О Мужи душа

Мирко ВУКОВИЋ

Већ првом реченицом свог романа „Мужа душа“ (оставимо ли по страни његов пролошки мото), Ненад Грујичић мајсторски постиже најмање три ствари, прецизно постиже и згађа најмање три циља: успијева да заинтригира читаоца и да га посве непримијетно, тако рекавши – посве природно увуче у своју игру (у своју паучју мрежу), да зада ваљану интонацију, односно да беспријекорно вјешто започне своје приповједно ткање и да већ на почетку лоцира и дијагностицира основни проблем свога дјела.
Ево те реченице:„О женама тек понешто знам, о љубави – ни толико.“
И ништа, заправо, ту не би било необично, да реченицу не изговара један угледни психолог који је својим „стручним, специјалистичким знањима“ и својим научним компетенцијама пружао помоћ безбројним пацијентима које су мориле тешке љубавне и брачне морије. Ево, дакле, фактора или поступка онеобичавања по каквима препознајемо вјеште приповједаче. Ево и разлога са кога сам и овај свој текст насловио са „Цамера обсцура Ненада Грујичића“. Говорим, дакле, о обрнутој перспективи, о изврнутој слици, о другом ракурсу илити погледу из другог угла.          
Слијепац води слијепце.
Овдје се присјећам блиставог Пекићевог романа „Беснило“ у којем на једном мјесту један од јунака има овакву, круцијалну, унутрашњу дилему:„Беснило – мислио је др Јохн Хамилтон. Болест. Или – свет у огледалу.“ Из тог филозофског нуклеуса, из тог сагледавања проблема из посве другог угла, из обрнуте перспективе, проистиче и друго промишљање истог тог доктора које гласи:„Бесни смо ми. Они су само болесни...“. На истој тој премиси је осовљен и НИН-овом наградом награђени Басарин роман „Успон и пад Паркинсонове болести“ и, тврдим, сав је, заправо, изашао из овог Пекићевог „шињела“.
Грујичић хајка на истом том трагу. Беснило, Паркинсонова болест или нешто треће. Сасвим је небитно.
Малоприје сам хтио да мото романа оставимо по страни, али само на тренутак. Сада би га требало призвати и директно се позвати на њега. Ријеч је о цитату из Игнатусовог есеја „Љубав је отров“ у коме се аутор позива на француске психологе-клиничаре Фереа и Флерија који су устврдили да је љубав – ОТРОВ, те да се, цитирам, „љубавне страсти развијају аналогно болестима, па се заљубљеност може придодати манијакалним интоксинацијама“. Игнатус закључује:„Отров, ништа друго – парадокс спрам најплеменитијег осећања на земљи.“
И то је та кључна ријеч – парадокс!
По моме скромном мишљењу, парадокс је најмоћнија стилска фигура. По моме скромном мишљењу, опет, сва Библија се заснива на парадоксу, као што се и хришћанско учење темељи на парадоксу. Вратимо се поново ономе иницијалном „Цамера обсцура Ненада Грујичића“ и размотримо саму основну поставку. Код психотерапеута је, обично, „на каучу“ пацијент који се отвара и исповиједа свој затомљени и дубоко запретани проблем. Код Грујичића је поставка другачија, као у камери обскури – главни јунак, уједно и наратор, угледни психолог, или – како би писац рекао – „специјалистички преобраћен психотерапеут“ се „раскопчава“ и у форми исповијести, безмало по „диктату подсвијести“, својој дугогодишњој љубавници разоткрива своју „болест“ (која је и њихова заједничка инфлуенца) и своје интимне немоћи. Парадокс! Шта више – он је слободан да каже како ништа, или готово ништа, не зна о ономе у чему слови за експерта. Поново парадокс! Исти се, надаље, „љубљеној“ заклиње у свој бонвивански „етички кодекс“ који изриком гласи – „никад са удатом!“ – при чему је она, очигледно – удата. Парадокс! Можда је сам климакс те парадоксалности она тачка у којој глани јунак, као један од углова једног поприлично изопаченог прељуботворног четвороугла који чине он, његова љубавница, њен муж и други љубавник – комшија, уцјењивач, даје религиозне савјете својим пацијентима, па и својој љубавници, упућујући их на Псалме Давидове, Књигу о Јову и сл. Дакле – слијепац води слијепце. Дословце оно о чему Господ Христос учи своје ученике говорећи о књижевницима и фарисејима (а Бројгел је, присјетимо се, и пошао од параболе О ФАРИСЕЈИМА из истог тог Јеванђеља по Матеју):
Читав роман се тако доживљава као једна дуга литерарна анамнеза.
Можда ову тврдњу, на необично експликативан начин, чврсто подупире и чињеница да је аутор у роману разложио и изложио завидан број девијантних психолошких феномена и комплекаса, најчешће еротске нарави (Поликартов комплекс, Брунхилдин комплекс, Електрин комплекс, комплекс Лејди Магбет, комплекс проституције, комплекс одбаченог трећег, аутомобилски комплекс, комплекс дојења итд...).
„Мужа душа“ је штиво мозаичне структуре. У њему, дакле, постоји један централни, главни, наративни ток око кога се групишу бројне мање и споредне приче које у већој или мањој мјери кореспондирају тој основној причи о психологу, психотерапеуту, који има изузетно компликовану везу са удатом женом, која се гнуша свога мужа а упорно претрајава у заједници са њим, а која, опет, има и другог опортунистички (у најпежоративнијем смислу) настројеног љубавника који користи подлу уцјену како би је задржао за себе, и са којим, какве ли ироније!, има кћер која има профетске визије, прекогнитивна сновиђења и море у којима види свог оца као човјека без лица (можда баш као што је Мића Поповић на својој слици изобразио Бројгелове слијепце!) како је преноси преко ријеке.
У латиноамеричкој, гаучоској традицији постоји један изузетно ризичан „спорт“. То је феномен који очарава својом метафоричком замамношћу. Лов на јагуара! Тамо гдје пампе полако прелазе у вресишта на рубу џунгли, гаучоси на коњима гоне крволочну дивљу мачку. Када је истјерају на чистац, забацују ласа. То чине два гауча на различитим странама. Један, па потом други. Затим снажно затежу ужад градећи вибрирајућу дуж на чијим су крајњим тачкама њих двојица, а у средишњој тачки стоји уловљена звијер (а-ц-б). Тек тада отпочиње драма, рискантна игра живаца, виспрености и усредоточености. Сва мудрост и сва вјештина у власти су  синхронизованости двојице људи. Јагуар се батрга и бјесомучно угиба, покушавајући да се измигољи. Конопи константно морају бити затегнути као струна. Уколико један погријеши, преступи и попусти, успаничена, унезверена звијер ће се истргнути и растргати их у страшној одмазди због наметнутог осјећаја неискаљеног, немоћног бијеса.
У истовјетном формацијском распореду стоје главни актери Грујичићевог романа – психотерапеут, наратор и кројачица, неостварена, до краја неиспољена умјетница. „Ти удата, ја – нежења! Има нас и нема.“ – рећи ће он. Он један гаучос, она други гаучос, свак држи своју страну, а између њих се батрга злокоб, црно клупко, пријетња, фатумска пошаст, мумлава, мутна атавистичка неман, жрец – извршитељ њиховог самоуништења. Психолог забацује свој ласо у виду једне реченице; кројачица, са друге стране, свој у виду такође једне реченице. С помоћу двије реченице, макар и привидно, држе неман „под контролом“.
Једна изјавна – друга упитна.
Он све вријеме, док је наговара да напусти мужа и дође к њему, изнова говори како је, ипак, не би оженио; она сво вријеме, оправдавајући се да из овог или оног разлога не може да напусти мужа, упорно пита зашто је, ипак, не би оженио. У том замајавању протиче им живот.
Уколико смо се слагласили (а надам се да јесмо!) да је Грујичићев роман својеврсна анамнеза, онда морамо отићи и корак даље, па рећи да он није пука анамнеза на микро-плану, пука ординарна прича о „љубавним јадима“ једног човјека; ријеч је о много свеобухватнијој анамнези болести нашег времена, етике, моралних скрупула и цјелокупног система вриједности ововременог човјека и модерног друштва. У противном била би то јалова „прича ради приче“, лишена ма какве извјесније амбиције, што се, сложићете се, не може довести у везу са ствараоцем какав је Ненад Грујичић. Попут митско-епског јунака, Грујичић из једног простог, нимало компликованог, скоро па праволинијског сижеа, као из дреновине од девет година, успијева да намузе потребан број капи и тиме у потпуности оправда наслов свога дјела – „Мужа душа“.
Један је наш познати пјесник једну своју књигу назвао „Мужа змија“ и асоцијативни низ који се наставља у мојој глави креће управо у том правцу евоцирајући и зазивајући оно Игнатусово да је љубав отров, „ништа друго – парадокс спрам најплеменитијег осећања на земљи“.
Љубав је отров, али и лијек.
Да би се справио противотров за змијски ујед људи лове љутице, а потом измузују њихов отров како би од њега добили лијек. Исто се дешава и у роману „Мужа душа“, чиме „приповједна“ змија загриза сопствени реп и круг се коначно спаја, али о томе нешто доцније, јер управо са тим склапањем круга желим да поентирам на крају овог свог промишљања.
Оно што сада желим да апострофирам као посебан квалитет овог романа јесте пишчев префињени цинизам којим је натопљено свако његово слово све до половине претпосљедње странице, када та жила нагло засушује. Њемачки филозоф Петер Слотердајк је рекао како „на почетку европске историје филозофије одзвања смијех који је отказао поштовање озбиљном мишљењу.“ Присјећам се једног бескрајно духовитог транспарента који сам запазио у мору транспарената током „петооктобарских“ протестних шетњи Београдом за вријеме безбројних телевизијских преноса које смо у то вријеме гледали у програмима разних емитера. На њему је био нацртан здепасти, симпатични пас који је закренуо главу и посматрачу открива свој полупрофил са цинично искеженим, стиснутим зубалом. Изнад њега је било написано: „РЕЖИМ НА РЕЖИМ.“ Цаве цанем! – како би Латини рекли. Какав степен духовитости! Какав подсмијех! Не могу да се отмем тој слици док читам Грујичићев роман. Заправо, и сам све вријеме на лицу имам такав осмијех.
Израз цинизам има своју етимологију у грчкој ријечи „kyon“, што ће рећи пас и директно кореспондира са псећим зубалом и Слотердајковим смијехом „који је отказао поштовање озбиљном мишљењу“. Можете слободно заграбити било гдје, на било ком мјесту у књизи (изузев тих завршних странице и по), и увјерити се у заснованост ове моје тврдње. Ево неколиких „случајних узорака“, бираних по принципу „на којој страни се отвори“. На тридесет седмој страници, на примјер, бројем десет означен, налази се овакав фрагмент:
„Познајем задриглог песника и глумца, онога што сматра да је највећи уметник у држави. Из провинције побегао у велики град, али доцкан. У малој вароши, он је проживео са својом љубљеном више од пола века, а онда побегао и од ње и од велике деце. На корице своје прве књиге песама, ставио њену фотографију: чудовита жена, плавушанка, оката, дуге косе. Видео сам их у парку; она нагле нарави, јача од њега, скоро амазонски тип жене. Имала је такозвани „Брунхилдин комплекс“. Манифестује се тако што жена пре удаје идеализује свога драгог, представља га као „натчовека“, хвали се да има хероја, а кад се уда, понижава га пред другима без разлога, он постаје обичан отирач за ноге. Чудим се да је смогао снаге да јој умакне. Али, замисли, она од туге умрла. И он се зачудио, мислио да ће први скончати. Ето, шта ти је ред величина, не знамо ми ништа о животу, ко ће пре, а ко касније, то небеса одређују. Оженио човек неку риђу, дебелу, пуну реуме. Одушевљен њоме, а жена без везе, ни нокат од умрле: стално кашље и ломи прсте, вуче их онако из зглобова – да кврцну; кад год се то догоди, она се насмеши. Не знам шта се с њима даље догађало, видех их како шетају обалом језерцета у парку и нападно намигују једно на друго. Лабудови се разбеже кад их виде.“
Наводим га у цијелости, јер није превећ обиман, а опет, у таквом се малом егземплару очитује сва завидна приповједачка вјештина Ненада Грујичића (вашој пажњи, сигуран сам, неће измаћи кохерентност и заокруженост приче и – посебице – саркастична жаока  у виду завршне реченице, која посједује значајно повишен степен цинизма од онога којим је сочно засмочен остатак текста).
Ево, сада, на примјер, епизоде са осамдесет седме странице. У Неуму, на љетовању, наратор је упознао незнанку са којом ће касније ступити у контакт:

