О Вијадукту

Предраг Бјелошевић

У издању „Прометеја“ појавила нова књига Ненада Грујичића, „Вијадукт“. Ова по много чему необична књига сачињена је из три поеме: „Вијадукт“, „Покривање куће“ и „Жабар“. Ненад Грујичић обнавља у савременом српском пјесништву запостављен облик – поему, у којој се елементи лирске поезије преплићу са наративним. Са снажним животним изворима, ова несвакидашња књига доноси крајишки амбијент гдје се као топонимски епицентар јавља Гомјеница ( и не само она) натопљена круговима бурних слика и призора, који својим умјетничким дометом воде ка универзалној димензији рукописа. Три поеме чине неуобичајено кохерентну цјелину и дају књизи тематско-мотивску пуноћу и уједначеност. Исписане у ијекавском слободном стиху, поеме отварају особену љепоту читалачког доживљаја на плану фабуле и атмосфере, као и на фону богате лексике и њене урођене мелодиозности.
Прва поема у књизи, „Вијадукт', за мотив је узела атмосферу грађења асфалтног пута од Приједора до рудника Томашица у периоду од 1962. до 1967. године. Насликани су живи ликови обичног свијета, радника, мајстора, рибара, гастарбајтера, пијаница, картароша, швалера, жена, локаних мудраца, али и одасвуд, из балканских простора, пристиглих шофера и намерника у Гомјеницу, у нови простор загребачког предузећа „Вијадукт“ које је за ту прилику саградило десетак великих барака за становање. Поема је на махове оплемењена призорима из природе, сликама из циклуса и смјена годишњих доба, у тачкама додира социјалног амбијента и непатвореног околиша. Композиција ове пјесничке творевине заснована је на симултаном развијању фабуле чији се дјелови повезују и асоцијативним путем. Поема има шеснаест цјелина које се, одреда, завршавају насловима чувених севдалинки: Колико је Приједор Поље, Низ поље иду бабо сејмени, Снијег паде на бехар, на воће, Ах, мерака у вечери ране, Тамна ноћи, тамна ли си, Ој, дјевојко ђинђо моја ... Тиме је поема добила важну душевну компоненету поднебља, чиме је цијела творевина повезана у својеврсне рефрене умјетничког смисла.
Поема „Покривање куће“ слика древни ритуал покривања „шљемена“ новог дома. Богатог језика, ова поема је сложена лирска творевина коју повремено пресијецају десетерачки двостихови ојкачког народног блага. Композиција ове поеме заснована је на фабули која црпи свој ток из природне драмске ситуације развијене на непосредним лирским исказима. У атмосфери животног позоришта, пјесник слика упечатљиве призоре пуне звукова и свјетла у приношењу, из руке у руку, црјепова за нови кров, те широку лепезу комшијских и родбинских дарова, разноврсне хране и мириса, крајишког ића и пића. Све је насликано у ватромету бујне лексике која се пресијава у новим значењима и звуцима. Главну нит поеме чини старо козарско коло и агонска снага пјевача у њему, пјевача који се мегдански надгорњавају у стварању и допјевавању духовитих и барапских, али и лирских и сјетних двостихова. Попут античких хорова, овдје се витешки натпјевавају анонимни људи са својим поетским и музичким талентима. Локална тема покривања куће подигнута је на универзални ниво, а на махове дата јој је и митолошка димензија. Драгоцјен је увид Бранка Брђанина Бајовића: „Поема Покривање куће поново показује да најбоље стихове Ненада Грујичића обиљежава аутентична завичајна тема и лексика; предачке семантика и српски доњи камен. Овим је, заиста, покривена кућа поезије.“
Трећа поема „Жабар“, сачињена из једанаест дијелова, доноси интимни свијет младог лирског јунака и његовог оца који ноћу у шумским барама карбитном лампом лови жабе. Начин на који пјесник предочава оца, „који је већ сам по себи личност из поезије, најбоље се види у овој поеми, гдје је отац дат у наизглед понижавајућем послу хватања жаба, он који је пјевач над пјевачима, мајстор над мајсторима“ (Р. Рисојевић). Али несмириви јунак дионизијских животних привилегија и авантура, отац добија ауру изабраног бића од неба, постаје готово митска фигура спуштена у голи живот у пуној својој племенитости, у оној узвишености која твори чисто умјетничко дело. „Одједном читалац осјећа вријеме, простор и поетски субјект као оличење поетичког обрасца до којег се може доћи“, како је записао Р. Рисојевић, „само дугим пјесничким дрилом“ и, притом, чићшењем духа од апстрактних фраза и конвенција, заборављањем свега артифицијелног и школски наученог. Зато вриједи још једном цитирати Ранка Рисојевића: „Ненаду Грујичићу је то изванредно успјело, кроз њега свијет се пјева сâм, свијет дјетињства, оца, мајке, земље и матерњег језика.“

(2011)

Ирена Бера

Пишући три поеме које ће касније окупити у једној књизи под заједничким насловом Вијадукт (нл. виае-дуцтус – мост изнад долине, пута, баровитог мјеста и сл.), Ненад Грујичић је несвјесно градио мост између прошлости и садашњости, успомена и живих слика свакодневице, Мајке (завичаја) и Помајке (прекодринске дојиље). Сваким наредним стихом слагао је камен по камен и тако подигао ћуприју богатом сплету боја, звукова, људи крајишког краја, ћуприју која и сад одољева зубу времена, јер су на њеној страни душа и корак поткозарског човјека. Дакле, Вијадукт је много више од предузећа чији је један од циљева био градња асфалтног пута од Приједора до рудника Томашица. То је мост, вјечно будни стражар, који извијен над Гомјеницом одржава буднима снове крајишког Дјечака.
Какав год био крај из којег потичемо, богат, плодан, раскошан у својој природи, или сув, каменит, непријатељски настројен, кад одемо из њега чезнемо за њим као ратник без руке кад схвати да је неповратно ишчезао дио њега и да губитак ништа не може да надокнади. Многи писци нашег поднебља били су везани за крај из којег потичу. Сви добро знамо колико је Бора Станковић био везан за Врање, Петар Кочић за Змијање, Бранко Ћопић за Хашане и Грмеч. Тако је и пјесник Драган Колунџија остао заувијек везан за Козару и родно село Водичево, иако је већину живота провео у Београду. Тако је и Ненад Грујичић, упркос честим селидбама и животу у Новом Саду, остао душом везан и срцем вјеран Гомјеници и Приједору. Свуда прођи, својој кући дођи, не каже залуд народ наш.
Свака од три поеме и пјесма је и прича за себе. Прва описује наоко сасвим обичан догађај, градњу асфалтног пута од Приједора до рудника Томашица од стране загребачког предузећа Вијадукт у распону од пет година (1962 – 1967). Међутим, тај догађај је све само не обичан, јер он уноси различите промјене не само у природу и околину, већ понире и у саму душу поткозарског човјека. Друга поема осликава обичаје људи Поткозарја. Покривање куће све их окупља на једном мјесту у којем блиста пјесма и ори се радост. Трећа поема је лична импресија, скица из породичног живота у којој је најсвјетлија тачка отац. Отац је, иначе, спона која све три поеме веже у једну цјелину. Он је Дјечаков узор, најдубља инспирација и најведрија успомена. Иако су све три различите ове поеме на сличан начин одзвањају бурним осјећањима и прште мноштвом најразличитијих портрета и њихових судбина.
Захваљујући Дјечаку са ликом Че Геваре на мајици, његовом будном оку и истанчаном слуху сусрећемо се са изразито оригиналним ликовима. Мушки ликови су доминантнији. То су радници на врелој цести, алкохолни чучолози, картароши – преваранти, наивна сиротиња, несрећни мотористи, баксузни карташи, заљубљеници у фудбал, ракијољупци, налик на Кочићевог Симеуна ђака. Женски ликови су у сјенци, али ипак неки од њих својом страшћу и необузданошћу успјевају да замагле природну надмоћ мушкарца, као нпр. Љепосава која попут Амазонке јуриша на мужа с ножем у руци, а још више лијепа Ленка Охриђанка која из љубоморе живу соду сасипа мужу у очи и одлази на робију.
Дјечаков свијет читалац доживљава свим чулима. Којим год правцем да крене дочекају га слике, мириси и звуци Гомјенице, Приједора, Козаре, па и даље, читаве Крајине. У мрежу око захвати рудник, црвену прашину, машине – звијери које глођу гола брда, рањеног коња, босоногу дјецу, поткозарске шљивике, оца који прави буре за буретом... У ушима одјекну Дорси на касетофону, помијешају се са разговорима припитих комшија, рођака, пријатеља, звуком Ћире, навијањем за фудбалску репрезентацију Југославије, пуцњавом, пјесмом, колом, ојкачом, жабљим крекетом... А до носа стигну мириси прасетине, љеваче, мекуше, паприке, курузе, кајмака, сира, купуса, погаче, јагњетине, салате, лука... Непце зашкакиља ракија-брља, ракија-сеја, ракија-мајка. Са свих страна зажубори језик Гомјенице, Пискавице, Стригове, Црне Долине, Чиркин-поља, Кнежице... У заносу пропјева грло Дрљача, Ољача, Пувача, Јелача, Гарача, Срнача, Сувача, Ребрача, Кувача, Ујача...
Интересантан је и начин на који је аутор међу своје стихове уткао стихове народу већ познате, у народу пјеване. Ти су стихови штампани нарочитим словима, нпр. стих севдалинке:

Снијег паде на бехар, на воће...

Или стих ојкаче:

...Кућо моја багремова прућа,
попиће те баја до сванућа...

Ови стихови, као и они њима слични, без проблема су се уклопили у поеме, јер су и они једно од огледала духа и ћуди крајишког човјека, склоног најтанинијим осјећањима, али и наглим обртима духовног стања.
Отац никад не проба жабљи батак и оде путем којим ћемо сви, путем вјечности. Отац оде, али оста успомена, и ојкача, и козарско коло, и љепота поткозараских шљивика, и оста Вијадукт – На Гомјеници ћуприја, да

укаже се
у једној јединој ријечи,
заустави у грлу,
позлати и вјенча
с пјесмом над пјесмама.

