|
О Бранку – песнику младости
Божидар КОВАЧЕК
Фељтон о Бранку Радичевићу Ненада Грујичића рађен је да широј читалачкој публици на популаран начин приближи личност песникову. Одлучивши се за добру компилацију, Ненад Грујичић се махом ослањао на сећања Бранкових савременика и на тај начин за аутентичан доживљај личности, али и за ону рискантну документарност која нужно произилази из субјективних виђења и крхкости памћења. Сентиментални тон не прелази меру доброг укуса, нити иде ка јефтиним патетичним глорификацијама. Зауставља се тачно при благом голицању емоција и радозналости свакодневних новинских читача, код њиховог саосећања са песниковом судбином. Дакако да то буди интересовање и за Бранкову поезију, о којој се овде мало говори, што управо мами на прво или поновно читање Бранкових стихова.
Без сумње, иза Грујичићевог текста стоји и знање поцрпљено из читања озбиљне и научне литературе о Бранку Радичевићу. Аутор фељтона се, међутим, тим знањима не размеће, јер не жели да ученошћу одбије оне читаоце који нису навикли на дубљи умни напор. Грујичићев фељтон легитимише се као штиво погодно да популарише Бранка Радичевића управо у најширем кругу – међу децом и омладином. Малим, непретенциозним, али поштено урађеним пословима чини се понекад много, па се надам да ће ова брошура Ненада Грујичића доста учинити за нашу „у широким масама“ једва постојећу свест о културној баштини.
(1984)
Зилхад КЉУЧАНИН
Књига Ненада Грујичића „Бранко, песник младости“ (Књижевна заједница Новог Сада, 1984. год.) на свега педесетак страна, али зачуђујуће исцрпно, даје нам „скицу за животни портрет“ једног од највећих пјесника овог поднебља – Бранка Радичевића. „Бит биографије, нарочито бит биографија умјетника и пјесника 19. вијека је да се из живота схвати дјело“. Без ове опаске њемачког филозофа Х. Г. Гадамера није, засигурно, ни Грујичићева књига, но, она више посредно, путем једва замјетљивих назнака, хоће да успостави ту везу између пјесника и његова дјела. Грујичићу је прије било стало до описа у танчине животног пута пјесникова, као и, чини се понајвише, разбијања мита о Бранку Радићевићу као крхком, болешљивом момчићу, каквога сви ми замишљамо – у ствари, како су нас у школи о њему „дезинформисали“. То су двије Грујичићеве полазишне тачке, које су видљиве из ове брошуре, а којих ћемо се у приказу ове књиге, првенствено држати.
Животопис Бранка Радичевића, Грујичић је са „ситничавом“ тачношћу описао, од самог пјесникова рођења па до смрти. У ствари, прилично шире: од ближе историје рода Радичевића, па до перипетија око пјесникова гроба. Између та два, крајишта одлискане су пјесникове животне и топографске етапе (Брод, Земун, Карловци, Темишвар, Беч), као и односи са: Вуком Караџићем, Мином Караџић, Ј. Ј. Змајем, Светозаром Светозарем Милетићем, Ђуром Даничићем и другима. За нас су, наравно, најинтересантнији Бранкови сусрети са емисарима народног језика и њихов језички међуодношај. Тако сазнајемо да Вук није баш марио за Бранка, изузев што је марио за његове пјесме. Међутим, и ту „књижевном државнику“ Вуку Караџићу није било стало до вредновања поезије, већма прије до могућности народног језика у њој. „Бранкове пјесме биле су Вуку само средство у борби за народни језик и правопис“ – каже Грујичић.
Да ли због Бранкових лирских пјесма, које нуде искричавост једног крхког створења, или, пак, због историјских, готово неминовних скретања имамо одраније (статичну!) слику Бранка Радичевића као „бледоликог болећивог јуношу девојачке физиономије“? Грујичића не интересује горња дисполарност у облику упита, он категорично, али документовано, за пјесника тврди: „Он је био снажна момчина, пун живота, енергичан, куражан, необично радознао, бескрајно маштовит, понекад распојасан... Хвалио се мишицама, волео ја да плива и сунча се, друге нагонио да вежбају с њиме гимнастику...“ Дакле, замијенимо у нашој свијести једну, „плачљиву“ слику са једном одважном сликом! Ја сам први – за!
Непретенциозност, историјско-документарна обилатост материјала, својеврсна стручност, лакофељтонски начин писања, факсимилна свједочанства, ауторове тренутачне рефлексије у облику компарација, и, најпосле, видљива љубав спрам пјесника и његове поезије – одлике су ове књиге, које ју чине врло захвалним приручником уз лектиру о Бранку Бадичевићу, нарочито добродошлу средњошколцима, а, богме, и сваком оном који претендира на вјеродостојност.