          „Прво ме је чачкала пар пута телефоном, а онда смо се нашли у граду. Још сам памтио њен науљен црни поглед, то ми није дало мира. Као да је преко ока био превучен слој масноће за коју су се лепили капци и трепавице. Нема те мушице која би се искобељала из таквог очног уља. (...) Изненада, Науљена је преселила у мој град. Запослила се у великој гимназији као професор математике. Звала ме телефоном усплахирено и наглашавала да је због мене напустила родни град. Па зашто, ја од вас то нисам тражио, правдао сам се као дечак. Она је рекла да то нема везе, да је она у мени видела судбинског човека и да ће ми угађати у свему. Помињала је неке слаткише, па ретке салате, а онда и босанске ракије и француска вина. Кад сам видео да је враг однео шалу, симулирао сам с ову страну телефонске жице испрекидани разговор с непостојећом вереницом само да би Науљена чула да има неко са мном у стану. Верен сам, узвикнуо сам и чуо наглу тишину с друге стране. Никакво питање, никакав коментар, само тајац. Да, чуо сам тишину која је зујала, а жица давала пуцкетаве сигнале њеног очаја; тако сам тумачио ситно крчање у искричавим прекидима, као да је њена, у наглом болу, сама душа зацијукала. Као да је зацвилела, а онда грцајући изридала своју несрећу. Спустила је слушалицу и нестала. Међутим, убрзо ми је стигло писмо са нацртаним координатним системом: x-y-з. Шкрабавим рукописом написала је изнад: Прихватам да будем и трећа!“
И ево, напокон, уломка са четрдесет пете странице, а који има свој својеврсни одложени епилог на педесет петој страници. Главни јунак, наиме, таји злокобне сумње да његова љубавница поред њега и мужа има и „неког трећег“. Разрешење његових слутњи долази изнебуха, у виду бескрајно комичне, „незгодне“ ситуације на вратима његовог стана, једне од оних неочекиваних ситуација у каквима се актерима небо стровали на главу, у каквима се затечени пометеник понаша посве комично и инфантски ирационално јер, напросто, у шоку не успијева да „дође себи“:
„Сутрадан си, неким чудом, опет дошла, то беше реткост – дан за даном. Указала ти се прилика, муж је негде отишао, а муштерије одгодиле долазак за кројење јакне од сомота. И таман смо улетели у зажарено коло страсти, ти бурно узвикивала да си у рају, у рају, у рају, кад неко свом снагом тресну ногом у врата, задрма бравом као да ће је ишчупати и очајнички претећи викну: Нашао сам те, нећеш ми побећи, кучко!
Скочили смо ошурени грмећим гласом. Ти си бауљала по соби тражећи одећу у полумраку, ја – такође. Време се парало као рукав џемпера. Убрзано смо пропадали у секунду за секундом. Разјапио се кланац ишчекивања: да ли ће твој муж још једном да удари, да провали врата и улети ко зна с чим у рукама?! Помишљао сам тог трена чиме ћу да узвратим, шта да узмем за одбрану, можда велика клешта која је водоинсталатер заборавио при поправци славине. Свашта се вртело у глави тих дугих секунди које су постајале опасна вечност. Али, муж никако да тресне поново у врата?
Помишљао сам и да скочим са прозора, али је превисоко – пети спрат, доле је и бетончина, бар да су крошње. Сетио сам се Бранка Ћопића који је с моста скочио на бетонску подлогу при обали.“                                          
„Смијех који је отказао поштовање озбиљном мишљењу“ наставља се даље – као што је изнебуха отпочела, драма на вратима се на пречац и окончала; никакав глас, никаква нова пријетња, ни један нови ударац у врата; тај навалентни, мистериозни посјетилац је, напросто, ишчезао. К'о дланом о длан! Љубавница одлази кући, након чега слиједи расплет у стилу врхунске комедије, у коме психолог не примјећује огромне, јеленски разгранате рогове који су му нетом „набијени“, постаје тукачки надмен јер се испоставило да је био у праву када је сумњао (његов его, његов „такмичарски дух“ постиже врхунско самозадовољење), ликује због своје „прозорљивости“ и „големе мудрости“, те, чак, у највишој тачки узлета своје „супериорности“ са главом у облацима досеже „катарзичну“ помисао да опрости „инфериорнијем бићу“:
„А онда си ми послала мобилну поруку да ме не заслужујеш, да ниси ни светица ни богиња, да си грешна и прљава, и да сам одавно био у праву, јер то на вратима није био твој муж, већ бивши-садашњи љубавник ког се годинама не можеш ослободити! Осетио сам некакво олакшање, није муж, добро је, ово је мекша варијанта: љубавник. Јавило се ново осећање: ето, био сам у праву да осим мене и мужа имаш још неког! То ме је опустило и смирило, био сам нека врста победника, мада ми до тога није стало. На питање како се зове, одмах си ми рекла његово име и презиме, и где ради. Истог трена, све сам ти опростио.
Његова „великодушност“, како то ред налаже, није остала без „награде“:
„Да ниси ти у питању, истог момента бих те отерао у материну, и тебе и тог магарца, и твога мужа блентавог. Шта ће ми све то? Али, управо све то још више ме је везивало, као лепак и сув папир. Осетио сам нову потребу да се борим за тебе. Рекао сам ти да ни након оне опасне ђаволије на мојим вратима не желим да прекинемо везу. Разрогачила си очи са златастом мрљом у црнилу зенице која казује да си означена од небеса за мене. И док си ме гледала, златаста мрља се претворила у сузу. Чуда ли, расплакаће ме женске сузе? Деда по мајци ми је гргољио: не веруј псу кад шанта ни жени кад плаче.“
Грујичићев цинизам, његов ауторски подсмијех, је децентан, уравнотежен и лијепо, са мјером распоређен. Он маестрално влада тим апотекарским рецептурама у којима су вишкови погубни колико и мањкови. Пажљивом и сензибилизираном читаоцу неће промаћи детаљи у којима аутор, надопуњујући мјеру, досипа тек натруну неопходног прашка на један од два таса своје апотекарске ваге, какав је онај минијатурни фрактал означен звјездицом на деведесетој страни романа:
„Унела си се у моју исповест као дете кад прати једрилицу после кише. Ох, тело проклето, докле ћеш јашити невину душу? Тело у свету и не слути душу у астралу, не може да дотакне оно што ћемо бити кад нас не буде. Колико живота морамо проћи да бисмо се напокон родили чисти, питаш ме и не очекујеш одговор. Где си то прочитала? Или је овај живот на Земљи збиља једини? Овде су и рај и пакао, драга моја. А шта је ова наша заљубљеност? Греси ће нас појести, ништа од нас неће остати.“
(Овај цитирани пасаж, открићете то доцније, има свој резонантни одјек у једном, музичким рјечником говорећи, цон аффето фуриозном молитвослову, у покајничком ораторијуму којим се роман, уствари, и завршава.)
Та еквилибристика, уистину, фасцинира и открива Грујичића као врсног приповједача. Драме главних и споредних јунака тако увијек садрже дозу комике и подсмијеха који никад не прелази задате му границе и чије би прекорачење, у крајњем,  промптно текст одвело у гротеску и карикатуру. У излишност. Просто – имате ту подсмјешљиву фацијалну кривуљу на лицу, а у сваком тренутку се питате да ли писац жели да се смијете или је вријеме да се уозбиљите и схватите да је враг однио шалу. Да ли то чујем Слотердајкову паролу:„Боље киничко псето, него интегрисана свиња“, која упућује на отклон и неприхватање постојећег поретка ствари? Као да чујем...
Чујем, али и видим! Видим како се то „киничко псето“ у маниру артистичке аутопоетичке мистификације „дрзнуло“ („ништа му свето није“) те окренуло и према свом креатору и режи и цери се на њега („руку која га 'лебом 'рани“) изнутра, са странице његовог властитог текста. То држим посебно шармантним. Не стога што је претјерано оригиналан (јер он то није!), већ зато што је тај, већ помало  клиширани образац тако мудро и тако духовито искориштен у правом тренутку. Читајте шта психолог „у четири ока“ говори својој фаме фатал:
„Никад се не бих усудио да пишем роман или причу, поготово не поезију.  Дивим се онима који имају снаге и дара за такве подухвате. Не бих се усудио ни писмо да оставим као траг. Ово што разговарам с тобом, боље рећи, што ти се исповедам, то срећом неће остати забележено. Кад бих знао да ће бити записано, истог момента бих прекинуо да ти се обраћам. Мада све што кажемо и чинимо остаје регистровано негде у свемирској реторти бескраја. И то ме плаши, веруј ми, волео бих да ни ту не остане ово што ти казујем. Остаће у мојој глави, кажеш. А докле ће глава?“ (Стр.119)     
Главни јунак је смијешан и некако шепртљав још увијек, и на почетку те граничне (како сам је већ означио), претпосљедње странице романа. Љубавница је тешко болесна, канцер метастазира у њену тијелу, и он се усуђује да је позове телефоном – на кућни број:
„Назвао сам те једанаестог новембра да ти честитам рођендан. Било је јутро, телефон је зазвонио трећи пут. Опасност да муж подигне слушалицу?! Прво си мало ћутала, а онда сушичавог гласа рекла – хало. Срећан ти рођендан, прозборио сам веселичасто. Мала пауза, а онда твој чудно измењен глас: Погрешили сте! Спустила си слушалицу, а ја истог трена схватио да си рођена дванаестог новембра, и да сам, из големе жеље да те чујем, погрешио за један дан.“
Истинска комика у, иначе, нимало комичном тренутку. Естетика сродна оној виђеној код Емира Кустурице. Комика и фини цинизам се „блескасто“ разигравају и настављају и даље, на самој половини те странице, на самој граници:
„Сутрадан сам те назвао у исто време.“
А потом, испод половине – ударац испод струка:
„Из подигнуте слушалице – мук. Срећан ти рођендан, рекао сам сувог грла. Она је синоћ умрла, чуо се мрморни мушки глас. Муж или љубавник, ко ли је? Тајац као svemir.Ni да душнем, језик ми се заледио. Неко је спустио слушалицу.“
Рез! Хладан отрежњујући туш, један енергетски, емотивни шок који ми је, говорим сада као читаоц, збрисао смијешак са усана и учинио да још једном, додатно занијемим у својој читалачкој нијемости. Ово се зове катарза! Зналачки приповједачки обрт који призива оно људско у нама. Призива тугу. Ово је мужом добијени противотров. Ово су оне капи источене из суве дреновине. Овдје се затвара круг.