Драгољуб Стојадиновић

Вија-дукт. Чудна, необична реч. И није наша. Тврда је, одсечна, латинска (виа дуцтус = пут + вођење), неприкосоновена и – сама. У српском језику то „вија“ као да сија, као да се извија, као да је дуга чивија, али не вијуга, него онако право негде напред хоће, с вијадуктом, реско и жестоко, с наглашеном динамиком да се забија и – над нечим надвија. А онда – „дукт“ тврдо, завршно, беспоговорно. Све је заустављено, нема даље, закопчано неким петент-дугметом. Пукне „кт“ и остави празнину за собом. Наредна реч мора мало да се удаљи од ове која пуца или штуца тим својим окончањем између два цактава праска. Оба гласа, и „к“ и „т“, што се додирују и штекћу једно крај другог без паузе, као да пуцкају тим додиром, у неспојивом споју, и штрецају двема одвојеним кратким прскалицама.
Вијадукт наоко није поетска реч као што то није ни, на пример, продукт. Вијадукт јесте продукт нашег здраворазумског „два и два су четири“, плод стварности, нешто логично, израчунато, високо, чак елегантно раскриљено преко котлине, као кад летне галеб из маште и заледи свој траг; ту се вијадукт раскрили.
Али овде је реч о предузећу, о фирми, о оној групи људи која вијадукт прави, која господари његовим поетским изгледом на непоетској речи која из неког разлога хоће намерно да га промовише и именује. Предузеће – и то из Загреба. Стигло у крајишку, српску пустолину, још далеких, прошловековних, шесдесетих година, дуктовано, да пут постави и да га у недођин управи.
Пола имена вијадукт – поезија, друга половина – њена негација. Силнија негација него поетика. И, ето, ту је легла, ту се на неки свој загонетан начин протегла, од тог изазова хоће да живи, на тој дисхармонији хоће да раскрили свој поетски лет и да тако начини ризични, изазовни прелет ова Грујичићева најновија књига.
Вијадукт је однео и разнео народ, Грујичић га вратио. Је ли ту тајна мисао аутора или само поетска промисао. Да се зна, да се насликано памти. Све је овде велики поетски дар (и –панађур). Као да је у стубове вијадукта уклесан и лиже их, подмазује, пали и кад народа више нема и кад га „не мере бити“.
Ово је пезија бивања, живовања, виђевања, лексичких шаренгаћа, крајишких опасача и ојкача, слава и гозби, коцкања и умирања, љубави и игара, беса и вреса, и – трајања. Све се ту сакупило, све у вир песме уметнуло, све у блиц-криг речи савило, све оплеменило, од пролазности очистило, у памћење ускопистило и траје и лаје, и у инат – не нестаје.
Неће да каже шта га чупа из недара памћења, из детињих снова и виђења. Бивања га утемељују, бране и хране од вијадуктованих преса и пртина помоћу којих је пребачен, како то код нас нажалост често бива, са прага бивања, преко прага памћења – да као сваки епос подсећа да траје и – не нестаје.
Вијадукт није само симбол. Симбол назначује, открива, упућује на нешто, везује, повезује ствари, предмете, појаве, личности, догађаје. Он уноси асоцијативну слободу међу њима, спирит, могућност да се у некој тачки споје или додирују или зближавају. Симбол је ширина, он је све и не мора да буде ништа. Кажеш симбол и као да си рекао човек. Какав, који, на кога личи, шта га чини да се из чопора разликује?
Вијадукт јесте симбол, али је овде, у овој књизи, пре свега и изнад свега знак, печат, тачка сугреба чак. Да, да, сугреба. Шта је сугреб? Место на које кад станете наилази болест, невоља, несрећа, зачаран неки простор који наш народ избегава, обележава, пази на њега, обилази га и страши се, прави од њега плашило, легенду. То је сугреб.
И, сад, зашто сугреб, зашто знак, печат, нешто што је важно, одсудно, пресудно, усудно. У овој књизи сем тога што је насловљена том речју, ничега нема што је његова слика и прилика. Вијадукт је ту ствáран само на корицама књиге, леп, примамљив с многим луковима и као нека геометријски уприличена, каменита стонога пружа се правим, равним леђима окренут небу преко неке дубодолине да споји две стране неког крајолика. Рекао сам, о вијадукту у књизи нема ни речи.
Али, то није баш сасвим тако. Ту се, у фусноти, на првој страни, испод наслова ВИЈАДУКТ, вели да је то фирма из Загреба, не мост, него фирма која је шесдесетих година прошлога века правила асфалтни пут у том крајишком крају, песниковом другом или првом завичају. Ако гледате где је песник рођен, то није први његов завичај. Али ако читате ову књигу видимо да јесте. Дакле фирма, дошла, била и отишла. Име остало, народ нестао.
Песник је у три поеме ове књиге („Вијадукт“, „Покривање куће“, „Жабар“) насликао тај нестали, свој свет. Вратио се чак тамо далеко, у времену, да евоцира детињство, и баш у та времена кад је фирма Вијадукт из Загреба правила тај пут, у том његовом крају. И тај живот, непатворени, крајишки тврд, „сиров“, као у некој поетској вршалици песник заграбио и суљнуо њим у ову поетичку сваштарницу, као на каквом вашару.
Хрупнуо чупав и зачудан тај живот, као страшило у наш данашњи поетски тренутак, кад песма све то неће, него сусреће неке безличне теме и људе, завезује пластику замки око човека где зуји метафизичка апстракција усамљености. Та тзв. поезија главиња некакву изгубљеност, вуче за собом неке речи, што празније и прозније то постмодерније, и оставља празан и пуст траг за собом. Као да се у овом времену загубила и обезличила код неких. Нити се чуди ичему, нити се забезекнула ичим. А зачудити се и забезекнути јесте драма, покрет, доживљај, живот. То се просто данас загасило у књижевности, као осећај, као ритам, као мелодика, као поетска слика и прилика. Можда је наше време заслужило такав беживотни говор. Отуда му се, можда, наш песник на свој начин, особен, супротстваља и руга.
И, ето, две загонетке, прве две кад је ова књига у питању. А има их, иаоко је књига релативно обимом невелика, колико год умете да видите и откријете. Загребачка фирма, а онда још вијадукт у крају у коме више тога народа и нема. Зар вам се не чини да је овим разапета голема асоцијативна пређа што нас лови у замку историје и страдања? Пазите, вијадукт у крајишким пределима је најавио узурпатора, као што је мост на Дрини утемељио окупатора. Можда га чак, да будемо разборити, није најавио, него само накнадним догађајима означио, обележио као место сугреба, као судбину, као околиш, као ону „кућу на друму“ Танасија Младеновића, или „кућу на сред друма “ Васка Попе, као напетост по природи ствари, па тиме и опасност , и неизвесност, и драму.
Тај свет који се враћа, који се тражи, који се намеће у памћењу, завичајном, неће директно, али хоће поетским посредством да каже, и не само да каже, него да изврши одређени завет, жал, како хоћете, за једним светом који је нестао, протеран, уништен, пошто ми је тај вијадукт, обмањујући га тетошењем, у самој ствари утро пут без повратка.
Али варате се ако помислите да ова поезија хоће ту. Она неће да се меша у историјске и дневно-политичке послове. Никако и ничим. Она је изнад тога. Надвремена, а у времену. Она слика видљиво и невидљиво, и то чини веома вешто и зналачки. Свеједно што тај свет нахрупљује у гомилама и поворкама пред нашим очима. Песник га слика помоћу детаља, малих знакова и призора, скраћених одлика, осмуђених прилика, многих анонимних ликова и њихових у лету ухваћених трагова, кроз посао, опстанак, доколицу, играње, певање и картање, кроз изнуђена и „курентна“ радничка занимања, женидбе, удадбе па и смрти. Тако стигне и вест да се тај и тај („млинар Урош“) утопио у реци, како то већ бива, како је суђено у свакодневном битисању. И много тога још.
Само, тог света више нема. И ту се ми за све ово везујемо и у свему томе морамо, како знамо и умемо, да се сналазимо. Тог света нема. А бивао је, и видећете кад књигу прочитате какав је сликовит и наочит и радан и полетан и питорескан тај свет. Са природним вековним правом да такав буде и без вијадукта и с њим. Али је нестао. И нестаће сваки ако се око нових вијадуката, данашњих, нападних, других и другачије названих вијадуктова, овај народ не опасуљи и на прави, другачији начин од зла не одбрани. А то, понављам, казује контекст, а не ова поезија, далеко од ње независан контекст у коме је она, та поезија, принуђена, кажњена чак, да живи, и бива, и траје, и пева.
А нешто, опет, утемељује, и не само што утемељује, него инспирише и са собом барабари овај Грујичићев крајишки тренутак и говор. То су у поемама на моменте уграђене крајишке песме ојкаче, доскочице, розгаче, поскочице, потресалице, ојкани и ојкалице, грохоталице, викалице и ругалице никле током векова – да маме, показују, сликају драму живота. И не само оне. Већ и, додајмо и то, свака песма у насловној поеми „Вијадукт“ неким севдалинским стихом завршава, означавајући и тако босански крајишки абијент. Поетско се меша, равна, једно из другога извире, једно друго храбри и, што је најважније, слаже и меша у бескрају времена и судбина.
Песник је књигу исписао језиком сликовитим, свежим, речитим, архаично звучним и сочним, шаренолико бучним, какав нисмо често сретали на нашој данашњој песничкој сцени. Можда овакав, колико знам, никад. Тај језик тражи посебну причу.
Песник се у овим поемама са народом повезује, из њега ниче, њему се обраћа и враћа, и с њим бива и постаје - народан. Свеједно што тог народа ни тамо ни у нашем савременом модерном певању више нема (паланка, вели умни Радомир Константиновић, превиђајући да је она пре Фема Фемић, него Љубомир Мицић), али ће га на овај начин, кад тад, и тамо и овде, и свуда, ипак бити. Ова поезија показује да је запамћен тај народ и да је због тога, као што је то било одувек, кад га мит узме у наручје, неуништив. Наш народ вели – даће Бог, свеједно што до сада, кад смо ми у питању, и није било нарочите дарежљивости. Елем, даће Бог!

