Ненад Грујичић / О Оцу и матери

Говорећи о лирском опусу Ненада Грујичића, можемо издвојити две његове оријентације. Једна се може именовати као сатирички постверизам критички однос према стварности посредован песничким језиком, који компилујући изразе из различитих нивоа српског језика, ствара гротескне каламбуре и указује на „свет какав би требало да буде“. Другу оријентацију Славко Гордић одређује као „сетну скепсу“. Посреди је стишанији израз једноставности лирске нарације и песничке слике, а хумор који се јавља уместо сатире, даје овим песмама ауру поетичности.
Између те две линије, избор И ошац и маши тематски се опредељује за песме са мотивима оца и мајке и обухвата све Грујичићеве збирке. О смислу таквог потеза сведочи песма Тихи ламент: „превртљиви ум/што черечи месо и кости“. Рационалност човека и деструктивна природа нашег времена можда су исувише расли на заносима разума и ироније и стога се преокрећу у разорност, која достиже до самоукидања. Насупрот рационалном принципу, песник успоставља праисконске принципе мушког и женског, оличене у лику оца и мајке.
Мајка наравно симболише начело рађања и обнављања. У Песми иза брда, пак, дуга следи мајку и лепотом боји све што њена рука уради. Стваралачки принцип има естетски квалитет. То својство женског начела преноси се на природу: „У пролећна поднева/светлост је најчистија/на јајету које кокош/снесе крај бунара“. (Свешлосш и звуци). Поред тога, мати отвара пут фантастичкој димензији постојања, оностраном свету испуњеном чудима, тајнама, иреалном силином сна: „Уздајмо се у порекло мајке/њене уснуле очи/младеже/и гатке//Уздајмо се у крај сна“. (Нада). Свеобухватност и битну кохезиону моћ овог принципа сугерише Предсказање: ван поезије остала је немоћ да се бди над целином која се зове живот. Непосредна веза између поезије и мајке очитује се стихом који читаоце и тумаче не оставља у дилеми по питању овог смисла: „Дечак је то видео матерњим очима“ (Тишина).
Лик оца симболише праисконски принцип материјалности. Песма Каца такође говори о стварању, али не о женској неопип љивости иреалних видова постојања, већ о њиховој конкретности. Отац правећи кацу савладава и суспреже природу. Он посредује дубину и тежину живота, што песник узноси поетизацијом, а њен патос стишава хумором. Мушко начело је свест о конкретности историје те о немоћи човека да се супротстави и њеном разорном ходу и свом усуду: „Десет колена наших/опој ми, оче мртви/десет легенди страшних/рођених после смрти.“ (Вај). Стога је оно веза са мртвима и са будућношћу, мудрост настала као последица познавања закона живота.
Трансцендентност ове везе у времену добија и апстрактнији смисао. Калем као да је настао на трагу латиноамеричког магијског реализма: „Ко остари видеће ме младог./То нисам научио од оца./Само сам резбарио/у блату његову сенку“. Смрт, спона између нестајања и настајања, има метафизичку димензију, а она се остварује посредством уметности. Ако се сетимо певања о целини живота, биће нам сасвим јасан спрег из песме Неора: „Сви причају да је најлепше/кад отац и мајка раде заједно./Тад је живот јак./А кромпир брзо процвета./Ја скупљам златице/и највећу стављам на врх прста/да полети'. Спрег који уједињује мушки и женски принцип, небеско и земно. Спрег који снагом поетизације одводи целину живота у лет неслућеним висинама.
Већина песника добија избором, а посебно они који, попут Грујичића, имају замашну продукцију. Ваша критичарка зато бира песме које, избегавајући језичке бравуре, једноставношћу лирске нарације или песничке слике досежу споменуту снагу поетизације.

Ненад Грујичић је данас у напону пјесничке снаге, стваралац који непрекидно исписује нове и нове пјесме, текстове о поезији, како класика тако и својих савременика, цијењен као врстан версификатор и зналац готово свих класичних, али и, подједнако, модерних поетских образаца и слободног стиха, аутор неколико збирки које су доживјеле више поновљених издања и, не као посљедња ријеч овог описа који покушава у једној реченици рећи што више, аутор многих пјесама које заслужују мјесто у најстрожим антологијским изборима савремене српске поезије. Овај пјесник који је живот посветио и удесио према захтјевима своје највеће љубави, поезије, објавио је и један избор из своје лирике, који је убрзо „застарио“, јер су објављене нове двије збирке стихова. Уз изабране пјесме изашао је и релевантан избор критичких текстова о Грујичићевој поезији, што све потврђује да је ријеч о значајном ствараоцу.
