Ненад Грујичић / О Сновиљу

Две су основне теме „Сновиља“, збирке песама плодног и све присутнијег у српској поезији Ненада Грујичића: љубав и песма. Елементарна, снажна као лавина, исказана бујицом речи, које, опет, адекватно прате и оваплоћују осећање што незадрживо буја у песнику. Ова љубав чини садржину једног живота, и обнавља се, како песник пева, „у призваној музици света“ и учворена је „у клинчу два радосна срца“

што пливају у светлости као зазиви
између сваког слова у овој песми.

Као што се види, и у љубавној екстази песнику је у срцу и на језику – песма; све се животно, па и љубав, слива у песму и песмом исказује; песма је, за овог песника, оно што је једнако животу, што је широко као живот и што је искрено и непатворено као живот. Уопште, Грујичићево певање је заправо апологија и прослава песме, али оне песме која произлази из правог, исконског доживљаја, у чему нема лажи ни пренемагања, што као елементарна снага произлази из највиталнијих извора. У Грујичићевом систему вредности ту елементарну виталну снагу има још само љубав, прецизније вољена жена о којој у песми Лотос у огледалу каже: „ти, драгано моја озвездана... ти која и кад одлазиш остајеш...“.

кад год би нестала на трен, на дан и дуже,
увек би остала и заспала
у мени који те чека и кад си ту.

Јака страна Грујичићева певања је иронија па и сарказам. Да није ироније, његова понесена и егзалтирана приврженост песми била би патетична а његова љубавна осећања била би на известан начин демоде. Али, Грујичић је песник сав у савремености, у оним токовима мисли и модерног сензибилитета који за једну од својих примарних особина има самоконтролу. Он је колико елементаран, толико и рационалан, а у крајњој линији самокритичан. Он се гнуша лажипеваца, неискрених и надувених песника који певају певања ради и који, да би били интересантни, говоре о сувишности поезије и представљају себе као мислиоце и мудраце; они не верују у надахнуће, у праве изворе поезије, у песнике непатворене и изворне. И зато, у завршној песми насловљеној О стиху, не без ироније и извесног одстојања, избегавајући патетику, Грујичић пева, не без извесне гордости и полемичке устрепталости, али и самоироније:

Ја знам шта стих може, један стих, једини,
шта све он отвара и како му прићи,
какву буку ствара у немој тишини,
колико болова у њему се цери,
кол'ко дуго беше пљуснут у прашини!?

Грујичић верује у песму, у реч, у људску акцију изражену кроз песму; она је универзални језик којим се исказује све што спада у људски домен али песма није за обожавање већ високи циљ коме треба тежити да би се остварила људска комуникација.
Грујичићева песничка плодност може се објаснити простом чињеницом да је поезија за њега и извор људскости, и потврда да се живи, и средство да се искаже љубав према жени и однос према животу. За Грујичића, који пуним плућима живи живот, поезија је начин да се човек у потпуности искаже.

