јасно описати избјегличку судбину: Исти смо а већ се не познајемо/ изгубљени на земљи/ међу брдима међу горама/ међу зверима/  међу безнађима... Свакако да се ова пјесма може пренијети и на шири план, на цјелокупну злосрећну судбину српског народа. А појам изгубљних, тј.избјеглица?

Избјеглица као етничка група. Избјеглица у сопственој кући. Избјеглица у сопственој кожи. Еј, докле све се не гоне овакве избјегличке колоне! Избјеглица је био и сам Син Божији пред суровошћу оних који га разапеше па и сами посташе избјеглице. И сам Христ је уморан од тумбања за нама.

Избјеглица је и Грујо Леро из Сарајева који пита пјесму - саговорника:  Где ће сутра / у коју земљу обећану/ пуж голаћ/ поћи... Или, још теже питање поставља себи, пјесми, Богу пјесник Мирко Жарић са Космета у исповиједном тону: Изгубио сам небо. Тло сам под ногама изгубио. И моју свету птицу, на родној њиви, уби ми иноверац. / И реку и жену и веру своју изгубих./ И град мој родни и наду неверницу...

Избјеглица је, коначно, и пјесник који је одувијек био онај који у другима лијечи болест од које сам умире, рекао би Миљковић да је жив и да има могућност да прочита ову антологију чији мото су његови стихови: Не знају куће где одоше људи,/ нит` позна јутро оне које буди.

Ђорђо Сладоје један је од оних пјесника упућених у снагу српског језика па сопствене пјесме вади голом руком из овог кладенца . Исказане у исповиједном тону, оне носе печат једног времена, те сопственог и колективног искуства: Целога сам века вирко преко Дрине / отуда из Босне као из сепета / да се дочепам барем Чајетине/ да виђу где је Љубовија клета... Ироничан према времену, Слaдоје не остаје ни себи дужан: Дошао сам амо потлеушке, мукло / као да је псето мотику одвукло.../Не подижем главу, не чујем небеса / трска на ме мисли и од тог се стреса... Али врхунац лирског набоја остварује у пјесми Лутке, посвећеној Емсури Хамзић,  у којој је савремени човјек приказан као искрпана наказа, лутка испуњена страхом... Види – већ ми се смеше / и трепћу ђавоље справе / склањај та чудовишта / која ме у сну даве...

Како се снаћи и пронаћи у новом свијету, у Њемачкој, окружен бесмислом сачињеним од гвозденог кревета, ормара, лавабоа, пепељаре, пита се пјесник Стеван Тонтић, избјегао из Сарајева. Збуњен и њемачком,  и српском или хрватском граматиком, баш у оном свијету са којим одвајкада словенска племена нису могла пронаћи заједничку ријеч, па због те немогућности споразумијевања и прозваше их „њемцима“ (они који су нијеми). А управо ти који су нијеми за српски језик, нијеми су и за његову културу па избјеглом пјеснику скидају икону Белог анђела, док се на ТВ каналима говори о лијепим умјетностима. У оваквим околностима све постаје иронија, а живот пуки бесмисао: Иако не знам ни како ни рашта / вучем се свијетом, дишем,,гледам / о миру још брбљам и распредам / сред свеколиког убилаштва... Тонтић  у свој овој збуњујућој измаглици бесмисла, ипак,  у једној другој пјесми, нашавши се у граду из којег је избјегао, проналази закључак: Живјети овдје, велика је школа...

Ипак, не заносите се да је поезија само трава видарица која је ту да лијечи. Ондје гдје истина зашути, пјесма запјева и нагони на плес оштрицом сатире. Душко Трифуновић, који је отишао из Сарајева без повратка 1992. године, стигао је ипак да добаци онима што остадоше: Све о животу кад се сазна/ остане само злочин и казна/ и самообмана – има правде/ и самоодбрана – нисам одавде!

Али ако би се водили оном естетичком девизом Богдана Поповића, који је је радећи на својој Антологији новије српске лирике, прихватао само пјесму која је цела лепа, онда би можда таква морала бити и пјесма Милана Пађена Без имена, у којој нешто мирише на утицај Васка Попе: Корачаш без имена/.Земљом тврдом./ Под виском крошњом неба.// Безимена мајко.// Из торбе са рамена.// Што су гладни пси раздерали/ Просипаш полен материнства.// Корачај расутим стазама/ Тражећи своје име:/ Љубим ти, и ноге и руке!