Најновији избор Грујичићеве поезије, посвећен оцу и мајци, потврђује разуђеност његовог пјесничког интересовања не више и не само у формалном него и у садржајном смислу. Он је, колико нам је познато, до данас једини пјесник који је у једној збирци објединио пјесме о оба родитеља, не истичући, дакле, само једног, што је обично до сада био случај. За пјеснике је, углавном, значајнија мајка. Познато је, на примјер, да је Јарослав Сајферт, чешки нобеловац, истицао да су за његово пјесничко стваралаштво значајне три теме: дјетињство, мајка и смрт. За Грујичића су значајни: дјетињство, родитељи, живот и - језик. Сад путујем кроз царство/ у којем језик пандан је животу - пјева пјесник. Дјетињство је симбол невиности, стање које претходи гријеху, дакле, еденско стање.
Стављајући у наслов избора своје поезије ријечи и отац и мати, Ненад Грујичић је означио и на овакав, наизглед формалан, начин, основ своје поетике, њену утемељеност и њено стабло, поезију као алфу и омегу језика, али и живу ацосијацију на Бога Оца и Мајку Божју. Са психоаналитичке тачке, отац, поред осталог, симбол је посједовања, доминације и врлине, који упућује на осјећај одсутности, недостатка и празнине, али и спонтаног одушевљења, организоване, мудре и праведне трансцеденталне свјетлости која се може прихватити само узајамном љубављу у одраслој доби, дакле, у потпуности остварити у пјесничком чину (дјелу) као врсти креативног ероса. Отац је биће које желимо постати или се с њим изједначити. Мајка је, пак, првотни облик који доживљавамо као искуство аниме, односно, несвјесног. Она је тоталитет свих архетипова, али тако што конкретна личност мајке надјачава архетип мајке. Она је сигурност уточишта, нежности, топлине и хране. Међутим, у њој су живот и смрт у вечном саодносу. Са божанског становишта, мајка је духовни принцип изражен у женском облику.
Иако би се могло рећи да је у питању само један дио поетског опредјељења, пажљив читалац Грујичићеве поезије лако ће уочити да је веома тешко разграничити остале пјесме од оних којима су печат дали темељни породични и људски појмови - и отац и мајка. Гдјегдје се сусреће и сестра, али је више ријеч о својеврсним мотивским везама са народним рапсодом чије пјевање Грујичић ослушкује и које у лексици, па понекад и у мелодици, зазвони и у његовим стиховима, мада се и конкретна сестра може ишчитати у оним пјесмама које су пребогате детаљима свакодневног живота и којима пјесник често посвећује посебну пажњу.
Прва збирка означила је Грујичићев пјеснички дуг - језик који је матерњи, али сигурно и очињи, јер је ријеч о двама језицима, говорном и пјеваном. Прва Грујичићева књига, Матерњи језик, показује да је млади пјесник био савршено свјестан авантуре у коју креће, али и нешто више од тога, потребе да већ на почетку свог пута изврши инвентарисање основног пјесничког алата. Касније ће се пјесник вратити изворном, родном простору своје пјесме, да би одатле покупио антејску снагу за високе узлете. Тако је и компоновао овај избор из свог богатог опуса, кроз циклусе Крушна мрва, Завичајни грохот, Жабар, Крајина, Удес, Уосталом, Бестиднице, Светлица, Путања и О, ти дани. Видимо тај ланац призора и појмова, тај плот којим ограђује свој забран и, детаљима који врцају животношћу, брани од ништавила овог свијета.
Већ у првој пјесми овог избора, Песма иза брда, он смјешта своје јунаке у аутентичан простор, у крајишку авлију, у родну кућу, одакле ће се lykom извити у свијет, одакле стижу позиви на живот. У пјесми, мајку доживљавамо као античку хероину која стоји у дворишту крај бунара, гдје је најлепша. Потом слиједи неколико стихова који су, сами за себе, божански глас чисте поезије: Капи се проспу из ведра/ и дођу за њом у кућу./ Над столом - дöга./ Од једне шаре справља се супа./ Покрај чиније - још две дугине боје:/ Румено печење и чокањ!/ Као на жанрслици, у овој пјесми видимо позорницу и протагонисте, и не само да све то видимо, него и чујемо: Отац недељом чисти пиштољ,/ синоћ је био на пиру./ Мирише весеље из опрљене цеви./ Неко ће лупнути о прозор/ и брзо нестати./ Тад ми се јавља глас./ Са залогајем у грлу одлазим у воћњак./ Рано цвеће надахњује/ на разговор с непознатим.
Издалека, али присно, допиру до нас јека и хук живота, којима се пуни лирски субјект што одлази у воћњак, гдје га цвеће надахњује. У ствари, тог дјечака цвијеће заиста надахњује, али тек пошто су га породични призори испунили смислом. Цвијеће је „апстракција“, класични призор, али мајка у дворишту крај бунара, у кухињи крај стола, отац који чисти пиштољ - то је изнад реченога цвијећа, јер, заправо, то је истинско цвијеће поезије саме. Са савршеним пјесничким осјећањем, Грујичић посеже за правим сликама и правим ријечима. Он спаја земаљско и небеско, фолклорно одједном престаје бити само то и постаје изворно пјесничко и модерно, универзално узето из лектире и снова.
