Ненад Грујичић / О Живој души

Поезија је несумњиво непрекидна упитаност, немир који тиња у бићу песника и стално тражи разрешење, одгонетку. Стога је много песничких књига које су заправо поетизовање суштине и феномена поезије, граница до којих песма може да досегне, куда све поетска мисао може да одведе, до које мере је песник слободно биће уколико је приморан да се одазове песничком чину (а често јесте) и слично. Поезија је и могућност да се о много чему постави питање, потврђује то и најновија збирка Ненада Грујичића, и да се многима одбруси, односно да се недвосмислено укаже на аномалије и подлости којих је превише у видном кругу песника, па и да се беспоштедно наруга и себи, својим заблудама и превидима.
Збирку Жива душа Грујичић је компоновао из три сонетна венца, чији су наслови Душо, Душак, Поезија и пет циклуса песама слободног стиха, самосталних сонета, терцина и дистиха, чиме је остварио ритмичност и поново потврдио умеће владања формом. Заправо је на неки начин применио песничке обрасце које је користио у својим претходним збиркама. Но, веза са књигама које су настале пре ове није само формална и тематска, него и суштинска, конкретна. Песник и органски повезује своје стваралаштво у једну целину. Последњи сонетни венац у збирци, Поезија, нека је врста његове Живе душе, јер је наслове појединачних збирки ујединио, узглобио у тело сонетног венца, у један облик и тако врло сажето формулисао сопствену поетику која је сублимисана у наслову књиге.
Жива душа је именовани супстрат песниковог бића и бића песме, а посредно и бића света који улази у песму. Да се на час сетимо стихова Фернанда Песое из збирке Познати странац, који су врло упутни за разумевање Грујичићевог односа према поезији: „Сви ми имамо два живота: истински, који снивамо у детињству, / и сањамо даље, као одрасли, кроз неку измаглицу, / лажни, који живимо у заједништву с другима / и користимо га у практичне сврхе“... Једна од тих сврха би могла бити и његово поетизовање. Но, да се вратимо сонетном венцу Поезија. Ево стиха који упућује на Песоино поимање значаја детињства за читав каснији живот: „Дететом бејах кад песму зазивах“, у следећим стиховима налазимо потврду снивању живота: „Језерски вали сребрли ми душу, / зора и роса храниле самоћу“. Већ у трећем сонету наилазимо на стихове који откривају лажни и јалови живот проживљен с другима у смислу у коме га и Песоа схвата: „Критике, јавност, пријатељства горда,/ узмак у себе, греси на помолу“, и тако долазимо до последњег става да тај живот користимо у практичне сврхе: „Ево и сад гугучем весело / у оди где се нов језик бокори, / где песма сама себи јесте јело / а писар ?слугу врућа жеца мори“. Као што смо већ рекли – сврха је, поред осталог, стварање новог језика, песничког универзума у којем се песник самоартикулише и портретише, али који му помаже и да досегне нове просторе сазнања који нису доступни рационалној свести. Стихови из десетог сонета то најбоље илуструју: „Где ли се клате сновне паралеле,/ светови ини и њини пандани, / Да ли су икад неке речи смеле,/ да песмом кажу где су им мајдани“.
Завршни стих овог катрена отвара још једну димензију којом се Грујичић бави у овој збирци (и не само њој) – порекло речи, поезије, логоса и имплиците исказују као Божја наредба, као нужност да се појми „да је песништво дарак од богова“, односно да је песник унеколико повлашћен јер му бављење песмом омогућава и сагледавање виших суштина, сусрет са Творцем свега, са душом која је друго име за вечно живо.
Грујичић, затим, полемише са песницима који поезију поимају само као вештину, стихотворење за које је довољан само интелектуални напор, песницима који се нису огледали у сонетној форми коју Грујичић сматра песничком победом, односно врхунцем песничке остварености. Пошто се он вишеструко потврдио у тој песничкој победи читалац очекује да иза тога следи нека врста ликовања или бар задовољства због те победе, међутим ништа од тога. Напротив, песник се прилично грубо обрачунава и са сопственом сујетом и заносом и моли песму да „исцели говор ког таштина пречи“, јер песник је помало медијум преко кога се откривају „гнезда где се легу речи“. Поезија је, познато је, вишеструко обогатила појмовни, књижевни и језик свакодневља, што је њена још једна сврха, као што јој је сврха, каже у једном стиху Грујичић, „да човека одведе до гроба“, односно да осмисли живот као пут ка ништавилу, да му помогне да пронађе смисао који се очитује у стварању и изграђивању нечега племенитог кроз упознавање себе и кориговање сопствених мана и заблуда.
Жива душа Ненада Грујичића је скоро у целини песма о песми. Ипак, издвајамо стихове који су својеврстан постамент Грујичићеве поетике: „Тако и песма тражи једноставност, / јер сама себе у тајцима пише“. Наведени стихови траже да размотримо одређења која је песник узначио. Шта би се у овом случају могло подразумевати под једноставношћу? Да ли је песник мислио на садржину или форму, и да ли је сонет одговор на то? Можда је мислио на лексику, на зави чајни идиом, на оно што је и суштински део песника. После толико књига у којима је свом исказу прилагођавао најразличитије версификацијске оквире, једноставност је дошла као природна последица. Део стиховног исказа који се односи на „надахнут часак“ сагласан је са још неколико других стихова. Да поменемо само овај: „Песма се никад не пише на силу“, што све упућује на Грујичићево двоструко разумевање песништва: и као рада у језику, али и као интуитивног откровења садржаја, епифаније смисла за што се у неколико махова захваљује Марији, која је посредни преносник божанског духа чиме се проширују значења поезије као ентитета, указује на њену извесну сакралност („да ми будеш манастир у језику“), али и подсећа на то да у времену ратова и неморала мора да брани себе „иронијом, хумором црним, сатиром, гротеском, сарказмом“ (ово је такође део стиха), што је све примењено у овој збирци и чиме је посредно све казано о животу (којег треба да је што више). На овај начин стигли смо до трећег дела поетичког става, који је имплиците садржан у многим песмама и књизи као целини. Присутан је живот и фактички: рат, бомбардовање, збегови и политички мук после њих, како читамо у једном стиху, затим топонимијски Београд, Нови Сад, Крајина, Босански Нови и слично. Затим присутни су и многи биографски детаљи везани за песниково детињство, породицу, љубав, еснаф...
Остаје још да дотакнемо последњи део формулисане поетике у наведеној строфи: „Она заправо и није за јавност/ јер саму себе у тајцима пише“. И овде је, такође, реч о двосмисленом исказу. Наиме, чини се да је у њему присутна извесна дихотомија да песма јесте за јавност самим тим што је песник из свог света изгони у јавност када она више није део личне исповести већ независна целина којој су узначене одређене интенције које могу бити чак и опречне пишчевим, а опет и ту долази до Грујичићевог имплицитног одређења поезије као живе душе света, која се оглашава кроз ствараоца, кроз песму као феномен, па чак и кроз ојкачу, односно фолклор, песму која у народу одувек постоји, а која се јави у тишини и дарује радошћу и смислом, која не мора нужно да се публикује и преда другима. Душин зденац је управо синтагматско одређење за место где по Грујичићевом поимању ниче песма, а помаже му да појми дубину бића песника које је у непосредној вези са бивством, и који омогућава да се дотакне Апсолута преко којег се жели дорећи.

