о писцу биографија књиге поезије остале књиге библиографија контакт видео ново English Руски

О Шајкашким сонетима

 

Маја БЕЛЕГИШАНИН

 „Шајкашки сонети“ Ненада Грујичића јесу лирско трагање за изгубљеним временом. Песник је успео да призове и дочара дане раног детињства у Шајкашу, али је, такође, свемоћним песничким видом, оживео и дане у којима није учествовао (одлазак родитеља из Босне у Шајкаш и почетак живота у новој средини, са свим недаћама и радостима), као и једно удаљеније, историјско време (живот Срба-граничара кроз векове, одблесци ратова, обреди који сежу у давнину).
„Шајкашки сонети“ имају наративан ток, доживљавамо их као лирску причу (то каже и сам песник у „Сећањима пре времена“, краћој прозној целини која се може схватити и као аутопоетички текст и као посебан прозни запис). Између уводне и завршне песме налази се седам циклуса. Сонете у циклусима обједињује сродна тематика: садржај циклуса „Долазак“ јесте пристизање породице у Шајкаш; „Милоште“ говоре о лепотама детињих дана, о малим згодама и незгодама детињства; „Приказе“ – о необичним људима у Шајкашу. „Пурњаци“ преносе атмосферу зимских и летњих дана у равници; „Свечарске“ певају о верским празницима и обредима, а „Шајкашки Крајишници“ – појединим збивањима и личностима (Петру Костићу, оцу Лазе Костића; о Димитрију Аврамовићу, сликару). Циклус „Одлазак“, о напуштању завичаја, затвара круг певања о раном детињству. (О уводној и завршној песми говорићемо касније.)
Наравно, иако песме живе у лирском организму збирке, свака има и своје посебно дисање. Јасноћа представљања света („светлост и звуци“, како би рекао песник) краси сваки сонет. У збирци има и хумора и сете, и љубави и натуралистичких детаља у сликању живота, и биографских података и културно-историјских објашњења. А све заједно – једно лирско треперење бића и певање живота („Распев'о се живот на сунчевој нити, / На овоме свету вредело је бити“ – Рапсодија). „У сонетима је све!“ каже аутор у прозном делу ове књиге. И заиста, погледајмо бројна опкорачења у сонету Прилика, која дају посебну драж овој љубавној песми. Или, на пример, леонинску риму, у парним стиховима песме Коринђаши, у говору деце, која чини да у сонету зазвони лепота празника и дечја радост.
Тако увиђамо, на крају крајева, да је за уметнички доживљај небитно питање јесу ли у песмама истините чињенице, а небитно је будући да поетско ткање језика, лепота песничких слика и сонетна форма „узимају под своје“ тему и проносе је до тајновитих простора транстенденције.
„Шајкашки сонети“ јесу књига о времену. Али, они су и превладавање времена. У бројним песмама прошлост је тако дочарана као да је садашњост. (Иначе, када говори о себи, песник каже „дечак“, „Него“ или „Неђо“, а понегде каже „ја“ – и то у оним песмама где је дечак старији.) У неким песмама временског плана као и да нема (Машћење јаја), а у појединим, опет, дозивају се прошлост и садашњост (Црквене књиге). Тиме се и постиже план универзалног и свевременог.
У том погледу, значајне су уводна и завршна песма. Оне су, можемо рећи, метафизичко-лирски оквири. У уводном сонету, Промена – прве чулне сензације света, свест која почиње да доживљава свет; у завршном сонету, Тачка – садашње биће осећа сету јер породичне куће у Шајкашу више нема („На овоме свету све иде до лома!“) Сонет Тачка јесте стављање тачке на једну причу. Али, на плану смисла, то никако није тачка коначности, већ се из ње ствара нови круг: „Ако је све – било, можда ће и – бити, / Опет ће ми песму песма населити.“ Мотив песме (иначе присутан у збирци – Прилика, Винопија, Рапсодија, Семе) јавља се у оба сонета. У сонету Промена, песма треба да оживи прошле дане: „Нека песма дадне разлог томе лику, /Јер дечак је пандам мом лирском двојнику.“ А у терцетима завршног сонета, песма је победа над пролазношћу, утеха. Подсећају помало „Шајкашки сонети“, по мотиву духовног завичаја, на лирику Милоша Црњанског, као што и поједине слике у збирци призивају атмосферу „Сеоба“.
Тако су се Шајкаш, клица лирског бића и духовни завичај који потире време, и сонет, савршена, вечна песма – нашли удружени. Можемо закључити како су „Шајкашки сонети“ и прелепа песничка књига и једно лирско – пронађено време.