Ниједан прави песник не може а да не поставља себи, непрестано, једно судбинско питање: питање о смислу и оправданости сопственог певања. Код неких песника је оно скривено „између редова“, шифровано не само метафором већ и метафором метафоре, љубоморно (и каткад стидљиво) чувано од читаоца коме се открива тек при ко зна ком ишчитавању. Код неких других песника, то се питање намеће као опсесивно и поставља увек изнова, са новим замахом и жестином, са увек свежим и непресушним надахнућем, готово наметљиво, праћено горким сузама и дубоким уздасима, али и громогласним смехом (најчешће на свој рачун). Више или мање препознатљиво у тексту, што зависи од „песничког темперамента“, од интровертности или екстравертности/екстраваганције, то јест од целокупне душевности песникове, оно је саставни и неотуђиви део песникове мисије у свету и има морални карактер. Али оно је и резултат песникове самосвести и производ песничког мајсторства, што значи да га поставља само онај песник који поседује дубоку свест о значају језика.
Ненад Грујичић спада у песнике који на један витменовски начин имају довољно велик „духовни капацитет плућа“ да могу цео свет одједном да удахну у своје Ја, и да то своје Ја, обогаћено целим светом, врате том истом (често незахвалном) свету у облику громогласне песме. А то није лако, јер овај свет је тирјан тирјанину, бременит противречностима и сваку своју лепоту скупо наплаћује.
Знамо да песници злато својих песама не наплаћују свету из кога су првобитно узели „сирову руду“, а прихватање те „неправде“ јесте пробни камен за сваког ко се осетио позваним да пише и да пева. Грујичић је тога и те како свестан када каже да: „...бити песник – значи грлити судбину. У језику и животу“. Победа песника над светом дешава се као драматични обрт: управо када противречне силе прете да растргну песника који као да живи везан коњма за репове, он их опева и – остане жив! Једноставно, зар не? Само, опевати своју судбину и оставити трајно сведочанство у језику – није дано свима.
Ненад Грујичић, по ко зна који пут враћајући дуг своме језику, својој отаџбини и своме оцу, излаже судбину и осветљује лик такве једне необичне егзистенције. Наиме, он нам у предговору за своју Ојкачу говори о лику барабе као о „кобној мјешавини среће и несреће“, али – и као о оном ко је упућен у тајне буџаке и о оном ко је писменији од својих ближњих. Какав би морао бити човек-песник, без обзира на то у ком веку живео, еда би се равноправно носио са светом око себе и са надахнућем у себи? Он би заиста морао да буде, нарочито данас, једна просвећена бараба! Дакле, да као духовно писменији прихвати своју судбину у језику, и да као „бараба“ носи то бреме прихватања и са њиме на плећима да још и пева – и то пуним плућима. Пронети чистоту свог певања и пламен своје душе кроз негостољубив свет може само неко ко олако не склапа компромисе са животом и са својим позивом.
Ненад Грујичић, као што и приличи песнику, остаје несводљив на критичарске дефиниције, постмодерне формулације и овештале класификације. Није реч само о бројним темама, старим и новим, профаним и узвишеним, и није реч само о везаном и слободном стиху и раскоши њихових облика код Грујичића. Та несводљивост је, пре свега, последица парадокса унутар саме поезије, што значи песникове судбине.У збирци песама Сновиље као да поново ишчитавам и проживљавам оне исте месечеве мене надахнућа и песимизма, вратоломна смењивања чисте лирике и подсмевања (до сарказма!) тој истој лирици, као да поново читам већ прочитано, а ипак ново, из претходних песникових књига.
А читаоца позивам да се присети прве Грујичићеве збирке песама и њеног наслова: Матерњи језик. Позивам га и да се присети како Иван В. Лалић у једној антологијској песми поезију „дефинише“ као „тумачење језика“. Реч је, наравно, о матерњем језику, јер, ако имате песничку савест, онда имате и свест о томе да вам је дозвољено да тумачите само свој матерњи језик, онај на коме пишете и на коме сањате.
Зар није понирање у дубину језика, кроз геолошке и историјске слојеве речи, у ствари чин када се речима враћа све њихово вековно богатство значења које им је одузето свакодневним трошењем и упрошћавањем? Зар ово поетско чишћење језика, како би рекао Понж, није тумачење језика и ослобађање језика од свакодневних предрасуда? И, зар свест о томе није још један пробни камен да би се себи и другима показала и доказала оправданост сопственог певања?