У наслову смо нагласили да је ово и „певанија о јадној драгој“ а на ову формулацију навео нас је сонетни венац Душак, у којем сусрећемо ново поглавље певања о љубави код Ненада Грујичића, али и за то се очигледно постарао живот, а песнички субјект се дакако нашао у замци: „Радо бих опет о љубави лично“, каже поверљиво у првом сонету венца о наличју љубави, а завршава га подвлачењем жеље да и даље пева о љубави афирмативно, међутим „Радо бих опет о љубави лако / ал' овај случај друкчији је малко“. У осталим сонетима следи скоро веристичка прича о „јадној драгој“ и о „песнику који набаса на стару формулу: на овом свету све на крају спласне“. Видно је да песник иронизује сопствену преданост љубави која је била заблуда, и бодлеровски слика своје цвеће зла, поетизујући једно ново искуство љубави као варке.
Елем, пред читаоцем је књига разноврсне тематике која потврђује песника вештог да свом језичком ткању да одговарајућу форму, при чему се поново користи уметнутим реченицама, заградама, ломљењем стиха и постиже веће ефекте било на значењском, ритмичком или мелодијском плану, да применом редукцијског поступка сажима језички материјал. Збирка је и искорак из досадашњег певања, али је истовремено и својеврсна синтеза песништва у којем се покаткад у лексици или тону свесно осећају Змај, Радичевић, Лаза Костић, Ћопић... И Кочићев дух провејава кроз прозодију, с тим што се таквој лексици дају нова, често иронијска значења, те их Грујичић наново актуелизује и враћа у модеран песнички контекст, што је посебан квалитет ове књиге. Ако је у збирци Жива душа присутно и понешто „крупнијих речи“, можда и цинизма према жени, самоиронијска компонента то чини прихватљивим и не одводи у негацију живота и љубави. Напротив, песник тако заговара рационалнији однос према њима, дубоко стваралачки одређен пред свакодневним вредностима, али и интуицији као путу у несазнатљиво.