А затим, како да се не зачудимо овим пјесницима који живе од експлозија, воде и хљеба, а у дубини крију упркос свему неуништив осјећај за лијепо. Како да се не сјетимо затим, из другог контекста,  и стиха Мике Антића који оптимистично вели: Не знам грешим ли ако верујем: ипак је све тако лако подериво – сем човека. Па када и тај последњи Србин буде отјеран испод крушке завичаја,  неће опет све бити празнина. На почетку свега, али и на концу, ипак остаје Божија ријеч да се чује. Пјесма Горана Симића, избеглог из Сарајева у Канаду, па поново назад) потврдиће вам: ...али никада нисам био онај који је ишао на сјевер/ да би сјекао шуме/ како бих од ћутљивих стабала/ направио приповједаоницу./ Бог ми је свједок./ Ако је и један свједок остао.

Додати само треба да су пјесници одвајкада били уклети пророци. Они који истину зборе, а не вјерује им се на ријеч. Провјерена је чињеница да је поезија ближа животној истини од историје. Јер знамо да историју пишу побједници, а пјесма је крик народа. И одвајкада уз њега: на пољу, уз здравице, као дио обред, али и глас тужне судбине једног народа у избјегличкој колони.

И онда, како да не будемо захвални на овом нашем српском језику који својом широком лепезом и богатством рјечника отвара могућност да се изражавамо и народски и академски? Сужено, али језгровито – пјеснички!

А испод хумуса земље нам плодне историјским догађајима, гдје свака стопа израсте у дрво, можемо извући читава стабла свете срџбе и умирити је пјесмом. Пјевати на сав глас и упркос свима! Чак и сопственим устима пјенавим и крвавим, док пјесма не пређе на чистину папира и настани се у срцу читаоца као што је и: Косово, стара бора нам на мом челу – како вели Слободан Костић. А онда: опет су трговци, љута братија ставили кантар насред куће. Пјесма, као кућна змија ту је да нас штити.

...Детињство у ранцу/ кашике у шлему/ у очима звезде/ а туга у свему/ У поњави поток/ у решету шљиве /марширају с нама/ јаруге и њиве... пјева и дан – данас Боро Капетановић, избеглица из Санског Моста у Бањалуку. И у оним тренуцима када човјеку дође да раскује сопствену колевку, пјесник Боривој Рашуо из Книна, у стилу источњачиких мудраца закључује: зло је темељ добра у човјеку. A пјесник Жељко Грујић из Сарајева упозорава:  Драга, опомињем те женом Лотовом, не осврћи се. А вођени слијепим Домановићевим вођом на који начин да сагледамо будућност? Или је само разроком дато да уистину види кад се у бесконачности пољубе шине...

Разрогачених очију из мрака, пред њиском страхова послијератног доба пјесник Горан Врачар поставља питање које занима и све нас: Је ли ово доба у коме се рађа/ зло под црном шапом разузданих звери,/ ружа процветала из крви безнађа /и време које се мртвацима мери./ Ја јесам ли проклет да ме слепац води/, или да ме песми глухонеми уче...

Катрени пјесника Бранислава Зубовића, избеглог из Тузле, отварају прашњаве корице сјећања на срушену порту, порушен звоник а пјесник поистовјећујући се са једним кестеном покушава слике из својих сјећања замијенити упечатљивим лирским сликама да би, можда, излијечио сопствену бол. Пјесма обојена реалношћу са упечатљивом емоцијом у првом лицу поставља питање: И чиме ћу прекрити трагове/ кад из даха разлеже се страва...

У знаку питања наставља и пјесник Ранко Чолаковић. Зашто баш ја већ 25 година не пишем поезију, питаће прво себе, па читаоца. Или су можда писац и читалац у бескрају бијелих степа папира биће спојено у једно? А пјесма нешто као двије стране огледала? Па као што се пјесник огледа у својим ре(а)довима, тако и душа читаоца у истим открива сопствени одраз (ако је, наравно, у овим препознаје). Пјесма је испраћена звонима самоће и са једне стране мирно за руку води пјесника са једне стране, а с друге читаоца: У непознато у неистражено / у неизвесно... И док Чолаковић стоји пред питањима судбине, узалуд избацујући кофама стихове кроз прозор, они му се на бијела врата папира враћају у пуној форми пјесме. Узалуд се Чолаковић тјеши да нема самоће у свијету.  Залуду себе увјерава да 25 година већ не пише поезију. Пјесма је већ ту. И стоји чврсто на ногама као већ формиран човјек за себе...

Сатирично, у свом горком стилу, Жељко Пржуљ натпјевава се са „пијаним мудрацима“ који уз пиво жваћу дезертерске приче: И окрећем и ја туру љуте,/ пету, шесту, даље се не броји,/ кад ја пијем тад мудраци ћуте./ Након постављеног питања да ли су ратовали у Штабу или Црвеном крсту, потпуно огорчен оним што мора да гледа и након рата (јер у рату је бар знао ко му је непријатељ), Пржуљ резигнирано заршава пјесму: И док бјеже да ми стих не чују,/ испод Враца свјетла док се гасе,/ против свих сам, и чекам у углу/ специјалце српске да ме хапсе.