(2008)

 

Мирко ВУКОВИЋ

     Већ на самом почетку Appendixа који затвара књигу „Шајкашки сонети“ (намјерно велим књигу, а не збирку пјесама!) Грујичић пише: „У једној вечерњој шетњи дунавским кејом, озарила ме идеја да напишем сонете везане за најраније детињство. Тако ће голи факти бити надвладани, наћи ће се у аури песничке уметности. У поезији је најважнији доживљај, без њега нема ничега, ни језика, чак. Одатле иде све.“ Исто то „само мало другачије“,  језиком сонета изречено, находимо и у пјесми „Семе“:

Гле, трачак у добу, успомене стоје,
Над Дунавом птице ка мосту се роје.
Човек (ао, мајко!) силази у време,
У глави му наслов – лирикино семе! 

     Дакако, наслов о коме је ријеч јесу „Шајкашки сонети“. Дакле, пјесник је имао наслов као полазишну тачку, наслов који ће бити иницијални импулс за исписивање ове књиге. Уједно, тај наслов у само двије ријечи кондензује све оно што ће бити битно за будућу књигу. Наслов садржава и њен садржај и њену форму! ШАЈКАШ – као тематско-мотивски оквир и СОНЕТ – као формално-мелодијски образац. Надаље, те двије ријечи одређују и све остале кључне елементе ове поезије, и то како на текстуалном, тако и на метатекстуалном нивоу. Покушаћу то да образложим у даљем тексту. Ипак, оно што је нужно прије свега рећи јесте да је заједнички именитељ свих тих чинилаца – поједностављивање, као артистичка интенција и аутопоетички принцип.
Грујичићеве сонете у овој књизи подцртавају и на неки начин подупиру прозни записи названи „Сећања пре времена“. У првом таквом запису читамо:„Ево, почео сам да се присећам најранијих година свога живота. Мислио сам да томе још није време, или тако некако. Али догађа се понешто и пре времена. Ова сећања би могла бити важна за иницијални бусен мога бића, за фантазмагоричну основу талента. Обухватиће тек део мог животног пута – Шајкаш! То је место у којем сам живео до своје шесте године.“ Та рана сјећања и импресије јесу, по мишљењу психолога, пресудне у формирању једне личности, али исто тако свакако јесу и у највећој мјери флуидна и магновена, такорећи – неухватљива. У том су раном периоду одрастања ситнице, заправо, пресудне. Управо зато Грујичић у уводној пјесми у својеврсном лирском прелудију,  каже:

Најдубља сећања, слике по рођењу,
Први дамар света, наперена чула,
Оно што се зове позитивна нула,
Почетак и замах, чудо у буђењу.

Ослањајући се донекле на Маркса, Леви-Строс ће устврдити да се до реалитета може стићи „једино упрошћавањем ствари.“ Како би досегао своју „позитивну нулу“, Грујичић поједностављује ствари и своди их на низ једноставних упечатљивих евокативних слика, низ животних квисквилија које оцртавају, у обрисима, оно озрачје у којем се зачињала и формирала његова пјесничка персоналност (најраније сјећање везано за покушај да прохода, градњу породичног дома у Шајкашу и трауматични пад приликом кога му се ексер забија у чело, рођење сестре, први пољубац, бјекство од куће и разговор са биљкама, па све до продаје куће у Шајкашу и пресељења у Гомјеницу код Приједора). Он прихвата и заправо демонстрира став о фрагилности човјековог бића и став да се цјелина, заправо, гради из крхотина неких раније постојећих цјелина, став о могућности исцјељујуће, или барем – зацјељујуће, унутрашње ресурекције.