Али, можда је то само једна страна медаље – она светлија. Наличје те патетике је песнички хумор, још једна силовита покретачка снага Грујичићеве поезије. Тај хумор је брат близанац узвишене спознаје о тајни језика, често и птица ругалица свакој љубави и свакој светињи. То је двојство изражено опет у самом наслову једне Грујичићеве књиге, сажето и судбоносно: Јадац. Противречне силе које кидају јадац на два неједнака дела износе на видело поремећај равнотеже песниковог бића. Извор и ушће целог тог замешатељства судбине је апсолутна воља: Бог коме се песник обраћа на почетку своје Оде језику и кога моли за спас од тог истог језика коме пева црнохуморну оду. Имајући и даље на уму да је језик божја шифра, Грујичић тај узвишени језик назива, без зазора, напасником који ждере слова. Знајући да је битка унапред изгубљена, он му ипак прети: окани се мог имена / уништићу твоје семе. Песник не пристаје да живи по диктату језика, и спреман је на немогући подухват уништења језика, али, једном ухваћен у врзино коло песниковања, као да је осуђен да вечно искијава свој ангажман.
Збирка Сновиље, поред неких (по мом мишљењу) најлепших Грујичићевих песама и једног од најпотреснијих циклуса, Жабар, тематизује опет ону танану и тајанствену меру која песника опредељује час ка величини језика, час ка сверазарајућем песничком хумору. Остаје до краја, као отворено, питање: да ли је песма утеха у животу, дарује ли нам језик оно што свет од нас отима?
Ниједан песник не нуди читаоцу готова решења и не даје му коначне одговоре. Спроведе га кроз галерију свог мајсторства и успут му исприча своју животну причу а да то читалац готово и не примети. То мајсторство и то уздржавање од одговора дају песнику право да захтева од читаоца да овај пажљиво слуша његову (песникову) интимну исповест. Другачије осетљив читалац неће поверовати да је песма нашла врата Бога, како нам тихо саопштава Ненад Грујичић у песми Ненад. Читалац неће поверовати у искреност туге песника који каже да свет нам није дом (С. Ракитић), ако у песми не назре траг макар једне сузе. Али, исто тако, неће веровати ни песнику који нема снаге да се сурово нашали на свој рачун, јер то је један други вид интимне исповести, можда још интимнији и искренији. Песник Сновиља нам опет демонстрира задивљујући распон тонова своје душе:

Распукли санче, хоризонте,
кишица пада, рони се брег
(лирика чиста ми се оте),
оловка-жена твој ми је стег.
Живећи доцкан, на те свикох,
утврдо моја, романтико.

Јер, од свега лепог и узвишеног што сновиље усни, чудило хоће да начини чудо по својој наопакој мери, од смерног хоће да начини лудо и да га затим исмеје. Велики маг песничког хумора, Васко Попа, луцидно је указао на озбиљност смеха у поезији: „Духовито је: голицати ствари. После тога, ником ништа. Хуморно је: скинути просто стварима кожу. После тога, неком кожа, неком све звезде.„Грујичић не страхује од ризика да остане без коже, за њега је прави песнички изазов да сопствену душу изазове на неку врсту „двобоја искрености“ и да се њоме поигра. Он јој смело добацује: Како хоћеш, душо... не плашећи се њених понора и суза. Штавише, он стоји надмоћан над њом јер је именује као бисер свога дара и тим јој чином доказује да је бар ту поседује. Хуморно извртање ствари и једна сасвим супротно интонирана надмоћност језика над стварима од оне лирске. И, када је већ све на свету доведено у питање, и када се рођеној души оставља могућност кобног избора, мени се чини да је једина константа у колоплету разнородних и противречних осећања и једини доказани став поетске рефлексије управо та надмоћност језика која опстаје по цену свега и под било којим именом.
Ипак, немојмо се заваравати да ћемо код Грујичића пронаћи само формално разрешење дихотомије патетично-иронично, премда је и то довољно. У садржинском смислу пронаћи ћемо најмање две битне поруке које врше синтезу онога што нам изгледа као непомирљиво. Једна од тих двеју порука јесте завршни стих песме Тело, где се песник. обраћа песнику наравоученијем: Уосталом – живиш на ползу народу! Народ, као надсубјективна категорија и као извор архетипа, представља разрешење унутрашњих песникових „или-или“, и пружа му јасну слику о циљу његовог певања. (Али, зар није и ту, у историјском памћењу народа, поново реч о језику, оном једином, матерњем?) Друга битна порука налази се у завршној строфи песме Уосталом, и она, брзином и снагом високонапонске наизменичне струје осцилира између полова лирског и хуморног:

Спаси ме песме, мајко,
од немила до недрага,
да ме живот некако
претури преко прага.