Грујичић на особен начин даје једну породичну драму, причу о нашој крајишкој свијести и амбивалентности, мајчиној породичној снази, темељу опстанка, очевој виолентној природи, спрези ероса и танатоса, његовој вјерности кућном прагу, али и потреби да се измиче породичним оковима, да се утекне од чамотиње пролетерске паланке, да се срце пусти да лута брдима попут Одисеја. Тим се призорима калио дјечак кроз страх и љубав, вјеру и разочарење, прозирност и таму. Он нам сада, посљедично, даје тај тоталитет у коме све види и зна, а ни за кога се не опредељује, никога ни за шта не оптужује - умјетност је, попут живота, изнад свега. Није ријеч о мимесису, него о стварању из дјетињих снова и успомена, дакле, о срчици поезије саме.
Грујичић се бави оним митским сликама које се нису мијењале хиљадама година и, све до једне, говоре о човјековом односу према оном што га је и учинило човјеком - о стваралаштву. А на том плану сви се облици креације изједначавају и могуће их је упоређивати, и у сваком појединачно, видјети све остале у њиховој укупности, и обрнуто. Отац и мајка, у пјесми Неора, који ишчекују кишу да би, касније, радећи заједно пружили свом дјечаку митски призор породице и кроз њега оправдали њено постојање, преносе се из пјесме у пјесму, било да је у питању индивидуални или колективни посао: Мајка цимне двапут ашов у дубину/ и преврне глатку сису земље./ Није свака киша за сејање./ Ако стално пада - неора./ Она мало гушћа од росуље - та!/ (...) И сви причају да је најлепше/ кад отац и мајка раде заједно./ Тад је живот јак./ А кромпир брзо процвета.
Грујичићева мајка има све врлине тијане жене, њој и није дато да буде немирна, већ напротив - тиха и духовна, довитљива ко питома кућна лија, у дослуху са природом као у минијатури Мајка: Сине,/ изађи на терасу/ и прислушај/ разговор тица:/ То наиђе!// Ја се извињавам,/ ја морам слушати,/ сине. Отац се, пак, премеће из стиха у стих у напору да докучи свој смисао, да истражи простор који му је Вишња милост подарила у часу зачећа и потом рођења. То је разлог с којег Грујичићев отац говори о суштинама. Није лако ни прихватити га до краја, ни разумјети, али свијет је тако удешен, пун тајни. То је дјечаково животно оптерећење и драгоцјено пуњење из кога ће, у будућности, настати пјесма. Видимо сасвим јасно ту узрочно-посљедичну везу о којој нам може само пјесник да свједочи: Иза врата појавиће се отац./ Сада веселичаст и обављеног посла./ Мирно ће опрати руке/ и лице испрскати./ Као да ништа није било/ ноћ ће запосести наша срца.
Ранији пјеснички избор под насловом Чистац, Грујичић је почео пјесмом Предсказање, а завршио Кацом. У оба случаја ријеч је о промишљеном одабиру. Прва пјесма уводи читаоца у пјесников универзум: У деветој години/ писао сам о пчели и цвету./ Моја мајка наглас је/ читала песму и плакала./ После сам често узимао/ оловку и започињао исто (...) Рађало се нешто налик на љубав. Завршна песма, пак, закључује његово пјесничко искуство дајући суштину поетике кроз слику оца који прави кацу. Дјечак му помаже и одмаже, смета и користи, час удивљен, час незаинтересован за нешто што би се могло сматрати крајње тривијалним занатским послом сваког тесара. Али није тако. Нити је сваком столару позната тајна прављења праве каце, нити је сваком дјечаку дано да о томе свједочи - у оба случаја ради се о судбинској предодређености. Мора да постоји та спрега да би једном у будућности настала пјесма те снаге, те носиве конструкције: Голим рукама обруч се не држи/ док се чекићем туче./ Бар стару чарапу на длан!/ О, што је лепо слушати звеку/ и гледати оца како левом/ руком окреће обруч,/ а десном размекшава му обод!