(2009)

Радомир Д. МИТРИЋ

Онај приповједачки стил који је Грујичић приказао у књизи приповједака Приче из потаје (Прометеј, Нови Сад, 2007), у Мужи душа је изнивелисан у форми романа, који за тему има потку љубави и страсти у којој ликови пролазе кроз различите моменте, све до катарзичног обрта који им разријешава судбине. Тако се, готово режисерски,  јукстапозиционирани ликови, који су већином жене, у овом роману појављују као својеврсне епизоде, које се везују за наратора, психолога – нежењу, који прича оно суштинско из њихових малих љубавних судбина.
У готово исповједном тону, у којем се наратор обраћа сопственој и до краја неоствареној љубави, кројачици-сликарки, у наратолошким низовима ређају се слике из његовог живота, које тај исти наратор везује за жене неизбрисиве по некој карактеристичној појединости а у којимапрепознајемо женски принцип, и нараторов однос према њему.
            Мужа душа јесте роман у којем је доминантан психолошки моменат, као вјечна љубавна игра анимуса и аниме, феномен несрећне маркесовске љубавне пројекције, растрзан између благодетног и проклетог, који осликава свете и профане усудне силе између чулне и метафизичке стране љубави.
Идејно и сижејно овог романа Грујичић нам приближава на самом почетку кроз цитате из дјела Андрића и П.М. Игнатуса, а роман је прожет естетичким и етичким питањима инпрегнираним у индивидуално и социјализовано, издвојено и здружено, у овом роману најчешће и раздружено, којима царује Ерос, кроз учествовање у љубавном преплету мушког и женског, али и покајничком, феноменом катарзе, тако блиском религијском коду мишљења. Тако аутор свијесно слика Љубав у свим њеним појавним облицима, сликајући истовремено сву њену раскош и сав њен сплин, њено рушитељско и узвишено, улазећи примјерима у сваку пору друштвеног као сублимног.
То је причање у тзв. Исхформи, мада у први план долази интуитивно као когнитивно, гдје наратор наслућујући слика већином призоре из живота његове, никад до краја остварене, аниме као несрећно одвојене, везане за „недостојног“ мушкарца средовјечним годинама. Грујичић, не само што осликава психолошке профиле сопствених ликова, него и флоберовски слика њихове несрећне љубавне судбине. Ту су и бројне реминисценије на битне историјске, географске и савремене чињенице, због којих роман добија шири дијапазон и већу „тежину“.
Иронијско и трагично овог романа је као у античком театру кореспондирајуће, а које је тако присутно у традиции српског магичног реализма (зачет у 19-ом вијеку), мада му аутор даје нови правац пружања на психолошком нивоу.
Грујичић нас у роман уводи поступком Ин медиа рес, али се ретроактивно хронолошки враћа у претходивше, које заокупља монолошку форму нараторова исказа, што је производ догађајућег тренутка, али сликајући само оно што је битно, а што заокупља нараторове мисли. Интимистичким и медитативним поступцима, налик оним Стендаловог типа, читалац улази у токове свијести главног јунака који у њему тражи саговорника пред ког он износи све што му је у души, чинећи га у исто вријеме свједоком његове судбине.
Функција насловне синтагме Мужа душа јеовдје нека врста опомињућег, оног хришћанског резона, које почива у томе да смо сви на губитку, да се душе троше у чулној љубави, али да се троше и у њеној потрази. Зато је потребно очврснути у сваком искушењу да би покајање дало свој резултат; у њему је спас. Због покајања заправо постојимо, колико постојимо и због љубави. Душе су олтари љубави. А „олтар“ је ријеч која на класичном грчком означава мјесто највеће борбе, вјерујућих. Због те непрестане игре љубавне у којој се душе траже у лавиринтима, свијет и постоји, а води их она вјечна платоновска потрага за дијеловима који се траже надилазећи и превладавајући земно.
Иако у први план Грујичић ставља средовјечног психолога самца и његову љубу кројачицу и сликарку, од њега одвојену, али не и од његових мисли, ипак основна „тежина“ овог романа јесте критичарски однос писца који супротставља добре и лоше примјере из српске историје и свакодневице, чиме та проза добија ангажовану мисију, да укаже на узорито и погрешно.
Истовремено описујући друге жене из нараторовог живота, аутор тражи универзални лик жене, овдје оличене у лику кројачице-сликарке, коју нараторова подсвијест и даље идеализује упркос лоше стојећем браку са човјеком који не разумије основне постулате њене женствености. У томе је сва фаталност њене судбине која је ближа набоковљевском типу жене, разуздане, али на крају ипак несрећне, док чезне за нечим што не може да именује нити за себе да придобије. Због тога сјетни тон овог романа открива мушкарце и жене који робујући сопственим страстима, бивају кажњени због бескрупулозног хедонизма, који не пристаје природи њихових карактера. Љубав је и злочин и казна Муже душа, али и једини излаз из лавиринта у којем су се обрели.
          Душевно се троши, али истовремено и јача - као да поручује Грујичић, оно мора да вјерује у дубински љубавни принцип Аријаднине нити, као симбола разријешења свих Гордијевих чворова овога свијета. Подтекст ове књиге као да наводи мисао византијског летописца по којим нас само дјела љубави правдају, а да смо без њих сламке на вјетру, које без укоријењености у идеалне вриједноте божанске љубави морају бити пропадљиве и овоземаљске.
Језик овог романа је динамичан, метафоричан и језгровит, стилски уравнотежен на плану цјелине, уз потребу да конкретизује и медитативно. И иако доноси културолошки ниво промишљања, ипак је контекстуално условљен и сажет на каузално битно на друштвеном пољу једне средине, а то је у овом случају расплет драме у којој је Љубав крајња мјера свега.
Овим нас романом Грујичић увјерава да је овладао формом и овдје нам се открива у дјелу врло важном по њега, не само на философском плану, као аутореференцијалном, већ и на књижевном плану, по њега тако елементарним, који је не само дескриптиван, него и друштвено оправдавајући нудећи рјешења за ломне путеве духа и душе које тако дивно апострофира Хозе Ортега и Гасет или пак један Унамуно, нудећи моралне кодексе који важе и протежни су у литератури од Гилгамеша до Уликса.
Иако Грујичића понајприје идентификујемо као поету доцтусаснажног и сликовитог лирског израза, у овом роману тај је лирски израз призвао и удахнуо дух у романескно штиво као производ емпиријске ауторове личности која је рецептирала одређене друштвене појаве, на аутентичан писалачки начин, што је јако тешко постићи у данашњем времену јер није одвећ лако  произвести књигу која неће бити медијалног стања, а то значи да доцније буде препознатљива у традицији и у садашњем тренутку сасвим аутохтоно, гдје Грујичић засигурно одавно има мјесто, као пјесник, а од ове књиге и као романописац.
Петар Арбутина, рецензент ове књиге је записао да „аутор суверено влада композицијом и фабулом романа“. Појава ове књиге је тако потребна, јер не наликује ниједној другој у савременој прозној мануфактури српске књижевности, и њено појављивање ме подсјећа на појављивање Петровићеве Ситничарнице.
Жанровски, женетовски, овај би се роман могао сврстати у психолошки роман, мада након постмодерне и мијешања жанрова та су одређења увијек упитна. Ипак, овај роман се одзива и оној струји већ поменутог магичног реализма којег Грујичић надограђује новом врстом интерполирања мотива и фокализације. Има у овом роману понешто од оне гражданске  сентименталности, а ликови посједују нешто и од дјетиње наивности као дикови Игњатовићевих или пак Ранковићевих романа. Но, имају и оствареност у дубини карактеролошких црта, које подсјећају на оне у дјелима Балзака.
Па како се роман уопште завршава? Трагичном судбином вољене особе. Па тако психолог-наратор, који у психологији настоји пронаћи одговор на љубавне јаде ( али га не налази), разрешење налази у молитви, након сазнања и објаве да је она умрла, његова вољена, ноћ прије сопственог рођендана. Та је молитва суштински обрат покајништва над свим прелестима свијета, и послиједња исповједна нота књиге. Ређају се на крају сви атрибути којима наратор признаје гријехе, због којих је испаштао, те знајупи да је у Богу отпуштење свега, он на крају вапи за спасом. За свјетлошћу која ће обасјати године таме. А душе до ње морају допријети спознавајући љубав. Плотну као исходишну манифестацију метафизичког. Али надасве божанску. Због које је свијет и настао. И због које и даље постоји.

(2009)