Још један доказ да се песник не заварава овоземаљском славом и да се, упркос свакој новој песми, увек поново пита и стрепи над судбином свог певања. Зар дозивање мајке и вапај за спасом од песме није, опет, на један парадоксалан и трагикомичан начин, зазивање матерњег језика без кога ни песми ни песнику нема опстанка ни живота?
Песник Ненад Грујичић оставља и нас и себе замишљене над овим важним питањем, али, након познанства са његовим песмама, чини нам се да смо богатији за бесконачан низ важних и судбоносних одговора.

Представник средње генерације српских пјесника Ненад Грујичић у збирци „Сновиље“ представља нам се као аутор који апсолутно влада пјесмом испуњавајући је сладострасно од првог до последњег стиха уносећи у њу свој већ препознатљиви дах и дух. Дах и дух који се не мири, већ врлуда и шара, час брзо и бистро као поточница, час успавано и широко као Дунав, исписујући и биљежећи сва она златоносна зрнца у прашину, све оне нагле завијутке и гребене, све оно валовље које га својим таласима учило љепоти и опомињало на њу, упозоравало жубором на моћну воду која се ваља у дубинама испод тих злаћаних таласића на сунцу, као испод тог китњастог баршуна ријечи и звукова, складне музике вјештог римарија под којим се зрцали као младост и острашћена љубав, о којој се у овој књизи пјесама понајвише и пјева, једна неоромантичарска поетика која, док слави живот и пјева, неријетко и полемише са њим и са пјесмом самом.

Ненад Грујичић од оних је посвећеника поезије који, будући у сталној потрази за „боголиком насладом у гласу“, дословно живе своје песме. Нова књига, сувисло насловљена „Сновиље“, доноси седамдесетак песама – сонета, римованих песама и песама у слободном стиху организованих по принципу својеврсног поетског дневника. Кроз књигу „Сновиље“ присутна је смена лирског и наративног, а Грујичић се њоме, сасвим недвосмислено, легитимише као баштиник оних вредности из наше песничке традиције које би, тражимо ли им аналогије у прози, и уз опасност уопштавања, могли назвати стварносном поезијом. „Песници у почетку пишу, касније певају“, наук је Езре Паунда који и те како важи за Грујчића. Он пева по инстинкту, нагонски, чак уз опасност да на моменте пређе и у артифицијелност. „Открио сам закон певаније моћне“ узвикује Грујичић у по много чему парадигматичној песми „Рукавица“ коју готово програмски завршава стиховима „тај модернизам са предзнаком пост / у свој својој сили и великој буци / јесте рукавица на пластичној руци“.

Истакнути српски пјесник Ненад Грујичић у неколико посљедњих година изузетно је плодан и као пјесник и као критичар ?есејиста. Грујичћева најновија књига поезије „Сновиље“ истовремено је и рекапитулација досадашњих тема али и отварање поетских простора за нови залет у непознато. А у поезији сваки такав подухват представља у ствари откривање нечега што је запретано дубоко у пјеснику, што се има, али до чега није лако доспјети. Ту статика убија откривање, али није сваком дато да стигне до тог циља. Заправо, ријеч је о мјери талента, способности развијања и приласка дубоком мјесту свеопште тајне. То је оно рилкеовско продирање у своју душу по сваку цијену, при чему циљ оправдава трошак. Поетски макијавелизам, рекло би се – и тако је. Умјетност, као и љубав, има право на то. У Грујичићевом случају испомажу се пјесник и критичар, пропитују туђу и властиту поетику, увијек по мјери блискости и квалитета, рјеђе у негативном одређењу онога што не заслужује губљење времена, јер је изван мисаоног видокруга.
„Сновиље“ је сложено од осам циклуса: „На дохват душе“, „Млеч“, „Молебан“, „Светски препев“, „Габан“, „Чапра“, „Жабар“ и „Сновач“. Први и седми циклус сачињени су од пјесама у слободном стиху, остале чине римоване пјесме, сонети, дистиси, терцине, малајски пантуми, пјесме од четири и више катрена. Бројност циклуса говори о пјесниковој потреби да многе теме поново подвргне пјесничкој провјери: имају ли или немају потребну еластичност, чврстину и носивост. Да ли су пуне или шупље одјекују, варниче ли или је ријеч о пепелу под којим више нема искре? То је пјевање о познатом и непознатом, својем и туђем, малом и великом, патриотском и ексклузивно артистичком, социјалном и универзалном.