Ту су сви елементи Грујичићевог свијета - дјетињство, отац, мајка, звукови, лектира. Отац прави кацу, мајка у кући ради свој посао, свијет дише око њих у свој својој величанствености. Али дјечак мора да буде усредсређен на посао, не смије подићи главу чује ли изнад реке јато чавки. Тек касније он ће се ослободити односа мајстор - помоћник и побјећи у кућу да чита: Над књигом мезим шљиве из чаше/ у коју могу стати три./ Заборавим оца/ док обла кацу као оборену звер. Када се врати, видјеће очево умијеће, кацу коју мајстор приводи крају. Овдје је кључни тренутак пјесме, мјесто гдје се јавља пјесников глас, који, попут законодавца, описује завршне радове, постављање кружног дна без кога је каца нешто друго. Прецизност је дата као из мајсторског приручника и то још више издиже кацу у небески простор пјесме: Дуплом тестерицом величине шаке,/ чији су зубићи размакнути/ за дебљину малог прста,/ клечећи дуби жлеб за дно./ У кружну бразду ставља/ тесто па суви рогоз./ Дно се у комадима углављује/ у мало разлабављену кацу./ Кад легне - песма./ Удри по обручевима. Велика тајна стварања ту је редукована на упутство ономе који је рођен да буде мајстор - збијај, хоблај, утори, буди озбиљан у свом послу, не превиди ништа! Те су слике толико моћне да бацају свјетлост на све што је пјесник створио, на његову мајсторску радионицу из које је произишао нови, аутентични пјеснички свијет: отац, мајка, кућа, двориште, али и жена, otaxbina... Као и у случају оца, коме мајка приговоара да и овај посао/ погођен је будзашто, Грујичић сигурно зна одговор и на сличан приговор упућен пјесницима данас (али и у свим временима у којима су радили будзашто): Скупљам талашику/ и знам очев одговор. Одговор је устројство васељене којој припада и сáмо пјесничко дјело са својим законитостима, ма колико све то изгледало виртуелно - како би рекли компјутеристи.
Каца је темељна Грујичићева пјесма и једна од најбољих пјесама савремене српске поезије. Она, говорећи хајдегеровски, именује биће умјетничког чина као себе у дјело штављење, или, андрићевски, ткање у којем се дјело једнако збија на ткачком разбоју, на сликарском платну, у књижевниковој реченици или у каци коју ствара ex нихило Грујичићев отац. Касније, у сонету XI из венца Душо, Грујичић ће рећи: Мајстор што кацом свемир обделава,/ ојкач из Босне, господин бараба.
У кључне пјесме овог избора улази, свакако, и Недеља. И у њој су два главна лика Грујичићеве поезије: и отац и мајка, везани чистом и једноставном љубављу. Пјесник о томе пјева као о простору изгубљене среће, далеких слика дјетињства, свијета кога нема, можда јединог идеалног живота који он зна. Све остало су пролазност и смеће овог свијета, таквог какав јесте - једини. Улазећи у суптилни простор завичајне куће (фантазме, језика), пјесник се поново налази између оца и мајке, у сложеном односу дивљења и сажаљења, опонашања и љубоморе: Облачи се лично отац, на свадбу ће - да запева./ Мати скаче, xep пришива, марамицу меко свија./ Ћаћа виче: Брже, брже, десна, лева, десна, лева!/ Мајка кончић црн удева ко питома кућна лија. Праслике породичне хијерархије као извора стваралачке патње (лијепе болести) ту се враћају у срезаном стиху којим влада мајстор (пјесник, онај који попут оца ствара промишљено дјело - кацу која ће да траје): Додај пиштољ, црна жено, за ципеле где је крема?/ Поцупкује Равијојла, у покрету сва се мрешка.
Начин на који Грујичић предочава оца, који је већ сам по себи личност из поезије, не, дакле, онај који улази у поезију, најбоље се види у циклусу Жабар, гдје је отац дат у наизглед понижавајућем послу хватања жаба, он који је пјевач над пјевачима, мајстор над мајсторима, он који је љубитељ мотора и брзине, он који измиче породици што би хтјела, суи генерис, да га зароби и заустави. Таква једна готово митска фигура, овдје је спуштена у живот у пуној својој огољености, али и племенитости, узвишености, у дјело које је само за себе, овдје прочитано, напросто поезија: На обали отац пали/ карбитушу лампу/ и приноси води./ Кружницом пламена захваћен/ свемир звучних мехурова/ утихне нагло/ и жабе буљаве блену у њ./ Отац узима,/ као крофне са тацне,/ једну по једну:/ травњачу,/ времењачу,/ онда бабурачу,/ па једну без имена./ Бере у корпу/ колико му драго. Одједном читалац осјећа вријеме, простор и поетски субјект као оличење поетичког обрасца до којег се може доћи само дугим пјесничким дрилом и, потом, заборављањем свега наученог. Грујичићу је то изванредно успјело. Кроз њега свијет се пјева сам, свијет дјетињства, мајке, оца, земље и матерњег језика.