Антологија мирише мемлом туге. Туга је и у пожутјелим и влажним од суза писмима оцу, мајци. Од те туге се не може ни у Торонто побјећи јер у пекари нас дочекају мраморни столови који подсјећају на надгробне плоче. А ови пјесници са срцем, као добошем расјеченим загријавају своју крв као што су некада чај на студентском решоу – пјева Иванчица Ђерић, избегла из Приједора, све до Канаде.

Тек ћемо натукнути да нам ова антологија отвара широка њедра пуна плодова различите форме. Као примјер узећемо пјесму Рат Тање Ступар Трифуновић, из Задра избјегле у Бањалуку, која неодољиво подсјећа на хаику, својим сажетим, гномским изразом: А онда су главе зриле/ тако брзо/на вратовима/ да су отпадале/ свакодневно

Настављајући њежнијом линијом ове антологије, мораћемо осјетити дрхтаје и напетост лирских струна пјесникиње Милке Божић из Сарајева. У лирском плесу трзаја, исјецканих мисли из немира неке давне ноћи и њених крештавих црних канаринаца, пјесникиња проналази мир у сопственој пјесми која је вазда била уточиште од сабласти таме и свих њених духова: Гдје да сакријем Ван Гога / у овој ноћи / у којој ће ме сигурно / ако ти одеш / појести канаринци...

Са друге стране, лирска жица Емсуре Хамзић, испјевана је у тихом, исповиједном тону. Сва у знаку питања, њена поезија са разрогаченим очима у хаљиници ишараној стиховима, стоји пред свијетом: ...Ко бих била ја сада / да сам остала у Сарајеву / ко би били, и какви би били моји ближњи / и свијет какав би био уопште, око мене, да сам остала... Пјесникињи остаје и даље да стоји пред пјесмом и очекује одговор. Од читалаца можда...?

Пјесникиња Дајана Петровић пронашла је чаробно клупко које ће је невидљиву, сигурним путем вратити у завичај – Босански Брод, тамо гдје је мајчину молитву удахнула, а љубав према поезији посисала с млијеком. Пратећи унутрашњи глас, ходајући уназад, пјесникиња са мирном резигнацијом завјештава бјелини папира и завичају: Желим умрети ту/ где ће преживети ово/ где се навикох на све... А ако је тачно да је перо обична мотка којом се мјери водостај зла у свијету, онда је ова пјесникиња смогла снаге да ту мотку ишчупа из ђубришта историје, очисти сјећања да би под неким здравијим сунцем коначно проклијао опрост.

Понека, опет, збуни нас па се запитамо: гледамо ли то слику или читамо пјесму. Такав је примјер пјесма Равнодушност Горана Гавића Грге, младог пјесника избјеглог у Бањалуку, који ће можда чак на далекој Малти, гдје се сада налази, чути како га помињемо стиховима: Ни братског погледа,/ ни пружене руке,/ ни топле ријечи/ Само искривљену дрвену ограду/ вјетар жалобно ломата. Његов сабрат по перу, Милан Ракуљ, неће пјесмом поштедјети ни сопствену нацију. Без сувишних метафора он јасно и гласно пјева: Злогласна је кажу моја нација/ сљедбеник сам сеоба и санкција... Као што је и почео, тако и завршава пјесму – оштро лупивши врата свима који то заслужују: Узори ми језик, згази орање/ направи пут преко мога огњишта/ заплијени ми снагу и знање/ да коначно постанем нико и ништа. А тачка на крају његове реченице није интерпункцијски знак већ бомба!

...

Златним везом свемоћних стихова, аутор Ненад Грујичић је увезао ову књигу, као што је у давном петнаестом вијеку наша прва пјесникиња Јефимија извезла Похвалу кнезу Лазару на његовом ћивоту. Не, једном народу не треба покојнички ћивот док год има језик и књижевност изграђену на истом. Поезија је управо доказ вреле крви, даха живота једног народа. Као три спојена прста, тако и пјесник мора да пјева: 1) у име мелодије матерњег језика; 2) у име боје сопственог гласа; 3) у име заната и одабира пјесничке форме. Када се стекну ова три услова, пјесма не може проћи без благослова читалаца и у њиховој души да не остави магличаст, врео дах живота. Аутор антологије и сам на Одисејевом путу, са јасном звијездом водиљом на немирном мору поезије имао је јасан циљ који је и окончао.

Лаза Лазаревић поклонио је својему народу на помен и опомену приповијетку Све ће то народ позлатити, а пјесник Ненад Грујичић антологију српске избјегличке поезије као тугу и опомену нашој сутрашњици. У питању је капитално дјело које се повјерава за то надлежним институцијама. Ипак, оне су негдје заказале. А коначану сврху  антологије нека поентирају стихови Бранимира Кршића, избјеглог са Баније у Бањалуку: А ти, Господе, сваки чуј јаук/ И плод му, другом, подај и наук.