„Жива душа“ је нова књига Ненада Грујичића, пјесника и есејисте, књижевног критичара и антологичара, врсног и полемичара и аналитичара, састављена од три сонетна вијенца: Душо, Душак, Поезија и циклуса разнообличних пјесничких штива, од минијатура до поема. На око сто страница ове најпјевније књиге која ми се у овом злодобу отварала, Ненад Грујичић је опјевавао своју душу, водећи разговор са душом, тако и са поезијом и завичајем. Ово је права књига излизница душе, да искренија не постоји у српском језику, у којој свака ријеч пјева и служи музичности Грујичићевих парнасовско пјевних једанаестераца и дванаестераца, тако да изгледа да је Грујичић сваку своју поему, минијатуру и сваки сонет прво отпјевао својим милозвучним и моћним гласом, којим пјева своје чувене народске ојкаче, па их по свом пјеву тек онда залисао. Тако је и Милан Ракић прво мелодије својих пјесама искушао на клавиру, за којим је био мештар, причао ми је мој професор чувени бесједник Рашко Димитријевић, како је у њиховој кући у Београду, улица Два бела голуба, Милан Ракић за клавир „седао и своје песме ослушкивао у њиним већ унапред створеним мелодијама“, па их онда претакао у ријечи, тек онда Кад срце запишти, („Кад срце запишти, мисао је крива“).
Пјесник Ненад Грујичић је мајстор сонетног пјевања. Објавио је досад осам сонетних вијенаца, само у „Живој души“ су три. „Сонет је пехар“, каже Грујичић, и развија онако своју спиралу о сонету: „Сонет је пехар у облику круне, напуњен амброзијом живота и снова, а обрубљен је божанским смарагдима музике и језика, увек у новој улози и снази“. Грујичић пјева и када говори о прозаичним појавама у свакидашњици, сав је струна и спирала из које мелодијају разноврсне мелодије српског језика.
У „Живој души“ Грујичићевој поред сонета, триптиха сонетних вијенаца, имамо пјесама и поема слободних стихова, још и терцина, а све су пјевне као и његови ронсарски сонети. У привидно романтичним Грујичићевим сонетима сусрећемо се са двопјевом противурјечних ставова, супротних поетичких школа – модернизма и постмодернизма. Грујичић признаје да припада постмодернистичком интервалу и каже: „Постмодернизам посматрам као темпоралну категорију и хронолошку фусноту с краја овог миленијума. Међутим, с креативног становишта постмодернизам видим као виртуелни подстицај потребан салијеријевским несрећницима чији таленат варира око нуле. Постмодернизам је привремени егзибиционизам демонске опсесије самим собом. Он ће ускоро, дефинитивно и званично постати једна од три нуле које нам доноси миленијумска двојка, симбол супротности, сукоба и пада“.

Колико се у својој најновијој збирци „Жива душа“ (Просвета, 1999) Ненад Грујичић садржински надовезује на претходне
збирке сонета, толико до беспрекорности (по мери могућег) изводи идеју која је насловила његову исходишну књигу песама – „Матерњи језик“. У контексту савремене српске поезије овакво искакање из оквира клишираних и излизаних поетика, којима доминира буквално схваћена метафора „света као ђубришта“, у буколичке крајолике пречистог матерњег језика видимо као корак ка „новој синтези“, оној (комплексној) једноставности певања каква се, на сву срећу, све чешће указује на нашем литерарном хоризонту.

Ненад Грујичић је, рекло би се, песник који, не поседујући довољно развијен нерв за деструктивност, нити довољно изражену склоност ка естетици ружног, (под изговором да се тако долази до нове лепоте) делује неспособно да опсени простоту – дакле старомодно, невинонаивно и, сходно томе, у раскораку не само са данас меродавним поетикама, већ и са самим духом свог времена. Ако се тако лишава загађеног ваздуха којим нас тај дух окружује, и тиме самоизопштава из његове суморне климе, намеће се питање постоје ли разлози који оправдавају овако високу дозу анахронизма, и шта је то што песника привлачи најизазовнијој песничкој форми. Постоји ли, можда, међу свим тим звонким стиховима, и неки скривени програм који би потврдио Хорацијеву мисао да овде опет није реч ни о чему другом до о сипању новог вина у мехове старе?
И заиста, ова поезија се може читати кроз призму аутопоетичног излагања, уз све медитативно-меланхоличне, хуморне, чак циничне екскурсе у наизглед другачије модусе поетске артикулације; мутатис мутандис, све је у функцији стварања одбрамбених линија и јачања заштитних прстенова око његове Светлости и Светости, његовог архимајестетичног превасходства – златног сонета, царског. Усамљен и Горд, он чува тајну света, свету тајну, предочавајући да је и логос, она прареч означавала почетак стиха, почетак пева, песме. Као што сам песник каже:
„Сонет је звоно изабраног реда/у ком стихови злате се одреда,/ он је песнику царски чукундеда/којега љубе даровита чеда./ /Зато – римуј га, не бој се озледа, /сонет је круна, песничка победа.“
Бранећи, дакле, сонет, он брани облик у коме је пронашао живу душу, „сестрицу у месу“, оно што би хтео „дисати, дисати до смрти“. Дисати се тако разговетно римује са писати. Писање као дисање, дисање као писање: бранећи песму песник брани голи живот.
А знамо добро, док посматрамо како истиче година, столеће и еон да он има од чега и од кога да га брани. Чувајући непостојано тајство сонета, он на бомбардмане сила таме одговара белим, слободним стихом. И те малобројне, али тако сликовите лирске каскаде показују и доказују са каквом се лакоћом тзв. спољашња форма преображава у унутрашњу како би сасвим срасла са самом супстанцом песме. Функција те нове форме постаје видљива тек ако обратимо пажњу на развој, градације, симболе, еуфонију и поенту. С изненађењем ћемо утврдити да Грујичићев слободни стих подлеже идентичним законима поетике као и његов римовани пандан. Дах истог творца, жиг истог печата, речи из истог врела распознају се попут капљица једне исте реке у различитим поетским облицима још од прве песникове књиге. Он допевава, видимо, једну колико исту, толико увек нову песму хотећи да сведочи, али ништа мање и химнички слави саму могућност певања као најсуптилнијег вида самооткровења, самоспознавања, утапања у опште без губитка појединачног.
У оним сонетима у којима савршенство форме не узмиче пред семантичким набојем који прети да је изнутра разнесе, у тим треперавим, искричавим, толико живим призорима препознаћемо нешто што и у нама самима тражи свој одраз, бићемо привучени магнетизмом једне живе струје покренуте чаролијом језика, не би ли угледали њен жубор и чули њен изглед; а на крају, поставши и сами недовидни и недочујни, наслутили море у које се улива.
А све то док се свет као ђубриште (и ђубриште као свет) изнутра и споља опет обрушава на нас.

