О Пустој срећи
Златко КРАСНИ
Грујичићева Пуста срећа, саздана од најтананијег поетског материјала, активира и код читаоца његов најтананији духовни нерв. Она се зато може читати и као љубавна поезија којом аутор подиже споменик „трајнији од бронзе и камена“ једној новој Јулији Примицовој; као врста метафизичког бревијара о оној магнетној, гравитационој, микро- и макрокосмичкој сили која држи атоме и галаксије на окупу, манифестацији исте те љубави; као расправа о смислу логоса у свим нијансама његовог значења, о сврси певања, о свемоћи и немоћи речи; као сановник; као римаријум; као лирски часловац у коме се Господ изричито помиње у првих пет сонета, али чија завршна каденца поседује карактеристичан контрапунктски предах, молитвени устук и приклањање божанској сили; као инвентар необичних и упечатљивих поетских слика, метафора с дуплим дном, тамних симбола; као uxbenik из умећа версификације; као бедекер кроз једну необичну грађевину-чардак у једном нестварном свету куда се стиже преко „прага од рђе и жеженог злата“ , и који је пун лавиринтских пролаза, херметички затворених пространстава, лажних преграда, надзиданих сводова, унутрашњих спиралних степеница, вртложних димњака, узиданих волтова, случајних ниша, прозора који гледају унутра, врата која никуда не воде или која се одједном једна за другима отварају, кључаоница кроз које се назире озвездано небо или плаветнило које гори, покретних зидова, двоструких подова и огледала пред којима се води ноћни разговор са сенкама и опсенама; као лабораторијски приручник о метаморфозама уз помоћ оног древног, староегипатског „црног“ умећа за преображавање материје; као истовремено понирање у митску дубину и – следствено кључном стиху ове збирке „лет је формула за закон падања“ – проницање у астралну будућност; као поетски оглед о појавама које прате згушњавање и растезање времена; као интелектуална „Рубикова коцка“, необавезна игра духа, математичка скривалица по мери духовне радозналости читаоца и збирка одговарајућих шифри, кодова, рачунских операција; као књига од само три песме, тројство међусобно повезаних магистралних сонета од којих сваки стих, у виду додатног објашњења, поседује цео сонет, попут посебне фусноте...
Да ли је ова књига, упитајмо се на крају, иначе дискретно обогаћена и искуством најновијих поетских истраживања, можда најава извесне Нове Синтезе у нашем певању, синтезе метафизичког и ангажованог, пост-постмодерног и неокласичног, и свега до сад неспојивог што из тих антиномија произлази? Уосталом, оно што целој збирци Пуста срећа даје животну снагу јесте сплет управо таквих цонтрадицтио ин адјецто-а, неразмрсивих супротности у којима се и крије покретачка енергија.
(1994)
Саша РАДОЈЧИЋ
Најсложеније спојеве и највећи распон разлике Грујичић остварује у књизи Пуста срећа у којој је сабрао три сонетна венца: Жижак, Вихор и Тајац. Повратак класичним облицима, а посебно сонету, у последњој деценији је у српском песнииштву попримио такве размере да је неопходно да се постави макар радна хипотеза о разлогу и функцији обнове интересовања за класичне форме. Најдалекосжнија је теза по којој обнова класичних форми са свом њиховом вековном поузданошћу представља (можда и не сасвим освешћен) одговор на осећање свеопште фрагментације, не-сигурности и обезобличености савременог света. Пред искуством распада света и погледа на свет, сугерише ова теза, песник се окреће ономе за шта верује да још увек може да држи свет и свест на окупу: песничкој форми чије законитости прихвата као унапред задате. У неким контекстима, класична форма делује као сурогат за постојање Бога, у другим као индиректан доказ његовог постојања као гаранта могућности хармоније. Времена која себе виде као апокалиптична, а нађе време је такво, требало би да су нарочито склона оваквом поимању форме и њене компензаторске функције. Миленијумска очекивања одлично се слажу са тежњом ка класичном облику. Али код Грујичића је, као код правог песника разлике, то питање нешто сложеније.
Од три сонетна венца Пусте среће, Жижак је написан у симетричном дванаестерцу (6+6) за који је не једном речено да је у српској версификацији потенцијални носилац језичког скрућивања. Грујичић је знатно ризиковао одлучивши се баш за симетрини дванаестерац, али због формалне доследности му треба упутити похвалу. Он није хтео да прихвати, данас раширену претпоставку да је класична форма употребљива само када се изнутра нарушавају њене законитости, и остварио је прве, свестрано преплетене, у данашњој нашој поезији ретке и неочекиване сонетне венце.