(1985)
Драгомир БРАЈКОВИЋ
Фељтон Ненада Грујичића Бранко, песник младости, писан популарним стилом, и нема намеру да нам неким сензационалним открићима покаже како ово или оно не знамо о Бранку. Али нам, на даскретан начин – низом сведочења Бранкових савременика и вишеструко каришћеном литературом – ипак показује како су досадашња сазнања и онај стереотип песника – страдалника на једној, и песника – обешењака и занесењака на другој страни, преуски да бисмо у потпуности обухватили поезију Бранка Радичевића. У овој поезији је још много тога загонетног, неиспитаног и привлачног.
Ненад Грујичић не прати само животна станишта овог песника, већ и сва духовна изворишта и боравишта. Са посебним пијететом, аутор пише о Бранку – песнику, али се и са страшћу истраживача упушта у испитивање докумената о песникову животу и стваралаштву.
По узору на опсежније романсиране биографије, Грујичић, у сажетом и стилски популарнијем облику, прати животни и стваралачки пут Бранка Радичевића. Има слуха за одјек његових дела тако рећи до наших дана и однос свих покољења према Бранкову имену и делу. Грујичић исписује не само једну биографију већ и сложену историју духовних струјања.
Вешто користећи већ познате књижевне чињенице и историјска факта, Грујичић их доводи у везу, те тако његов фељтон може бити и извор одређених сазнања, како о Бранку Радичевићу, тако и о времену у коме је песник живео и стварао.
Овакав приступ, наравно, уз коришћење одређене научне литературе, и коришћење преписке, анегдота и свега онога што поближе и подробније објашњава песника, претпоставља његово време и дело. Можемо констатовати да је Грујичић нашао одиста праву меру: ни једна од ових ствари вије превагла, већ су све оне у строгој функцији да се каже и исприча повест једног песника. Реч је, у сваком случају, о занимљиво конципираној и доследно оствареној биографији.
(1985)
Љубица ПОПОВИЋ БЈЕЛИЦА
Вратити се песнику као што је Бранко Радичевић, у настојању да се осветли његов кратки животни и песнички пут, није нимало лак посао. Тешко је написати нову књигу, рећи нешто непознато о тако значајном песнику о коме поред богате и исцрпне литературе постоји и Библиографија Иванке Веселинов и Теодоре Петровић. На шта, дакле, после толико написа и библиографских јединица указати? Ипак, Бранкови поштоваоци увек пронађу, ако не неки нови моменат из песниковог живота, а оно пригодни разлог да се о њему поново прозбори.
Књижевник Ненад Грујичић учинио је напор да једноставно и природно насловљеном књигом Бранко песник младости проговори о Вуковом саборцу, о чудотворцу песничког језика; како и гласи први од 23 текста ове књиге. На само нешто више од педесет страница Грујичић прича, преноси казивања о Бранку, у ствари, обједињује на једном месту фрагменте свог фељтона публикованог у листу „Дневник“.
Унеколико постоји већ слична књига о Бранку. Успомене и огледе скупио је и хронолошки надовезао Ђуро Гавела. Тридесет пет текстова сврстао је у три тематске целине. Сећања почињу од Бранковог оца Теодора, преко Вука и Даничића, све до Михизових размишљања. Чинило се да је цео Бранков животопис дат. Међутим, остало је још записа у штампи, неосветљених иницијатива и акција, мемоарских записа. То је вероватно подстакло Грујичића да се одлучи за неке репрезентативније записе, који би били фрагментарно, или у целини дати, и тако могли створити комплетнију слику, нужнију и потребнију.
Када би у једној речи требало саопштити утисак који се намеће већ после читања првих страница, онда би он гласио да је реч о једној књизи која може превасходно да заинтересује ђаке, али и шири читалачки круг. Писана популарним стилом, илустрована одговарајућим фотосима и факсимилима из песникове заоставштине, приближава се оном реду књига које су као приручна грађа потребне библиотеци.
Сам назив књиге, Бранко песник младости, говори о концепцији за коју се аутор одлучио, али истовремено и о обавези да се о поети романтизма изнесе што неопходнија грађа, уз све оне друге пратеће елементе, који би допринели да читалац, и поред постојећег знања, непосредније приђе песнику, да прати животну путању и одјеке струјања његових поетских жица.
Подацима о Бранковом родослову, песничком развоју, расту и дометима, о времену и једној књижевној епохи, Грујичић исписује елементарну слику. Указује на чињеницу да је о Бранку као песнику у нас касно проговорено. Његови пријатељи, сабеседници по перу и савременици дуго нису хтели, смели, па ни могли открити да се у Бранку самом и његовој разиграној поетској лири крије неуобичајено, визионарско, трајуће штиво.
