О Неко ми узе реч
Иван Негришорац
ТЕКТОНСКО ПОМЕРАЊЕ ТЛА: ЉУБАВНА ТЕМАТИКА И УТВРђЕНИ ПЕСНИЧКИ ОБЛИЦИ У ПОЕЗИЈИ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА
1. Развојни поетички лук
Поезија Ненада Грујичића оцртала је веома занимљив по¬етички лук. Ушавши у српско песништво крајем 70-их годи¬на, овај песник је од самог почетка понудио живописне прилоге наглашеној социокритичкој интонацији поетске речи. Тражећи простор сопственог идиома негде између преиспитивања песништва и језика као друштвених институција, с једне, и животне свакодневице као кључног тематско-мотивског изазова, с друге стране, Грујичић је (у збиркама Ма-терии језик, 1978; Линије на алану, 1980; Врвеж, 1985; Царс¬ка намтуша, 1990; Матерњи језик и песме при руци, 1995; Вијадукт, 2011) развио свестране и разноврсне облике иронијско-критичког и хуморно-пародијског говора који је у свим животним манифестацијама пре свега тражио и проналазио начине демистификације, оспоравања устаљеног по¬ретка, па и потпуне детронизације друштвених конвенција и вредности. Рекло би се, чак, да је у таквом поетском опредељењу могуће препознати значајан удео сатиричке свести, али њој песник није никако давао превише маха будући да је у тихом лиризму налазио смирење и утихнуће овакве жанровске страсти.
Неотклоњив је, међутим, утисак да је сатирички дар штедро дат леснику на располагањте, те да само он може одлучити да ли ће му се предати са пуним посвећењем или ће пригушити његово дејство. Песник до сада није налазио пра¬ве мотивације за овакву функционализацију сопствене књижевне речи, с обзиром да је чисти дух поезије био довољно присутан у мери која неутралише одлучно склизнуће у жанровски дефинисан простор. Другим речима, песник који ра¬зуме чак и оне које бичем изгони из повлашћеног амбијента, вазда је у Грујичићевом случају за нијансу снажнији од сатиричара, који главосеком измахује по свему што неугодно штрчи и истиче се ружноћом свога профила. Напетост из-међу лиричара као духа разумевања и саосећања, с једне, те сатиричара као пресудитеља наших нарави, с друге стране, остаће, вероватно, и убудуће једна од жаришних тачака песниковог поетичког програма и извор многих његових унутрашњих тензија.
Уобличивши свој основни поетички програм, Ненад Грујичић се није задовољио освојеним хоризонтом поетских поступака већ се определио за даља истраживања и одлучније промене. Та су истраживања у другој фази његове поет¬ске путање (збирке Јадац, 1993; Пуста цпеха, 1994; Лог, 1995; Цваст, 1996; Сновиље, 1998; Жива душа, 1999; Шајкашки со¬нет?, 2008) била у знаку отвореног сучељавања са песничком традицијом и одлучним посезањем за трезором утврђених песничких и строфних облика, те изражајних могућности везаног стиха. Песник је, при том, развио широк метрички репертоар, од седмерца до шеснаестерца, посегнуо је за разноврсним строфним (катрен, терцет, терцина, дистих и др.) и песничким облицима (сонет, сонетни венац, венац терцина, сестина лирика, пантун итд.), али је исто тако посегнуо и за јаким тематским и жанровским изазовима. Тако су се временом све више издвајале јасне тематске ску-пине као својеврсне вертикале унутар песниковог опуса, па је те сегменте чак организовао и у засебне збирке песама: И отац и маши (2003), примера ради, презентује поезију породичног циклуса, а поједине књиге изабраних песама чвршће су засноване како на тематској {Млеч, 2004; Дарови, 2009) тако обликотворној класификацији (Светлост и звуци, 2005). Таквим одлучним посезањем за изазовима традиције, како на плану облика тако и на плану тематских и жанровских структура, Ненад Грујичић се придружио оним савременим песницима средњега пута (попут Стевана Раичковића, Павла Поповића, Рајка Петрова Нога, Мирослава Максимо-вића и других) који су имали слуха како за модерност тако и за традицију. Таква двострукост развојних линија унутар песничких опуса мора се, у свим појединачним случајевима, веома пажљиво ишчитати и адекватно протумачити.