(2011)

Александра Мариловић

„Колико је Приједор поље дуго, широко“ показује и нова књига Вијадукт Ненада Грујичића. Богато је живим сликама Гомјенице и Приједора, Поткозарја и Крајине, ово дјело сачињено из три поеме (Вијадукт, Покривање куће, Жабар), које се међусобно надопуњавају и чине заједничку цјелину. Оно трепери живим звуком како севдалинки и ојкача, тако и ударима чекића, звиждуцима и љубавним уздасима, али и рок-звуком Дорса са Дјечаковог касетофона. Овдје се сваки догађај поздравља пјесмом и отпоздравља мирисима дуња.
Поема је увијек подесан жанр за исказивање личних импресија и лирске наративности. Свега онога што не може стати у скучену форму бистре лирске поезије, која је увијек више импулс, трзај на живот и осјећај, него шире излагање. Поема, као врста књижевног дјела епско-лирског карактера је до данас остала недовољно одређена, јер садржи карактеристике сва три књижевна рода: лирике, епике, драме. Примјећена је извјесна драматичност поеме која би се свакако могла и препричати, али и на сцени извести. Можда чак претворити у прозно дјело, јер врви догађајима и призорима.
Аутор је „из хумуса“ дјетињства успио васкрснути како живот Приједора и околине, тако и људи, карактера који су лутали „љутом мјесечином над Крајином“. Поемом лутају радници-сезонци и пијанице, картароши богати прстењем са дугачким ноктом на задњем прсту, локалне љепотице и посестриме завичаја. Књига је умјешена лириком и наративношћу, а зачињена ијекавицом коју аутор настањен у новој средини одавно више не употребљава, али јој се понекад често враћа.
Чим отворимо корице, пред нама се указују богати и живи пејзажи. Истрчава пуштена кезмад, гракћу вране изнад главе, а „Козара бриди у сисама облака негдањег мора“. Неупућеног читаоца збуниће бројни локализми и дијалектизми ушивени у поеме (жага, блања, љевача). Стих је слободан, препуштен сјећањима родног краја – да га носе својим током. Но, стара је истина да љепота књижевне ријечи никад није сама по себи сврха. Циљ књиге је да се у бијеле њиве папира засије и овјековјечи сјеме поткозарских шљивика, те да читав крај са оцем одавно утонулим у дубоки сан проклија и оживи из сјемена живе ријечи.
Босонога дјеца са ранама на асфалту подсјећају на ону исту дјецу из приче „Краљевска и царска говеда“ Х. Кикића, гдје су сиротињска дјеца за вријеме Другог свјетског рата била приморана да стотине километара гоне говеда која су војне власти одузеле од народа.
Оно што чини изузетну вриједност дјела јесу забиљежени народни обичаји који дају како „каталог“ јела овога краја, тако микро-историју, живот обичног човјека и прије свега крајишки обичај покривања куће у истооименој поеми. Све пршти животом: гастабајтерске паре, пиштољ из појаса, вјенчани прстен све до златног очњака, све се улаже у карте и ризик. Ријечни духови живе под воденичким каменом, а невјера се сурово кажњава. „На очевид неба и земље“ овдје се јавља будућност која ниче с првим цестама и црвеним крововима кућа. Виче се и пјева из грла са вјечито дигнутом у свод ракијом-мајком. „Смијех покрива мили бол“ и нико и ништа не може да разгони ојкачу. Ако нема хљеба, мијеси се коло и здрав смијех у жагору.
Жабар, уједно и последња цјелина књиге, сачињена је од личних пишчевих импресија, сјећања на многопомињаног оца и већ раније у збирци И отац и мати. Ово је свакако и најуспјелија лирска цјелина украшена сликама , набијена емоцијама. Чак би се неке цјелине могле издвојити као потпуно засебна лирска творевина, на примјер:

Има ријечи
Које нису само ријечи.
Рећи жабар моме оцу,
У крају гдје јата
Риба цвјетају
Као сазвјежђа на земљи,
Значило је убити га
У срцу,
Натјерати бруку
У нос
Као олују с планине
У цваст...

Композиција књиге је пажљиво рађена, тако да је први дио посвећен опису Приједора и његовог човјека. Други дио сав у граји, пјесми и животу. Читалац скоро може да чује звукове живота у сваком стиху. Трећи дио посвећен је сјени оца Драшка, коме је посвећена и Грујичићева антологијска књига „Ојкача“. Овдје се ставља тачка на поему...
Приједор је и данас тамо гдје је накад био, а Италија и даље једе жабе. И:

Биће нове дјеце,
Вреле супе и живота,
Биће шећера и соли, прољећа и зиме,
Биће радосница и љутица суза,
И одлазака у свијет биће
И повратака у Приједор биће..

(2011)

Иван Деспотовић

У књизи „Вијадукт“ налазе се три поеме Ненада Грујичића, писане у ијекавском слободном стиху, са много шароликих детаља што резимирају песниково детињство у Босни и исечке стварног света у ком се оно одвија. Зрели, познати песник Ненад Грујичић сједињује свој садашњи поглед на тај минули свет са сећањем детета, младог себе, чарима почетка живота. Свет родитеља и детињства је битан мотив песниковог опуса. Оно што, међутим., блиско повезује с ранијим збиркама појединачно већ објављене поеме „Вијадукт“, „Покривање куће“ и „Жабар“, јесте друштвени миље приказан у овим стиховима, због чега су понеке песме у поеми на граници дотицаја лирике и кратке приче. Тако и не чуди што су се три поеме нашле у једнини, у корицама.
Вијадукт је иначе топоним назван по загребачком предузећу, које је 1962. године у средишњем делу Гомјенице градило асфалтни пут од Приједора до нововотореног рудника Томашица. Истоимена поема заснована је између осталог и на контрасту. „У мирисне годове Гомјенице/ хрупио загребачки Вијадукт / предузеће за асфалт и бетон. / Велико спремање Потркозарја.“ Свет приказан овде је традиционалан, патријархалан.
Саша Радојчић је у једној анализи поезије Ненада Грујичића написао да заузимање „инфантилне“ позиције у појединим песмама омогућава песнику да нагласи изопаченост идеолошке стварности која се уплела у традиционални, патријархални свет и деформисала га у лик новопримитивне руралности. Рекао бих да је то један од контраста и у поеми „Вијадукт“. Мада она пре свега има благи призвук елегијског, како по темама, тако и по форми. На крају сваког певања налази се по један стих из севдалинке. Горња песма илустрација је тог стиха или је он илустрација песме. Попут диптиха у сликарству (слике из два платна), овде имамо диптих у песничкој слици. На пример, ту где се описује како је Македонка Ленка, жена Вангелова, из љубоморе ослепела мужа живом содом – стих из севдалинке гласи: „Ој дјевојко, ђинђо моја“. Поема се завршава потанко дочараном атмосфером фудбалске утакмице на Светском првенсту 1962. године: „Југославија креће са центра/ Ох, шта с лоптом ради Шекуларац“, а стих севдалинке каже: „Босно моја, дивна, мила, лијепа, гиздава“.
Као у причама Бранка Ћопића, кроз ове стихове одзвања везаност за родни предео, детињство, његове људе, комшије, рођаке, Поред тога, то је поема чији је завичај једно градилиште, енергија стварног живота. Сетимо се других песника који су се надахњивали градилиштима, као на пример Бранислав Петровић.
Затим следи поема „Покривање куће“, лирска прича у стиху обилатом реалистичким детаљима (склапање крова, играње кола, гурманлуци) Епифанијоини обичних људи, Ненад Грујичић даје хомеровски призвук поеми, који у светлу чисте лирике изгледа и хумористички. С једне стране „На очевид неба и земље, подиже се ново шљеме“, а утом: „Ево Момчило Бањац из Орловаче / донио пешкир од седам метара / краја му нема. // А убрус ни до лакта.“
Значај подизања куће као метафоре породице и живота, у митско архетипском свету села, илуструју дарови што их ликови лирске скаске приносе домаћину који се кући. Призвук високе бурлеске, настао узвишеном интерпретацијом тривијалних ствари, распршује се при крају, пропраћен аутентичним стиховима ојкача. Ненад Грујичић описује како се коло разметава као „змијолики рукопис тела“. Ова синтагма најбоље илуструје читаву поему. Ту су фотографска запажања, налик каквом лирском албуму; тако су у колу: „гласови сложени као датуми у календару“, „дјеца наново рођена“, дјечја усхићења тим слављем. Тако овај песнички текст постаје једно живо сећање, стварност потврђена фикцијом, живот који својим чудним путевима илуструје стихове народних песама.
У трећој поеми, „Жабар“, која започиње стиховима „Има ријечи које нису само ријечи“, песник, то јест лирски субјект – дете – описује како нико није смео рећи „жабар“ његовом оцу. А поема се управо тако зове, катарзично – „Жабар“. Поема већ у наслову казује оно што се није смело рећи, садашњом интуицијом осветљава некадашњу замагљену стварност. То је прича о животу и у њега дискретно уплетеној смрти – отац гине павши са мотора и читава песма постаје успомена.
Душица Потић је тумачећи лик оца и мајке у поезији Ненада Грујичића написала да отац симболизује праисконски принцип материјалности (као у једној сасвим другачијој поеми „Каца“), док мати отвара пут фантастичној димензији постојања. Рекао бих да се у поеми „Жабар“, премда говори управо о оцу који лови и тргује жабама, мешају светови оца и мајке.
У ноћном лову жаба свет поприма изглед свеколике фантастике, танане интуиције, као да се овом лирском причом описује настајање песника, лирски портрет уметника у младости. Лов је рационална, занатска ствар, која се одвија у једној ирационалој, песничкој, детињој стварности. Но, на крају поеме и књиге, та стварност није само детиња, већ универзална, управо лирска: „Нека бехарају жабе у ноћима / и нека њихов занос / са лавежом далеких паса / разлијеже се по крајишким / долама и брдима / у пустим сновима и душама... / на овоме свијету што и јесте и није“. У релативно малом броју стихова, који су необично сажети, некад чак правећи хаику-слике, преплели су се живот и смрт, стварност и машта, садашњост и успомена, због чега је ова поема право оличење лирског, оно шта све јесте лирика и шта може да буде.
Треба истаћи, на равни песничког језика – мелодиозност и ритмичност стиха, иако слободног. Нема непотребних опкорачења, чисто графичког сецкања стихова, сваки је природна целина за себе. Разноврсна крајишка лексика доприноси реалистичности онога што се у овим стиховима дешава, понекад идући ка натурализму. Стих Ненада Грујичића, попут вијадукта, моста изнад долина, побрежја, уравнотежује и повезује различите аспекте стварности, правећи од њих лирске детаље и, напослетку, лирско-епску слику.