Светлана КАЛЕЗИЋ РАДОЊИЋ

Један од чувених закона физике гласи: Свјетлост се може кретати и као честица и као талас. Ако га преведемо на језик литературе он би изгледао овако: Прави стваралац се може изразити и кроз поезију и кроз прозу. Многи прелазак са поезије на прозу погрешно доживљавају као сазријевање, а заправо се  ради о процесу који је узрокован промјеном ритма у пјеснику самом. Објаву те промјене Ненад Грујичић је учинио кроз збирку кратких проза Приче из потаје (2007), да би након њих услиједио роман необичног имена Мужа душа чија насловна синтагма симболизује љубав, земну љубав која човјека троши онолико колико га и твори, која га урушава онолико колико га и обнавља, која га исцрпљује онолико колико га и надахњује, што и представља основну тему овог дјела.
Иако је за први мото овог романа узет управо Андрићев цитат о каљању душе земном љубављу и скрнављењу љубави кајањем, за продубљеније разумијевање ове наративне структуре много је важнији наслов текста из којег је дати цитат преузет – ријеч је о Легенди о Лаури и Петрарки. Тако су већ на самом почетку дати кључеви за дешифровање књиге која је пред нама – у оба приповједна плана, оном који се тиче основне наративне линије подједнако као и у уметнутим причама о љубави, готово по правилу ради се о „судбинским“ сусретима и везама између мушкараца и жена када се осјећа ударац „маља љубавног лудила“ и „надтјелесна учараност“, било да су јединствене, непоновљиве и као „од оног свијета“, било да су огрезле у свакодневици, исцрпљујућим компомисима и таворењима (а најчешће их карактерише двоструки пламен).
Кроз роман поред главних јунака, психолога и кројачице која његује и свој сликарски таленат, пролази цијела плејада ликова. Ипак, иако је највише мјеста у роману посвећено моделовању протагониста, они до краја остају безимени у чему је, свакако, садржан и симболичан призвук – ма колико се човјек откривао и попут лукове коре скидао један по један слој свога бића да би се дошло до његовог језгра, до суштине, увијек ће, на крају, остати непознат. Од епизодних ликова углавном су присутни парови (Раде и Ленка, Јока и Алојз, Радош и Макивија, Јелчица и Ведад, Радојко и Кременка, Ђурађ и Клеа, Кајка и Урош, Јевдимије и Анита, Момчило и Индијана, Јелисавета и Никола, итд), јер се однос мушких и женских енергија најбоље освјетљава када се супротставе у оквиру једне цјелине. Већ се и по њиховим необичним именима може закључити много тога и о основном тону романа – као што су имена ликова на танкој граници измедју реалног и фантастичког, тако су и они сами „измјештени“ у паралелну реалност која са постојећом задржава тек понеку сличност, најчешће на нивоу овојнице, док је све оно што их чини суштински животним, заправо, магично.
Занимљива је и типологија оваквих наратива који би се по Форстеровом разврставању налазили негдје између плошних и рељефних, на почетку оне „линије која води округлини“. Предност оваквих ликова проистиче из њиховог лаког препознавања, али и писцу користе јер, како каже управо споменути теоретичар, „никада не мора поново да их уводи, јер никада не беже, јер никада не мора да обраћа пажњу на њихов развој; они сами себи стварају атмосферу – као мали светлећи дискови унапред одређене величине, који се могу гурати тамо-амо попут жетона по празном простору или између звезда“.
У том смислу врло је занимљив начин на који Ненад Грујичић моделује овај тип полу-облих ликова: увијек почиње њиховим именовањем које понекад прати физички опис или навођење неке карактеристичне појединости, да би потом услиједило разгранавање његових обриса на најужи породични круг и навођење оног „догађаја-капиталца“, како га писац духовито назива, који је дати лик понајвише обиљежио или барем у једном сегменту његове егзистенције представаљао прекретницу. Тако, примјера ради, говорећи о браћи близанцима Милији и Митру, наратор саопштава да су вољели лијепо да се облаче и да им је та црта вјероватно остала од претка: „Био један из њихове лозе што је пре сто година паробродом отишао у Америку, рудар у угљенокопу, убио тамо неког Бугарина, па побегао назад, у Први светски рат, да помогне Србији. Прошао голготу Албаније, остао жив, вратио се у Подгрмеч, лепо се облачио, пекао најбољу ракију, од ње живео и умро“.Иако прича о претку нема никакве везе са каснијим наративним токовима интерполиране приче о браћи близанцима, наратор просто не може да одоли да не саопшти и овај разгранати детаљ за који би се невјештом оку могао учинити да је сувишан. Наиме, свођењем цијелог живота претка у двије реченице, наратор је, заправо, понудио језгровит сажетак судбине која након одређеног догађаја доживљава занимљив преокрет да би се потом сасвим утопила у обичност, као што ће се десити и са браћом близанцима. Примјери овог типа управо свједоче о пажљивом ткању приповједних нити гдје је ријетко шта препуштено случају чак и када се на први поглед учини да није  тако.
У том смислу занимљива је и наглашено дихотомна структура сваког поглавља, од њих седамдесет, које је подијељено на двије цјелине – једну која се односи на интерполирану причу анегдотског типа, и другу која је у вези са основном догађајном линијом романа о љубави нежење психолога и удате кројачице-сликарке. Везе између ове двије цјелине нијесу увијек јасно освијетљене – некада је у питању очит поступак асоцијативног разгранавања, а некада су везе међу њима обезбијеђене основном намјером да се нешто детаљније проговори о тренутку када преплитање мушке и женске енергије пређе у судар. Брзо смјењивање разноврсних прича анегдотског типа које нарушавају хронологију основне нарације и стварају неку своју драматичну и посебну умјетничку логику углавном се спроводи кроз занимљиву технику монтаже и наглашено доприноси динамизму ове приповједне структуре. Како се под анегдотом у извјесном смислу подразумијева и аспекат шаљивог, фриволног или сатиричног карактера, те се одлике могу превести и на основни тон  Муже душа или како се каже у самом роману: „Знам да ти све ово личи на стрипове, на телевизијске љубавне серије, али ти морам рећи да живот носи и једно и друго – и љубавни стрип и лимунадну сторију, и шта све не“.Међутим, дихотомна структура поглавља свједочи о још нечему. Као што је главни јунак располућен између жеље да буде са својом вољеном и између немогућности да је има у цјелости, тако је и његов глас раздвојен на онај који се бави својом тренутном ситуацијом, и онај који се враћа у нека ранија времена када су болна и драматична дешавања припадала неком другом и везивала се за нечију туђу судбину. То нас доводи до сљедећег важног темата, до организације времена и простора у роману, до хронотопа. Наиме, од почетка до краја Мужа душа осцилира између садашњости и прошлости, и између простора у којем приповједач обитава у тренутку нарације и оних којима се у сјећању враћа. Такво стално смјењивање некадашњег са садашњим, и једног фиксираног простора са онима који се стално мијењају нарочито доприноси динамизму ове наративне структуре, јер се стиче утисак да пред собом имамо два платна која стваралац паралелно попуњава додајући по нови облик час једној, а час другој слици. 
Грујичић је мајстор да понуди основне обрисе лика једном једином реченицом. Говорећи о учесницима једног симпозијума у Прагу наратор Муже душа у захукталом набрајању нуди цијелу галерију необичних ликова који се описом клате на танкој линији између реалистичног и фантастичког: „Упознао сам једног стишаног и ситног Вијетнамца који је избегавао Американце на скупу, око врата носио ланчић са чахуром од метка из које је вирио змијски зуб; плетеничасту Литванку која је преводила на енглески и руски изворне песме свога народа чим би их отпевала ма где се нашла (...) Беше ту и Гименез, такође из Шпаније, изврстан шахиста, дружили смо се понајвише, имао је нешто инфантилно што га је чинило супериорним, волео је моје трикове са картама; Бугарин који је знао двадесет два језика, чак и азербејџански, на српском је певао ’Тамо далеко’, (...) Рускиња које је у соби држала фотографију свог мужа официра, а овамо га варала с једним Арапином, и мени се осмехивала у паузама; Јапанац Ичиро Ито, хеј, памтим му и име и презиме, у истој кошуљи све време на симпозијуму, замашћене крагне, психолог и професор руске књижевности из Токија, познат по изучавању траума од атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки, научио ме да певам њихову стару песму ’Сакура’, што означава трешњу у цвату; (...) Иркиња Морган с којом је покушао да ме спанђа један Словак пореклом из Лалића у Војводини, преводилац и несрећан научник, забављао се годинама са најлепшом плавушом у граду, а она га оставила кад је отишао да служи војни рок у Титовој армији...“. У моделовању ових „великана малих живота“ Грујичић је недвосмислено искористио своја искуства из поезије – како са што мање рећи много - притом их  наглашено прикривајући говорним и мјестимично колоквијалним стилом. Међутим, важно је истаћи и још нешто – ствараоци који свој креативни вијек подреде поезији неријеко западају у замке наглашене доминације поетског говора и када се огледају у прози, што је Ненад Грујичић вјешто избјегао намјерно окрећући стилски курс романа ка сасвим неочекиваним, жаргонским водама.
Иако је природа коменатара у оквиру нарације таква да се њима најчешће скреће пажња на сам чин приповиједања, чиме се битно разара његова илузија, овдје се они више односе на сама збивања и оцјену карактера јунака, а неријетко попримају и вид филозофског или моралистичког есеја. У њима се често очитују везе са народним стваралаштвом и вјеровањима, али и са другим књижевним дјелима чиме се наглашено активира моменат интертекстуалности. Такви пасажи углавном служе основној тенденцији романа да се на конкретним примјерима освијетли она непозната у љубавној једначини која неосјетно нектар претвара у отров, о чему убједљиво говори и други мото романа дат на самом почетку.
Приповједач романа Мужа душа јесте дио фикционалног свијета и као протагониста и као свједок, али њега такође карактерише и свезнање, што доводи до занимљивог проблематизовања феномена тачке гледишта са које мотри на догађаје, јунаке и околности, када надилази ону перспективу виђења која је омеђена његовим идентитетом. У Мужи душа Ненад Грујичић на занимљив начин комбинује приповиједање у сва три лица, са посебним акцентом на нарацију у 2. лицу која је у прозној књижевности знатно мање присутна од других форми приповиједања и која се, у највећем броју случајева везивала за епистоларну форму. Приповједач се обраћа свом имплицираном слушаоцу, својој драгој, јер на више мјеста у роману он истиче да јој говори: „Уосталом мораш чути и ово, ја сам тек почео да ти се поверавам, а то није без значаја. Јер, мени се други, то добро знаш, чекајући у реду са здравственом књижицом, исповедају по васцели дан“. Тако гледано, испада да се његова потреба за повјеравањем јавља такође као једна врста одушка од живота којег води и који је углавном обиљежен рјешавањем туђих проблема, али и не својих властитих. Међутим, и још нешто – пажљив слушалац говорниковим ријечима придаје на важности, то јест оне више значе када има неког да их саслуша. У том смислу се и однос говорник-слушалац такође може довести у везу са мушком и женском енергијом као феноменима давања и примања, али и са самим стилом дјела који мјестимично његује говорни призвук уз обиље елемената колоквијалног говора. Управо се овом чињеницом  да јој говори итекако оправдава стил романа који иако пажљиво избрушен тендира ка томе да прибави говорну непосредност.
Као једна од главних предности нарације у 2. лицу, може се истакнути наглашена непосредност излагања, виђења и осјећања. Управо на непосредности, као на основној замисли књиге, функционише роман Мужа душа. Самим тим што на директан начин говори о најнепосреднијем од свих односа, мушкарца и жене, тон романа је одлично уклопљен са садржајем презентираног наративног материјала. Ипак, било би погрешно у овом роману Ненада Грујичића видјети само освјетљавање односа мушкарац- жена кроз необично занимљиве анегдоте. Заправо, проблем је много дубљи и ваља га посматрати као „борбу“ и прожимање мушког и женског принципа. У таквој констелацији односа прије се може примијетити релација јин-јанг као израза универзалне двојности и комплементарности која проширењем значења симболизује мјесец и сунце, тамни и свијетли аспект свих ствари, земаљски и небески, негативни и позитивни, женски и мушки... Тако посматрано ове двије енергије су неодвојиве, постоје само у односу једне према другој, а ритам универзума је ритам њиховог измјењивања. Као што јин половина садржи једну јанг тачку, и обратно, тако траг свјетлости у сјени и сјене у свјетлости постаје знак међусобне зависности тих двију одредница. Иако означавају супротности ова два принципа никада нису у апсолутној опреци, јер између њих увијек постоји раздобље мијене које омогућава континуитет – све, човјек, простор, вријеме, час је јин, а час јанг, час је женске, а час мушке енергије што се понајбоље види из овог Грујичићевог романа.
Дакле, у Мужи душа, однос мушко-женско не треба схватати искључиво биолошки, као полове, већ као нешто узвишеније и шире. Као што је душа спој мушког и женског почела (нефеш и hayah), тек њихова укупност даје пуно значење живе душе. У том контексту мушко и женско симболизују два комплементарна или савршено сједињена аспекта бића, човјека, Бога. На крају крајева, не треба заборавити да је разликовање мушког од женског, заправо, знак раздвајања, јер у првој причи о стварању човјек је андрогин, а сам наратор Грујичићевог романа говори о поновном спајању мушког и женског „у андрогинску целину“, кроз љубав, наравно. Не треба заборавити шта главни јунак на једном мјесту у роману Мужа душа каже о томе: „Људско биће сплетено је од невидљивих нити, није човек само оно што опипаш, људски корени су високо изнад нас“. Када се ови појмови користе на духовној разини, не као ознака полова, него као давање и примање,  или на мистичној разини као дух и душа, као анимус и анима, онда је јасно да се прелажењем искључиво на њихово полно тумачење, запада у велику заблуду.
Не треба само тугу сматрати учитељицом живота, јер и срећа човјека може нечему научити – један је од ставова којег се придржава и Ненад Грујичић у свом роману Мужа душа описујући нарочито она стања када се „умрежи линија живота са линијом снова“. А када се том умрежавању понуди таква форма која на најбољи начин кореспондира са садржајем из којег потом органски израста, попут разгранатог дрвета, јасно је да је створено вриједно дјело. Ако је, по Пекићевом искуству, кратка прича „муња која удара из ведра неба“, а роман „грмљавина која се приближава издалека“, на основу звука Муже душа рекло би се да ова књига носи - олују.

