|
О Млечи
Анђелко АНУШИЋ
Чашу поетске млијечи, дестилат свог вишекњижја, Ненад Грујичић подиже у славу поезије и пјевања, заумних моћи језика и пјесничког изричаја, његовог волшебног обухвата висина, дубина и ширина духовних и животних.
Ово је поезија која уздиже живот у свим његовим облицима и манифестацијама. Пјесничка граматика канда стере лог животној синатакси. Живот и поезија приљубили су се једно уз друго до стапања. Грујичићеве наздравичарске чаше еросу ријечи, духа и тијела (женског, дакако!) од живог су пјесничког врутка у коме куцају дамари одабраних предака. Ту су и отац и мати које син-пјесник (син матерњег језика) изнова ствара (родитељ својих родитеља), сада као врховно начело свога избора пјесама „Млеч“.
Грујичићеве пјесме сугеришу (и мотивско-тематски) да поезија, наравно, јесте божанско биће, али помало налик на библијског голуба– змију, допола супстрат љепоте и безазлености, отпола мудрости. То је иделани омјер пјесмине супстанце, као да нам поручује пјесник.
У свом лирском нарамку од катрена, терцина и достихова, те малајских пантума и једне велике сестине – нарамку понајчешће утегнутом сонетски – Грујичић је запртио и своје крајишко животно бреме, егзистенцијално повјесмо од епских нити, хомеровску попутбину која је суђено насљеђе сваке (а поготово овдашње) духовне мисије, али и со истинске поезије.
(2004)
Живко МАЛЕШЕВИЋ
До сада је разним поводима, највише у тематском избору, представљана поезије овог песника, али је „Млеч“ најопширнија и најнеобичнија Грујичићева поетска биографија, јер је песме композиционо уредио по Вуковој азбуци, тако да је нови, необичан контекст, моћан да нам из естетски необичног угла представи сву разноврсност песниковог дугододишњег стварања.
Већ је љубитељима наше савремене поезије познато како лирски говор Ненада Грујичића извире из благоироничног, али почесто и сатиричног погледа на свет, чија форма афирмише своје класичне обрасце. Зато је с времена на време Грујичић био мета фрустрираних критичара и лажних постмодерниста који су се обрушавали на његову поезију.
Но, Грујичић је у својим есејима, оштро и аргументовано, бранио усвојено певање од необразложних и злурадих оцена. Већ је свима јасно да је овај поета основној лирској традицији нашег песништва придодао много свежих лирских деоница, својим песничким сензибилитетом и теоријским знањем открио нове формалне и изражајне могућности стражиловске жиле куцавице.
Ако је у неколико најрепрезентативнијих примера наше поезије 20. века примећена, уметнички утемељена, а тиме и најсврсисходнија афирмација фолклорне подлоге нашег песништва, онда су стихови Ненада Грујичића најновија потврда трајности те подлоге у савременом српском песништву.
Наш песник иде и дање у захватању свакодневице, али опрезно, несклон претенциозним експериментима помодне осредњости.
Снажан замах лирске енергије Грујичићу је увек доносио спонтаност и свежину израза. Испољавајући унутрашњи склад ритма, емоције и семантике, Грујичић исписује скоковите, цикличне тренутке живота. Разгранатом евокацијом на интегритет човека и природе, брани себе и свет од злослутног пада, испразности и бесциљности живљења. Отуда се и може боље разумети и иронијски став који је иманентан већини Грујичићевих песама.
Крећући се од чисто интимистичких, породичних, љубавних (почесто и еротских), преко родољубивих, чисто аутопоетичких и дескриптивних мотива, песник успева да лирску пређу очисти од сваке језичке плеве. У ретко чистој сублимацији језичког ткања, широко се трасира лирски простор. То је по речима самог песника плес у негвама, где се игра маестрално, без напора и озледа.
„Плес у негвама“ подразумева дисциплину у грађењу стиха, стварање класичне песничке форме (сонета на пример), а да новостворена стиховна творевина не буде еклектична, већ спонтани лирски израз, природно смештен у одабрани оквир.
Признајемо да је то изузетно тежак задатак којег Грујичић срећно решава, тако да на свим нивоима песма делује аутентично:
Кад сонет дише тад се врло лако/ може кроз стазе и богазе врта/ у којем нема више трта-мрта/ оном ко мисли да стих може свако/ ко иглу бости у језичко платно./ Сонет је центар, и гранична црта:/ То знаду појци што су им утрта/ правила стара у дару, наравно./Обгрле риму у оба катрена/ па им четири пута звони славно./ Слично ураде са паром терцета/ и поље буде створено дисајно/ кроз које, ево, уз финиш куплета/ царски поета шета тријумфално („Натукница“,стр. 144).
Грујичић има вредних песама којима исказује своја поетичка начела. „Млеч“ се придружује оном лирском говору који у инспирацији осећа Божју супстанцу, даровану само одабраним ствараоцима. Зато се с правом Грујичић може сврстати међу песнике орфејске свести, дакако и ствараоце чији се лирски преображаји дешавају у магновењу стваралачког тренутка, али где се и досежу крајње границе хармоније у вечности.
У карактеристично обимном представљању лирског света Ненада Грујичића, приметни су, сем вертикалних координата националне песничке традиције, и побочни, највећма утицаји француских симболиста и парнасоваца. Ту се у култу форме и песничке слике препознају артифицијалност у снажној естетизацији мотива („Лабуд“, „Мађија“, „Окајница“...), али и кондензовани симболички знакови, моћни да лирском апстракцијом обликују есенцијално биће поезије. Али то није све. У европским утицајима видљива је Петраркина лирска жица (сонет, еволутивни распон љубавних емоција), маринистичко наслеђе, али и неоромантичарска поетика, поготово у скоковитим емотивним амплитудама. Игривост његовог стиха, алузије и метафоре употребљеног језика, показују да је Грујичић редак пример песника двоструког идентитета: Орфеја и ученог песника (поета доцтус), будући да му је израз бриљантан, виртуозна форма.
Међутим у „Млечи„се Грујичић представља и као песник слободног стиха. Ненаметљив унутрашњи ритам који се постварује спонтаношћу надахнућа и овде задржава грујичићевску мелодију, суштину песниковог лирског идентитета.
„Млеч“ уметнички утемељено открива песничку умноженост тема и мотива, разноврсног креатора лирских форми у динамичном смењивању традиције и модерности. Нити анахроно традиционална, нити хипермодерна, поезија Ненада Грујичића се шири средњим путем, епицентром савремене српске лирике.
(2004)
|