2. Од тривијалности свакодневице до библијских евокација
Једна од уочљивих особина песника тог средњег пута јесте и склоност ка јаснијем тематском уобличењу песме. Отуда није никакво изненађење што би веома плодан критички и херменеутички приступ Грујичићевој поезији био управо онај који наглашава извесне тематске вертикале, па тако и овакав приступ љубавној тематици чини се сасвим оправдан. Грујичићеве песме љубавне тематике могли бисмо препознати као неку врсту тематске константе, с обзиром да се оне јављају у обе поетичке фазе, уз употребу различитих поетских поступака и форми, те уз широку лепезу тематско-мо-тивских и композиционих чинилаца. И по томе, као и по особеној структурацији целине лирског текста, дало би се закључити да Грујичић љубавној песми приступа са пуном свешћу о дугој историји овог жанра, као и о озбиљној опас¬ности од истрошености колико датог жанра толико и самог љубавног дискурса. Отуда је у песниковом љубавном дискур¬су очигледан траг његове потребе да не само испоштују традиционалне конвенције већ и да начини специфичан, макар и невелики индивидуални отклон у односу на те конвенције.
Разноврсност смислотворног и обликотворног импулса у Грујичићевој љубавној поезији дала је доста занимљиве резултате. Можда су најмање успеле оне песме које проналазимо у оквирима прве поетичке фазе: те песме су обликоване слободним стихом, поседују доста лабаву лирску композицију, понекад и са дискретним евокацијама библијске Пје-сме над пјесмама, а при том најчешће настоје да актуелизују полетну, живахну синтаксу и да обликују својеврсну љубавну похвалу, чак и химну. Стилизација заноса, у коме треба „да чула осете/ тектонско померање тла“ и да се појаве „учворена у клинчу два радосна ерца“ (песма „Зазив“, у збирци Сновиље), исказала се као жестока вербална пролиферација чија се функција понајвише исцрпљује обезбеђењем разноврсности на плану основне атмосфере љубавне ситуације и од-говарајуће, изразито повишене интонације љубавног дис¬курса.
Та је интонација прилично снижена у једном другом кру¬гу љубавних песама насталих у окружју прве Грујичићеве по¬етичке фазе, али естетски домети нису постали суштински другачији. У тим песмама, међутим, читалац може сазнати понешто од имагинарног љубавног романа лирског субјекта што хе му, без сумње, помоћи да потпуније разуме како тематско-мотивску сложеност ове поезије тако и начине појављивања љубавне теме у том контексту. Тако ће, приме¬ра ради, наћи и овакву једну скрушену песникову исповест: „О љубави дуго нисам певао./ Дотицале су ме којештарије,/ ислужене глупости света“ (песма „Знаци“, у збирци Ма¬терки језик и песме при руци). Препознаће се и честе евокације младалачких заноса, студентских љубавних фантазмагорија („као у дане када је кошава витлала/ лишће и тањире/ изнад наших глава у студентској мензи“ - „На коленима“, у збирци Царска намтуша), љубавних сусрета и разочарања, драматике заједничког живота, тривијалности свакодневице, привлачано али и ругобности љубавног партнера („Ја добро видим брлог/ у кориту женског лица/ ш?уснутог на постељу од плача“ - „Царске намигуше“ у збирци Царска на¬мтуша). Захваљујући таквом тематско-мотивском обиљу читалац је могао уочити сву ширину регистра и сложеност емотивне скале која хе обележити неке битне вертикале ове поезије.
3. Лирска суптилност и сонетна форма
Оно што је у раној Грујичићевој поезији само наговештено, најпотпуније је остварено у његовим песмама везаног стиха и утврђеног песничког облика. У једном сегменту Грујичићеве љубавне поезије, углавном оне обележене упот¬ребом сонетне форме, препознаћемо најсуптилније нијансе лирског доживљаја, а није без основе помисао да су управо унутарњи захтеви сонета знатно допринели да песник суспрегне разузданост свога говора, те да императивно вербализује тематски и вредносно пробрана стања свести. Разумљиво је да се као велика подршка наметнула поетска традиција, посебно српска парнасо-симболистичка поетика, која је тематско-мотивским и композиционим финесама, али и стилским и метричким репертоаром, обезбедила пес¬нику поуздано осећање форме, те пуну концентрацију и сугестивност лирског дискурса.
Ослањајући се, пре свега, на ритмичке могућности једанаестерца, допуњеног и равномерношћу симетричног дванаестерца, Грујичић је обликовао неколико веома занимљивих лирских целина у којима је лик жене добио неке упечатљиве и препознатљиве обрисе. Тако у песми „Омама“ (у збирци Лог) песник изриче истинску похвалу жени, а та се похвала, између осталог, јасно исказује уклапањем лика вољене драге у свет природе, при чему се она и пејзаж стапају у нераздељиву целину: „Ти спаваш лепа ко планинска шума,/ на рубу лица језеро се мрешка,/ тик изнад воде цакли дуга ума,/ а с краја уста кепец сна се смешка.“ Жена је, дакле, схваћена као нека примордијална сила и елементарна лепота самерива, пре свега, са снагом и лепотом природе као Божјом креацијом. Зато песник и исписује стихове: „Тако те сликам: утрљавам у се;/ пределе веђа дојављујем Богу.“
Другачије је, међутим, интонирана похвала жени у песми „Девојачке ноне“ (у збирци Цваст). Та је песма, пре свега, изразитије добила еротску, чулну димензију, тачније - наглашене су телесне страсти, а предмет чежње се умножава, постајући не више појединачно биће већ читав женски род: „Све вас ја љубим, присојкиње миле,/ јер трази ваши моје су ста¬нице,/ без вас не могу ко без несанице/ у сонетима звонколи-ке риме.“ У ситним, болним напетостима јавља се и хумор који обасјава руку као један дискретан симбол моћи: „Нека је слава руци што вас гланца/ разгонећи смрт: Турке на буљуке.“ У песмама овога типа можемо утврдити и једно тематско-мотивско правило: онолико колико јачају елементи пожуде и телесних страсти, толико ће се изразитије јављати хумор као пропратни чинилац који треба да успостави својеврсну равнотежу унутар датог предметног света. У Грујичићевој љубавној поезији често ће се јављати овакав систем спојених судова који треба да спречи пренаглашену патетизацију песничког исказа.