(2000)

Збирка песама Ненада Грујичића, Жива душа, пружила ми је, поред непосредног читалачког задовољства и једно додатно, интелектуално задовољство, а то је препознавање идентичних опсесивних тема и мотива које сам и раније сретао при дружењу са Грујичићевим делом. Та чињеница ме је још једном уверила не само у висок домет Грујичићевог певања, него и у то да сам, ако не на правом трагу, а оно бар на једном од правих трагова у тумачењу његове поезије – уосталом, тај један једини прави траг и не постоји када је реч о уметничком делу које у сваком случају превазилази свог аутора.
С обзиром на то, ја се у овом приказу нећу бавити оним што Жива душа доноси као ново у дословном смислу те речи, а то би била нова тематска и техничка решења, већ ћу се бавити новим, да их тако назовем, песничким одговорима на нека од најважнијих питања која песник поставља и себи и читаоцу. Ма колико то патетично звучало модерном уху, та питања јесу вечна и судбоносна, и сваки мисаон човек неминовно их себи поставља – са том разликом што је песницима дано да сведочанства тих питања остају иза њих у облику песме.

Ниједан истински песник не може а да не поставља себи, непрестано, једно судбинско питање: питање о смислу и оправданости сопственог певања. Код неких песника је ово питање скривено између редова, шифровано не само метафором већ и метафором метафоре, љубоморно (и каткад стидљиво) чувано од читаоца коме се оно открива тек при ко зна ком ишчитавању и удубљивању. Код неких других песника, ово питање се намеће као опсесивно и поставља се увек изнова, са новим замахом и жестином, са увек свежим и непресушним надахнућем, готово наметљиво, праћено горким сузама и дубоким уздасима, али и громогласним смехом (најчешће на свој рачун). Више или мање препознатљиво у тексту, што зависи од песничког темперамента, од интровертности или екстравертности, то јест од целокупне душевности песника, ово питање је саставни и неотуђиви део песникове мисије у свету и као такво има морални карактер. Али, оно је и резултат песникове самосвести и производ је песничког мајсторства, што значи да ово питање поставља само онај песник који поседује дубоку свест о значају језика.
Ова самосвест, којој је суђено да се непрестано враћа у саму себе и да себе увек изнова тематизује, јавља се најчешће у свом првобитном облику као питање о сопственом пореклу, као и у облику питања о овоземаљском пореклу сопственог певања. Зато нас неће зачудити још једно, ко зна које по реду, појављивање лика песниковог оца и у овој. Песник себе доживљава као срећан али и кобан спој матерњег језика (назив прве Грујичићеве збирке!) и очеве противречне нарави која се препознаје у лику ојкача и барабе.
Дакле, питање порекла себе као човека и песника добија код Грујичића свој одговор у виду овог комплексног лика који подсећа на неког од античких полубогова, када се узме у обзир његова мушкост и његово песничко надахнуће. Али, како каже Елиот, традиција се не може једноставно наследити, она се мора стећи управо надахнућем и трудом, а песма јесте одговор на питање да ли смо у томе успели. У том светлу посматрано, целокупно дело Ненада Грујичића може се посматрати као један низ досезања тог идеала егзистенције на овим нашим, нимало гостољубивим просторима. А, да отац јесте идеал, сведоче и ови стихови који за њега казују да је: мајстор што кацом свемир обделава, / ојкач из Босне, господин бараба. Противречност тог господин бараба сажета је и у наслову једне од ранијих Грујичићсвих збирки Јадац. Јер јадац јесте једна од кључних костију која подноси терет живота, а управо она се ломи на два неједнака дела и бива симболом оног поремећаја равнотеже са којом песник треба да сс избори. Јер, ускладити поезију са животом није нимало лако, ускладити живот у несавршеном свету са тежњом за савршенством које остварује поезија. Ова поларност налази свој израз и у непрестаном балансирању између патетичног и ироничног става према самом себи и свету око себе. У многим песмама тек нијансе одлучују да ли ће нам се општи тон песме указати као „патетичан“ или ироничан, а то је најтеже одредити онда када Грујичић песнички полемише са самим језиком кроз читав низ бравура. На пример, када каже: Доста је било рана у мелему,/ елем, песник се нада којечему, он као да се изругује са мотивима наше народне поезије, са светињом матерњег језика, али и са самим собом, што ће рећи са својим повлашћеним положајем онога који за разлику од других види даље и осећа дубље. Наравно, ово „изругивање“ одмах се испоставља као привидно чим ослушнемо танану игру речи мелем-елем и схватимо да се мајсторство стиха огледа у форми песме и начину приказивања, а не у ономе шта се приказује и исказује.
Песма је један срећан догађај у језику, и без обзира на то о чему нам песма условно говорећи говори, сам језик на техничком плану не трпи песников неуспех и лошу песму не признаје као песму. Већ пар страница даље, Грујичић патетично завршава песму У новосадској гори звукова стихом: песмо, заслуго велике љубави и тиме потврђује предодређено јединство своје судбине са песмом. Јер, лепота јесте једно јединство узбурканих противречности, али и њихов склад и измирење. Лепота је немогућа без песниковог мајсторства и без свести о томе да песник тумачи језик и да јесте у служби језика, или да песник живи на ползу народу, тј. на народном, матерњем језику, да цитирам Грујичића из његове претходне збирке Сновиље. Зато је отац – идеал представљен као мајстор који обделава ни више ни мање него свемир, уметник и рукотворац који се дрзнуо да подражава стваралачки чин Господа – створитеља. Каца је овде не само истинит биографски детаљ и реминесценција, већ и симбол везаности за земљу, народ, историју и језик. Обручи који стежу кацу јесу тегобе и недаће живота, вино и ракија јесу екстатично стање егзистенције из које се тај живот поима дубље у свим својим противречностима. Али, из ове екстатичности живота (весели у колу ојкачи јаучу) лако се може кренути супротним смером – ка пороку и приземности. Мера коју познаје мајсторство јесте она граница коју песник као човек поставља себи у животу, а као песник – у песми. Ненад Грујичић спада у оне песнике који на један витменовски начин имају довољно велик духовни капацитет плућа, тако да могу цео свет одједном да удахну у своје Ја, и да то своје Ја обогаћено целим светом, врате том истом (често незахвалном) свету у облику громогласне песме. А то није лако, јер овај свет је тирјан тирјанину и сваку своју лепоту скупо наплаћује. Шта значи у таквом свету, у оскудним временима, како каже Хелдерлин, шта значи имати живу душу? Да ли је реч о обичном плеоназму? Гогољ нас подсећа својим Мртвим душама да није, јер зло прети да убије човекову душу. За песника, живот душе зависи од оног што је у човеку словесно и боголико, у томе он има морално оправдање за своје певање. Али, не може се бити моралан а да се не буде искрсн, и зато ће Грујичић сопствену душу да изазове на неку врсту двобоја искрености и да се њоме поигра. Он јој смело у збирци Сновиље добацује: Како хоћеш, душо... не плашећи се њених понора и суза. Штавише, он стоји надмоћан над њом, јер је именује као бисер свога дара и тим чином доказује јој да је бар ту, у песми, поседује и да прозире њене дубине. Наравно, све то не значи да онај свесни део песниковог Ја треба да изађе као победник из сукоба са ирационалном страном душе. Тиме би се неповратно пореметила равнотежа аполонског и дионизијског елемента, и лепота би ишчезла. Песник заправо жуди за измирењем са сопственом душом и свестан је да је оно немогуће не само без већ поменутог дара и мајсторства, него и изван морално-религиозног контекста. Он јој се, у том смислу, обраћа:

Да ми је, душо, у тебе прилећи,
манастир да ми будеш у језику,
да никад више не могу утећи
у славу света малу ни велику.