Петар В. АРБУТИНА

Роман о љубави и опсенама, о искушењима и прочишћењу. Наратор основне линије приповедања у коју је вешто похрањено „знање“ романа, уједно и главни јунак, јесте психолог-нежења заљубљен у удату кројачицу-сликарку о чијем животу и „тајнама душе“, посредством професионалних и интуитивно-искуствених путева, зна готово све. Таква позиција у „практичном“ смислу иницира отворену структуру дела, али унутар заумних „путева душе“ ствара комплексну природу љубавног односа са замршеним лавиринтима. Ту се рефлектују сви животни ожиљци и усхити, падови и узлети –  да би се на крају указала катарзична спознаја главног јунака да психологија као наука, без религиозних увида,   не може објаснити компликовани однос мушког и женског принципа.
Као својеврстан поетички цитат Невидљивих градова Итала Калвина, Мужа душа Ненада Грујичића у процесу „нагомилавања псеудонима“ (не градовима као у Калвиновом случају, већ карактерним и моралним особинама), подарила је женске ликове који емотивном агресијом психолога-приповедача још више добијају на интензитету и уверљивости унутар анегдотско-искуствених описа, како у контексту основне приче, тако и у независним целинама разасутим у шехерезадинском пољу приповедања,  у непрестаној „мужо душа“, у причама које симултано израњају из главног тока романа стварајући  калеидоскоп људских судбина.
Остварен у најбољој традицији „магичног реализма“, роман Ненада Грујичића, Мужадуша, предочава писца који суверено влада композицијом и фабулом. Вешто градећи поетичке, тематске и опсесивне смернице романа, Грујичић отвара и шири вечне теме љубави, патње и слободе људског бића.

(2009)