У поменутом кругу Грујичићеих љубавних песама доминирају, ипак, целине у знаку пуне лирске озбиљности. Посебно су занимљиве и естетски успеле оне целине у којима је мотив љубави врло дискретно постављен, а бива препознат у најразличитијим ситуацијама животне свакодневице. У пе¬сми „Голуб“ (у збирци Лог) лирски субјекат у појави и гугуту голуба открива сличности са изабраницом свога ерца: „На прозор пао један голуб тамни./ Подсећа на те и на прве твоје/ нежности од миља. Гугут му давни/ из дубина глас разливен у боје.“ Али, у даљем току песме тај голуб не постаје тек очигледни знак два бића сједињена љубављу већ се претвара у симбол усамљености, патње и незлобивости: „Сам се мази он: перје кљуном биште,/ нејасна светлост у оку му живи,/ ритав и мокар - донеле га кише,/ голуб љубави у чистој на-иви.“ Реакције лирског субјекта на голуба сасвим су очигледне и позитивне („Блажен је стиго, на ерце ми кано,/ и да¬леки жал проструји кроза ме“), а везане су и за свет изван јаве: „јер сам га у сну (то сам сад већ знао)/ у руци држо при¬стиглог из таме.“ Сва та присећања представљају за субјекта неочекиване изазове, али он неће имати времена да недоумице разрешава: одлазак голуба прекинуће ово необично препознавање једне стварности и њено учитавање у другој слици („И таман хтедох да протумачим сан:/ голуб се прену и одлети у дан“). Љубавна тематика у песми „Голуб“ веома дискретно је постављена као ненаметљиво организационо начело свеукупне лирске ситуације, па и као сасвим пригушен алегоријски приказ једне праве љубавне приче.
Слична тематска структура наћи хе се и у песми „Јутро“ (у збирци Лог). Песник ће љубав препознати у најфлуиднијој ситуацији света, у самој промени као начелу постојања, тј. у непрестаним менама које свет доживљава. Љубав је, наиме, неухватљива као што је и промена, сама по себи, неухватљива; љубав је неодређена и нејасна као што су и промене у свету такве. Песма, међутим, започиње опажањима о природи жене. Жена је, наиме, само оличење променљивости све¬та: „Свака ме промена годишњих доба/ подсети на те - у зра¬ку пахуљу/ чисту као смех са пролегших вода/ кад смо гацали кроз вале, по муљу.“ Она је, исто тако, атрибут зиме - пахуља у ваздуху, али и атрибут пролећа - смех оних који гацају пролећним водама и муљем. Љубав, једноставно, може да обухвати многе различите, па и супротстављене аспекте стварности. Тако каже прва строфа. Већ наредна упозориће да је жена атрибут и преосталих годишњих доба - лета и јесени: „Рујеви лета на образу твоме/ (ко нове речи када плоде риму)/ старе у злату и лишћу, дабоме,/ у јесен касну што са-зива зиму.“ Жена, дакле, отелотворује читав циклус годишњих промена; она није ништа одређено већ је она само начело промене.
Два катрена Грујичићевог сонета „Јутро“ изнела су на ви-дело основни доживљај жене, док наредне две строфе, тј. два терцета, сва та сазнања лирског субјекта подижу на ниво начелних, алегоријском схемом изражених увида о природи љубави. Песник вели да „љубав су бурне казаљке на сату/ што колају кроз невреме и звоне,/ оне мењају у свакоме хва¬ту// наивне жеље као лампионе/ што горе тихо, у мрклини доба,/ с душама грешним, васкрслим из гроба.“ Љубав, дакле, почива на непрестаним менама; љубав је сам дух проме¬не. Она јесте доживљај „наивне жеље“, доживљај који не траје дуго и који је, некако, увек повезан „с душама греш¬ним, васкрслим из гроба“. Љубав је дух промене који вас-крсава оне чија је срећа да буду предметом нечије наклоности; љубав у мрак уноси светлост постојања.
