О Ојкачи

Новак КИЛИБАРДА

Рукопис Ојкача јесте антологијски избор десетерачких, разнолико римованих, дистиха, тзв. ојкача. Изабрани текстови су многоструко значајни. Спасоносни хумор – њихова је, можда, прва свјетлост! Има тамо и давидовског, и планинског, и крајишког, и блентавског, и роктања и цјеливања. Тамо и бог гологуз скаче! Док траје ојкачко позориште, развезују се језик и гатњик! Тамо се живот захваћа пуним прстима, дух и тијело стапају се у једно! А може у тој вртоглавици и суптилно да се каже, зна да бљесне хомерска метафора. Ријечју, да рукопис има и петсто хиљада и двадесет и шест ојкача, ни једна не би утекла расну читаоцу!
А предговор књизи права је драгоцјеност! Не срета се често тако срећан спој научно-методолошке приличности и књижевно-рафинованог стила! И кад полемише и кад научно закључује, Ненад Грујичић у тексту обдржава себе пјесника. Студија му прераста у есеј првог реда, а њом помјера досадашња знања о бећарцу. О крајишкој и босанској ојкачи саопштава пуно нових ствари. У истраживању жанра о коме је ријеч, академик Лесковац у Грујичићу има најбољег настављача. Ипак, тајно оружје пјесника Грујичића је сасма есејистичка анализа! Његова виђења неких дистиха прави су медаљони од ријечи.

Драгомир БРАЈКОВИЋ

Да објављивање, тумачење и преиспитивање наше књижевне баштине, срећом, није више само ствар књижевних историчара и теоретичара, то су делатно показали многи наши песници. Њихово повремено бављење народном поезијом показало се плодотворним дијалогом и особеним открићем, а њихова тумачења су изазовнија од многих студија из пера проверених и, на овом послу, доказаних и опробаних књижевних зналаца и истраживача. И Ненад Грујичић је свој дијалог са нашим књижевним наслеђем обавио на изванредан начин. Његово бављење ојкачом резултирало је изванредним антологијским избором ових стихова.
Народно стваралаштво за Грујичића није само баштина и недовољно испитана прошлост већ, кад је у питању поезија, оно је и наша савременост. Стваралачки дух народни не посустаје, дакле, пред новим изазовом. Определивши се да сакупи, обједини и протумачи феномен ојкаче (десетерачке песме у двостиху), Грујичић се латио озбиљног, изазовног, замешеног и тешког посла. Јер ако је бећарац, најсроднији и најближи ојкачи, у Младену Лесковцу имао правог сакупљача и тумача, ојкача је, бар до сада, била без достојног тумача.
Грујичићево истраживање, међутим, не даје само изванрдне резултате, већ ће оно бити подстицајно у даљњем преиспитивању наше народне књижевности како у прошлости тако и садашњости. Одважност којом Грујичић приступа преиспитивању ојкаче има значајно покриће не само у истанчаном и суптилном песничком слуху за поетску вредност ових творевина, већ ће се онај ко прочита уводну студију у овој књизи, уверити да је Грујичић студиозна духа, темељан у приступу, обавештен и, што је најважније, синтетичан. Његова студија је писана маниром неоспорна зналца ове области, али из ње избија и песничко осећање ствари.
Грујичићев предговор, уз релевантне податке о природи посла којег се латио, садржи и изванредан књижевно-историјски преглед мишљења о овој врсти народног стваралаштва од Вука до наших дана. Трагајући за пореклом, природом и временом настанка ојкаче Грујичић у помоћ призива многа књижевна документа, сведочења, списе, као и релевантна мишљења бројних научника, зналаца и тумача народног стваралаштва те се, и на овом пољу, потврђује као педантан и савестан трагалац. Неће он, међутим, подлећи мишљењима зналаца и ауторитета свестан да је његова аргументација савременија, јача, данас, прихватљивија. Прихватљивост његова тумачења је и у страсти којом он брани своја уверења.
Ојкача се доказује као верна слика несустајућег духа народнога. Не бавећи се ојкачом као неким старим и окамењеним обликом, већ нечим што делатно опстаје и настаје и данас, ту поред нас, Грујичић је исказао истанчаност слуха и изоштреност критерија бирајући за књигу само оно што казујући о свом времену може га и наџивети.