У венцу Цваст, у неколиким сонетима, пјесник је антејски везан за своју Крајину која у њему дамара и одјекује, звони и јечи, грлата, трепери, док он детињство шарно у венац екла. То је мајчински глас, то еклање, али ту су сви његови гласови, сав род, сви земљаци, све што је икада било чуто, виђено или усањано. Пјевање као видање тешке ране зване живот: Видарски списак: круг се њиме тече,/ завичај куња у кобној мирноћи,/ уз реку Сану пуже младо вече,/ храшће дозива јеле у самоћи,/ а брезе беле смолом зене крече. На те завичајне слике долазе нове, другог завичаја, истог језика, од времена ауторове књижевне инаугурације, слике Вука, Мине и Бранка и Ђачког растанка, потом Лазе, да би се у луку, вратио кући, оцу који стиже жив на horexmotoru, у тешко вече крајишке изгибије. У пјесми Крајина, Грујичић пјева: Тица Банија гукну преко свода,/ а Лика срна за облак одлута,/ медвед Кордун бди из сазвежђа свога./ О, да је срце велико ко xin/ не би се њиме настанити могла/ туга којом ме у зору буди Книн/ - жртвено јагње љубљено од Бога./ Пропевао сам, да, као прави син,/ то је аманет и моја залога./ Јер што шане смрт, а запише рука,/ само је мајка светија од тога./ А уз хоризонт - сестра Бања Лука!
Грујичићева лексика креће се у широком распону од завичајног говора (матерњег језика) до језика (нео)урбаних простора наших нагло нараслих градова који то још постали нису. Ту се језиком врши посредовање, трансакција, премјештање менталитета, ту се у језику склапају фаустовске погодбе са бољим животом који никада доћи неће. Пјесник је, рекли бисмо, записничар тих нагодби и он о томе свједочи до посљедњег даха. Он није никакав демијург старог типа, никакав сибилски пророк Нострадамусових загонетки - већ, и једино, свједок и адвокат савременог српског језика, али не лингвистички ограничене спознаје, него у пуној његовој животности. Слиједећи јасну мисао о одговорности пјесника за изречено, Грујичић свој језик не кастрира и тиме не цензурише живот. Језик у Грујичићевим стиховима напросто кипти од силине, из свих његових пора избија живи живот: ничега ту нема бајатог, ни већ виђеног, ма колико форма била „спутавајућа“, као у пјесми Ћилим-небо: Врели катран, пресе, ваљци - завичајна ренесанса,/ пола куће, цврчи трава: тако хоће инжењери,/ шиба цеста, шуште паре: заиграјмо преферанса/ - та морају лудовати у бараци пролетери!// Смртни дани, апсурд раја, уштројени протестанти,/ ћилим-небо над пољупцем, стручак цвећа у бензину,/ на ђубришту сиротиња, за шалтером интриганти,/ Карењина кува чорбу, Петруњела у казину.// Нигде моћних витамина, идеала ни за лека,/ сува ребра, очи дрежде, трбух кичму облизује,/ Божја рука дотиче ме у молитви издалека,/ ћаћа пијан, матер сузи, муња тајну исписује.
Ту се пјесник приклања концепту умјетности као дисциплини кроз коју ће да проговоре унутрашњи набој, занос и језичка енергија - фантазмагорично понесени из дјечаштва (простор стварног језичког завичаја). Управо се та језичка енергија не мијења, она је и даље у пуној својој шароликој љепоти свакодневних ријечи од којих је тај живот и саткан: На земљици, пред дућаном, намигују барабнни:/ сваки цевчи своју росу из чокања од пет пара,/ провинцијска царевина успомене своје слини./ О, ракијо, xigeruшо, ти којом се живот чара!
Свијет који се овдје конституише јесте онај очев, око кога се окреће локални космос, који има нечег вергилијевски присног и чаробног. Као у вечним Георгикама, строфа пјесме Завичајни грохот показује сав свој људски смисао: Сањам плеву, шило, јарам, заставице, првомајске,/ пролетере на бициклу и фабричке колутове/ коксног дима пред олују, испечени ћерпич, даске,/ скислу маглу, картонпрозор, очев пиштољ и прутове. Све је, дакле, ту, крајње јасно и прецизно, незаборавне слике дјетињства, грађа од које су састављени снови - поезија која дише као свјеже испечен хљеб.
У пјесми Крушна мрва, која је једина изван досадашњих књига, дакле, нова у овом избору, дата је слика лирске фантастике, призор справљања хљеба из ничег, а што је, опет по снази доживљаја, сама есенција поезије: Крај бунара мати/ меси хлеб из ничег./ Лепе руке гњече/ невидљиво тесто./ Тек када нам гладна/ срца ужагре,/ крушна се мрва види (...) Изнад гаја севне муња/ и преврне у устима/ слатке залогаје. И тако, што би казао пјесник, у једанаестерцу сонета Дуб: Детињство пада у сновне откосе!