Управо због таквог схватања уследиће низ песама у којима се љубав указује као својеврсна, дучићевска химера, а љубавни партнер сасвим лако губи сваку одређеност и јасноћу постојања. Тако, на пример, бива у песми „Жмурка“ (збирка ЛОГ), заснованој на љубавној игри скривања и раскривања. У некој ноћи, на некаквом чамцу, на језеру, целокупна ствар-ност добија обележја крајње условности, тако да сасвим природно, и уверљиво, и веродостојно звуче стихови: „Цеди се месец на пружене руке,/ иако жмуриш ти гледаш кроза ме./ Ноћна нас птица претвара у звуке/ па цвркут пада с пољупцем на раме.“ У тој игри тражења, онај за ким се трага веома лако се преображава у очигледну одсутност: „У празно слепе руке ти улећу,/ отвараш очи, нема ме - на срећу.“ Због такве жестоке променљивости света у коме живи, лирски субјекат сам постаје биће чије постојање се указује као двосмислено и потпуно неодређено.
У песми „Лелуј“ (збирка ЛОГ) тај се однос обрће: лирски субјекат је сасвим известан, али његов партнер постаје неиз-вестан. Штавише, партнер је парадоксалне природе - с једне стране, јавља се вишак његовог материјалитета („Величанствена долазиш у телу/ (као да никад ниси била душа)“/; а, с друге стране, указује се и његов мањак („Ал то ниси ти - немаш димензије,/ у ћутњи бриди рана Божјег чувства“). Сонет се и завршава тако што лик жене поприма обрисе неког неоствареног, нематеријалног бића („Прошла си кроз све зидове нирване“), бића које се показује као, пре свега, чудесно и лако („Одлазиш лака као дим и перје,/ не видиш тело - већ тиха музика/ што односи дах и мога облика“). Ови, и овакви, стихови представљају занимљиву реплику на Дучићеве пе¬сме о жени као химеричном, нестварном бићу. У чистим лирским творевинама, које су свој најуспелији израз пронашле у сонетној форми, љубавна поезија Ненада Грујичића испољила је веома широк и обухватан тематско-мотивски регистар који је, будући сасвим сагласан са токовима традиције, знатно елиминисао иронијско-пародијски дискурс.
И у другим круговима својих љубавних песама Грујичић је, са различитом мером успеха, реализовао сличне тематско-мотивске комплексе. Пажњу читалаца, на пример, могу привући песме у којима су знатно присутнији позитивни ас¬пекта љубавног односа, а посебно пука, готово безрезервна посвећеност лирског субјекта изабраници свога ерца. Љубав је отуда у знаку бића испуњеног присуством Другога: „Пуниш ми душу музиком сна,/ волим те просто - у три слога,/ клати се месец са морског дна/ уловљен зеном ока твога“ („Ненад“, у збирци СНОВИЉЕ). Читав животни амбијент срећног љубавног пара приказан је са много топлине и нежности. Тако у песми „Плод“ (у збирци ЛОГ) песник записује: „Ономад срећни певали на води/ и цела дола одисала складом./ Светлост је сишла и рекла ти: Ходи!“ У песмама таквог, чистог лирског доживљаја - понекад контрастираном са сликама бола и патње - препознајемо песника тихе љубавне радос¬ти и притајеног, суспрегнутог хедонисту. Рекло би се да ни сам лирски субјекат не верује у такву љубавну срећу, али он за њом ипак чезне и зазива је. Реч је о потрази за љубавном топлином која непрестано измиче и временом постаје са¬свим нестварна.
4. Химеричност лЈубави и сонетна форма
О тој нестварности, химеричности љубавне среће и о извесности бола и јада проговориће песник више него јасно. Грујичић је у читавом једном тематско-мотивском циклусу настојао да начини јарке, жестоке слике поразних исповести и проблематичних, крајње напетих и мучних љубавних односа. У песми „Опет“ (збирка Сновиље), на пример, могућност љубавног растанка описује се са готово поспрдним жа¬ловањем и са молбом да чин растанка буде што јаснији и очигледнији („Бар најави да одлазиш,/ да пакујеш суште прње,/ и не скривај да не мариш/ за мој вапај, речи крње“; „Бар залупи врата јаче,/ нек отпадну успомене,/ кад све иде наопачке/ нек процвета понос жене“). И у овој песми појавиће се, код Грујичића чест мотив утехе коју песник тражи и налази у поезији, па ће усред сопствених патњи и љубавних јада препознати спас за себе и замену за губитак вољене осо¬бе („Довиђења, странпутице,/ тамна горо, лавиринте,/ већ изгризох заноктице// сипајући литре тинте/ на хартији за твој сонет/ што хе ми те донет' опет“).