Стеван ТОНТИЋ

Основни емоционално-душевни садржај ојкаче Грујичић види у сјетно-меланхоличном, тужном и тамном расположењу, у својеврсном трагичном осјећању живота, упркос томе што је ојкање често весело, изазивачко, обијесно, прпошно и надмено, хвалисаво и сирово. У томе пјевању могући су, дакле, најразличитији моменти расположења и опречни душевни импулси: од грубог зачикавања и показивања брђанске снаге и жестине, до њежне лирике дјевојачког срца, од бучног урлања и кликтања до стишане медитације у стилу својеврсног хаикуа. Грујичићева збирка изванредно добро илуструје велики распон свих тих стања и расположења, који пут и правим поетским бисерима којима је мјесто и у антологијама народне поезије. Нема сумње да је Грујичић препознао оно највредније и најљепше у крајишком десетерачком двостиху, као што је и у уводној студији зналачки, и са истанчаним осјећањем, покушао да разјасни природу и својства, поријекло и карактер овог народног пјевања.

Живан ЖИВКОВИЋ

У потрази за пореклом ојкаче, за њеним сродством са релативно проученим бећарцем, за њеном поетиком и естетско-етичким досезима, песник и есејиста Ненад Грујичић проучио је све релевантне изворе (књижевно-историјске и музиколошке), а нарочито грађу којом је располагао (његов зборник ојкаче), па је – захваљујући томе и властитом чулу за поетско – решио многа питања која ова усмена форма намаће својим истраживачима, а нека је продубио и проблематизовао, отварајући тако нове путеве, како фолклористима и књижевним историчарима, тако и поетичарима и музиколозима.
Критички се односећи према књижевноисторијској грађи о нашој најкраћој песми, Грујичић је најпре померио временску дистанцу настајања ове лирске врсте, тако што је Лесковчеву претпоставку да се рудиментарна форма бећарца појављује већ негде под крај XVIII века заменио аргументованом тврдњом да бећарац у то време постоји као сасвим уобличен, а да су његове рудиментарне форме настале коју деценију раније. Завирио је најпре у зборник пословица Јована Мушкатировића (Причте илити простому пословице, Беч, 1787), где ће пронаћи једну пословицу уз коју стоји напомена да је далмацианска. Овом напоменом, закључио је Грујичић, шире се видици поводом географског распростирања кратке песмице. У другој Мушкатировићевој збирци пословица (објављена у Будиму, 1827), Грујичић ће се задржати на двостиху који је сопштен у облику клетве, а клетва је, такође, форма у којој се могу јавити и бећарац и ојкача. Како су у овај зборник ојкаче ушли двостихови несумљиве антологијске висине, поводом ове књиге се може говорити и као о антологији какве до сада није било, а која ће сигурно привући пажњу читалаца и књижевних тумача – посебно оних којима је усмена књижевност уже истраживачко подручје.

Ранко РИСОЈЕВИЋ

Рукопис Ојкача, Ненада Грујичића, је превасходно творевина једног пјесника који је, попут многих других пјесника, примјерице Миодрага Павловића, и страстан трагалац по нашој прошлости и савремености. Али пјесник Грујичић није ни мало запоставио онај други, научни аспект проблематике о којој је одлучио да проговори, или што је можда у случају пјесника примјереније, проблематике која је проговорила кроз пјесника. Ако истичем пјеснички карактер овог рукпоиса чиним то понесен и сам његовом пјесничком понесеношћу.
Сједињујући двије теме, два годинама одјелита појма, ојкачу и бећарац, Грујичић је јасно ставио до знања да га занимају интегративни процеси у нашој народној култури, оно, дакле, што происходи из вјековне судбине наших крајева и људи. Наравно, тешко је одредити у том наслијеђу који су наноси старији а који млађи. Када је ријеч о крајишкој ојкачи онда је њена тамнија  фактура сигурно  старија од распојасаног бећарца, што не значи, а то се види из многих примјера, да бећарац у каснијим временима није дјеловао на ојкачу онолико колико је градска култура дјеловала на сеоску.
Полазећи од познатих чињеница везаних за раније музичке и стилско-језичке анализе својих претходника, академика Владе Милошевића чији су радови објављени у бањалучком Развитку пионирски у овој области (уз раније радове Кубе и Геземана), и Младена Лесковца који је једини опширније писао о бећарцу, Грујичић је отишао и даље и шире у односу на Лесковца и друге узгредне проучаваоце. Најзначајнији његов допринос овој проблематици сигурно је, што сам већ истакао, повезивање ове двије блиске пјесме, наизглед исте форме. Наравно, Грујичић се не упушта у њихову музиколошку анализу јер му то није ни струка али нити основна намјера. Он наводи Милошевићево мишљење о народној, тзв. сељачкој пјесми и начину на који се она изводи, јер је тај начин, у ствари, кључно мјесто за схватање ојкаче. У том интерпретативном односу према двостиху сигурно је и кључна разлика између ојкаче и бећарца. Наводећи ставове својих претходника, Грујичић се непрекидно одређује у односу на њих и у свим, битним језичким анализама, иде даље. Управо то продужавање, то истрајавање да се ове форме посматрају скупа, битан је допринос ове студије.