(2011)

Валентина Милачић

Нова књига пјесника Ненада Грујичића, „Вијадукт“, исписана је ијекавским изговором у слободном стиху. Ово не наглашавамо тек тако, јер пјесник, осим првих двију књига пјесама (Матерњеи језик и Линије на длану) исписаних у ијекавском изговору, практично све рукописе (а има их скоро тридесет) донио је у екавици. Ту се осим на пјесничке књиге мисли и на његова прозна, драмска, есејистичка, критичка и полемичка дјела. Ова књига је исписана ијекавском варијантом с обзиром да предочава крајишки животни и језички миље тога простора, али је везана и за период дјетињства у којем је доминирао такав изговор. Честе породичне селидбе условиле су да Дјечак мијења и као човјек, и касније као пјесник и писац, начин изговора.
Ненад Грујичић подједнако пише и везан стих, влада различитим пјесничким облицима и формама (сонет, сонетни вијенац, терцина, катрен, сестина лирика, дистих, малајски пантум). Његови тематско-мотивски свјетови су различити, сложени и непредвидиви. Књижевна критика га је из свих ових ралога назвала пјесником разлике.
Књига трију поема „Вијадукт“ израња жубором исконских животних врлина окупљених на огњишту гомјеничког краја. То су „знакови поред пута узбуркани „годовима дјетињства“, родитељски, праотачки, у колу три поеме, са распјеваним порукама севдалинки, па срчаном брујношћу ојкача и музиком Дорса из присјенка младости. Ти знакови лирски извијају поеме у догађаје које је осјетила тинејџерска душа Дјечака.
Откуд толико сјећања, на који начин их је пјесник клесао и памтио?! Намеће се мисао о изузетној суптилности усменог памћења, о детективском проницању у срж свјетовно-духовног битисања кроз вријеме које је прошло. Дјечакове очи су биљежиле живот у матрицама жила куцавица, са сузама и радошћу, са кућног прага и с пута.
Прва поема од „чуда из дјетињства“ јесте Вијадукт. По њој је и названа књига. Дјечак указује на космичку ерупцију ужарених радничких дамара на земљи. Нижу се животни догађаји, наруралистички снажне слике и прилике мушкараца, жена и дјеце, а у филмској јурњави за обичним појавама и стварима у животу. Симбол Вијадукта су, поред осталог, руке, руке које спајајау, симбол стварања, давања, одласка и доласка; заоставштина гомјеничког крајолика између неба и земље, прошлости и садашњости, Војводине и Крајине. И даље још, вијадукт сеже до познате севдалинке коју почетним њеним стихом пјесник инкорпорира у поему већ на на крају прве од шеснаест целина: Колико се Приједор поље дуго, широко... Свака од ових поетских цјелина завршава се иницијалним знаком познатих севдалинки: Низ поље иду, бабо, сејмени, Снијег паде на бехар на воће, Дјевојка соколу зулум учинила, Ах, мерака у вечери ране, Босно мој дивна, мила, лијепа, гиздава...
У овој поеми пјесник је прецизно одређује амбијент и атмосферу у „Бецнеровом гају“ гдје је стотине сезонаца захркало Поткозарјем“, у времену где је „братство јединству мјера и усуд“, у врбацима у дечјој игри „каубоја и индијанаца“, у варању и љубомори партнера у браковима придошлих одасвуд из Југе у гомјенички Вијадукт, у кушању коцкарске среће сезонских радника „Илије и Меје“ са „картом које нема“ у рукама преваранта, у шљаги, ајнцу и покеру, у игри невидљиве куглице теста са три шкатуље, у карикатуралним властодржачким умишљеностима „чувара Шпире што разгони дјецу, гађа их чеповима“, не дâ да уђу у бараку и виде први телевизор у крају, гдје се судбоносно приказује утакмица свјетског првенства у фудбалу Југославија-Уругвај 1962. године, гдје пјесник набраја комплетан тим репезентације у којој Шекуларац дриблинзима из снова очарава дјечицу пред црно-бјелим екраном у препуној „упуваној“ радничкој мензи с повицима навијања. Ова поема има документарни карактер употребљен у умјетничке сврхе. Као таква могла би послужити и социолозима и политиколозима да доврхуне своја знања о прохујалом Титовом времену и његовим амбиваленцијама. Пјесник на духовит, каткад ироничан и гротескан начин, али увијек у славу постојања, опјева мравињаак живота, богатог језика и снажних слика. Та одлика пјевања постоји у и његовима ранијим књигама (Врвеж, Царска намигуша, Јадац).
Друга поема је манифестног назива, Покривање куће, са карактерним и менатлитетским описима крајишких душа, мушких и женских, братских и сестринских. Цријепови из руке у руку иду у вис и подижу у граји читаоца на кров гомјеничког свода. „Капају звијежђа с окићеног оца“, најславнији је стих, микро-поема у поеми самој, у пјеснику ушивена, у крвна зрнца удомљена најдарнијим пјевом љубави, љубављу сина према оцу, крепком „викалу“ на крову, на новом шљемену, на порубима срећног дјетињства.
Покривање куће одређује лијескова грана на коју се стављају пешкири, кошуље, чарапе и други дарови комшија и родбине одасвуд. Отац-викало „вијори с даровима“ и уз ракију набраја све шта је ко донио, набраја и увеличава, јер кућу покрива „Митар Шиљег из Гомјенице!“, „помого му Господ Бог, родила пшеница бјелица и ситна дејчица“.
Викало до хиперболе подиже вриједност дарова: „Момчило донио пешкир од седам метара, краја му нема...а убрус ни до лакта.“ Зачиње се уз пуне столове хране и пића старо козарско коло, „ускачу кумови и куме“ , „укрштају се руке“, „бабе се мијешају са цурама“: Јаој моја шездесет и која, нит“ и“ бројим нит“ се млађе бојим; Нема кола до мене сокола, ни играња до мога пјевања.
Пјесник посједује дар божјег чеда, отјеловљује у матерњем језику живу кућу која као у сну ниче на очиглед свих пристних. Уз коло и у колу тријумфује ојкача, „сјемењача, корјењача, калемача, матерњача“, пјесма над пјесмама крајишка. Но, „ништа не разгони ојкачу“,„биће шећера и соли...и одлазака у свијет биће и повратака у Приједор биће.“ Никад краја ритуалу ојкања, „јер биће свега, само наске неће, ко ће са мном, нека одма“ креће.“
Пјесник путује крововима отимајући се за слике и призоре што сласно гласају се са већ покривених стреха. Поклонима ишчезлим из успомена оживљавају тканице, стара ракија што „девет језика говори“, пите ковртуше, звркуше, мекуше... Ох, колико радости у сјенци пешкира, у покрету кошуље што се лелуја у поворци стихова митског „викала“, врсног пјевача и надалеко чувеног мајстора у Порткозарју.
Ова поема увјерљиво слика риједак обичај на Балкану, а увријежен код Срба Крајишника. Грујичић је распјевао све што се миче и не миче, он има орфејску снагу хипнотисања и оживљавања ствари и појава. Пјесник је до максимума развио лепезу локалне лексике и тако отворио могућност да потпуније доживимо поткозарску причу.
Трећа поема зове се „Жабар“, сва у лирским варијацијама и њежним сликама несвакидашњег догађаја, лова на жабе ноћу уз карбитушу лампу с оцем. Аутентична вињета дјетињства и првих сензација. Упитајмо се, колико неиспраћених доживљаја остаје у човјеку, а он немоћан или исувише дрвенаст да се посвети насушној и топлој ледини родитељске куће? Колико недостижних прича код оних који се писцима зову, називају и диче, а не налазе исток свога тјемена, не успијевају да откопчају једно једино дугме завичаја. То је за многе недостижан лет из ових или оних разлога. Овдје се сусрећемо са много откопчане дугмади дјетињега раја са одраслим људима.
Био једном један човјек и звао се Отац. Дјечак је уз њега и с њим упознао свијет у малом за велике ствари. Ја бих овако почела писати бајку о жабару. Ту бајку би отимали из читанки, јер свако дијете би жељело да дотакне жабу, бар једном у животу, у барама у шуми ноћу кад све около „тукне на страх“. А отац се указује на таласу као мјесец на води најљетнијег дана. Да ли сјенка на водом, или њен сјај уводе читаоца у буквар крекетавих бића, чаробних јунака, патуљака и дивова? У овој поеми проналазимо одговор. Од Гомјенице до Саничана „виркају виле“, вели надахнути пјесник и додаје, „кади ме такав час“. И мене ова поема „чешља“ нежно и за сва времена као што у једном стиху Жабара „пјесма чешља дијете у чамцу“.

(2011)