У сонету „Сен“ (збирка ЛОГ), лирски субјекат се суочава са тајновитом лупом на вратима, а у тим звуцима препознаје се присуство одсутне особе: „Ево на врата опет неко лупа./ Чији ме прсти опомињу на те?/ У тајни куцња успомене чате:/ Било па прошло - чему сета тупа?“ То присутно одсуство, међутим, испољава се жестоким материјалитетом звука („Ал опет неко (сад и нога цупа!)/ удара јако као у дно канте“), а при том се неминовно намећу мучна реторска питања ца јаким књижевним алузијама и реминисценцијама („Ко би то незван у преситне сате/ ко Поов гавран у дом да ми ступа?“). Упитну интонацију двају катрена замениће меланхолични тон човека суоченог са истином неповратног нестанка оне жене чије би се присуство, очигледно, жарко желело: „Знам, то ниси ти, отворити нећу/ Умрла си, да, нема твога ерца./ То туђи нокти на мене налећу.“ Агресивно присуство неке стране, туђе особе, у коју лирски субјекат непрестано учитава жељу за вољеном, несталом женом, кулминирала је у завршном терцету. У њему се, наиме, подиже драмска тензија до самог врхунца („Неко ставља кључ, сад и брава крца“), али се драматика сусрета са загонетном особом наједном транс-формише у блиставу, нежну лирску сцену - „врата из зида одједном излећу:/ На прагу сенка у светлости грца.“ Сенка се, тако, појавила уместо одсутне, можда и мртве драге; сен¬ка, обгрљена светлосним зрацима, постаје замена за нечије стварно присуство. Свеједно чије се стварно присуство оглашавало, у лирском субјекту одзвања само чежња за особом чије одсуство постаје његова примарна стварност.
У сонету „Дуб“ (из збирке ЛОГ) налазимо нешто другачију елаборацију теме одсутне драге. Драга је, у овој песми, биће којем лирски субјекат никако не успева да уђе у траг, па зато песник записује стихове - „Љубави моја, опет не знам где си./ Далеко бива и од срца ближе.“ Читава драма ове лирске ситуације почива на чињеници да субјекту жена непрестано измиче; она се, наиме, појављује само у пробраним тренуцима који постају посебна драгоценост: „Цео се живот у секунди деси:/ Твој лик у дубу бескраја се диже/ и болна радост у сусрету дише.“ Не успевајући да пронађе своју драгу, лирски субјекат се предаје стварности као потпуној непознаници и сталној ускраћености за нешто суштински важно. Песник хе, отуда, у завршном терцету рећи: „Путује тајна, велови је носе./ Уместо свога у твом животу бдим./ Пену времена болови разносе.“ Љубав, дакле, често уме да се испољи као упорно тражен?е по празнини и неодређености постојања из кога никаква стварност не може да се испостави осим ствар¬ности чежње и сањарије. Одсуство вољеног бића јесте уобичајено стање ствари, али свет лирског субјекта не може се са тим стањем помирити.
5. Присуство неадекватног бића и сестина лирика
Од одсуства вољеног бића у Грујичићевој поезији одбојније и драматичније постаје још само чињеница присуства неадекватне особе. У том тематско-мотивском кругу доминантан је иронијско-пародијски и хуморно-сатирички дис¬курс, а тврда експресивност појављује се наместо чистог лирског доживљаја. У овим песмама жена је приказана као емпиријски дефинисано биће, као особа од крви и меса са прилично ретким врлинама и много чешћим манама. Жена је најчешће приказана као злочесто чељаде, веома чврсто и многоструко уклопљено у свакодневицу као стварност негативитета. О таквом бићу песник нема лепих речи.
У песми „Љубавна скаска“ (збирка Цваст) она је, примера ради, „кокета“, „шмизла“, она се лако даје („Кокета штосе ко пиринач просу!“), она је вербално агресивна („Њених комен¬тара, Боже, ослободи!“), она се на пијаци свађа око цене сира, у згради „с комшијом се кошка“ итд. У песми „Кошуља“ (збирка Цваст) песник је такав лик жене веома пластично приказао поредбеном схемом у којој су веома важна места добили мотиви чарапе („Жена је увек на почетку лепа/ као чарапа нетом обувена“) и змије („Затим се, сита, нагло исколачи/ и почне као змија нагажена// са лица праву кошуљу да евлачи“). Оба ова мотива, чврсто повезана метафоричким пројекцијама, произлазе из круга негативитетом обележених чињеница; први је везан за одевне, па и прљаве, физиолошке аспекте човековог живота, а други за подземне, хтонске појаве митолошке свести. Отуда, оваква жена, коју препознајемо у социјалном реалитету, не изазива поштовање. Она буди подсмех, а иронијски је снажно обележена. За-нимљиво је, уз то, констатовати да такав лик жене готово редовно прати терцина као стални строфни образац и једанаестерац или дванаестерац као стиховни облик. Сонет је, без сумње, знатно отпорнији у односу на такве тенденције снижавања смисаоног тонуса. Терцина, пак, у Грујичићевом строфном репертоару веома лако преузима ту функцију која сонету некако није пристајала.
