|
О Врвежу
Зилхад КЉУЧАНИН
Наслов Врвеж примјерен је овој збирци. Наслов, с једне стране, тачно фиксира координате тематског; а с друге, изведбено-формалног. Ову књигу, у ширем смислу, можемо назвати тематском. Истраживачки, њен поетски видокруг обухваћа један одређен слој људи, и људског у њима; једну, може се слободно рећи, класу људи у њеном егзистенцијалу. Та класа је онај сурогат социјалистичког друштва који живи у провинцији, или на периферији; народ ни градски ни сељачки, амалгам обадвога, „ни тамо ни овамо“. Импресивне су слике које нам Грујичић нуди о том свијету, гарниране примјереном етнопсихологијом. Ту обитавају слике: страћара, мансарди, скрпљених собичака, дјечјег пролива, искуханог веша, пијачних тезги, жена-прегачуља, абортуса, сватовских весеља... Мишљење инхерентно тим сликама гентилно је, по изворишту, и извориштем одређено. Монохроматски околиш једино пробија сјећање на завичај као посљедња свијетла визија у глави. Мада наде готово и нема. Грујичић о нади каже:
(...) Уздајмо се у ткане рите,
сиротињске мрве,
маске
и трикове.
Уздајмо се у порекло мајке,
њене крваве очи...
Уздајмо се у разврат сна. (...)
Ни сан, значи, није тај који нивелира, и он је изречен са ријечју (разврат) која и на дањем свјетлу нуђа највише тому човјеку. Циклус Бестиднице најуспјелији је у тому домену провинцијско, и периферијско, тематског. Циклус пјева о љубави, сполној љубави, јер је она овдје једини вид не само њежности, већ и начина живовања као бијега од околиша.
(1985)
Ранко РИСОЈЕВИЋ
У својим најбољим пјесмама, које претежу у Врвежу, Ненад Грујичић је успио да проговори својим гласом, својом нутрином, својом утробом, и да тај говор буде апсолутно резонантан са нашим читалачким осјећањем. То је спрега стварања и рецепције умјетничког дјела без које нема ни чаролије умјетности уопште. Грујичић врши своју инвентуру свакодневице, свега онога што је Хесе назвао „фељтонским добом“ а у коме се гушимо без наде да ћемо испливати. Грујичић својом поетиком говори да ћемо испливати тек ако сагледамо сав кал свакодневице којим смо окружени и у коме стојимо. Његови стихови су то сагледавање, то стварање једног свијета у коме ћемо угледати себе, као
у негативу, преломљеног кроз огледало суптилне ироније.
Као да се сусрећемо са новим Крлежиним дисциплусом који је проговорио својим гласом. Нема коначних истина, нема апсолутних дјела која би свакоме била све. У пјесми Књига Ненад Грујичић тај однос доводи до краја. Шта је коме књига? Једна, све, било која?! Може ли она да „бира читаоца“ или на крају пјеснику остаје да све то подвргне ироничном подсмијеху!
Управо пјесма којом се завршава Врвеж, Тихи ламент, представља коначан обрачун пјесника са свијетом лажних вриједности, у коме се он покушава снаћи, јер је у том свијету поезија, да се и сам послужим једном баналном успоредбом, као риба на суву. Шта је преостало пјеснику? Да проналази нове изражајне могућности прекрајајући језик. Оно што је урадио Ненад Грујичић у изванредној пјесми Кришом:
Ући у народ,
виркајући као утвара,
тамо-амо:
шта једе,
шта сања?
Разлистати латице истине,
запевати моћне песме,
оперушати лаж.
Громом обасјан,
изабран,
дању, ноћу тутњати о срећи,
с нокта одувати јаву.
У сребрно се небо дићи ко птић.
(1986)
Иван НЕГРИШОРАЦ
Грујичић је песник врло изразите поетичне конзистентности, но и песник склон извесним менама у оквиру почетног опредељења: приметно је, тако, непрестано стилско обогаћивање и напрезање језика, тематско-мотивско померање, као и измене акцената стављених на поједине сегменте тоналитета. При томе остало је трајно усмерење ове поезије на социјалним аспектима стварности, те се песнички чин сугерише као врста критичке речи намерене да се одреди према неким основним питањима друштва и свакодневице.
Једна од особености која Грујичића издваја из круга млађег песништва јесте и специфична прозирност његовог језика. Ако бисмо покушавали да контекстуализујемо те структурне аспекте његовог песништва онда бисмо то могли учинити уз позивање на скорија искуства неких песника, али и уз наглашавање измена које је Грујичић постепено уносио. Прва књига, Матерњи језик, тако, призивала би језичку непосредност Стевана Тонтића, истина лишену жестине и изазивачке грубости овог песника, да би се временом – а то бива јасно поготово у књизи Врвеж – та искуства померила ка сложенијим захватима што призивају у сећање радове Раше Ливаде, Симона Симоновића, Мирослава Максимовића и Душка Новаковића.