О, ноћи и дани у шајкашкој збиљи,
Од набоја кућо у мирису блата,
Месечино горка, снове уозбиљи

Да ме не понесу к теби црна јата.
Смртна жељо моја, врати ме до прага
Где се на увиру расцветава снага! –

како ће у двјема терцинама сонета „Избеглице“ казати Ненад Грујичић.
То поједностављивање, затим, прелази у једну крајње интересантну ситуацију. Пјесник почиње да гледа на себе из позиције „свезнајућег приповједача“ и, шта више, да о себи у одређеним тренуцима говори у трећем лицу.
Преко сонета, као своје омиљене пјесничке форме (дакле, његовој умјетничкој природи и најблискије), Грујичић трага за оном изворном, суштинском мелодијом која је, у правилу, рудиментарна, односно – упрошћена или поједностављена. Поједностављивање је, разумије се, поново начин досезања те атавистичке музике. (Опет оно што најпотпуније илуструју стихови „Оно што се зове позитивна нула,/ Почетак и замах, чудо у буђењу.“) У већ поменутом Аppendixu, Грујичић, образлажући зашто се баш опредијелио за сонетну форму, помало суздржано каже да „није занемариво ни која песничка форма узима језик под своје(а чини се да је у овом случају то и више него битно), а онда додаје: „Матерња мелодија већ постоји у речима и недељива је од њихових значења, тако и сонет додаје своју специфичну ауру звука лексици која се затекла у њему.“ А при самоме помену синтагме „матерња мелодија“ само се по себи намеће консултовање са Настасијевићем и његовим толико познатим, и толико значајним, есејом „За матерњу мелодију“. Настасијевић, заправо, вели сљедеће: „Мелодијске је природе сваки живи израз духа. Говор се заталасава у непрекидној линији. Што називамо нагласцима, само су максимуми мелодијских кривина. (...) То погоди, та усталасаност што пође из целог духа, то исконско. Речи само оивиче у свести тај већ пренети трептај од духа духу.“ А затим и ово: „Сила говора (ово никад није довољно понављати) не лежи толико у очевидности доказа, колико у истинитости тона. Тон убеђује, њиме се из подсвести продре у подсвест, њиме отворе неотворима врата.“ И, напокон, ово: „Што се поезијом назива, тачно је средина између говора и музичке мелодије. (...) И зар се није опазило да, при истинској лирици, неосетно нам пође глас у мелодију?“ Код читања Грујичићевих сонета глас заиста пређе у мелодију; и то не било коју! Посве експлицитно, он сам ће је у сонету „Шеширска“ означити овако:

И Пелагић цупка, а с њим и Руварац,
У ојкачу сплетен шеширски бећарац.

Ријеч је, како видимо о музичкој плетеници, о јединственој мелодији дуалистичке природе коју творе два музичка облика из „два Грујичићева завичаја“, оног крајишког и оног панонског. Његово поетско ткиво је растресито и порозно, те допушта суптилне инфлуксе бећарца и ојкаче који га мелодијски засићују и надопоњују. Лако ћете у овој књизи препознати читав низ стихова скројених по мјери народне пјесме. Ево само неколико таквих:

Распев'о се живот на сунчаној нити,
На овоме свету вредело је бити.

Или:

Шајкашка Крајина на Дунаву светли,
И да хоће ником неће да се свети.

Или:

На сваком кораку машта се таласа,
За дечака нема од лепоте спаса.

      А затим је ту и читав низ преузетих ојкачких и бећарских фрагмената које аутор вјешто везује у мозаични свијет своје, како он то воли да каже, „певаније“: Ја сам мала Јаша, идем са салаша, или: Ја сам мала Јела, ујела ме кера, или: Ја сам из Шајкаша, јашем на чилаша, или овај крајишки – Нема раја, чујем, без свог завичаја итд.
Али Грујичић не би важио за поетског виртуоза када не би заиграо на фактор онеобичавања, изненађења и ненадних (Ненад, дакле – семантика ауторовог имена!) обрта унутар текста. Контрастирање и благо иронијско контрапунктирање елемената сваки пут изнова рекреирају пјеснички текст и дају му пријеко потребну дозу козерства и заводљивости. У пјесми „Ђед“, која одише крајишким, горштачким витализмом и чији је, ако хоћете, и сами наслов посве крајишки, у лингвистичком, дијалекатском или колоквијалном смислу, два посљедња стиха гласе овако:

О, пејићка брда, томашичке шуме,
У Шајкашу опет живети се уме.