Један од најзанимљивијих догађаја Грујичићеве љубавне поезије је, без сумње, песма сложене, захтевне фактуре под насловом „Љубавна скаска“. Наслов се, истина, временом мењао, будући да је у почетку, у збирци Цваст, носио чисто формалну ознаку утврђеног лирског облика на коме је пе¬сма настала и чије захтеве је испоштовала у одиста високој мери: Сестина лирица. Овај облик, негован у широком временском и просторном луку (од њеног творца - провансалског трубадура Арна Данијела, преко Дантеа и Петрарке, па до Паунда и Елиота) заступљен је широм романских књижевности, а одатле је утирао путеве и ка другим европским кул-турама, па и ка српској поезији. Настављајући овакву обликотворну традицију, у српском песништву ипак веома ретку, Ненад Грујичић је указао на своје одлучно опредељење за истраживање строгих, па и виртуозних форми европског песништва. Наш савременик је, тако, пристао на традицију ро¬манских облика и решио да их испуни ововековним, модерним, али и препознатљивим, домаћим садржајима.
Што се облика тиче, песник је одиста поштовао основни образац. Све строфе, њих укупно шест, варирају поетске исказе у којима се на финалним позицијама стиха налазе шест речи (А: ово; В: јапе; С: баре; Д: слово; Е: ново; Ф: старе), али се њихов поредак из строфе у строфу мења по утврђеној схеми: АБЦДЕФ; ФАЕБДЦ; ЦФДАБЕ; ЕЦБФАД; ДЕАЦФБ; БДФЕЦА. Основни креативни изазов за песника је, без сумње, потреба да покаже како је у стању да обави низ ефектних варијација на задате речи које функционишу као кључне речи и проводни мотиви ове лирске целине. При том ће сваки исказ, будући довол?но различит од претходног, успевати да донесе неке нове значењске аспекте. Истовремено, ти искази ваља да изграде један сложен низ тако да се укаже промишљена лирска композиција и пажљиво начињена смисаона целина.
Грујичић је не само успео да начини такву једну песму, такав утврђени облик сестине лирике, већ је у основни облик уградио и понеке структурне особине које, најчешће, у њему нису нужно биле укључиване. Такав је случај и са римом у овој песми. И премда облик сестине лирика не укључује неке посебне захтеве у вези са могућим римовањем, Грујичић се определио да доследно спроведе две риме које се у почетној строфи јављају по распореду аббааб, потом следе схеме баабаб, па ббааба, абббаа, аааббб, те бабаба. Посебно је за¬нимљив завршни терцет који не само да понавља све речи, како на крају првог полустиха тако и на крају стиха (по схеми: 1. А // В; 2. С // Д; 3. Е // Ф), већ и уредно, хијастички повезује риме (1. а // б; 2. б // а; 3. а // б), остварујући схему коју Италијани називају рималмецо. Тако је Грујичић показао да не само да не одбацује најзахтевније узусе задате фор¬ме већ и да улази у изазове строже од оних које традиционалне конвенције обично подразумевају.
Задати облик песник је испунио особеном варијацијом једне прастаре љубавне приче: несташно девојче бездушно се поиграва лирским субјектом који се не устеже да себе идентификује са песником самим. Неког развијенијег лирс¬ког романсера овде ипак нема. Песнику, очигледно, није ста¬ло да свог читаоца увуче у саму причу која би подразумевала детаљно извештавање о почетку, среднини и крају љубавног збивања, тако да ништа не знамо ни о првом сусрету, ни о првим љубавним заплетима, кулминацији и перипетијама овог проблематичног љубавног односа. Лирски дискурс раз-вија се као нека врста сумарног извештаја о једној неуспелој љубави, тачније као низ варијација на тему неостварене присности између лирског субјекта и девојке према којој тај субјекат, по свему судећи, и нема неког нарочитог поштовања, а ни праве љубави. Он, наиме, њу именује све самим иронијским, поспрдним ознакама („шмизла“, „кокетна мала из приградске баре“, „чудовиште ново“, „просечна цура“ итд), те уз честе метафоре из животињског света („кочопрцно јаре“, „жабица из баре“, „јаре ђавоље шаре“, „умилно јаре“, „без душе јаре“, „лија стара“, „сврака“ итд). То су све сигурни показатељи да праве љубави и поштовања лирског субјекта према опеваној жени у овој занимљивој песми, заправо, нема. Овде се, очигледно, одвија некаква игра освајања и надметања у којој свака страна настоји да задовољи неке своје интересне мотиве, док сасвим изостаје суштинска, интимна везаност и брига за Другог. Биће Другог је овде пуки објекат за задовољење неких, веома ниских и приземних потреба лирског субјекта.