Драгољуб СТОЈАДИНОВИЋ
                            
Необичан наслов.
Мужа је чин, сасвим одређен, свакодневни, механички, паорски чин. Како то писац замишља да се могу и да треба мусти људске душе и то у тренутку кад се то,  у роману, управо и непрестано, што би се рекло без паузе и одмора, чини? Задаје ли нам писац Ненад Грујичић тиме неку загонетку? Тражи ли он у тој мужи млеко искони или можда хоће демистификацију. Намеран ли је да оголи неку стереотипију? Има ли неку скривену иглу да пробуши балон, изанђали, истрошени рафал кроз векове надуваних љубавних искушења описиваних и слављених у свим временима пре нас. Или се руга и себи и нама.
Сиромах роман. Шта све није у свом дугом животу радио. Где све није био. Кога све није понео на својим  плећима, у чију све душу није завирио и на који све начин, којим правцем, чијом путањом. Све мислећи да ће одолети, да ће издржати, да ће опстати.
Кад сада погледамо око себе (не овде, око нас, него онако около наоколо у неким некад водећим срединама), романа више као да нема. Французи као да га и не пишу.Чак је и Бесон, који је овде код нас неко време ведрио и облачио, од романа, кад га већ нема у преводима на наш језик, ваљда  дигао руке. Они који данас пишу у Француској стигли су у Париз  из других неких крајева и народа. Бестселере пишу углавном светски провинцијаци. Јужноамериканци, Африканци.
Покојни Павић је покушао да господину роману нађе пут у игри и машти, у досеткама и имитацијама и имагинацијама. Хазарски речник се довијао да наслика свет који нестаје. Крио га је у „реченичницима“  и укрштеницама, савијао у ролне које можеш и не мораш да отвориш. Ако отвориш кајаћеш се – ако не отвориш ником ништа. Ко отвори, главуња, прича  сеје и веје из романа свет одувек и свет одасвуд. Разбија време, ломи историју, убија корене јунака и нација, преврће се око завитланих речи, жонглира око слеђених метафора, сјаних лупинга око смисла, ковитлавих истина које трепере и не морају иако могу бити и тајна и разбор истовремено.
Све то роман бива и помоћу свега опстаје .
И ту долази још један песник, Ненад Грујичић, да роману узме своју неку меру, да му нађе неку нову и неочекивану размеру, да се опроба тамо где је некад била и уздисала госпођа де Ренал. Где је своје чаробне женске патријархалне дражи расипанала Наташа Ростова, или своје отровне капи испијала Ема Бовари, и гинула под трачницама возова Ана Карењина, или својим кафама грофица Ханска подстицала Балзака да пише и на свет око себе кидише, или међу књижевним сапима боравила и витлала страстима било која Дулчинеја од Тобоза,  Дездемона или Офелија.
Није овде реч о манирима или правцима, модерним и класичним мерама и раземерама. Реч је о величинама и симболима који трају и опстају. Зар неко међу нама има право да мисли да је Павић дело неког постмодернитета или Достојевски писац деветнасестог века. Та манте. То су величине, продори каквих нема у њиховом и сваком видокругу, моја господо, јединствени и непоновљиви прозраци кроз свет и ум, и доживљај и страдање. Они ни на кога не личе и нико им није довољан и потребан, да би били и да би опстали.
И ето међу те гороломнике се наједном, у мени умешао, Ненад Грујичић са својим романом. Кажем у мени и велим умешао зато што текуће писање све мање пратим и огромна продукција, како се књижевност данас гледа и мери код нас и не само код нас., тече мимо мене негде све скрајнутија и све даља и даља. Враћен сам, због тога, у свеколико своје књижевно искуство и просто више не знам да ли из њега умем да се разаберем  у свету око себе. А о Ненаду сам писао .И о његовим песмама и о његовим полемикама и есејима, кад је било време и кад сам био у прилици да га уз неке друге  мерим и премеравам, свеједно што сам и тада чврсто веровао да свака књига има свој  лик и да тај, само њен печат који у човеку оставља треба установљавати и препознавати. Кад неко каже да тај и тај личи на тога и тога, и да само што није стигао овога и престигао онога, ја се увек мало најежим.
И ето ја сам пристао да о првом роману Ненада Грујичића проговорим и то у овом свом незгодном тренутку кад живим тамо међу величинама и кад требим вредности независно од данашњег света и времена, навика и мода, независно од свих других и баш ме брига шта је ко у коме видео и како се према било коме одређivao.To је привилегија старости али и њена замка и њена омча.
Па да кажем.
Ненад Грујичић хоће у овом роману да види свет. Не да га доводи у некакве екстазе, у драмске вртлоге или душевне поноре, него да га онако искуствено опипа, сними што се каже и то из једног особеног угла. Тај угао је смештен у његовом  главном јунаку , наратору, који, као психолог или психотерапеут, али и саучесник и искушеник, среће у својим  ординацијама и своме животу големи  свет најразличитијих жена и бива у прилици да им сазна љубавни курикулум,  ако се то тако може да назове, да им што се каже и сам, својим еротским умешаностима, узме меру. Пазите, не дах него баш меру, и да нам све то исприча, тачно онако како један психолог, који не држи баш превише до своје стручности и науке,  уме и може. Психолози могу  ду буду и генијални као Фројд, на пример, па да све трауме које исијавају јунаци Достојевског смести у научни простор  својих либидинозних, сексистичких и  ко зна каквих све  еротских сазнања и равнања, увек некако упарађених и решених за свагда у кодексу могућем  и праведном. А то „за свагда “ увек је проблематично, свеједно колико  у једном човековом напору изгледало славодобитно.
„Мужа душа“ је, ако смем да будем слободан и онако комотан, у самој ствари љубавни хербаријум, хрестоматија, записник једног данашњег Казанове и  може да опстане тако што се казановштини и дон жуанизму руга, што их дифамира, што им се чак подсмева, што им се, неосетно и имлицитно, супроставља  и то тиме што све из предела душе тера у бестрагију. Ове  приче психолога личе на  љубавне харинге обешене  на ветру већ одавно и тако осушене, или обездушене, нанизане на ланцу романа, као што се нижу перле, да буду једна до друге, сличне и различите истовремено, покушавају да нас узведу на неку нову романеску раван. Све су оне врста параде једног психотерапеута  који лечи од љубавних јада и по оној настасијевићевској формули „лове а уловљени“, показује да је и сам постао љубавни зависник, елем болесник.
То је човек некако накренут да  просипа тоболац пун сопствених и туђих љубавних скалпова, некако као уклет или хајде да будем у орнату научног као искомплексиран, чак некако утрнуло нарцисоидан, пун неке пусте потребе да све што се између мушкарца и жене данас може да догоди покаже и прокаже као да је  управо  антиказановштина, и антидонжуанизам.
Бије ту наше време испод жита, лупају  по нама из тих прича празнине и опустошености,  сламају се душе као какви механизми  и техницизми.
Песник Грујичић, тим отрежњењем од душе, од осећајног, од спирита и тензија које се рађају између мушкарца и жене и за којима се одвајкада уздисало, и где су се као огњеви палили расапи страсти и драме, као да   хоће да нас отрезни, да нас намерно ишчупа и спусти или доведе до времена у коме је све статистика, пример за нека мерења, све некако приређено и као сушт сажето да буде чињеница и чинилац за збир, за неку данашњу транспаренцију, за неко показивање а не откривање.