Елементарном пјеснику поезија је и отац и мајка, судбина без које тешко је говорити о мајстору у језику. У овом избору, као и кроз све претходне књиге, провијава изражена аутопоетичка свијест Ненада Грујичића. Још у својој првој, познатој и у ширем контексту, књизи, Матерњи језик, млађани пјесник ће зрело запјевати о инспирацији која оплемењује раним сјећањима: Она жестоко гори/ и оплакује да када сам први пут/ узео оловку/ и нацртао косу линију/ али линију што пролази кроз срце/ и наставља се до порођајног мјеста/ или замке за све оне/ који размишљају/ о путешествију/ кроз нејасне предјеле/ и vraxbine пјесме/ што се као у сну/ изненада указују. У своме првенцу, Грујичић, свјестан преваге талента за лирско у односу на свијет, знао је упитати: Оче/ зашто си ме правио/ кад ниси знао/ и ниси могао/ правилно/ да ме распоредиш? Касније ће укрстити дисовска и миљковићевска, а на особен свој начин, питања о песми и смрти, о ониричком и стварном: Све што опевам оно пева мене:/ То ли је закон од ког зебе срце?/ Кључаоница живе васељене/ која у оку настањује мрце. Поезија, дакле, сијева у свим правцима, она избавља и лијечи пјеснички субјект, али га опсједа и тражи све. Грујичић је прави виртуоз да сабере све силнице дивног чуда пјесничког говора и тако овлада бићем пјесме која, готово увијек, има и главу и реп. А то је, одиста, ријеткост у савременој српској поезији.
Књига И отац и мати представља нам Грујичића знаног и незнаног, отвореног и скривеног, нудећи дио његовог опуса освијетљеног новом свјетлошћу, јер ријеч је о пјеснику дубоко укоријењеном у језик и дух народа, али, истовремено, и о савременом пјеснику који снажно, изнад помодности, држи и убрзава свој увијек иновантни поетички корак, што поводљиви пјесници и критичари тек треба да науче. Прави пјесник је увијек побједник.

(2003)

Рођен у Панчеву ‡ детињство провео у Крајини. То нису биографски него поетски аршини опасани око певања Ненада Грујичића попут обруча оне „каце“, коју тако виленито „деље“ његов отац у гласовитој песми и читавој овој поезији, а сада и овде у овој новој књизи „И отац и мати“.
То новосадски песник сабира и на једно место хоће да постави симболе свога детињства, али далеко више да означи величину и снохватичну истинитост света који је проживео и који се изгубио у времену. Он га сада враћа и поетски обделава да буде исто онолико живот колико поетски чин. И кад на једном месту вели: „Колико год да сам у сну/ живот ме понесе“, он тим не одређује границе нити опредељења, него измешаност и симбиозу. Он не жели да наслика стварност него детињство у коме се бивање меша са сном и где прича прерасте у песму, а песма израсте из приче. Ненад Гоујичић је пронашао начин да наративно приведе поетском и да они измешају кости. То овде бива откриће, одређена храброст, проналазак, али и нешто што је видовитост, дело маштарске креативности и пророчке слутње.
Што време и живот песника више одвијају од најранијих сећања – то се силовитије из прошлости бивања враћају и у поетско преобраћају. Тако родитељи, у руралним просторима постављени, свакодневицом и оскудицом огрнути, кад се хлеб меси „ни из чега“ а каца деље, како мајка свиклом иронијом вели „будзашто“, бивају стубови око којих се роје поетске варнице једног доба што не нестаје само трајањем, него и митским „сеобама“ из простора и историје у тамни вилајет судбине. Тако ова поетска одбрана успомена, ова моћ да се стварно оваплоћује у сновидељно, бива или може да буде предосећање крика, или ако хоћете, „пракрика“ будућих историјских мена и унакажења. Или се све то тако јавља у нама, кад су историјске почасти позобале наше најраније успомене и урушиле све наше снове.
У овом певању се види живот, али је тај живот извор поезије. И ту је тајна у којој дуге оне очеве каце постају стихови ових песама, „будзашто“ погођени у свету егзистенције, али даровито и видовито откривени у свету поетске есенције.

Књига Ненада Грујичића, И отац и мати, представља тематски заокружен избор његових већ објављених песама. Оне су обједињене неисцрпном и судбоносном снагом опсесивних тема којима мало који стваралац успева да се не одазове, а то су: матерњи језик, детињство, отаџбина, или, једном речју која их све обједињава - традиција. Могло би се без претеривања рећи да књига И отац и мати затвара у овом тренутку један лирски круг са његовом првом књигом Матерњи језик, јер обе представљају у исто време и извор и ушће Грујичићевог певања и, уопште, доживљаја света. Овај поглед уназад, у сопствену прошлост, загледан у дубине слојева матерњег језика, од истог је егзистенцијалног значаја као и оно прадавно освртање песника свих песника, архетипског песника Орфеја. И једно и друго освртање носе драматику сумње и вере, и једно и друго су с горчином испевана химна стваралаштву.