Срђан Орсић

Нова књига поезије познатог и признатог српског књижевника Ненада Грујичића (Панчево, 1954.), збирка насловљена Вијадукт (Прометеј, Нови Сад, 2011.), која обједињава три поеме (Вијадукт, Покривање куће и Жабар), својеврсна је лирска грађевина која примарну значењску функцију свога наслова остварује у целини. Вијадукт, вешто одабрани наслов, термин је из архитектуре, који обележава грађевину чија је основна сврха премоштавање. У својој песничкој визији, Ненад Грујичић премоштава јаз између времена прошлог и садашњег, између простора завичаја и онога у коме плодотворно живи и ствара. Он надвисује и веже у узбудљивом лирско-епском тону (не заборавимо, у питању је поема) надахнућа једног Песника и искуства једог Дјечака, ритмом који је лак и разигран као жубор реке Гомјенице која протиче завичајем који је овом књигом Грујичић довео свима нама у домове, свест и читалачко (а рекао бих, и животно) искуство. 
О Ненаду Грујичићу као књижевном ствараоцу, а превасховдно као песнику, написане су  многе тачне, занимљиве и корисне странице. Сви поштоваоци његовог дела, могу своја знања о поезији овог аутора да надопуне након сваке нове књиге, која, увек у пажљиво одабраном тренутку и тачно подешеног садржаја, без икакве муке увек получи најпозитивније приказе. Да и овај текст не би био још само један (оправдани) хвалоспев поезији овог ствараоца, пустићемо овога пута да, иако туђом руком забележено, искуство стварања и настанка ове књиге њеним читаоцима представи сам аутор, траговима које је врло јасно остављао и назначавао у своме дугогодишњем песничком раду.
Архитектура књиге поезије Вијадукт на најбољи начин потврђује мисао Ненада Грујичића изречену у Аppendix-у књиге Шајкашки сонети (Прометеј, Нови Сад, 2008.): ...аутор не би требало на говори о свом делу. Којешта!  Како је у Сећању пре времена, пропратном тексту и  накнадном поменутом Аppendix-у, песник лепо и до у танчин у прози представио надахнућа појединих песама изврсне збирке која тематизује његове најраније године детињства у Шајкашу, тако нам је, и овога пута, оставио трагове да свакој песми пронађемо извор, али овога пута у другим песничким књигама овога аутора, као и у књизи Милоша Јевтића из чувене колекције Одговори, књизи разговора Живи звуци Ненада Грујичића. Пажљиви читаоци Грујичићеве поезије који, читајући песме, сазнају и о аутору много, могу када одложе прочитану нову књигу да завире у остале збирке, и ту пронађу све мотиве које је овде архитектонски тачно поставио лирски архитекта.
Одабиром три поеме које се већ раније у његовом стваралаштву појављују и бивају у целини објављене у другим његовим књигама, песник завичају својих родитеља у коме је стекао основно и средњошколско образовање оставља трајан споменик. Наш једини нобеловац, покрајдринском завичају своје мајке у коме је провео рано детињство, оставио је неизбрисив траг једним мостом, једном Ћупријом, а готово седамдесет година касније, завичају из другога раширеног крила Републике Српске, љутој Крајини, једним вијадуктом одужује се један други бивши Дјечак. Скупивши већ раније све песме о родитељима у збирку И отац и мати (Матица српска, Нови Сад, 2002.) (у којој се појављује и поема Жабар), свој често пута сељени родитељски дом и онај завичај који је остао да кола његовим венама, без обзира на место рођења и потоња места боравка, Ненад Грујичић уздиже на пијадестал, дајући му у својој личној географији печат исконске прапостојбине.
Избори поезије Ненада Грујичића, дестилати вишекњижја (како их је лепо и тачно назвао поводом збирке Млеч (Глас српски, Бања Лука, 2004.)  књижевник Анђелко Анушић), увек имају сврху потврде правих песничких вредности, избора и реизбора који у тренутку увек у сазвежђу са новим и другачијим песмама делују актуелно.  У жељи да у своме стваралаштву направи Чистац (како је и наслов његовог првог избора из властите поезије, у издању београдске Просвете, 1997.), песник успева да Светлост и звуке (такође наслов, прво песме, потом циклуса, па и избора из поезије у издању СКЗ, Београд, 2005.) увек постави на место на коме по природи и припадају, те све песме Ненада Грујичића, пажљиво сортиране, увек могу бити лепи поетски Дарови (наслов последњег из штампе изашлог избора из поезије овог аутора, у издању новосадског Орфеуса, 2009.).
Књигу Вијадукт, коју на очиглед неба и земље (део стиха из поеме Покривање куће) читаоцима нуди Ненад Грујичић, можемо тражити и пронаћи у деловима у свим његовим досадашњим књигама. Сви алкохолни чучолзи (из поеме Вијадукт), радници, картароши, сезонци, комшилук и напосе отац-викало, крајишка момчина и Жабар, те нежни лик мајке, већ су описани у стваралаштву овога плодног песника. Треба само знати, сетити се и пронаћи све оно што је до Вијадукта као целине довело.
Већ у првој (а вредној и запаженој, што је права реткост) својој песничкој збирци, Матерњи језик  (Књижевна омладина Србије, 1978.), Ненад Грујичић нам поручује, у песми Обичај: Моћна је навика која ме оплемењује раним сјећањима. Прва сећања на оца и мајку, први звуци крајишког говора које је чуо, довелио су до тога да и Вијадукт буде написан матерњим наречјем. Како у давнашњој песми Поезија у својој првој збирци песник одлично и тачно дефинише песничко стварање као језик ослобођен предрасуда, већ тада нам оставља могућност да наслутимо сво богатство лексике завичаја које ће једном нахрупити у песничкој целини. Сва Збивања око пјесме (такође наслов из прве збирке) све оно што око види, а душа упамти, још тада, у својим (за младог човека изузетно одмереним и мудрим) разматрањима поезије, Грујичић позиционира као своје будуће инспирације. Знајући да језик уткан у биће По пођењу (такође, наслов песме из Матерњег језика) остаје заувек и да Пјесник се не ослобађа језика ни после смрти, свој давно остављени завичај песник оживљава и поново насељава баш језиком којим му диже споменик.
Језик који рађа ојкаче (а ко боље од Ненада Грујичића познаје српску ојкачу – заиста, има ли ко да се усуди да устврди тако нешто?)  и севдалинке, чији одломци  украшавају прве две поеме у збирци Вијадукт попут својеврсних рефрена или музичке позадине за приказано збивање, језик је који се налази на почетку и на (за сада) крају поетског пута овог песника, затварајући целину у којој од Дарвинове шале (изузетне метафоре Ненада Грујичића, стиха и наслова песме у његовој другој песничкој збирци Линије на длану, у издању београдске Просвете, 1980.), човека као јединог бића које говором комуницира, човек који се одлучи да запева, а при томе га други и чују у упамте, постаје и Човек, и Песник. 
И баш такав јединствен појединац, доспева у свакодневни Врвеж (наслов песникове треће збирке, Матица српска, 1985.), где замро је плач љубавника/ под пенџерима страћара, али следи Обнова (што је и наслов песме из које су наведени претходни и наредни стихови), изградња, индустријализација. Ту нас већ песник упознаје са шоферима из свих крајева бивше домовине Јужних Словена, који својом напереном зеленкастом њушком камиона (из поеме Вијадукт) у коме возе разне жене разноврсног морала, такође и  изливају/ врели катран/ на коприве и љубичице/ све за добро народа/ за спасоносну цесту/ што ће повезати рудник/ са индустријским градићем. Та настала соцреалистичка Идила (наслов песме из Врвежа), те сцене као из филмова југословенског Црног таласа, још тада су предсказивале да цеста није повезала само град и села, него временом међу људима  направила и, до тада због одсечености од света неувиђане, непремостиве Раздаљине (опет, наслов из Врвежа), где је само у примисли картарошка игра, а у ствари у окрутном животу, у отвореној игри адута/ где брат брату подмеће карту (стихови из песме Раздаљине), сад низ отворене друмове/ бабо ћаћу/ ћаћа бабу/ преслишава где је погрешио (из песме Идила).
Баш ти Сезонци (наслов песме из збирке Врвеж из које су цитирани стихови) из старих песама, они су исти који на карти и преварантским играма лако губе сву своју зараду и у баракама гледају на првом Гомјеничком телевизору фудбал у поеми Вијадукт (не смем ни да помислим, да је са загребачком фирмом Вијадукт у Гомјеницу 1962. дошла и нека, тада само на Западу, а данас на сваком ћошку присутна, спортска кладионица, какви би тек онда били хазардерски исходи и платне могућности пролетера сваког првог у месецу.) 
Давно је Ненад Грујичић приметио да у слупаним баракама/ сезонци играју ајнц:/ све виде/ све чују/ ништа не знају. Исти они који у Вијадукту картају ајнц и шљагу, који се потуку међусобно и чије венчане и успутне жене, Царске намигуше (што је, у роду једнине, и наслов четврте песникове збирке, у издању београдског БИГЗ-а 1990.) кидишу једне на друге, још у давном Врвежу запевају ојкачу: има л'кога да би се побошо/ јуче побро са робије дошо. На том почетку, у тој Нултој тачки (наслов песме из које је следећи стих) где савршени трептај детињства оставља Плетива (наслов песме из које следе стихови), Ненад Грујичић је знао и рекао: Детињство ми је профијукало/ у поштовању фабричких радника/ и њихових жена свађалица/ што пред плату узврте сукњама.
Знао је одувек Ненад Грујичић за Јадац, те је теко насловио и своју пету песничку књигу (СКЗ, Београд, 1993.) У њој се лик јогун-оца (сложеница из песме Јадац) на пир спрема (у прелепој песми Недеља). Тамо, где Завичајни грохот (наслов песме из збирке Јадац) слути Божји банкет (опет, наслов), у песми Ћилим небо иста је атмосфера као у Вијадукту: врели катран, пресе, ваљци – завичајна ренесанса,/ пола куће, цврчи трава: тако хоће инжињери/ шиба цеста, шуште паре: заиграјмо преферанса/ та морају лудовати у бараци пролетери.
Након слободног стиха, Грујичић је своје стихотворачко велемајсторство крунисао круном свих песничких остварења у везаном стиху: сонетним венцима. Три сонетна венца у књизи Пуста срећа (Просвета, Београд, 1994, 1995, 1996.), посвећена су Марији Балковој, чије се име у три вида (падежа) налази у акростиховима завршних, мајсторских сонета. Та књига изазавала је  буран одјек и тиме доживела чак три издања, што је за наше прилике, када је поезија у питању, реткост, и овенчана је престижном наградом „Милан Ракић“ за књигу године. Затим,  сонети у збирци Лог (Време књиге, Београд, 1995.) доказ су апсолутне доминације овог аутора у сонетној форми. До те мере је Ненад Грујичић овладао сонетом, да је са смешком прилазио  окршају са најстрожом формом: изазов није био чак ни сонет у петерцу. Са друге стране, удвојени сонет са лицем и наличјем Коб, својврсна лирска Роршахова мрља свести Дечака, у чијем негативу распознајемо лик мртвога оца, потресан је до у песми наведене оностране и божанске мере и свакако антологијски.
Са већ великим поетским искуством, Матерњи језик и песме при руци (како гласи наслов збирке песама из 1995, у издању Књижевне омладине Србије)били су основни песников алат у архитектури даљих лирских остварења. Досегнувши лирске врхунце у сонету, Ненад Грујичић своме певању придаје и помало епски тон, када песмом прича причу из скоре прошлости, лепу као народну песму. Одолети Песми иза брда (наслов једне песме у збирци), песми Светлост и звуци, када, као и у Вијадукту, сом излази да пасе ливаду, па завлада Тишина (наслов песме чији стихови следе), у којој се јавља и поуздани сведок, Дечак, који је то видео матерњим очима и зато му верују сви, одолети свему овоме, заиста је тешко, готово неизводиво.
У овој збирци доминира песма Каца, која је својеврсни манифест песничког заната:  отац попут песника прави кацу - као песму. Дакле, ако је нешто требало видети у поезији Ненада Грујичића, ако је због нечега вредело имати очи, то је Дјечаков отац док прави кацу. Песник успева да убеди своје читаоце да лепшег призора нема, и посведочивши варницама и ритмом дивних стихова, сви безрезервно делимо његово мишљење, да је мајстор што кацом свемир обделава (ХИ сонет у венцу Душо, у збирци Жива Душа, Просвета, Београд, 1999.) јединствена слика у модерном српском песништву. Мотив оца, који се као сваки прави мајстор занесе као пјесник у језику (из поеме Жабар) док прави буре за буретом, док сваким ударцем чекића,/ грозд варница на наковањ пада (Вијадукт), најживљи је када са крова у настанку виче (у поеми Покривање куће) и када прави кацу/ под жалосном врбом у Гомјеници (из песме Каца). И када се ћаћа шепути по збору (у песми На светог Илију), и када се чују злослутни Очеви мотори, и када ојкач из Босне, госпосдин бараба, на страницама Вијадукта, са шљемена својим гласом цио крај затиша, или хвата жабе да би њиховом продајом прехранио породицу, искренистих Ненада Грујичића толико је дирљив, да се за лик песниковог оца Драшка сваки читалац ове поезије мора везати као за било који велики и значај лик из историје наше и светске књижевности.
Управо у нашој књижевности, у којој ће ова књига заузети своје место, налазе се и одскочне даске поеме Покривање куће. Док слушамо оца-викала, који као наратор са небеса у народне стихове преоблачи позоришну представу подизања крова, приметићемо у текст  инкорпоринане речи великог Скендера Куленовића: А пјесник на Палежу ономад рече:/ Неколико дјевојака сучелице коловођама,/ запјевима са усамљеног плетива,/ са бистрог перила,/ са јастука несанице,/ прожмарају коло мутним љубавним трепетом;   те, мало даље у тексту: А пјесник са Палежа каже:/ Покрети се клижу/као на зејтину у зглобовима,/ подлактице се траже и налазе са дојкама,/ дјевојке и  младе удовице/ заостају лијевом ногом/ па се као тобож с тога искошавају/ мушкарцима иза себе –/ као да им се подмјештају. Када помене Палеж, на два места у поеми, Ненад Грујичић зазива песника поема Шева и На прави пут сам ти, мајко, изаш„о, који је баш на Палежу, на Козари, 1942. за једну ноћ написао поему Стојанка мајка Кнежопољка. Реченице из Куленовићевог познатог есеја Из хумуса (генеза једне пјесме),  које је Грујичић већ раније унео у свој предговор студије и антологије Ојакача (која је доживела, за сада, чак пет издања од 1988. до 2004.), налазимо као инспирацију и на 175. страници књиге Живи звуци Ненада Грујичића.
Две деценије након писања Стојанке мајке Кнежопољке, о ојкачком ритуалу у Старом козарском колу, призором ојкања на Палежу надхнути Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић (како је овог аутора лепо назвао Радомир Константиновић) писао је као рудар језика (како га је назвао Данило Киш,) те је јасно да у књизи о грађењу једнога асфалтног пута до крајишког рудника мора бити консултовано и прећутно прихваћено његово мишљење. Баш због тога, Ненад Грујичић цитате из Скендеровог есеја није назначио курзивом, начином на који је у осталим поемама у књизи Вијадукт јасно указао на стихове других аутора којима је уресио своје певање: у поеми Жабар, назначена је курзивом Његошева представа жабљега хора, велико колочество жаба, а у поеми Вијадукт, графички је исто дат стих Драгана Колунџије улица је птица која ниско лети.   
То Детињство шарно,  где извире сан, живе успомене (Цваст,  истоимена збирка - у издању Просвете, Београд, 1996, 1997. - и сонетни венац, такође посвећен Марији Балковој), то дечаштво у Босни, на обали реке, је жива душа Грујичићеве поезије, простор у коме се као на извору напија жедни песнички глас.  Дјечак  у мајици са ликом Ернеста Геваре Чеа и са касетофоном у руци „из којег бију Дорси“ (у Вијадукту) или у тихом корачању за оцем кроз ноћ док около виркају виле/ и цурка мјесечев кљун (у поеми Жабар), исти је онај који је, као малишан у Шајкашкој, нестао у праскозорје, па је тек после пронађен у атару где са биљкама прича (песма Нестанак из Шајкашких сонета). Као одрастао човек и познати књижевник, све те своје личне исповести које је успешно населио у разне форме (слободан стих,  катрен, квинта, дистих, сонет, сонетни венац, сестина лирика, малајски пантун, терцина, венац терцина...), Ненад Грујичић напослетку је преточио у Вијадуктом надосвођену стварност истинских, искрених поема. 
Док љута мјесечина над Крајином осветљава велико спремање Поткозрја, док падају карте, нечастиве муње, док је у крекетавим јаругама покерска хајдучија на дјелу, док дишу столови пуни пите и печења, и док ори се сликама рујни комад постојбине, где су гласови сложени к„о датуми у календару, пјеванија растјерује демоне из села и док крајишници сучу преостало пламење ојкаче, књижевна архитектура има смисла. Њени знакови распознавања остављани су у бројним песмама, на очиглед пажљивим читаоцима. Ко је успео да распозна путоказе, и саму по себи лепу поетску дестинацију између лукова Вијадукта на крају пута, разумеће у новом тону, озарен светлошћу настанка и развоја појединих епских тема и лирких мотива. Ненад Грујичић велики је и вредан лирски архитекта, а његов Вијадукт, годинама у етапама књижевног стварања, часовничарски у стих загледано и над песму наднесено, стрпљиво и полако, створен је да траје, да на овоме свијету што јесте и није, што долази и пролази, што се, како Андрић рече, троши и осипа, остане трајан и вредан споменик једног захвалног потомка прецима и завичају, баш као На Дрини ћуприја. 