Пјесник изворности, али и рационалног односа према властитом пјевању, Грујичић своје „Сновиље“ почиње циклусом „На дохват душе“, у коме је на првом мјесту пјесма „Зазив“, која је заправо класично призивање Музе пјевања, која се овдје назива „неизрецива промена“, што је пјеснички ингениозно именовање Оне која је неухватљива и чије се постојање час велича а час оповргава. Заиста, само је промјена стална и непоткупљива. Дух промјене је и дух трагања, продирања, мијењања које оправдава сваки нови стих, сваку нову пјесму, увијек у дослуху са осјећајношћу свог времена. Грујичићев дух промјене је дух васколиког живота у коме је све важно, али у свему постоји и хијерархија вриједности супротна свјетовној хијерархији. Пјесник је откривач те хијерархије. Стога је „Зазив“ новина у Грујичићевом пјевању које није било лишено пјесама, циклуса, чак и збирки чија је тема поезија сама, њен домен, оправдање, способност и оправданост пјевања у временима моралних дилема и посрнућа.
Али, то није само „Зазив“ него и цијели овој пјесми припадајући циклус „На дохват душе“, који је сачињен од четири пјесме и читаоца се одмах доима као Грујичићева пјесма над пјесмама, коју ће он означити вокативом: „предивни сливе чула“, што представља савршено двојство љубави споља и унутра, чулности и духовности, поезије и плоти. Зазивање промјене, прераста у зазивање љубави, евокацију онога што се више не може изгубити и што је вјечно присуство, испуњење сна, остварење нада, једном ријечју инкарнација Ероса који јесте „промена“ коју пјесник именује: „Само ти, побуно моја“.
Кроз громовити удар меланхолије проговара чисти дух поезије, као милошта, као инвентарисање свих пјесничких тема, преплетених као змије када се паре, јаросних и благих, опаких и сверазумијевајућих, у временима и невременима, сада и овдје и тамо, гдје чисти дух борави и гдје се прибирају мисли овог неприбраног свијета:
обнови се у призваној
музици света,
учворена у клинчу два
радосна срца
што пливају у светлости као зазиви
измећу сваког слова у овој песми.

У класичној љубавној пјесми „Лотос у огледалу“, ниједном директно именована, она што је жуђена и која час одлази, час се враћа, узвишена као само провиђење, управо с те узвишености постаје за читаоца оваплоћење двострукости пјесникове душе, предавања драгани и предавања поезији. Јер, шта је ту драгана а шта је поезија? Уопште, да ли мећу њима има неке разлике и остваривања једне, зар се не остварује и друга, и тако у ковитлац.

Већ у сљедећој пјесми, „На дохват душе“, којом је именован и циклус, што значи да јој је пјесник дао у овом циклусу носиви дио посла, остварује се то директно прожимање љубави и пјесме, јер је она „пристигла у песми с брега“, да би се, у сљедећим стиховима, као у правом језичком слалому прошао тај пут, да би се осјетила радост и богатство пристизања. У овој се пјесми, као и у претходним а и у потоњој, сабира вјековно пјесничко искуство и непрекидно трагање за правом ријечи, за једноставношћу која је с оне стране лакоће, када ће се написати суштина у два, можда ова стиха:
у лепо притегнутимсандалама
на још лепшим ногама,
или:
да би пошла замојом сенком
и дохватила њен врх
–мој топли,
твојом амброзијом,
још нељубљени,
као врат, стих од којег си,
гле чуда,
у првој песми допола била нестала,