Некако смо навикли да песме формалних особина, какве су у Пустој срећи, затичемо махом код наших традиционалиста ( који су најчешће и противмодернисти). Али на говор, јасно је, нико нема тапију. Пре него што овог песника на брзу руку прогласимо још једним од протагониста стражиловског лиризма, требало би да обратимо више пажње на карактер Грујичићеве реченице и вредносни ангажман његовог говора. У правилан и одмерен, пошtovawa достојан сонетни облик, Грујичић је сместио несвакидашње и сигурно не уштогљене реченице. Овај песник очигледно не мисли да је сонет посвећена форма чији дигнитет нарушавају речи као што су лапрдати, здипити, жврљнути, скоцкана, уздрндан, или искази као што
су: не хајући ништа данима сам књаво… меркао је батак новог женског јешца...а тужни ушмрк ћурликну у носу... Те речи и те реченице су Грујичићев начин да оствари сусретање узвишеног и вулгарног, вечног и трошног, ауре и сарказма. Можемо се спорити око потребе да се такав спој оствари, али не и око тога да је песник успео да оствари жељене ефекте. Класичан облик, према томе, код овог песника није циљ по себи, него средство за постизање одређених естетских учинака, карактеристичних управо за модернистичко схватање функције песничког текста.
У формалном погледу, још интересантнији од Жишка су сонетни венци Вихор и Тајац, остварени непарним стихом, једанаестерцем (5+6), који је примеренији мелодији српског језика. И у њима је Грујичић настојао да споји екстремне изражајне склопове – од лиричног
Ма шта да кажем остаје тишина,
а с њом и тајна написаних речи,
преко (само)ироничног
шта јошда писнем а да ми се неће
приговорити да правим маневар,
до скоро вулгарног
Лудо ме срце јоште једном скечи,
ал на Дунаву (који ми је дражи),
те се уздрндан на трави распечих.
Ако би, при том, тематски круг Жишка могао да се опише синтагмом „неверне драге“, у Вихору му се придружује тема растанка, а у Тајцу и модел „животне приче“ – све исказано у кључу једног парадоксалног споја (споја који у себи такође садржи унутрашњу разлику): хуморне рефлексије. Књизи Пуста срећа требало би да приђемо као једној ефектној књизижевној игри; игри у којој је на проби песникова осећајност, распета између наоко непремостивих крајности. Грујичићеве ругалице представљају неку врсту одбрамбеног оружја у суочавању са „светом“ – те песме нису истина света, него слика реаговања на ту истину коју песник одбија да прихвати.
(1996)
Ненад ШАПОЊА
Поетска раван Пусте среће јесте раван психологије односа, релација афективитета у најужем смислу, односно у питању је симулација сусрета два чулношћу изједена бића, која се додирују у овим сонетима. Но, није баш, само, тако, афективно је један од повода, и разлога, и приче и форме, али проблеми промишљања, и бића и језика, препознају се и онда када их песник заогрне у рухо свакодневних баналности и бизарности колоквијалног језика.
Уосталом, књижевна игра са љубавном поемом увек нуди песнику подједнак бескрај могућности и ограничења. То је ход танком нити изнад кањона патетичног, ход ка оном непатвореном, тужном и самопоништавајућем. Грујичић улази у ту игру веома амбициозно, нудећи своме читаоцу три сонетна венца (Жижак, Вихор и Тајац), дакле, доследно и дисциплиновано реализујући ову изузетно захтевну и, у нашем песништву, ретку поетску форму.
Позиција песника је и даље позиција скептика. Лоцирајући се на маргинама чулног, једнако заточник бића љубави, као и његовог не–бића, он литерарно хипостазира тренутке који и јесу синтагма из наслова – пуста срећа. Краткотрајност, тренуци који су чин, и чињење љубави, извор су и приказ пустоши, приказ дна бића. Зато и динамика дешавања током ова три сонетна венца прати пут којим пролази љубав. Редослед препознајемо у другачије ишчитаним насловима сонетних венаца – занос, страст и туга. Песничка самосвест остварује унутар себе комуникације с другим – вољеним објектом, затим са лирским чином као таквим и са неухватљивом властитошћу. Нестварни су, и несигурни, и песник и његова опсесија, постоји само текст, накнадни извештај, и он јесте иницијација туге, као што јесте и једина стварност. Песник, као трубадур бескраја, одвагује себе и спрам љубавног и спрам поетског. Прво стално измиче његовом бићу, а у друго, као стварносно биће, и не може да уђе. Ту је ваљда негде и тренутак читања.