Издвојени дистих, зар не, подсјећа на народне пјевачке дистихе. Ријеч је о једном депатетизованом носталгичном зазиву, до краја лишеном податног сентименталног тронућа. То је, заправо, апострофично дозивање крајишких топонима (мајчиних родних Пејића и очеве Томашице надомак Приједора), али никако, како би се дало очекивати, ојкачки! Напротив, Грујичић користи дистих који благо, али недвојбено, тендира ка бећарцу. Скоро да вам се може учинити да чујете оне карактеристичне, наглашено шуштаве фрикативе (иначе намјерно видно акумулиране и умножене); стичете, напросто, утисак да дистих изговара Војвођанин. Има у том дистиху некаквог виталистичког пркоса, или – још боље – самопркоса.
На другој страни, насупрот томе, у пјесми „Сека“, из циклуса „Милоште“, у којој пјесник опјевава оно рано сјећање у коме своју четири године млађу сестру учи да прохода, бацајући пепељару да се пред њом котрља у дворишту куће у Шајкашу и, потом,  на шору пред кућом гдје имамо потпуно другачију ситуацију. У пјесми која је по свему, по својој укупној атмосфери „шајкашка“, два посљедња стиха завршне терцине су, по свему – ојкачка! Поступак је, примијетићете, технички гледано, идентичан. Сада пјесник, у овој „ојкачи“ вјешто инкорпорираној у ткиво сонета, зазива панонски топоним (Шајкаш) и поентира неочекиваном контрапозицијом:

О, шајкашки дани у дудовом цвету,
Са сестром сам хват'о лептире у лету.

Ма се и радило о нијансама, надам се да и ви осјећате тај мелодијско-психолошки супстрат који ове сасма налике дистихе опредјељује ка ојкачи или ка бећарцу ( не по метру). Дакле, имамо овдје посла са двоструким илити удвојеним контрастирањем: контраст унутар контраста, или обрт у обрту. Дупли axel, речено језиком умјетничког клизања. Врло вјешто и врло ефектно, у крајњем исходу. То су, како би Ахматова рекла, „тајне заната“, ауторови отисци прстију, ауторова особена рецептура.
И када већ говоримо о мелодијској равни Грујичићеве поезије, задржимо се још мало у сфери музичке терминологије и проговоримо неколико ријечи о контрапунктирању двије „мелодијске линије“, двају књижевних родова и њиховом синкретичком спајању у јединствену цјелину. У композиционом смислу, Грујичић проналази сасвим прикладан и интересантан начин да након „првих осам ставова“ своје симфоније (говорим о циклусима који творе онај лирски дио књиге, дакле: Уводна, Долазак, Милоште, Приказе, Пурњаци, Свечарске, Шајкашки крајишници, Одлазак и Завршна) – писаних у лирском кључу, пређе на десети, „завршни став“ – писан у прозном кључу.
У том би смислу завршна пјесма „Тачка“, прије могла бити схваћена као утројена, као „три тачке“. Њене терцине садржавају овакву, универзалну поруку:

О, збрисани трази недељних ручкова,
Опевани часи подизања дома,
Мириси из баште веселих тучкова,

На овоме свету све иде до лома.
Ако је све – било, можда ће и – бити,
Опет ће ми песму песма населити.

И заиста, пјесму ће наслиједити пјесма, али формално апстрахована и разложена у фине прозне записе зачињене децентним лиризмом и поетским натрунама. У музичком смислу, они би били оно што се назива кода (цода –  реп). Наслов тих прозних записака, „Сећања пре времена“, прекрасно кореспондира са оним на почетку поменутим стихом Човек (ао, мајко!) силази у време“. Након што се погрузио, након што је „сишао у вријеме“ и оданде „донео вести из времена пре великог потопа“ – како се вели у „Епу о Гилгамешу“ –  пјесник зарања још дубље, зарања у сјећања која претходе времену. Круг је још једном дотакао своје чело, реп је загрижен и све се понавља по прадревном обрасцу.
Стога је ред да и ми склопимо свој круг у овом тексту и да се по принципу каузалности вратимо на мјесто са којега смо отпочели ово промишљање. По свему судећи, није нереално очекивати такво што, и  неће то бити ни мало тешко, јер у крви сви имамо исту, или сличну, „матерњу мелодију“, и јер смо сви ми једном сакупљали ексере на градилиштима и доживљавали незгоде, несмотрено гутали и загрцњивали се дугмићима и бомбонама, покушавали да кликер (или што друго!) срскамо млијечним зубима, и тако даље, и тако даље... Враћамо се, дакле, на Дантеову сентенцу. Ако „у свакој акцији, прва намјера онога који дјелује јесте да открије своју властиту слику“, онда је логично очекивати да ћете и ви кроз чин ишчитавања Грујичићевих „Шајкашких сонета“ и, тиме плодотворно потакнути, евоцирања својих властитих дјетињих импресија, у коначници досећи „своју властиту слику“.