(2011)

Милка Божић

Морам признати да сам се у први мах уплашила наслова ове књиге, „Вијадукт“, а још више ме уплашио поднаслов, „Три поеме“. Како у данашње вријеме писати поему кад то није било лако ни четрдесетих и педесетих година двадесетог вијека када су се млади југословенски пјесници утркивали у исписивању овог пјесничког облика. Још мојој генерацији у ушима одзвањају поеме из читанки са пуно нарицања и уздаха, и ни мање ни више и позива за освету. Како, дакле проговорити у првом лицу, испричати неку причу у стиховима која има ток и при томе не бити патетичан?
Одмах да нагласим, у Грујичићевој књизи нема патетике, све је један лијеп уједначен говор богате лексике и још богатије мелодике.
Ни преко моста, ни преко ћуприје, него преко вијадукта па право у шездесете, у средиште Гомјенице. Ту у склепаним баракама, мравињацима за раднике, уздишу, љубе, сањају и губе новце на картама пролетери из свих крајева Југославије. У први мах као да гледамо документарни филм. Од 1962. до 1967. године, гради се пут од Приједора до рудника Томашица. Камиони, булдожери, радничка насеља и први црно-бијели телевизор у крају. Уз мирис радничке мензе живи пролетеријат и куша срећу с картом које нема:

Сваког првог у мјесецу до Вијадукта домиле махери-картароши...
Лако намаме радничке жуљеве...

У поеми „Вијадукт“ на једној страни је сав тај раднички пролетеријат што живи у баракама, а на другој: Једно двориште у лијепим/ воњевима пиљевине и талашике. Као из неке магле израња савршени лик умјетника-оца који деље и склапа даске (дуге) да би уобличио буре из којег не смије исцурити ниједна кап.
Поема „Вијадукт“ је састављена из шеснаест поетских цјелина. Тако су и означене редним бројевима од један до шеснаест. Свака цјелина завршава почетним стиховима неке севдалинке. На почетку поеме – “ Колико је Приједор поље дуго, широко...“ на крају „ Босно моја, дивна, мила, лијепа, гиздава...“
Уметање личних емоција и расположења, који наоко немају много везе са догађајима и ликовима, карактеристика је сваке класичне поеме. Грујичић је то маестрално извео почетним стиховима севдалинке која је ту да покаже пјесников став и расположење. А какво је то расположење? Као и севдалинка, пјесма чежње, сјете и надасве неке неизрециве туге.
У другој поеми „Покривање куће“, севдалинку је замјенила ојкача. Када и гдје се пјева, мислим да нико не зна боље од Ненада Грујичића. У предговору ауторове књиге истоименог наслова, „Ојкача“, аутор наводи да се стихови ојкаче каткад и изговарају. То се догађа управо приликом чина покривања куће: „ Тада се на кров попне викало, најгрлатији човјек у крају, по могућности духовит, а често је и један од најбољих пјевача. Колико га грло носи, виче и обавјештава село да тај и тај покрива сљеме и да му је комшија Драго Драгић донио пешкир дуг десет метара, печеницу од педесет килограма и кошуљу златом извезену (а пешкир је од метар-два, прасе од петанаест кила, кошуља обична)“.
Читајући ову поему, долазим до закључка даје аутор дубоко у подсвијести имао на уму једну од највеличанственијих поема српског језика, Радичевићев „Ђачки растанак“ и опис светковине, бербе грожђа.
Отац је централна личност и у „Покривању куће“, попут главног глумца у позоришној представи. Окићен пешкирима и најбољом кошуљом, пуца из „дуге деветке“, води ојкачу, богато награђен, последњи одлази кући.
Покривања куће се сјећам из свог дјетињства, из свог краја (Сарајевско поље). Географски доста удаљено од Приједор-поља, али обичај идентичан овоме. Љескова грана на врху кровне конструкције, да сачува од урока и да све у новом дому буде берићетно, грана окићена пешкирима, кошуљама, литрењачама ракије и – обавезни викало.
У подизању крова и покривању куће учествују сви од најмлађих до најстаријих. Доношење милоште се подразумјева, да би по завршеном послу сви кренули у гозбу и весеље уз обавезно пуцање. Из данашње перспективе необично. Откуд таква величанствена светковина при извођењу грађевинских радова?
Неко је стекао кров над главом! А то није мала ствар. И данас се у Босни за онога ко се економски осамостали од родитеља каже: он има свој кров над главом. То су крајеви гдје су се двије генерације тешко састављале под истим кровом. Мало – па наиђе рат, кабадахије, офанзиве, збјегови. Ништа од крова, остало само згариште и успомена. Добро је ако има ко да се врати на кућиште и започне нов живот од темеља до крова. Отуда светковина и то свеопшта колективна, као и пјесников став и расположење. Као Радичевићева берба грожђа у „Ђачком растанку“. Пјесма, игра и пуцање. У Грујичићевој поеми, пјесму пошиње отац-викало:

Пушка моја и у њози меци,
то су моји у години свеци.

У свеопштем изобиљу пића и хране, ракије шљивовице и пива, печења и пита гужвара, звркуша, мекуша и ковртуша, салате и љутине, гибаница и колача, у лијеву страну кваса старо козарско коло. А у колу и старо и младо; руке пребачене преко груди играча до себе. Формирају се двије групе и почиње натпјевавање. Игра се и пјева до „голе воде“. Пјева се гласно, што гласније може, ојка се у двостиху, духовито и ласцивно:

Види ти се по очима, мала,
да се не би пуно отимала.

И тако у недоглед, траје паганска светковина пуна живота све до пјевачког транса и потпуне физичке исцрпљености пјевача:

Сном начета лица љубе се и разилазе,
отац и двојица (и један са стране што учи)
сучу преостало пламење ојкаче.
Троглаво грло у нирвани тепа.

Најлирскија поема, ако смијем тако рећи, јесте трећа – „Жабар“. Прича о оцу који лови жабе, али и прави буре за буретом, и као сваки умјетник занесен својим радом у ритуалу око нове каце остаје без палца. Отац  који је централна личност и у „Покривању куће“. То је онај високи и громогласни пјевач који започиње ојкачу, и којем не може свако да испомаже, а камоли започне пјесму. Е, један такав готово епски лик,  са епским моралом у себи, упушта се са Италијанима у нимало епски посао са жабама. Посао као посао, доноси или не доноси новац, али ово је посао који доноси ново осјећање Дјечаку који с оцем иде у лов на жабе и посматра цио ритуал. У  ријечном и језерском  крају богатом и познатом по разноврсним рибама, то је осјећање стида и поруге поводом лова жаба и надимка, те опасне ријечи – жабар:

     Ако бије у сну изговорио
отац би се потукао
и са самим собом.