Не треба посебно наглашавати да је песник, при том, очувао препознатљивост и посебност сопственог рукописа, али вреди истаћи да ће се на линији таквог обогаћења језика, приметнијег у првом делу Врвежа (погледајмо само појаву нових; раном Грујичићу несвојствених, нешто слободнијих епитета: „хаварисане бабетине“, „соцреалистични камиони“, „килограмска љубав“, „јавни голубарник“, „литерарни кашаљ“ и сл.), појавити и текстови који спадају међу најбоља остварења овог песника. Но, у језичким слободама Грујичић заиста не иде предалеко: његове језичке игре, синтагме, метафоре, симболи, приче и сл. поседују врло чврсте кључеве за семантичко отварање текста. Језик овог песника, стога, врло је разборит, промишљен и јасно вођен, а томе разлоге ваља тражити и у тематским слојевима песничке структуре.
Да је то збиља тако сведочи и чињеница да се тематско усмерење Грујичићевих песама релативно лако може одредити. Песник, по правилу, јасно зна о чему пева. Он се не препушта асоцијативним ломовима основне тематске линије, он се од те линије не удаљује превише, а ако удаљавања има онда се оно доживљава као благо стилско проширивање простора које треба зачинити ситним – додуше, не и неважним – додацима. Наслов је нашег песника најчешће врло прецизна информација, он је упута читаоцу – често сасвим непосредна, понекад иронијом закриљена – којим смером кренути.
Те упуте не заводе на погрешан траг и готово без остатка усмеравају ка социјалним чиниоцима тематског потенцијала. Ако је у првој књизи, Матерњи језик, и било извесних елемената из другачијих сфера, својом другом и трећом збирком Грујичић недвосмислено прецизира како своја интересовања за одређени тип књижевне грађе, тако и дар разборитог односа према извесним проблемима свакодневице и друштвеног живота. Оно што, пак, изразитости критичке перцепције онемогућује свођење текста на сатиричну једносмерност, јесте опредељење песниково да се више поиграва језиком него темом, те пре можемо говорити о сатиричким потенцијама него о целовитој жанровској одређености.
Стога у песмама с лакоћом препознајемо поготке у разноврсне друштвене карактере (малограђански хедонизам, провинцијална свест, психологија завичајности, ћифтинска сумњичавост према духовним вредностима и сл.), но нема се утисак да је то примарни циљ поетске игре. Аутор најчешће проговара са тачке гледишта веома приближене менталитету који иронизује, а ређе говори с позиција просветљеног судије.
У оквиру свог критичко-поетског програма Грујичић користи тематски регистар који се не може оценити као претерано широк. Ангажман овог песника, при том, почива на иронијско-хуморној језичкој акцији. Песник преузима језичке белеге, уводи их у перспективу поетског субјекта (било да напросто приповеда у трећем лицу, било да се обраћа саговорнику, било да се исповеда), те таквим природним изрицањем/ исказивањем „властитог“ става уноси мотивску напетост која и сачињава основни механизам „оживљавања“ бића песме.
Један од бољих текстова у књизи, Обнов,а могао би послужити као ваљан пример за експликацију поменутог поступка. Већ при овлашној анализи уочићемо да се прозирност Грујичићевог певања исказује и кроз могућност врло прецизног дефинисања тематског оптерећења појединих строфа. (Парафраза се, тако, сама по себи намеће као критични поступак сасвим летимичан, без оне ознаке о њеној „јеретичности“.) У првој строфи дакле, песник евоцира слику прохујалог ашиковања „под пенџерима страћара“, да би у наредној оцртао савремену деформацију те изворне љубавне ситуације – сексуалност више није безазлени плач под прозорима, већ продаја тела на светској пијаци („Сад мамлази / за велике паре, / даљем Европе, / на коленима преламају / хаварисане бабетине“); Трећа строфа пак, вратиће у лирски фокус провинцијске слике где се, уз сан о привредном расту, буди и сан о далеком, великом свету, свету у коме се (а то је већ четврта строфа) бришу сећања на родни крај већ тиме што „ту не крчи севдалинка / у твом транзистору“. Мотивска напетост: ашиковање –продаја тела, провинција – велики свет, реалност – жељени светови биће тензиони костур ове песме, те уз неке занимљиве додатке на микроструктурном плану (види, на пример, стихове: „соцреалистички камиони / и дан-данас изливају / врели катран / на коприве и љубичице“), чине од песме Обнова једну од бољих Грујичићевих песама обележених критичким тоном.
Рекосмо већ да тематски регистар поезије у књизи „Врвеж' није претерано широк, но ти неколики рукавци – интима, сексуалност, завичај, породица, политика, малограђански дух, и сл. – стичу се, без остатка готово, у мотивском простору свакодневице. Тако овај песник своје певање открива не као потрагу за узвишеним смисловима, већ као раскривање уходаног механизма свакодневице: и друштвеног живота који лажне ликове нуде као оне праве. Узвишени смислови указују се тек као честице у једној прљавој игри коју социјална стварност покреће. Љубав није љубав већ је то огољена сексуалност (Обнова) песништво није узвишена делатност блиска боговима већ рад који се административним играма указује без друштвене осмишљености (Клима), чак ни „даљине више нису даљине“ (Раздаљине) а свеколика стварност ове поезије указује се кроз изглобљеност из основног лежишта!
(1985)
|