гдје се у праксу готово директне еротике сублимира и поетска екстаза. Из срчике пјевања истјерана је млијеч („Млеч“) поезије.
У четвртој пјесми овог циклуса, под називом „Брид“, што има значење и обичне (апстрактне ) и глаголске именице, у завршетку који је у себе сажео и лирско народно искуство пјевања у загонеткама, пјесник стиже тамо гдје му је и душа „у песми над гајевима“. Тиме се овај модерни поетски квартет окончава како је и почео, од зазива до завичајних гајева, које увијек преиспитујемо еда ли су наши или туђи. Али Грујичићева завичајност толико је сложена да се налази и у најбезазленијим ријечима, у метафорама, сликама и цијелим збиркама.
У циклусу „Млеч“ кључна је истоимена пјесма, која је у односу на „Зазив“ одређенија и обраћа се Господу који једини може својим чудом пјеснику подарити кључну ријеч да пјесма ферментира, да се одухови, претвори у млијеч. У пјесми „Све“ Грујичић попут средњовјековних жонглера игра се формом, задаје себи обрасце у које уклапа стихове, мајсторски и високи инспирисано. Пјесник овдје као стари мајстор експериментише и метром и римом, мијењајући их, комбинујући, трагајући за сагласјем с вјечношћу, за својим сном о савршеној пјесми. Грујичић користи и народне ритмове и метре, тако да постиже сасвим нова сазвучја. Истиче се „Луда песма“ и „Вај“.

И у циклусу „Молебан“ Грујичић истражује могућности везаног стиха, понављања стихова, варирања, једносложних рима, преузетих ритмова и пјесничких симултаности. Пјесма „Молебан“ варира и одговара на стих Драгана Колунџије: „Прими ме за свој сто и удри“, али се присјећа и Лазе Костића, као и Слободана Ракитића. Сличне су и пјесме из циклуса „Светски припев“. У односу на претходне циклусе новост су дистиси из којих се „цери“ дух поспрдности и то у лице онима који из корита с прљавом водом редовно избаце и дијете. Али тако је код Грујичића, све теме овог свијета, све муке, радости, заблуде, глупости, апсолутно све се може и мора (о)пјевати.

Не можемо да не видимо: Ненад Грујичић у новој збирци стихова „Сновиље“ враћа песму тамо где смо је закоровили историјом. Он обнавља поетски дух за који смо веровали да се давио завршио и преко кога су се током века прелили таласи многих изама, вазда уверених да треба више бити противу онога што је било, него за оно што јесте, па су пребрзо засићени сами собом, један другога с неким немиром од „вијека“ методично и симоблично смењивали.
А Грујичић враћа точак као да ничега битног у мећувремену било није. Враћа га тамо где су цветала самосвесна и самозаљубљена тек откривена чула за лепоту грађанства у поезији рецимо једнога Дучића или једнога Ракића, да шикну високо над свињарском, опаначком, вампирском и хајдучком Србијом и буду кринолински барељеф у осамама салона и будоара, с духом отменога и симболичног Штрауса, у ономе „вечерас госпо у кнеза на балу“...
И Грујичић сада на крају века и крају миленијума, осећа да се мора, бар у једном примеру (а има их неколико) и наравно на нов начин вратити то скупоцено, отмено Некада и то без протеста, без побуне, без вечне вере поетских и свих других превратника да оно после заувек укида оно пре, и да се у егоистичном пароксизму живи само сад, и само ту, и никад више. И он потрже волтин лук преко читавог века да у храброј илуминацији, са сакралним назнакама, примереним времену, споји крајеве између онда и сада. Као да вели како су лепота и склад неуништиви, ма кад били, и ма како проказивани.
И он то чини с истим заносом, чак без онолике заљубљености у чисти артизам, али са сличном негованом позлатом кад залази у пределе нашега времена, и то с још већим, истинским, стварносним заносима на старинској скали страсти, често исто онако оперваженој ритмовима и распаљивано каскадама и каденцама на поетским валовима.
Он неће да каже да је све између излет, пролазни облик бекстава и побуна, нека несмирљива потрага за новим, грозничава и сликовита страст за откривањем непознатог. Не, Грујичић се враћа првобитном да измери дубине властитог бића и покаже како је лепота неуништива и да неки особени повратак није и не може никако бити грех.
И та се поетика држи и бива могућа и чак за многе с разлогом нова, као да се будимо из дубоког, окрепљујућег поетског сна, да поново, као некад, завртимо валцер духа и лепоте над овим чађавим, ружним веком, испуњеним свим могућим негацијама и искиданим бројним поетским и историјским превратништвима, која на зачудан начин, посредством ове поезње, наједном, ето, почињу међусобно да комуницирају.