У овој поеми преплиће се свјетлост мјесеца са очевом сјенком која је већа кад мјесац зађе за облак. У пролазности и игри сјенки нестаје посао са жабама, као и отац који једнога дана погибељно пада са мотора у Ракелићима. Али остају жабе чија се симфонија и даље разлијеже по крајишким долинама и брдима, остаје лик оца кога је једна обична ријеч могла убити у срцу:

на овоме свијету што јесте и није,
што долази и пролази
као петељке на гранама
и тек понекад,
у изабраном дану,
укаже се
у једној јединој ријечи,
заустави у грлу,
позлати и вјенча
с пјесмом над пјесмама.

(2011)

Андреа Беата Бицок

На који начин говорити о минулом добу чији смо били део, које је оставило трага у нама и сада тежи да буде изречено а не потонути у воде патетике, одавно осуђене у токовима поезије? Један од могућих одговора на питање дао нам је Ненад Грујичић у својој књизи Вијадукт. Вођен значајним песничким искуством, Грујичић одабира погодну лирско-епску врсту – поему, проналазећи у њој довољно широк простор за насељавање сплета догађаја и ликова који су обележили већи део шездесетих година двадесетог столећа на територији око Приједора и Гомјенице. Ослобођена је и она друга, вертикална димензија, димензија духа и лиричности која одређује смислено-емоционални контекст епских момената. Синтезом две наведене димензије изродила се у Вијадукту жива слика сегмената песникове прошлости, његовог виђења и доживљавања исте, коју је као дечак понео са собом у даљи живот.
Вијадукт је саздан од три поеме. Прва носи назив исти као и књига, „Вијадукт“. Њен наративни аспект евоцира некадашњу изградњу асфалтног пута од Приједора до рудника Томашица, чији је извођач било загребачко предузеће „Вијадукт“. Оквир описаног догађаја отвара песнику могућност да тим путем усмери изградњу дубљег смисла дела. Тај пут је пут којим је у пасторалне пределе Приједора и Гомјенице закорачила дехуманизованост новог времена оличена у готово демонским ликовима машина и уређаја који нарушавају природну равнотежу околине и тамошњег социума.
На самом почетку поеме „Вијадукт“ искрсава мотив храста, дрвета које доминира крајоликом и симболише својом присутношћу хармонију у њему. Међутим, та хармонија нарушава се његовом сечом и рађа слутњу невоље. Слутња јача у језгровитој слици у којој „Преко ријеке вране граком масте сињи предео“. Симболички потенцијал мотива дрвета (храста) развија се у следећем одељку поеме, у ком видимо мисаону нит скривену иза конкретне песничке слике: „У мирисне годове Гомјенице / хрупио загребачки Вијадукт, / предузеће за асфалт и бетон.“
Поремећај равнотеже у Гомјеници конкретизован је сучељавањем два различита света – света природе, мира и тишине са светом бучног и брзог живота који се води на асфалту, епицентру савременог света. Овај други надјачао је први, увлачећи се у саму његову срж („годове“) и стављајући га у инфериоран положај. Разорна сила дехуманизације загосподарила је пределом у ком човек природе бива заувек искорењен и сломљен под притиском технике и технологије у успону. „Брзо склепане бараке – мравињаци за раднике“ стих је који потврђује изнету тезу. Наиме, мотив човека у виду мрава, који сведочи о човековом безизлазном положају у свету и његовој немоћи, о његовој трансформацији из субјекта у објекат, није стран српској књижевности. Њега сусрећемо, рецимо, и код Миодрага Павловића, у оквиру збирке 87 песама (песма која се отвара стихом „На дашчаном зиду“). Вртоглавом брзином, промена коју уноси загребачки „Вијадукт“ учинила је и човека Гомјенице и Приједора малим, немоћним и тиме га успоставила у контексту модерног времена.
Од прве поеме присутна је поетичка намера да се прикаже осипање једног света. У њега ће продрети маса безимених људи и измешати се са тамошњим народом. Маса своје карактеристике добија именовањем група унутар ње. Насупрот томе, сви они који су део света што доживљава промену имају своја имена и јасне карактеристике, део су колектива у ком још увек постоје чврсте споне међу њима. Безименост модерног времена сигнал је дехуманизације и отуђености, а ако се осврнемо на то да иза свега тога стоји предузеђе „Вијадукт“, постаје нам јаснији положај савременог човека. Он је мали, безначајан, потчињен гигантским компанијама које преузимају власт над светом.
Док се епском техником приповедања у поеми нагомилавају згуснуте слике догађаја који се могу дословно разумети, али и метафорички тумачити, кроз лирски исказ пева сама душа поетског субјеката / песника, дајући нам јасне контуре сопственог доживљаја продора једног новог света у све блиско и познато. Такве сегменте понекад уочавамо унутар епских деоница,  они често стоје у стиховима што затварају сваку од целина поеме. Ти завршни стихови су, заправо, стихови узети из севдалинки како би дали сажет коментар наративног ткива које им претходи, а некада да би осликали непосредну визију самог поетског субјекта. Тако, на пример, на крају другог сегмента „Вијадукта“ стоји стих: „Низ поље иду, бабо, сејмени...“. Цитат веома снажно подвлачи смисао онога што се захуктава на простору Приједора и Гомјенице. Последице тога биће видљиве у наредним сегментима прве поеме, а један од њих гласи: „Дани су у милости демпера и булдожера, / машине брсте кућишта и крчевине“.
Дехуманизованост савременог доба руши пред собом све људско, продирући у срж онога што је вековима чинило основ људског постојања. Читав трећи сегмент прве поеме осликава деструкцију некадашњег „раја“, о чијем постојању сведоче само „остаци“.
У наредна два сегмента поеме искрсавају ликови оца и дечака, који ће најснажније осенчити читаву књигу, дајући јој јединствен исповедни тон, интимну ноти песниковог односа према детињству и свом оцу.
Дечачко искуство у себи носи разноврсне слике, а неке од њих откривају нам и женске ликове и осветљавају аспект љубави и страсти међу ондашњим живљем. Издваја се женски лик Ленке која је одјек жене новог времена, далеке оној смерној, покорној и трпељивој жени патријархалног колектива, која ће, због неверства мужа и свог укаљаног образа, спровести страшну освету.
Некадашњи „рај“ у темељима бива поткопаван материјалистичким злом које пристиже управо онда када може најјаче доћи до изражаја, оличено у лукавим преварантима који господаре лажним надама лаке зараде у том свету где напаћени бедом преварени радници одлазе „ка уџерицама - / до чељади слијепљеног стомака уз кичму.“
Одмицањем наративног тока прве поеме упознајемо разнолике детаље живота обичних, малих људи, оних који потичу из поменутих крајева и оних који су ту само као сезонски радници. Сви, у мањој или већој мери, постају трагични у немоћи да се одупру деструкцији у налету асфалта, јер он је овде „змија“ која вијуга у „рају“. Осипају се старе, истинске вредности у разноликим сликама: „Сестре Влашићке, нимфе у вировима, / најљепше у скоку са воденица. / Гле, лук и стријела – шофер у врбаку са једном.“ Демонске машине које потпомажу градњу пута сеју око себе смрт: „Ацо и син му Милутин, / један за другим у мјесец дана, / страдаше на моторима испред своје куће. / Стојанка из дворишта / гледала брата гдје као комета / излијеће из кривине / и забија се у камион.“ У извесном смислу све оно што припада урбаном у „Вијадукту“ добија демонизоване карактеристике које су видне и у делима других савремених песника. Један од њих је Новица Тадић, који у својој збирци Лутајући огањ на веома сличан начин говори о животу на асфалту који гута све хумано и људско око себе.
Вијадукт, као поетско сведочанство о једном минулом времену, обликовано кроз три поеме, не ограничава се искључиво на приповедање о том времену из крајње субјективног угла поетског субјекта. Димензија универзалности виђења тог времена постиже се уметањем догађаја који су од великог значаја за тадашње обликовање светоназора оних који су били живи сведоци промена које су донеле шездесете године двадесетог столећа. Крајње зачудни ефекат песник је постигао тиме што је последњи део прве поеме изградио на темељима важних дешавања за ондашњу државу – учествовањем на светском првенству у фудбалу у Чилеу. Утакмица против Уругваја уноси нарочиту атмосферу у радничке бараке негирајући све разлике међу радницима, чинећи их поново једним колективом, бришући међу њима све разлике и несугласице. На тај начин конретизовано је још одређеније време о ком поема говори, заокружена је основна визија живота на простору Приједора и Гомјенице, те подвучена оштрија граница између оног што је било у „рају“ и оног што је у незаустављивом налету од истог створило само „остатке“.
Други део поеме носи наслов „Покривање куће“. Сам чин „стављања“ куће под кров у традиционалној заједници био је свечаног карактера, попут великог празника, јер кућа и огњиште у њој били су центар живота заједнице. Стављање крова вршило се уз многобројне обичајне радње које су имале за циљ да укућанима обезбеде лагодан живот крај новог огњишта.
Основна разлика између прве две поеме је та што у првој доминирају машине демонизованих особина и безименост ликова подвођењем под име предузећа „Вијадукт“, а у другој поеми се опис концентрише на људске индивидуе кроз чије руке пролази цреп.
У другом сегменту друге поеме јавља се мотив црне птице, као и у првој поеми, као и мотив дрвета (храста): „Из Бецнеровог гаја - / два врана гаврана надлијећу чудесо, / са сувог храстовог шиљка трећи / извиђа на једно па на друго око, / зракне и копцу кљун, / у елипси над рајским пределом....“.
Сувоћа храста сведочи о већ поменутој нарушеној хармонији крајолика, али у стиховима поново налазимо придев „рајски“. Њега би могао да конституише колектив и колективни напор у настојању да се важно дело приведе крају уз све додатне радње које би обезбедиле трајност.
Поетски субјекат опису догађаја приступа са видном дозом хумора и на тај начин постиже значајан ефекат истинитости и веродостојности у осликавању темперамента људи сиромашног краја. Циљ таквог приступа ликовима, чини нам се, има у себи крајње хуманистичку димензију која сведочи о оном што ни под којим притиском дехуманизације не може ишчезнути из људи тог поднебља. Реч је о жељи да се припада колективу ког непрекидно угорожава талас новог времена извлачећи из њега појединце по мерилима савремене материјалистичке цивилизације. На тај начин стичемо увид у процес преобликовања свести малог човека у додиру са „савременом“ Европом: „'Чујте и почујте, / ево Марко Бундало / донио шпорет из далеке Њемачке...' / Кад тамо – а оно решо са двије мале рингле.“
Разлике традиционалног и савременог, „малог“ и „великог“ видне су у бројним стиховима: „И док си трепнуо, кућа покривена: / мирују фијат из Усораца и мечка из Берлина, / приљубили стаклене њушке / фићо из Стратињске и пежо из Париза, / моторчина хорекс у моторић томос / обостранце наслоњени на орах...“.
Видно је да чак и у сржи колективног догађаја није могуће избрисати трагове класификације људи савременог живота која се спроводи путем карактеризације уз помоћ онога што симболише материјални статус човека у друштву. 
Иза вела савремености материјалног престижа ипак бљесне оно из човека што лежи у његовој суштини коју кроз живот увек носи у себи, али не испољава у контексту људске отуђености. Повиће се козарско коло као симбол нераскидиве везе са колективом у ком се стасало и нестаће онај привид среће стечене у туђини, јер „лијек завичаја који потече“ једини открива место одакле извире истинска радост.
У раблеовском маниру даје се каталогизација јела и пића која прате бурлескни тренутак прослављања покривања куће. Раскалашна атмосфера потхрањена песмом уноси ведрину и оптимистички дух дотичући се смисла живота. Наиме, променама наглим и неизбежним човек се мора покорити, али не и изгубити притом себе и корене своје у потпуности. Зато „...и одлазака у свијет биће / и повратака у Приједор биће“.
Трећа поема у књизи носи наслов „Жабар“. Тон ове поеме оставља утисак да поетски субјекат / песник настоји да дâ коначни смисао својој причи о једном минулом сегменту времена, о свом детињству. У овој поеми доминирају два лика која су се већ раније јавила, дечак и његов отац.
Успомена дечака чува оца од заборава у светлости његове преданости послу. Отуда и надимак оца, Жабар, јер он је за живот зарађивао ловећи жабе које је продавао Италијанима. Један део те успомене нераскидиво је везан за смисаоно подручје Вијадукта. Отац је погинуо приликом пада са мотора управо због асфалта који се настанио у те крајеве: „Посао са жабарима био и прошао, / а отац се на асфалту / у Ракелићима, / павши с мотора, / са животом растао.“
Оно што сваки пут оживљава успомену на оца је реч „жабар“, снажна и страшна, од које се и сам отац склањао, коју је одгонио сопственим бесом. Јер, бити ословљен као Жабар (погрдан назив за Италијана) значило је бити стављен у неки други свет, модеран, стран, европски, бити измештен из окриља правих и аутентичних вредности. Реч „жабар“ зауставља се у грлу, никада не бива изговорена, јер то је реч застрашујућа, пуна, реч која попут искре трансценденталног, надахњујућег бљесне у „изабраном дану“ и „позлати се и вјенча / с пјесмом над пјесмама“.
Прослављањем самог певања и моћи песничке речи, Грујичић ставља тачку на једну причу о свету свога детињства који је довео у везу са савременим тренутком постојања уз помоћ вијадукта, обликовану снажним емоционалним набојем успомена преточених у јасну и глагољиву песничку слику. Пред нама у Вијадукту стоји сведочанство о свету у коме данас живимо нудећи сазнања о променама у старом које су га начиниле каквим сада јесте. Као најсигурнији начин очувања вредности пред угрожавајућом стихијом брзине, промена, дрхуманизације и отуђености материјалистичке цивилизације истиче се реч, реч као утеха архетипског карактера, од које искуство света почиње, као и све оно у њему. Тиме Грујичић акцентује ореол песничке уметности и њену улогу у свету подвлачећи њен хумани карактер, која је небројено пута била доведена у питање.