Сусрет са збирком песама најчешће почиње већ од самог наслова, готово изненадно, као што и стваралачко надахнуће има сопствене (нама непознате) законитости по којима се појављује независно од ритма свакодневице. Наслов Иотацимати није нимало обичан, што ће рећи естетски неутралан, већ напротив, он у себи носи један са мером наглашен патетичан тон. Ослушните, рецимо, овакав један веома сличан наслов: „Отац и мати“. И он је, као и онај прави, песнички, информативан у том смислу да нам је сасвим јасно о чему је у књизи реч, али му недостаје отклон од оног што је обично и свакодневно, од онога што је у ствари прозаично. А у поезији нема места прозаичности. (У духу руских формалиста, могли бисмо да кажемо да уметничко стваралаштво јесте онеобичавање стварности, и то такво онеобичавање које открива суштину постојећег.) Наглашавајући оба лика истовремено, овим поновљеним „и“, песник нам сугерише дубину значења симбола са којима су они повезани и упућује нас на њихов религиозни смисао. Песмом се језик рађа, дарован човеку од Бога у стању рајског савршенства, али песмом језик потврђује и своју пуну зрелост у вековима човекове историје. Песникови родитељи за песника представљају персонификацију матерњег језика и очевог стваралачког принципа.
За оне читаоце који од раније прате Грујичићев рад биће узбудљиво да већ познате песме ослушкују у тим новонасталим сазвучјима. Сећања на детињство, која су уплетена у готово сваку Грујичићеву књигу, сада су обједињена у овој новој књизи и зраче тим својим јединством још снажније, овако, као заокружена целина. Још јасније избија на површину питање који сваки уман човек себи непрестано понавља, питање о смислу постојања и од њега неодвојиво, питање о смислу стваралаштва.
Ниједан истински песник не може а да не поставља себи, непрестано, то судбинско питање: питање о смислу и оправданости сопственог певања. Код неких песника је ово питање скривено „између редова“, шифровано не само метафором већ и метафором метафоре, љубоморно (и каткад стидљиво) чувано од читаоца коме се оно открива тек при ко зна ком ишчитавању и удубљивању. Код неких других песника, ово питање се намеће као опсесивно и поставља се увек изнова, увек са новим замахом и жестином, увек са свежим и непресушним надахнућем. Више или мање препознатљиво у тексту, што зависи од „песничког темперамента“, од песникове интровертности или екстравертности, ово питање је саставни и неотуђиви део песникове мисије у свету и као такво има морални карактер. Али, оно је и резултат песникове самосвести и производ је песничког мајсторства, што значи да ово питање поставља само онај песник који поседује дубоку свест о значају језика.
Песник себе доживљава као срећан али и кобан спој матерњег језика и очеве противречне нарави која се делимично препознаје у лику ојкача и господина-барабе. Дакле, питање порекла себе као човека и песника добија код Грујичића свој одговор у виду овог комплексног лика који подсећа на неког од античких полубогова, када се узме у обзир његова мушкост и његово песничко надахнуће. Али, како каже Елиот, традиција се не може једноставно наследити, она се мора стећи управо надахнућем и трудом, а песма јесте одговор на питање да ли смо у томе успели. У том светлу посматрано, целокупно дело Ненада Грујичића може се посматрати као један низ досезања тог идеала егзистенције на овим нашим, нимало гостољубивим просторима. А да отац јесте идеал, сведоче и ови стихови који за њега казују да је: мајстор што кацом свемир обделава, / ојкач из Босне, господин бараба. Противречност тог „господин бараба“ сажета је и у наслову једне од ранијих Грујичићевих збирки Јадац, јер јадац јесте једна од „кључних“ костију која подноси терет живота, а управо она се ломи на два неједнака дела и бива симбол оног поремећаја равнотеже са којим песник треба да се избори. Јер, ускладити поезију са животом није нимало лако, ускладити живот у несавршеном свету са тежњом за савршенством које остварује поезија. Ова поларност налази свој израз и у непрестаном балансирању између патетичног и ироничног става према самом себи и свету око себе.