Ова изврсна строфа само је једна од многих Грујичићевих поетских дефиниција која нам расветљава однос песника наспрам језика и света. Прилећи – зар то није тежња за смирењсм и измирењем након опасних вратоломија разузданог песничког хумора и након исцрпљености која је последица сукоба ироничног и патетичног, након засићења обавезном и готово бескрајном лектиром! Али, песник од своје душе захтева много више него што јс тај предах, он захтева један неуништиви манастир који ће га сачувати од овоземаљског греха, а такав манастир може да буде подигнут не од опека, него од самих речи, у матерњем језику. Песник, дакле, жели да његова душа постане песма, јер ту она може да остане вечно жива душа. Уколико то оствари, песник сме да дозволи себи наоко безбрижан однос према несавршеном свету, однос: бити изнад света, без презира према њему. Овакав став открива се уствари као љубав према свету (али не без ироније!), а Грујичић га је сажето и духовито изразио у наслову Тралала. Доследно томе, он песму завршава стиховима: Љубим те, свете, таквог какав јеси, / овде са тобом, с песмом, на небеси.
Кулминацију оваквог осећања света прсдставља песма Тек за коју тешко да бисмо рекли да представља неку лирску исповест, али је не бисмо могли назвати ни рефлексивном. Она, такође, није ни још једна у низу бравура песничког хумора и ироније доведене до сарказма. Она је можда све то заједно, али, сви ти садржаји и стваралачки поступци у њој су ишчезли пред једном луцидном и сажетом игром језика у самом себи. Песма се мора навести у целини:

Тек толико
тек да се нађе
тек малчице
тек да се види
тек случајно
тек шта буде
тек тако
тек тек
тек

Измирење свих противречности које доноси ова песма исказано је у једва чујном капљању и притајеној патетици и скрушености оног тек, као и у уздржавању да се било шта експлицитно изрекне. Ипак, не дајмо се заварати да је било шта у овој песми тек случајно, јер је она плод једног посебног надахнућа, а мајсторство је у њеном случају на најтежој провери. Зато се мени лично чини да би ова заиста изузетна и необична Грујичићева песма (не само у контексту најновије збирке), требало да се нађе као последња у низу песама у збирци.
И, за крај овог кратког приказа Живе душе Ненада Грујичића, желео бих још једном да подсетим читаоце на континуитет који можемо да пратимо од прве збирке песникове, а који се односи на непрестано поетско дефинисање поезије и смисла певања. У првој Грујичићевој збирци песама Матерњи језик, у песми Поезија, читамо да је поезија управо језик ослобођен предрасуда. У циклусу Поезија најновије збирке песник се обраћа свом дару, дакле, својој живој души: Исцели говор ког таштина пречи! Истински песник је свестан да је радост стварања немогућа без непрекидне борбе против плиткоумља и таштине око себе и, не дај Боже, у себи, свестан је нужности всчног преиспитивања и не бежи од мучног осећања сумње. Зато је и спреман на понирање у дубине језика, кроз геолошке и историјске слојеве речи, на један чин којим се речима враћа све њихово вековно богатство значења које им је одузето свакодневним трошењем и упрошћавањем, али и намерном злоупотребом. Спреман је да живи и ствара према идеалу који га одређује, одбацујући притом компромисе.