Бранкова књига Песме била ја прећуткивана и 1847. и 1848. године. О њој траг не оставља ни др Јован Суботић у Летопису Матице српске, мада ту годину помиње као знамениту по Вуковом, Даничићевом и Његошевом наслову. Бранкову књигу не бележи ни библиографија Поповићеве Подунавке. Помиње је први пут, само као библиографску јединицу у низу других, Александар Андрић у свом календару Зимзелен, и то тек две године након њене појаве. Много година доцније о Бранку се тек нешто више сазнало. Уследила су нова интересовања и иницијативе.
Указујући на то, Грујичић помиње неке од оцена његових савременика, као и доцнијих тумача. Осветљавајући на тај начин Бранка, указује истовремено и на основну генезу његовог књижевног дела, примерено задржавајући се и на анализи појединих поетских прилога. Осветљене су још једном, у најосновнијим цртама, Бранкова љубав према животу и његовим радостима, лепота у разиграном виђењу света, богатство ликова и пејзажа прожетих данима једне младости. Најпосле, осветљена је једна песничка судбина, вредна и лепршава. То су добили читаоци, а Бранко још једног биографа.
(1985)
Боро КАПЕТАНОВИЋ
Поводом сто шездесет година од рођења једног од наших најславнијих и најбољих пјесника свих времена Бранка Радичевића, новосадски Дневник донио је у тринаест наставака изузетно занимљив и руком мајстора писан фељтон Ненада Грујичића.
„О мало којем“, вели Грујичић, „нашем песнику створен је такав мит као о Бранку Радичевићу који је умро млад, у двадесет деветој години, оставивши у наслеђе свега педесет три лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Код најближих пријатеља, познаника и родбине обожаван и поштован, а код тадашњих власти и скоројевићевског гражданства игнорисан и спутаван, Бранко је за кратког, али динамичног живота, створио оригинално песничко дело које је представљало прекретницу у развоју нашег модерог песништва“.
Збиља је требало имати јако осјетљиво перо и крајње сабран разум па као Грујичић тактично (за разлику од многих наших „фељтониста“ који се тако неслано умију уметнути у чињенично стање) и читљиво, а понаособ истинито, исписивати историју једног генија. Што друго рећи кад писац за пјесника Радичевића примјећује да у обичним школским задацима, у то вријеме готово дјечачић, исписује овакве стихове: „Збогом, Дунаве, реко лепа, који ноге овога слатког места запљускујеш сребрним таласом! Збогом, о реко, у чијим сам валовима често расхлађивао жар свог тела и често се, брзином муње, преко чистоте твог зрцала клизио у чуну.“ Није се, значи, Грујичић дао завести некаквим тајанственостима око самог Бранка и сам „кројити или расуђивати“ него је изложио ствар, а нама оставио да пресудимо сами.
Ево податка о пјесниковој смрти у далеком и хладном Бечу тога доба, 18. јуна 1853. године. Мина Караџић, кћерка Вукова а љубав Бранкова, каже да је пјесник издахнуо на рукама њене мајке Ане. Коста Вујић, међутим, преноси Лазару Захаријевићу, чијем записаном сјећању и дугујемо овај податак, дословно ријечи служавке Бранкове о пјесниковим задњим тренуцима живота: „Око пола десет сати зазвони и ја уђем у собу и запитам шта жели.
Помозите ми – рече – да се окренем дувару. Учиним по жељи и окренем га, а он ће на то на немачком: Лебен Сие wohl!“ По овом свједочанству бијаху то посљедње ријечи пјесникове којима је служавки пожелио све најбоље у животу, а потом издахнуо. Писац фељтона не жели да нам сугерише, да нас наводи на своје, него једноставно нуди чињенице.
Има у овом фељтону још низ занимљивих и вриједних података, мање, више или никако познатих широј јавности. Један је свакако и тај да је иза пјесника остала само једна оригинална фотографија, дагеротипија Анастаса Јовановића, првог српског фотографа. Све остало су сјећања и претпоставке, идеализовани портрети. Бранков лик, овај ког ми познајемо, заправо је дјело сликара који су га „портретисали“ по сјећању. И они се међусобно разликују.
Овај фељтон, такође, демантује и све оне који су мислили да је пјесник био „рајски ђулић“, безбрижан, несташан, романтичар, милина од писца. Таква се (погубно лоша) слика о њему провлачи и по уџбеницима из којих нам дјеца уче лијепу књижевност, а ето није тачна. Тачно је да је Бранко био лијеп и стасит момак, и да су га дјевојке љубиле пуно, али богме и патник велики, не имајући каткад новца ни за једно писмо, а камоли за парче хљеба. Бечке подстанарске собе јаких зима бијаху влажне и мемљиве. Али је Бранко био снажан, радио фискултуру која је била тада популарна. Био је у сваком погледу велик, али ето, догодило се да га сматрамо прије свега романтичним, ван стварности, да захваљујући томе створимо потпуно искривљену слику о пјеснику младости и живота– какав је уосталом сам Бранко био и душом и тијелом... Добар фељтон Ненада Грујичића. Лијеп дар искреним поштоваоцима Бранковог дјела.
(1984)
|