(1995)
Чедомир МИРКОВИЋ
Три сонетна венца сплетене у јединствену целину књиге Пуста срећа, поседују сва добра својства и све знане нам специфичности досадашњег Грујичићевог певања, непрекидно осциловање између узвишеног и свакодневног, наслућивање симболичног и универзалног у баналном и опором, склоност ефектним парадоксима, изузезно познавање најделикатнијих мелодијских и семантичких суптилности. Љубав, поезија и живот, кључне су теме ове медитативне и елегичне песничке књиге.
Слободан ЖИКИЋ
У сонетима Ненада Грујичића наилазимо на, по мишљењу чистунаца и формалиста, сонету сасвим непримерене, непоетске изразе као што су: лапрдати, здипити, жврљнути, спрдати, клопарати, цевчити, скечити, распечити, проџарати, булазнити, зевзечити, издрндан, балави, кркљанац, ушмрк...
Не треба сметнути с ума да се ради баш о љубавним сонетима, што је био разлог да се критика подели у два табора – на оне који оштро критикују увођење оваквог профаног, свакодневног, може се рећи уличног или чак жаргонског типа речи и израза, односно читавих синтагми препознатљивих по свом подругљивом и ироничном тону; и на оне који подржавају овакво поетизовање непоетских речи и то баш у једној од најстрожијих песничких форми, у сонету, сматрајући то новином која модернизује и осавремењује сонет.
Чињеница је да се заиста ради о једном парадоксалном потезу, али потезу који никако није непоетски. Наиме, Грујичић свесно иде у језичком смислу у крајности и покушава да споји наизглед неспојиве појмове. Уводећи овакве речи у веома осећајне љубавне сонете, он се брани од натруха романтизма, љубав ставља у стварни животни контекст и извесном хуморношћу коју неоспорно доносе овакве речи употребљене у поменутом контексту, демистификује сонет као лирску врсту.
Ироничан и саркастичан, песник доказује своје суверено владање сонетном формом и, уопште, песничким занатом, издижући се изнад песничких канона и форми, доказујући да се у завидној артифицијелности коју његови сонети поседују, чак и досад проскрибоване речи могу осећати као код куће и да, у контексту и садејству са другим, веома поетским речима и синтагмама, могу имати врло јаку поетску вредност.
Реч, дакле, сопштава нам посредно Грујичиоћ, не зависи сама од себе, нити има само једно, основно значење. У суочавању и интеракцији са другим речима, она може имати више значења, може чак и у узвишеној песничкој форми какав је сонет, имати потпуно равноправно место и третман, упркос својој „вулгарности“ , тривијалности и баналности. Тако Грујичић детронизује, демистифукује сонет, и поетизује свакодневицу, не плашећи се да канонизованом стиху придода речи и склопове сасвим непоетске природе.
(1997)
Слађана МИЛЕНКОВИЋ
У „Пустој срећи“ налазимо три сонетна венца, што је прави песнички подвиг. Акростих у свим магистралним сонетима је исти: Марија Балковој, и то, у номинативу, дативу и вокативу! Песников дух се уздиже до трансценденције, толико га мења да, не осврћући се на свеколике замке и проблеме, успева да пробије „земну љуску“ љубави и спозна њену бит. Ненад Грујичић се од посматрача свакодневице и призме околних догађаја, претворио у правог трансцендентног песника. Узвисује се „високо до колена Божијег“ – кроз љубав.
Ова три венца су љубавне фазе: Жижак, Вихор и Тајац. Тон је идиоритмичан, обузима нас мир, на ствари пада магично светло. Грујичић је посвећен је жени, али не идеализованој и улепшаној, већ реалној која „ради о глави“, која му је „пут ал' и опсена“. Песник зна да жена „божанска није“. Сонетни венци имају градацију од помирљиве лакоће саопштавања, преко суровог изрицања варке о пустој срећи, недосегнутој – до тишине, тајне и рађања стиха: Од свега оста римован пепео.
(1998)
|