Ненад Грујичић од оних је наших песника за које и те како важи позната Паундова теза о томе како песник у почетку пише а касније пева – с тим што је у Грујичићевом случају та теза мало модификована па се слободно може рећи да Грујичић јесте од песника који истовремено и пишу и певају. Слободан и везан стих, рима било правилна или неправилна, баш као и различити поетички обрасци, код Ненада Грујичића присутни су у оној мери која постоји само код стваралаца који поседују ону животодајну и исцељујућу свест да поезија јесте и те како значајна за очување духовног идентитета и интегритета на измаку овог монструозног и свепрождирујућег века.
За Грујичића, песма је истовремено и утеха (манастиру језику, вели он), али и те како обеспокојавајући узрок несна. И у Живој души, баш као и у претходним његовим књигама, импресионира, пре свега, Грујичићева способност прожимања и преплитања световног и профаног. Реч је о својеврсној сакрализацији профаног, али и профанизацији сакралног – концепту којег Грујичић примењује готово програмски, а који је најцеловитије остварен у његовој до сада свакако најбољој књизи – Пустој срећи (1994, 1995, 1996), коју чини ниска од три бриљантна сонетна венца, запажена већ у нашој новијој лирици. Тај песнички концепт инкорпорирања у текст, најчешће фино изнијансирану лирику, речи свакодневног, уличног (сленг) говора Грујичић добрано наставља и надограђује и најновијом књигом.
Жива душа (а могло би и Душа жива) јесте књига лепршава, разиграна, обележена говором наративне лирике (али и лирске нарације), где чак и најбаналнији и наизглед безначајни догађаји бивају сасвим легитимни поводи за песму (присетимо се Миљковићеве тезе о томе како се и Ајнштајн може препевати). Једно вечно песничко дечаштво, на трагу другог великог Бранка у нашој поезији, у Живој души, можда чак и више неголи у претходним Грујичићевим књигама, обојено је гамом тамних тонова, у сенци бестијалног лудила последњег рата, и јесте сведочанство, готово дневничко, о егзистенцијалном, свакодневном трајању и устрајању песмовног субјекта, дакако, самог Грујичића: „Бејах песма и писах песму/ у бомбардованом јутру/ на измаку двадесетог века“, пише Ненад у песми „Једначина љубави и смрти“, засигурно понајбољој у књизи, а свакако међу бољима и у целокупном Грујичићевом опусу.
Сведочећи о нама, који пре свих великих несрећа заборављамо Господа хрлећи у пресно блато простаклука, Ненад Грујичић покушава да докучи шта под ватренимгрудвама нових Луцифера осећа Божије јагње у секундама страха. Наравно, после свих великих несрећа остаје нада у вазнесење, али и обогочовечење невине жртве, тако и Грујичић, пишући песму у дану срушених мостова наДунаву, верује да унутрашњи ред у језику јесте, или би можда макар потенцијално могао да буде, пресликан и осликан и на спољашњи хаос света. Додатно, песма „Једначина љубави и смрти“, али и још понека у књизи, призива ми у сећање и стихове из његове збирке Цваст из 1996. године, где вели: „О, да је срце велико као џин/ не би се њиме настанити могла/ туга којом ме у зору буди Книн/ жртвено јагње љубљено од Бога“.
Такође, што је још једна од карактеристика целокупног Грујичићевог песничког опуса, има у Живој души и песама анегдотских, базираних на стварним, доживљеним и проживљеним искуствима, најчешће онима из детињства, покадшто меланхоличних, која јесу својеврстан антипод испошћеној озбиљности, често лишеној било каквих садржаја, којом нас тако нештедимице засипају поједини (пост)модернисти. Грујичићеве песме поседују наративност, готово јединствену у нашој новијој лирици. То поетско ?прозно прожимање и преплитања најубедљивије је изражено у песмама „Певанија“ и „Очеви мотори“, где се у првој даје приказ једног типично балканског пира чији су актери управо песникови родитељи, и то отац који се, очигледно почесто кући враћа припит, и мајка која смерно дочекује веселе госте („И већ крчка кава за пијана уста:/ за незване госте мати стопут уста“), а у другој опис очевих вратоломија извођених скупим (старим) и брзим моторима као и сасвим банална смрт у вожњи једним кудикамо скромнијим („За кућне потребе, сад већ сасвим смирен, јао/ отац купи Томос посла га сам ђаво./ На том моторчићу, кунем ти судбину/ запео ивичњак и отац погину“).