(2008)

Радмила ПОПОВИЋ

Импресивна је стваралачка енергија и библиографија Ненада Грујичића. Њему се посрећило да посједује у творачком сагласју и пуној функционалности све битне елементе, који су неопходни књижевној умјетности: таленат, мисаоно-емоционалну ширину, снажну имагинацију, језичку раскош, стваралачку инвентивност, књижевно-теоријско знање, смисао за мјеру, континуиране стваралачке импулсе и радну енергију.
Велики је простор Грујичићевих књижевних интересовања , али , он је, превасходно пјесник, маг поетске ријечи, мајстор у умјетничкој изведби пјесме. Из пера Ненада Грујичића настао је особен поетски микро-космос, зароњен у стварносну збиљу, зањихан имагинацијом, обасјан језиком, очуђен пјесниковом љубављу према стиху и осигуран његовим повјерењем у моћ ријечи.
Грујичићева поезија је својим живим крвотоком везана за живот као своје природно, некривотворено доживљајно извориште. Материјал за умјетничку обраду проналази и у извањском свијету и у самом себи, на оним котама, гдје се шири видик, згушњава мисао, пречишћава емоција и ријеч припрема за пламени прасак стиха.
И у књизи Шајкашки сонети, као у претходним Грујичићевим пјесничким књигама, умјетничка збиља моделује се по принципу стварносне збиље. Стварносне чињенице преселиле су се у сјећање. Пјесник се спушта стрмим степеницама времена у своје рано дјетињство, у војвођанско насеље Шајкаш, гдје су расуте његове прве успомене. Оне сјајкају кроз густу маглу заборава као комадићи изломљених стаклених кликера.
Грујичић у поетизоване аутобиографске записе окупља сјећања на неколико првих година свог живота. Свијест о трошности и пролазности живота подстиче га да пјесмом отме од прождрљивог времена макар оно што још постоји у његовој меморијској картици као податак о идентитету и аутентични отисак дјетињства на мапи душе.
Ријеч је највјернији човјеков пријатељ, најсигурнији савезник и најпоузданији свједок. Њен кључ за вријеме не може да зарђа ако га умјетник вјешто провуче кроз своје срце и разум и намијени животу као поезију. Оно што је повјерено поезији на чување, продужава свој живот у новом облику и рађа се с будућношћу.Пјесник је тога свјестан. У сонете пакује драгоцјености раног дјетињства. Пјесмом прича и причом пјева, без патетике, без прегрејаних осјећања, без пренаглашене лиричности, – тихо , као да враћа дуг дјетињој безбриги, играма, родитељима, комшијама и времену, – свему што је у његовој души посијало сјеме поезије.
Иако су предлошци пјесничких слика, како сам пјесник каже  –фантазмогорична омаглица детињства – он је успио да пјесничку слику учини бистром и изоштреног до привида аутентичне фактографије. Заведен магијом ријечи, читалац упознаје шест година живота Грујичићевих у Панчеву и Шајкашу, Сазнаје како се живјело у то вријеме, како се радило, градило, боловало, радовало, свадбовало – у шта се вјеровало, од чега се страховало. Упознаје народне обичаје, навике и различите људске карактере. Непрекидно је пред њим и један дјечак што зачуђено гледа како се испред њега врти шарен несазнајан свијет.
Грујичић је у сталном дослуху са својим лирским двојником. Он не дозвољава да истина измигољи из његове пјесме чак ни онда кад му пјесмотворни принцип захтијева игру ријечи, метафоричка пресвлачења, метарску прецизност сонета. Опредјељујући се за сонет као изузетно захтјевну пјесничку форму, Грујичић улаже значајан креативни напор како би постигао оно свечано пулсирање сонета које у епицентар душе шаље исцјелитељску енергију.
Књига Шајкашки сонети компонована је од уводне пјесме (Уводна), седам унутрашњим тематским сродством везаних, циклуса (Долазак, Милоште, Приказе,Пурњаци, Свечарске, Шајкашки крајишници, Одлазак) и завршне пјесме (Завршна). Иза поезије слиједе кратки записи и објашњења пјесама под насловом Сећања пре времена као и Белешка о писцу.Овим прозним додатком Грујичић омогућава својим читаоцима једноставнију и приснију комуникацију с поезијом .Шајкашки сонети заслужују искрену читалачку пажњу.Топлина и непосредност којом зраче, не требају посебног тумача.


(2009)

 

 

Copyright - Бранково Коло 2005