У игру освајања лирски субјекат је ушао прилично надмено, са осећањем супериорности које неће уклонити чак ни у тренуцима који јасно указују на његов губитнички положај. О самоме себи он има подвојено мишљење. С једне стране, он отворено признаје да је изигран, тј. преведен жедан „пре¬ко питке баре/ измишљотина“, али истиче да су измишљотине те жене, коју он назива „шмизлом“, имале лековито и от-кривалачко дејство на његово трауматично искуство: „свако слово/ врцало ми мед кроз сазвежђе ново/ у пометен ум и на ране старе“. По свему судећи, појава те жене требало је лирском субјекту да понуди својеврсну утеху због ранијих животних јада. Утеху, међутим, она није обезбедила: накратко се појавила нада, а онда је уследило ново разочарање. Од почетне надмености лирског субјекта није остало ништа, а на¬место ње појавило се осећање преварености и огорчења.
Одатле произлази и доследан иронијски, подсмешљив став према окретној шмизли. Та жена, заправо, не пред-ставља ништа ново, она у својој игри користи „неке цаке ста¬ре“, „измишљотине“, „вараво слово“, она „сеје лаж“ и тада пада „до грла у бљуз лагарије старе“, а кад почне да говори она као „да закрекеће из кајданке старе“. Метафоричким релацијама, често оштрим и грубим, што сведочи о гестовима осветољубивости, песник непрестано указује на анималну природу те жене, а готово јој не признаје никакве лепе особине. Јер, и кад му се њена слова учине медоносним, испоставља се да је све то само измишљотина; кад се њен осмех учини лепим, та је лепота окружена прљавштином и ружноћом, тј. „осмех јој цвета ко локвањ сред баре“; кад је умилна, она се у ствари шепури по упутима „бечке школе старе“ итд. Да би приказао недостојност опеване жене песник доследно прибегава животињској и биљној метафорици (јапе, жаба, локвањ), а основни животни амбијент у коме ту жену затичемо метафорички је представљен као бара.
Ако је жена у Лубавној скаски толико непривлачна, откуда уопште интересовање лирског субјекта за њу? Трауматично животно искуство, очигледно, учинило је да се он веже за те изазове који му, сигурно, у почетку нису изгледали тако одбојни као што су се указали кад је исход ове скаске постао сасвим јасан. Лирски субјекат, дакако, о себи има знатно повољније мишљење, па он, упркос свим увидима у сопствену погрешност, самога себе неће ружити онако како то заслужује препредена шмизла. Он је, пре свега, наиван; он има знања, али не оног које ће га припремити на лажи и преваре; он ће настојати да жену поучи неким новим искуствима, али она успева да га изигра сасвим познатим, прастарима средствима.
Лирски субјекат, у надметању са препреденом женом спремном на разноврсне пакости и подвале, вазда бива на губитку. Будући да у постулираној реалности он губи, фик¬тивна стварност лирске песме појавиће се као облик својеврсне компензације. Песмом се лирски субјекат свети несташној девојци указујући на то да она није достојна озбиљније пажње, поготово не љубави. Као таква, необична и ћудљива, она ипак постаје занимљива за сам љубавни дискурс и за лирску песму. У таквој стратегији лирског дискурса треба, пре свега, препознати познати психолошки механизам одбране метафорички називан „киселим грожђем“, па се у доследности, чак крутости примене таквих поступака препознаје иронијско-комични карактер лирског субјекта и хумор као неотклоњиви ефекат читаве песме. Учинак песничког облика такође постаје део тог сложеног естетског доживљаја у коме страни облик, сестина лирика, бива испуњена не само садржином нашег, домаћег реалитета већ је и повезана са комичним ликовима и изразито хуморном пројекцијом. Уколико се ти облици сложене структурације не препознају, неће се уочити ни неке важне садржинске вредности које у песми постоје.
6. Љубавна драма и венци сонета и терцина
Сонет представља један од омиљених облика у поезији Ненада Грујичића. Углавном се везујући за оне токове српског сонета који упориште траже пре свега у француској, а не у ригорознијој, изворној, италијанској традицији, он је у својим песмама тежио нешто лабавијој композицији, слободнијем тематско-мотивском начелу обликовања, мање за-хтевној схеми римовања и већој слободи у избору стиха. У том погледу он чини исто оно што и готово сви други песници који су обележили српски сонет у другој половини XX века - од Стевана Раичковића, Бранка Миљковића, Борислава Радовића, преко Рајка Петрова Нога, Мирослава Максимовића, Пере Зупца, Милосава Тешића, па до Благоја Баковића и других.