За Ненада Грујичића баналност и случај комедијант јесу, као што уосталом већ и бива, они који најчешће одређују судбине како појединца, тако, рекло би се, и нашег народа у целини; а поменутим споритељима Грујичић је већ одговорио у књизи Сновиље (1998) констатујући „да тај модернизам са предзнаком – пост/ у свој својој сили и великој буци/ јесте рукавица на пластичној руци“. Дакле, Грујичић очигледно сматра да бити баналан напросто јесте усуд данашњег човека – отуда у симулираној баналности песме, слично стварносној прози, и са нескривеним прозаичким елементима, Грујичићеву поетику, условно речено, можда бисмо могли дефинисати и као стварносну поезију. Уколико при том понекад скрене и у баналности или патетику, то онда може бити искључиво зато што се, природно, желимо ли се бавити стварносном поезијом, баналност и патетика нашег већ обесмишљеног света (и века) нужно пресликавају и кроз симулирану баналност и патетику песме. Овакав Грујичићев приступ јесте храбар, и за сваку похвалу. А у песништву бити храбар, у сретнијим случајевима, значи бити и оригиналан: случај Ненада Грујичића, ако је судити по песмама из књиге Жива душа, јесте управо такав случај.
Оно што је карактеристично за ову, али и неколико претходних Грујичићевих књига, поред сонета („сонет је круна, песничка победа“), јесте и присуство сонетних венаца. Остављајући по страни формалну (версификацијску) структуру Грујичићевих венаца, изведену по правилима заната, тематски вокабулар сонетних венаца објављених у овој књизи обележава Грујичићева опијеност еросом (насупрот танатосу, такође приметном у књизи), свакодневицом, те певањем о поезији, у овом случају властитој. Ненад Грујичић добро зна да бити лиричан, како то Сиоран тврди, значи не моћи остати затворен у себе. Тако, рецимо, у сонетном венцу „Душа“, преиспитујући уобичајену већ тезу о томе како је песништво „дарак од богова“, у својеврсном аутодијалогу, обраћајући се властитој души, у општем глувилу света, покушава да докучи исходишта и изворишта песме, баш као и да одговори на питање које се намеће, о томе може ли песма остати чиста упркос нечистоти и дневно ?политичком глибу у којем како песникова, тако и наше душе, пливају (а неке богами и тону) уназад већ десетак година („парламент, бомбе, митинзи и драња/ политички мук после сваког збега“). Коначних разрешења и одговора наравно нема, отуда и стихови: „Склоних се у стих где исповест чами:/ Имадох живот налик врдалами“.
Љубавна очарања и разочарања, о којима је певао у Пустој срећи („О, много се страсти у нама зачело/ и рана љубавних у срцу, зацело“), и у књизи Жива душа узимају свој данак. Овај пут реч је о венцу „Душак“, у којем, опет у својеврсној једначини љубави и смрти, Грујичић опева своју нову, ратну љубав („Радо бих опет о љубави –лично,/ калио пером ужарена чуда,/ мада стих чувам од тог, поприлично,/ јер ова коју сликам јесте луда“). Наравно, душе које истински и искрено воле и пате, и о томе, сасвим експлицитно, могу и желе да говоре данас свакако јесу у мањини, стога и ова песничка и љубавничка искреност и занесеност Ненада Грујичића данас јесте ретка и за поштовање („Зар ниси знао, преблаги Ненаде/ то шта све она одиграти знаде“). Трећи сонетни венац објављен у књизи, којим Жива душа и завршава, насловљен Поезија, јесте заправо аутопоетичко преиспитивање саме песме и домета поезије („Песма се јавља и кад се спаруши/ ма како била скривена у души“), у којем се Грујичић, потанко наводећи наслове својих најзначајнијих књига, заправо бави генезом својих прелаза из слободног у везани стих, те као такав, на известан начин, овај венац јесте и у функцији поговора књизи.
Бременита свакојаким стваралачким ризицима, поетички вишегласна, сувисло и храбро укомпонована књига Жива душа јесте још једно осведочење о непредвидивости, свежини али и о постојаности и препознатљивости Грујичићевог поетског писма, што, уосталом, и јесте она особина која разликује праве песнике, песнике рођењем, од оних који то по сваку цену покушавају да буду. Ненад Грујичић јесте песник рођењем, о томе речито сведочи и његова најновија књига.