(2012)

Александар Б. Лаковић

Сведоци смо последњих деценија да српску и светску књижевност обележава одсуство дужих остварења, нарочито прозних књижевних форми („огледало се распукло“ одавно су приметили књижевни теоретичари и ствараоци). Романописци, данас, обично прибегавају вишетомним краћим делима (трилогијама најчешће) независно од опсега основне теме. И у нашем и у светском песништву сличан пример. У двадесетом веку су овладале песме са значајно мањим бројем стихова. И не само то, него и са краћим и игривијим стиховима са или без обавезног римовања. И без најаве скорих промена у песничкој одори стихова. Стога, извесно изненађење представља песничка књига  Ненада Грујучића (р. 1954) Вијадукт коју заправо чине три поеме: Вијадукт, Покривање куће и Жабар, иако су се све три поеме већ појављивале у ранијим песниковим књигама самосталних и\или изабраних песама (укупно их је двадесетак, до сада). Рецензент најновије Грујучићеве књиге Предраг Бјелошевић зато, пре свега, са доста разлога и оправдања, тврди да песник, управо овим подухватом, истовремено и „обнавља у савременом српском пјесништву запостављен песнички облик – поему, у којој се“, као што је већ познато и често отелотворено, „елементи лирске поезије преплићу са наративним“.
Међутим, то што књигу чине три поеме свакако да није једина релевантна заједничкост најновије Грујичићеве књиге поема, упркос њеном издвајању из савременог српског песништва. Праву и истинску заједничкост Грујичићевог Вијадукта можемо лако препознати и у „неуобичајеној кохерентној“ целовитости у контексту „тематско мотивске пуноће и уједначености“ (П. Бјелошевић). Али, и не само у тој садржајној заокружености, јер је нужно издвојити и надасве напоменути песникову искреност, додуше очекивану, мада не и очекивану у таквим размерама и оквирима, као што је у Грујичићевим поемама. Затим, међу заједничкостима поема унутар ове књиге можемо уочити и апострофирати истинитост и документарност стихова пред нама. У истом контексту је и од стране песника понуђена и сасвим могућа читаочева непосредност доживљаја времена, простора и ликова који проносе и испевавају Грујучићеве поеме. Свакако, ту је и песникова већ осведочена доследност завичајном амбијенту, сачуваној традицији и музикалности наслеђених песничких и певачких образаца и матрица, што је већ илустровао и Грујучићев досадашњи песнички и књижевно-теоретски рад. Ваљда је зато и оправдана употреба ијекавице, складне и примерене песниковим наканама и времеплову кроз завичајне координате. И слободан стих нас изненађује, нетом након књиге Шајкашки сонети у издању исте издавачке куће, што само сведочи разноврсност песничког поступка.
Дакле, просторна заданост Грујичићевих поема се заснива на завичајном крајишком амбијенту, али у блиском временском захвату (шездесете и седамдесете године двадесетог века), што очитују импресивне и аутентичне слике из детињства, које се брзо препознају и присвајају. Тематски, у питању су три значајна момента за живот појединца и колектива. У Вијадукту реч је о градњи асфалтног пута од Приједора до оближњег рудника у склопу послератне социјалистичке индустријализације. Импонује веризам сачуваних слика и догађаја, појединачних психолошких записа и илустрација тадашње радничке класе, са бројним пратећим искушењима и пошастима као што су картање, шибицарење, проституција. Ту су и уступци нужним и престижним достигнућима који мењају локалну географију: „О, ишчезла цвасти на оглоданим брдима,\ о, пуцкетави воћњаци у шпоретима, зимским“. Треба напоменути да оваква песничка сећања често су значајно убедљивија и поузданија сведочења од сачуваних документарних филмова, новинарских записа, као и од бројне дневничке и мемоарске накнадне грађе, што би и историчари требали да прихвате.
Међутим, песниково сведочење завичаја и одређеног времена обилује и сачуваним митолошким представама, карактеристичним и за крајишки простор и за много шири пагански ареал („утопио се млинар Урош,\ гурну га рјечни дух под воденични камен“, „канат за сома што ноћу излази\ на обалу да пасе ливаду“).
Преостале две поеме певају о две дубоке и митске представе – о „покривању куће“ као својеврсној иницијацији и о оцу односно његовом надимку. Истовремено ове две поеме у којима „се ори сликама рујни комад постојбине“ и потврђују песникову отвореност и искреност чак и када је реч о иронизованим хиперболама што су се упорно одржавале у песниковом завичају. Исти је пример и са очевим надимком – „жабар“ који илуструје начин да се, упркос очекиваној порузи, прехрани породица („Италија и даље једе жабе.\ А дух мога оца,\ који никад не окуси\ зелени батак,\ диригује невидљивом хору\ што се понекад чује\ послије кише.\ Тада рибари збацују\ врбе с леђа.\ А пјесма чешља\ дијете у чамцу“).
У прве две поеме (Вијадукт и Покривање куће) уочава се и преузимање стихова из познатих народних изворних и епских песама, које не потичу све из песниковог ширег завичаја. У првој поеми цитирани стих је уједно и завршни стих Грујичићевог сегмента поеме, а у другој целовитој поеми, која нема одељака, Грујичићеве стихове прекидају односно повезују поменути цитати из ужег песниковог завичајног амбијента. Није њихова сврха само подсећање на јединствену музикалност наслеђа коју не треба уопште оспоравати, већ су и цитати у извесном семантичком контексту и метатексту са песниковим стиховима, што је заиста и посебност и подвиг, нарочито када се узме у обзир њихова игривост и лакоћа исказа на терену дубоког промишљања, који заиста плене и дискурсом и песниковом поруком. На пример као што је то овај „микс“ из Покривања куће:

биће радосница и љутица суза,
и одлазака у свијет биће
и повратака у Приједор биће.

... Ситно пјевам, далеко се чује,
има л' ико да ми се радује ...

Капају звијежђа с окићеног оца,
са рамена висе рупци и кошуље.

Већ поменута иронија је посебно присутна у другој поеми, спремна да се нашали и наруга са извесним склоностима као што су ритуално и непотребно увеличавање, претворено у обичај.
Грујучићеви стихови у Вијадукту са очитом намером у себи да постану сведоком и документом прошлог времена, у међувремену промењеног простора и већ несталих ликова са разлогом су изабрале своју дужу песничку одору. Наиме, песник се определио или га је пак, тема приморала на форму поема, јер су једино оне у стању да истовремено удоме и различите формуле наративне прозе (слободније их могу назвати поузданим путописом кроз време и завичај, дневником заједничког нам детињства, играма језика из више места рођења, сећањима у облику сликовитих вести, различитом а присвојљивом биографијом, веристичким и музикалним представама већ виђеног и доживљеног), као и ништа мање равноправне, чак насушне елементе лирске поезије, који управо прозиваној документарности обезбеђују пожељну, потпуну и адекватну лирску надградњу, без које колико год аутентични документи и веристичке скице, и иако затечени у књизи стихова, као парадигма непесничке грађе, не би достигле тај и такав потребан поетски белег, који у примеру песничког истраживања Ненада Грујичића кроз језик и сећања заиста остварују и што је нарочито важно задржавају и настављају у одјецима у његовим читаоцима.

(2012)