Ненад Грујичић је не само посвећено неговао сонет већ је, исто тако страсно, градио и сонетне венце. Он је то чинио са упорношћу која је, одиста, без премца у савременој српској поезији, па је, чак, начинио и читаву књигу Пуста срећа, у којој су се нашла три сонетна венца љубавне тематике -
„Жижак“, „Вихор“ и „Тајац“. Грујичић је, уз то, начинио и сонетне венце „Цваст“ (у истоименој збирци), „Безњеница“ (у априлској свесци Летописа Матице српске 2002. године првобитно објављена под називом „Белег“, а под каснијим насловом „Безњеница“ изашла је у зборнику Сонетница Лазе Костића, приредио Хзди Зоран Лазин, Нови Сад 2012-2013), „Душо“, „Душак“ и „Поезија“ (у збирци Жива душа) и „Палидрвце“ (објављено у Књижевним новинама, бр.1152, април 2008), што значи да је он аутор, за сада, девет таквих поетских макроформи. По свему судећи он је, за сада, аутор највећег броја сонетних венаца у српској књижевности.
У овој сложеној сонетној композицији основни облик је заснован на већ описаном, нешта лакшем начину структурирања, али песник није пропустио да у мајсторском сонету, тј. магистралеу, по старом правилу спроведе акростих, који је најчешће садржавао име особе којој је венац посвећен, али у сонетном венцу „Поезија“ налазимо молитвени зов „Госпо¬де, помилуј“. Са изузетком поменуте целине „Поезија“, Грујичићеви сонетни венци су углавном љубавне тематике, а у композиционом, стилском и метричком погледу они, уз извесне варијације, ипак следе заједнички ауторски образац.
Своје сонетне венце Грујичић организује као низ лирских песама које тек по изузетку граде фабулативну схему некаквог љубавног романа (такав је, примера ради, венац Безњеница), а углавном се развијају као варијације на један, релативно ограничен круг поетских тема. Те се теме распростиру по релативно препознатљивом оквиру - од визије лирског субјекта као духа поезије и невиности, преко несташне и злочесте драгане, са којом је лирски субјекат у непрестаним, час јачим час слабијим тензијама, па до изразите потребе да се лик драге детронизује и да се прикаже у неповољном осветљењу које компензује љубавне јаде њеног несрећног пар¬тнера; напоредо са основном љубавном релацијом теку и многобројне књижевне алузије, реминисценције и дигресије које пружају шири поетски и историјски контекст основне теме.
Могло би се на много начина образлагати и примери-ма поткрепљивати како је песник правио варијације на задате теме, али сонетни венци умногоме обнављају тематску структуру какву смо препознали и у „Љубавној скаски“, обликованој по моделу сестине лирике. Чини се да је песник описао пуни круг својих тематско-мотивских опсесија, а из тог, већ освојеног круга није лако изаћи.
Грујичићеве опсесије поетском формом веома су за-нимљиве, а у том погледу се могу очекивати и неки нови, неочекивани прилози. Такве су, примера ради, „Вилинске терцине“ (објављене у ЛЕТОПИСУ МАТИЦЕ СРПСКЕ априла 2003. године) сачињене од десет песама обликованих лирским, симетричним десетерцем распоређеним на по три терцине и, дабоме, завршни моностих, а томе је додат и једанаести, мајсторски облик сачињен од почетних стихова претходних десет песама. Будући да је реч о венцу, завршни стих једне песме постаје почетни за следећу у низу, а завршни стих десете идентичан је почетном ретку прве песме.
Обликотворна знатижеља остаће, очигледно, трајни чинилац Грујичићевог поетичког програма и извор неких важних изненађења у његовој поезији. Естетски домети тог програма и одговарајућих изненађења, строго узев, варирају. Ако је, пак, судити по горњим, вишим сегментима те аксиолошке парабо¬ле, онда ваља констатовати да озбиљних разлога за интересовање читалаца и тумача за ауторски обликотворни и смисло-творни прилог Ненада Грујичића несумњиво има.
И љубавно песништво овог аутора у том погледу није изузетак. Строги читалац би, вероватно, пожелео да у избору репрезентативних текстова ове тематике песник буде стро¬жи јер би се тиме више истакао онај бољи део песниковог опуса. Исто тако, строги читалац би са задовољством пратио начине упредања разноврсних, диспаратних, чак и противуречних нити поетског доживљаја, како би се дошло до преко потребне уравнотежености погледа на свет. Једно је, ипак, извесно: љубав у Грујичићевој поезији је, вазда, случај тек-тонског потреса света, а у таквим померањима тла равнотежу је готово немогуће очувати. Она се може открити тек накнадно, кад потрес сасвим престане. Али док се тло не смири и док се не слегну душевни доживљаји, лирски субјекат остаје потпуно незаштићен и огољен: љубав тако дрма и потре¬са да постаје потпуно неизвесна целокупна слика света коју је као основно, спасоносно упориште субјекат неговао. У томе је, коначно, снага и значај љубави: она нагони човека да преиспита и себе, и Другога, и цео свет у којем живи.
|