Овај роман неће никакве вирове, никакве вртлоге, дубинске сонде, скривнице емоционалних таласа  који су вековима плавили романескни љубавни свет. Он неће ни да се отворено свему бившем руга, нити онако јавно супротставља. Он тога психотерапеута, лекара хоће да учини човеком у коме нема места за страсти, нити за љубав, а има бескраје еротских случајева, хладних пристанака на  еротски чин, и све могуће његове облике и нарави. То су често клинички виђене догодовштине, транжиране и секциране чиниоцима никлим из овог времена у коме се све руши, све сређује, све посматра, све  негде срозава на основно, на мерно, на ритуално, на анимално.
Песник хоће  искуство, поредак уништења емоционалног. Његове понекад жене кидишу „као кучке“, како  у својим филмовима  воле да кажу Американци, намећу се као звери кад им дође време за парење, а бива им  то време често и оне траже да се испразне, да се смире и кад су несмирљиве да не пате, него да се с прикраћеностима намире, кидајући све пред собом у мужјаку кога скопају под ногама и кад им се  баш такав  (кога  и каквога траже) овде на страницама овог романа догоди. Овде нема снова, нема патњи, нема уздисања, нема много ни лажи, ни тајни. Овде се љубав ветри као тек опран веш у машинерији романа. И роман тако постаје омнибус који јури кроз ово наше доба у коме све више бежимо од душе, осушени, сведени на поредак, на механику, на технику, на цивилизацију разума којој припадамао, а насупрот цивилизацији заумности и тајних  моћи да летимо ка небу и тамо где је све недостижно и замамно или нам се као недостижно и замамно, у великој човековој самообмани, чини. Можда ту где се спаљују књижевне вештице из Салема хоће овај роман Ненада Грујичића, па га је назвао, као у каквом узгајалишту крава музара, одредио речју „мужа“ и учинио да душе буду само млеко без искони и само напитак за опстанак а не добитак за лепоту и осећања. А то није грешка романа него, по свој прилици, натегнути метафорични спрег са добом да буде слика једног од највећих фелера света коме припадамо.
Роман је одавно научио  да се служи разним триковима. Јунак Грујичићевог романа „Мужа душа“ је, ето, психолог. А ко зна можда је он у ствари сам аутор, његов неки сурогат, неко његово огледало, скривалица, плаштаница, исповедаоница, или чак кадионица за љубавна миропомазања, и ко зна  - можда само славодобитна његова искуствена врећа за сва могућа памћења и самоуживанцију коју пакосници везују за онога древнога и неуништивога господина Нарциса.
Он прича жени с којом је у љубавним неким, што би Црногорци рекли, јадима, а говори јој често и оно што она мора већ да зна, и ризикује да јој то може да преврши меру, или изиђе на нос. Али она, рекло би се,  мудро, разабире да је ту само присутна као модус да се дењак романа увеже , као  и начин да се све то саопшти  читаоцу и, просто физички осећамо, ма да нам нико ништа не каже, осећамо како стојички, трпи све што ју је снашло.
Но, он који јој се непрестано, током целе књиге удвара, који је прижељкује, и повремено одмамљује у своју постељу, али, као окорели нежења, неће ни за живу главу да узме за жену, прича  јој непрестано претежно о својим пацијенткињама, свеједно да ли му се оне намећу или их он осваја, да ли их грли или само сања, милује или само описује. И не пада му на памет да се можда баш зато она никак онеће да разведе од свог мужа, једног, како наратор инсистира, преиспољног балвана, јер од два зла (не зна човек, „ћуд је женска смијешна работа“) може бити, бира мање. А све то ову распету жену у том имплицитном процепу на крају, и законито и можда симболично, тера у болест и смрт.
Тако се аутор нашао иза паравана, као ни лук јео  ни лук мирисао „а право да речем“ (опет мало црногорски) параван  му није баш онако непровидан. Пролазе, више кроз његов живот него кроз његову ординацију, гомиле, или боље – јата жена, свих могућих имена, изгледа и профила, свих могућих и разних еротских  обичаја и прохтева, подају се кад пожеле, рађају кад не могу да избегну, препуштају на милост и немилост а богме знају и да узму узде у своје руке и да измамузају мушкост око себе како воле и како необуздане и неукротиве пожеле и то без устручавања и  било какве пардонерије.
Ако навалите можете се наћи у чуду  пред свим оним што се ту прича, али ако размислите све је то због вас и ваших искустава и ваших знања и љубавних, књижевних и животних равнања.
Јер све су то, ваљда, романескни тикови и трикови.
А што би он, писац од угледа и искуства, допустио  да му се параван скрозира а да се иза тога не крије нека дубља , нека важнија и оригиналнија намера. Није њему до лечења, ни до психологије, ни до понирања у тајне страсти и нагона кад је то већ одавно учењак светскога гласа, све ми се чини, базајући по Достојевсковим романима, упрошћавајући и кодификујући онако научно како  то треба и мора, господин Фројд, сав важан пред целим светом  и то још пре, што би се рекло, пре памтивека, учинио.
Писац се, моја господо,  досетио да погледа како ствари данас, кад је све у оном душевном атару  и орнату одавно опустошено око нас  (јер све што брже некуд стижемо, све мање имамо времена, све што више којешта измишљамо све више у опасности и трауме тонемо), елем потрудио се да нам открије и покаже како ту, где је вековима царовао мит о казановштини и донжуанизму, сада ствари стоје.
И ето како се роман, одавно већ „уморан од облика свога“, почео да сналази и dovija.Ne удара он толико овде чифте  казановштини и донжуанштини него, идући њиховим траговима, показује како то данас  може и мора да изгледа.
И песник Грујичић је целу причу умногоме што би се рекло попрозио, стегао  ђемове страстима, зауздао гласовите и театралне љубавне патње до балчака, стао ногом за врат на белосветке  сентименте и узисања и испричао, опору, огољену и онако, рекло би се, намерно охлађену причу о мушко-женским отношенијима, уверен да стиже тамо где се прича рашчиња и постаје сплин за  обрисе и видокруге времена у коме живимо и  како све и на овом љубавном фронту бивамо у могућностима да трајемо. Свеједно да ли смо или можда и нисмо под велом, ко зна зашто обезвређујућег,  нарцисоиђа. И овог, и онога нашега предратног и послератног познатог писца за кога, наратор овде вели да се плашио свих секретара комитета у свим градовима земље, и који је, велим ја,  написао један велики (још како ваља непрочитан) роман и неколико исто тако великих песама а имао такође велики свраб  (то велимо и ја и роман) према љубавним скалповима  великог броја жена, уосталом по нечему  сличан овоме кога има главни јунак у Грујичићевој „Мужи душа“, свеједно што му се он помало онако отворено, због старачке пожуде која се више и не остварује, не кријући баш много, отворено  подсмева..
Можда је (кад ово последње изузмемо) то оно што овај роман хоће да нам сугерира, свеједно што нешто друго и као од свега независно, у свом буруретном науму, прикрива и у некакве романескне обланде завија. И ту је оно што овај роман чини необичним. Наравно под условом да ја тачно видим оно што некима од оних, који су роман препоручили за штампање и о њему писали, није падало на памет.А можда сам и ја и они и сви други, кад узму књигу у руке, сви без разлике, сваки на свој начин  у праву и да је величина ове књиге у њеној моћи да сваки угао насиса и сваки суд задовољи као толике жене широм ове храбре и, на свој начин, необичне књиге.