Дуго сам се у сусрету са поезијом Ненада Грујичића нелагодно осећао. Одбијала ме је њена лепршавост и прозрачност; чинило ми се да је у њој све исувише лако и једноставно. Често сам имао утисак да је то поезија малих и сасвим интимних детаља који само додирују свет, а не улазе дубље у његово биће. Та моја затвореност за ову поезију, на моју личну штету, трајала је веома дуго, све до књиге изабраних песама „Чистац“. Тада, готово у једном тренутку, у једном пречитавању, осетио сам да се та поезија наметнула својом комплексношћу и дубином свега што у себи носи. Ишчитавањем те књиге, а и наредне две збирке „Сновиље“ и „Жива душа“, био сам готово збуњен мноштвом њених значења, слојевитошћу мисли, бујношћу осећања, креативношћу маште и фантазије, разноврсношћу мотива, чистотом и блиставошћу лиризма, свежином и изражајношћу језика, рафинираном структуром стиха и, изнад свега, жаром и могућностима да у све унесе младеначку енергију, љубав и отвореност према свему што га окружује и дотиче...

Најновија књига „Жива душа“ садржи три сонетна венца („Душо“, „Душак“ и „Поезија“) и још пет циклуса засебних, али врло кохерентних песама („Једначина“, „И дан-данас“, „Трноруж“, „Знаш ли?“ и „Даљина“). Ова збирка је вишеструко занимљива јер се у њој поезија оглашава у неколико слојева: присутна су сва ранија искуства овог песника, поновљене су многе теме и мотиви, средства изражавања и симболи, емотивне и мисаоне екпресије, али то има и чар неких новина. Ненад Грујичић о животу сада не говори тако лепршаво, у овој књизи нема раскалашних сањарења, лепршавих уздисаја и кликтања, али зато има тежине живота, има тврде реалности, има суочења са свим оним што је прошло, има дозивања успомена, има правих свођења рачуна и Еросових опекотина... Тога, чини ми се, у овој књизи има највише и то је њена лепота. Сведоче о томе сонетни венци „Душо“ и „Душак“, али и песма „Једначина љубави и смрти“, „Трноруж“, „Мелодија“, „Поетика“ и друге...
Има у тим песмама нечег од старог сјаја и жара са почетка песничке авантуре Ненада Грујичића, има посебне позлате духа и страсти, има истинског тражења и откровења, има горчине и прекора. Рекао бих да у неким од ових песама има згуснутог животног жара и пепела који узноси и у души изазива буру. Лепота тих песама избија из њихове зрелости са којом апострофирају животне страсти и сугеришу уверење да прави и велики живот човека, у његовом најширем значају, никад не престаје, већ стално мења своје облике и интензитете. У њима нема сензуалности, него заштите, опрости и љутина; има неке посебне бистрине у мислима, има оштрих резова, а изнад свега у њима доминира уверење да се свако сам бори за живот, да се свако сам у себи ствара...

(1999)