Отац и мати, односно, „и отац и мати“, чине као супротности једну савршену целину, која је на микро-плану идеја складне патријархалне породице, а на макро-плану јесте сам космос, односно, човекова заједница са Богом. Отуда су и песник-отац и песник-син паслике Бога Створитеља, они слободно и стваралачки умножавају Божје дарове. Мајка је она „на којој кућа лежи“, она је срце које одржава живот породичног организма, темељ опстанка породице, као што је матерњи језик темељ песничког стваралаштва. Она је, како примећује Рисојевић, „тиха и духовна, у дослуху са природом“, јер тај матерњи језик наслеђујемо рођењем као и саму природу која нас окружује. „И сви причају да је најлепше/ кад отац и мајка раде заједно./ Тад је живот јак.“ Но, не исцрпљује се лик мајке само у овим симболичким координатама. У датој животној ситуацији, вођена природном логиком борбе за опстанак, она може да буде и контрапункт очевој стваралачкој патетици, те се њен глас јавља као иронијски. У незаобилазној Грујичићевој песми Каца то се најречитије испољава: “... мајка приговара да и овај посао/ погођен је будзашто.“. Тај мајсторски посао прављења каце, који превазилази занатско умеће и, у очима дечака, будућег песника, изједначава га са уметношћу, тај стваралачки подухват са свим својим техничким и егзистенцијалним тешкоћама, јесте у исто време и један овоземаљски посао чија се вредност може и мора изразити на неки материјални начин. Отуда је мајчин иронијски приговор сасвим реалан и добронамеран, он нипошто не омаловажава очев таленат и труд, већ га, напротив, потврђује. Стога је тај приговор на нивоу песме управо „иронијски“, што не значи да је на нивоу стварног догађаја „ироничан“. У ствари, цела породица прави кацу, а реч је о две каце: о оној стварној, опипљивој, и о песми „Каца“. И лик мајке је, дакле, патетичан, али на свој особен начин. Ево стихова који то сведоче: „Јер што шане смрт, а запише рука,/ само је мајка светија од тога.“. Управо ови стихови повезују лик мајке посредством матерњег језика којим песник дише и пише са симболом otaxbine. „Otaxbina“ је необична реч. Она као да у себи сажима назив ове збирке, И отац и мати. Јер, otaxbina је реч женског, мајчинског, рода, а њен корен јесте реч мушког рода, „отац“. Сећање на завичај и детињство у песми Крајина јесте тужбалица коју пева син-песник над рањеном otaxbinom славећи је. Најлепши њени моменти јесу управо они који су испевани у духу народне поезије: „Тица Банија“, „Лика срна“, „медвед Кордун“, „сестра Бања Лука“...
Када бисмо морали да се изјаснимо који је од ова два лика у квантитативном погледу доминантнији, одлучили бисмо се без двоумљења за лик оца. Зар то није његова улога и у породици, дакле, изван света уметности, у самом животу? Природном се чини песникова идентификација са родитељем који је истог пола. Као последица тога, лик оца је представљен као богатији, вишеслојнији.
Посебно место у књизи заузима циклус Жабар, необичн управо због иронијске визуре кроз коју се овај пут представља отац. Посматрајмо овако, из патријархалног миљеа у коме отац живи: он, мајстор и ојкач, газда у кући, скупља неке тамо бедне краставе жабе. Понижавајуће, да, али гледано здраворазумским и кратковидим очима. Као прво, отац је жабар из нужде, да би прехранио породицу, и нема сумње о томе да се он жртвује. Он је глава породице и у добру и у злу. Друго, и том послу он приступа мајсторски, зналачки и стваралачки: узима их „као крофне са тацне“, именује их: „травњача, времењача, бабурача“, а његов дух, након несрећне погибије, диригује невидљивим хором жаба. Закључили смо да је оцу било лакше да запрети сваском оном ко би и помислио да му се наруга, него да му узалуд тумачи језик природе и поезије и да му се јада на оскудицу која неретко прати многе честите породице.
Лик оца-жабара црпи своју снагу управо због те своје необичне подвојености, а на књижевном плану он представља савршен пример већ поменутог стваралачког „онеобичавања“. Последњи стихови овог циклуса говоре о „песми над песмама“ као о јединственом вишегласју у ком учествује сама природа (иронијски, као крекет жаба), затим отац-ојкач и, на крају, син-песник који свему даје завршни тон и свему открива смисао.
А завршни стихови ове збирке песама гласе: „О, за тим данима нове песме вапе!“. Призивајући, понекад болно, понекад радосно, те старе дане рајског детињства, нове песме их уједно и оживотворују. Чине их вечним саме собом и објављују, као што је у предговору написано, победу правог песника.

Ако уметност треба да буде као огледало, онда у овом случају имамо посла са дуплом сликом света. Једна је лична, веома лична, у којој песма кипти од силине страсти, ејдетских слика и успомена, а на другој је она митска, архетипска, у којој је бографија једног краја – Босанске крајине. Те џилит-слике Грујичић саопштава распојасано и раскошно, инаџијски и дечачки наивно. Не презајући да се отвори до краја, до последњег, Грујичић поезију узима као алфу и омегу свега, а облике песничког казивања као говор матрице у које, не без мајсторства, зна да затвори песнички дожиљај. Посебно умеће он ће показати у неговању сонета.
Сонет његову песму држи на окупу, не дâ јој да се распе и у њему је Грујичић најконцизнији и песник тачних стихова. Тиме настаје индискретност и лакоћа певања, а чврста форма не дозвољава расап материје. У сваком случају, Грујичић је песник који снажно иде својом стазом и онда када је она сувише уска и поплочана оштрим камењем.