(2009)

Милица ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ

Са двадесетину објављених наслова, Ненад  Грујичић се сврстао у веома плодне и жанровски разуђене писце што му обезбеђује значајно место у савременој српској књижевности. Оно што га издваја је интуитивна креаивност која га води у дубине бића и епифанијске увиде које преноси у своја дела. Отвореност за искорак из себе у свет другог, способност трансформисања и стизања до самоспознаје Грујичић демонстрира у роману-првенцу Мужа душа који би се могао читати и у кључу еротске прозе да ствари код њега нису дубље и суптилније но што се на први поглед чини.
Тема сексуалности је веома присутна у савременом добу, њоме су се одувек бавили многи умови, она је стваралачки плодотворна. Али и тема љубави као феномена је разматрана кроз све цивилизацијске периоде. У уводном делу књиге читамо мото који обједињује љубав и еротику којих је пуна ова узбудљива књига: Логика хришћанског духа:да се душа мора да окаља земном љубављу, а љубав да се оскрнави кајањем (И.Андрић: Легенда о Лаури и Петрарки).
Грујичић потом наводи мишљење П. М. Игнатуса: Љубав је отров, у којем се са позиције „психолошке стручности“ изриче мишљење о љубави као болести која трује душу и види се у негативном контексту по биће онога кога запоседне. Поменути одломак  је основа и из тог језгра креће фабула романа, те се у крајњем случају и потврђује на примеру главних протагониста.
Но, Грујичић као аутор има веће претензије него да само потврди да је овладао романескном формом у којој су сви композициони делови узрочно-последично повезани. Он, пре свега, врло прецизно осликава време у којем пише и показује чудну пукотину између полова иако међу њима и даље постоји магична привлачност. У широко заснованој причи о модерној цивилизацији, он до пароксизма доводи испразност психологије као науке која тобож полаже право на душевно здравље нације, а оно се на тако очевидан начин топи те је човек  препуштен личним напорима или, нажалост,  онима који се користе туђом несрећом. Избором главног јунака –  из те сфере –  психолог, аутор такође сугерише друштвени проблем који је више него актуелан.
Главни протагониста је, дакле,  психолог, но његово лично искуство је само потврда немоћи струке да се разреше унутрашњи проблеми: љубав према жени која има  мужа и љубавника, а очигледно нема оно што ће је употпунити и стваралачки је надахнути да спозна све своје потенцијале који су запретени у егзистенцијалној тескоби и одсуству правог сусрета са собом, што  истинска љубав омогућује.
Посматрано са становишта уводног става о љубави као отрову, видимо да та осећања позитивно мотивишу психолога-нежењу, те га виђамо  у бројним еротским везама које му пружају телесно задовољство. Но,  ипак, он не налази праву допуну, особу која би оплеменила његову душу и довела је до просветљења, смирења и самостварења.
Наслов романа, Мужа душа, упућује на духовни аспект мушко- женских односа, јер реч је у роману пре свега о томе, иако се заправо ради о дубљем проблему егзистенцијалне природе, о суочавању субјекта пред енигмом објекта, о полности као најбитнијем одређењу јединке. О покушају да се посредством полности победи исконска пустош унутрашњег света индивидуе, да се стапањем са другим премости јаз од себе до другог, до света у крајњем случају. У том смислу Грујичићев роман има доста сличности са Апдајковим романима у којима се такође третира проблем сексуалности, настојање ликова да до виших суштина и просветљења стигну управо преко сексуалности, да се њоме „ограде“ од  страха пред сопственим нестанком и бесмислом егзистенције као такве.
Но, реч је, дакако и о љубави, јер безмало сви ликови у роману за њом теже,  и кад у узајамне односе ступају понесени само еротским импулсом. Али, љубав је најчешће замка у коју упадају не знајући да је и њено настајање само варка чула, биохемијски процес, дакле обмана кад њено дејство престане, једном речју „мужа душа“, како је то наратор дефинисао.
О свему томе Грујичић пише лако и понесено, у једном сложеном поступку грађења романа као вишеслојне структурне целине која има амбицију да свет стави под лупу оштрог посматрача и критичара, познаваоца друштвено-историјских околности и људске психе, какав је  наратор и главни јунак психолог који је веома информисан и о другим аспектима живљења и културе доба којем припада.
Посебан део романа припада осветљавању мање познатих чињеница из историје (прича о греху краља Милутина према малолетној Симониди коју је напаствовао противно уговору који је требало да је заштити, а онда је врло брзо после смрти био проглашен за свеца што се приписује његовим бројним ктиторствима, а то, опет,  говори о својеврсном лицемерју цркве која би, бар у свакодневној равни,  требало да штити невине и жигоше грех.) Такође су врло драгоцене истине о књижевном свету, сујетним писцима који једно пишу, а живе сасвим супротно, о судбини несрећног песника Бранка Миљковића који се тобож обесио у Загребу, а више је него очигледно да се то није могло десити, ту где је пронађен, јер га танане гране тог дрвета не би могле издржати крупног, дакле, та смрт је и даље нерасветљена, никог живог то не занима, те наратор налази за сходно да на то подсети не би ли у некоме пробудио савест. Лепа је и причица о Кочићу и његовој љубави – Милки,  о Змају и Ружи, као и многе друге из прошлости рода којем аутор припада, а које доприносе укупном утиску о роману као ризници знања.
Од цитата Андрићеве мисли да се душа мора да окаља земном љубављу, а љубав да се оскрнави кајањем,  који је уграђен у ткиво романа, и аналитичког текста П. М. Игнатус о љубави као отрову, постављених као еталон из којег израста романескни свет, Грујичић успева да оствари компактну живу структуру која се мозаички склапа од кратких прича, анегдота и доживљаја наратора, и дочара свет заснован на мушко-женским односима и – превари као основним развојним начелом.
Полазећи од става неких психолога, као и писаца да је љубав болест, Грујичић на страницама које следе показује да је то заиста тако, иако његов главни протагониста, стално тежи здравој и исцељујућој љубави. Али, у љубави постоје две стране, мушка и женска, овде је реч о тој врсти љубави, и на тој разлици почивају неспорзми који не воде хепиенду. Будући да  је психолог незадовољан односом са кројачицом-сликаром (јер му се она ипак не предаје потпуно иако стално инсистира да он одговори  на питање да ли би се оженио њоме ако би се једном развела) он и даље општи са другим женама. Мада ужива у еротским везама које  исцрпно предочава у кратким анегдотама, психолог према тим женама има наглашено иронијски однос, што се очитује у њиховим именима, а њихове мужеве види у сасвим гротескном виду. Притом је јасна  и извесна нарцисоидност психолога, која га дели и од самог себе.
Тек кад се смрт умеша и одузме му једину стварну љубав, он себе сагледава из сасвим другог угла. Из његовог срца потекне чиста молитва за опрост грехова. Он тек тада упознаје смисао властите духовности која му допушта да стигне до трансценденције, да увиди сопствену сујету и укупну људску ништавност. Тада из њега потеку речи које исцељују душу, молитва која га уцељује, уоквирује као аура која му даје заштиту и доводи га до свебића, до катарзе као израза дубоке спиритуалности. На тај начин се роман о телесности преобраћа у роман о души са свим менама главног лика које то подразумевају, а за то је потребно не само познавање жанра, већ и добар увид у људско и стваралачко.

(2010)