Желидраг НИКЧЕВИЋ

Грујичић изванредно анализира микроструктуру одабраних примјера, откривајући запретани смисао и тамо гдје се, на први поглед, привлачност ојкаче исцрпљује првом употребом.  Нешто од магије хаику поезије пресудно обиљежава, рецимо, овај примјер: Л’јепо ти је ноћу у воћару,/ лампе сјају, цуре вечерају. Или, до метафизичког бола уздигнуто питање: Кад запјевам, далеко се чује./ Има л’ ико да ми се радује? Ласцивни, раскалашни тон може бити фасцинантно обасјан пјесничким преокретом: Душо моја, усред ноћи, дане,/ је л’ ти мјесец видио табане? Заједљиви хумор, никада једнозначан, дочекаће нас у овом примјеру: Ко би рек’о четрдесет друге/ да ће Швабе поправљати пруге?
По многим карактеристикама Грујичићева Ојкача је сасвим свјеж и неконвенционалан прилог изучавању наше духовне прошлости, књига која отворено сугерише могућност интегралног сагледавања феномена десетерачког двостиха на српском говорном подручју, и не без полемичког жара, препоручује: Ослободити се хладног, окамењеног модела жанровске категоризације, те без предрасуда, под плаштом пословица и клетви, откривати... У раскошној ризници народног духа могућа су свакојака изненађења.

Милутин ЂУРИЧКОВИЋ

Просто је запањујуће колико у тим десетерачким двостиховима има метафоричности и језичких обрта. У том смислу, разумљиво је што налазимо мноштво архаичних речи, односно, народних израза више познатих слушаоцима и читоцима са простора у  којима  се  негује ојкача.  Као и  остали  видови народних умотворина, и ојкаче су током свог путовања кроз време и простор биле изложене могућностима промене. Тим поводом Грујичић разматра миграциона кретања и друштвене прилике којима се ојкача прилагођавала. Ваља напоменути да су ојкаче и данас веома популарне и актуелне у Босанској крајини. У време модерно и урбано, ови десетерачки римовани двостихови и даље се негују, али с новим, понекад, измењеним садржајима.
Естетско-уметничке вредности ојкаче су несумњиве и вишеструке. Оне се, пре свега, огледају у виспрености и оштроумности народног духа, у језичко-дијалекатским особеностима, у звучним и ритмичким ефектима, у заједничком, хорском и колском певању, у свежини и разноликости тематскомотивског садржаја, у сликовитости и лакоћи израза.
Ојкача нам долази као пријатно освежење, као ризница народне, изворне речи коју све више потискује нучно-технолошка еволуција. Записивачки и стручни посао Грујичић је обавио крајње савесно и зналачки. Књига Ојкача је прворазредно литерарно дело веома студиозно обрађено. Захваљујући научној грађи Ненада Грујичића, омогућено нам је да целовитије сагледамо ову проблематику. Избор ојкача настао је као резултат дугогодишњег прегалачког и марљивог рада. Бележећи и проучавајући ојкаче, Грујичић је отео од заборава непроцењиви део народног усменог блага и тиме је потврдио да је достојан Вуков следбеник.

Славица ГАРОЊА РАДОВАНАЦ

У мало истраживаној усменој лирској форми, двостиху или бећарцу, збирка Ненада Грујичића представља несумњив допринос. На прво место треба истаћи сакупљачев предговор који анализира све аспекте овог проблема и далеко размиче Лесковчева пионирска истраживања о бећарцу као нашој најмањој лирској врсти. У свом предговору, аутор инструктивно одгонета мистику компликованог двостиха наше народне лирске поезије, додирујући значајна питања: од терминолошких преко околности и природе бећарца са његовим географским распоредом. Овом збирком простор двостиха је радикално проширен и измештен на шири план.
Ненад Грујичић анализира и стилско-језичке и тематско-мотивске карактеристике ојкаче. Дајући суптилну анализу језичких карактеристика, Грујичић закључује да је реч о два потпуно различита менталитета, да су бећарац и ојкача у опозицији, која је врло битна за правилно разумевање и прихватање. Студија о ојкачи Ненада Грујичића, ослоњена на богату литературу, али и на самостална значајна открића, уз збирку записа као илустрацију наведеном, представља значајан допринос изучавању српске народне књижености.

Милош АПРИЛСКИ

 С каквом је љубављу, марљивошћу и понирањем у наоко скривене дубине народног духа крајишког Грујичић кренуо у авантуру, свједочи сама посвета у првом издању: Моме оцу, Драшку Грујичићу, с којим сам пуна срца пјевао ојкачу. На срећу, син је отишао даље од пуког пјевања: снагом истинског пјесника и, ево, потврђеног ерудите, неуморног трагача за (не)изгубљеном народном златном жицом, на свјетло дана изнио је, као Прометеј, знане, а ипак незнане, пламичке ватре благородне која још тиња у народу. Грујичићева Ојкача је похвала духу крајишком. Широк је спектар боја и сазвучја, сливених у контрапункт разложне похвале Крајишницима, којима приређивач слика и озвучује народну душу скупљену у ојкачу као суптилну поетску творевину меке женске умилности и сестринске самилости, горштачке, мушке, хајдучке дрзновености и својеглавости. Упркос Грујичићевом већ доказаном пјесниковању модерног и самосвојног израза, пјесника који је сабрао и на свијет издао крајишке десетерце сигурно ће памтити и по Ојкачи. Босанска крајина је, без претјеривања, добила свога Вука.

Дејан ТАДИЋ

Основно формално-стилско одличје ове врсте тужно-веселе народне песме (оба расположења равномерно су уплетена у стихове), јесте римовани двостих. Дакле, кроз згуснуто и конзистентно обликовање песме, народни певач је успео да искаже богатством разноврсну скалу емоција, од сирове и сурове егзистенцијалне реалности до најсуптилнијих валера имагинативних жеља и сновиђења. Ову усмену форму народног исказивања и певања краси и раскошна лексика, чиста и непатворена, каква уме само потећи од народа, проистекла из многогодишњег искуства, јада и радовања, а понајвише дубоке умности и истинског надахнућа. Отуда, Ненаду Грујичићу ваља упутити само речи хвале за уложен труд на сакупљању народних текстова и учињени пионирски подухват на пољу ове врсте народног песништва, јер је његова драгоцена антологија Ојкача прва такве врсте у нас.

Димитрије ГОЛЕМОВИЋ

Ојкача Ненада Грујичића, чудесна је књига. Изнедривши на светло дана прегршт бисера народног усменог стваралаштва, она је постала својеврсна енциклопедија – књига која се не чита одједаред, већ јој се враћа безброј пута, кад год се појави жеља да се нађе  одговор на  неко од многих питања којима је бременит човеков  живот.  Бисери  мудрости – то су у ствари песме из ове књиге. Оне представљају есенцију народног живота, а тиме и човека самог. Неке од њих насмеју до суза, а неке, иако наоко тривијалне садржине, човека натерају да застане и замисли се, из разлога што су „додирнуле“ нешто што је суштина његовог бића. Инспирација за настанак ових „песама у два реда“ био је сâм живот, са стихом као „идеалним оруђем“ за њихово обликовање, што их је учинило ближим.