О Матерњем језику и песмама при руци

Ласло БЛАШКОВИЋ

Ненад Грујичић је имао такву срећу да његова песничка делатност изазове контроверзне реакције – од Матерњег језика написаног у знаку лирске метатекстуалности (а у дослуху са песничком праксом једног Стевана Тонтића, на пример), преко Врвежа и Царске намигуше, у којима се оксиморонски спајају небеске теме и неореалистичко свакодневље, до књига (Јадац, Лог, Цваст), писаних наново откривеним везаним стихом, у којима се провоцирају задате песничке форме (сонет, венац, сестина лирица, терцина и друге вежбе обликовања), које песник покушава да насели светом у којем царује нови љубавни неред, иронија, парадокси пуног, путеног живота.
Највећма реченог стало је у Чистац (Просвета, 1997), књигу изабраних песама; шехерезадинска критичарска прича у тридесет наставака, са пажљивим и пипавим поговором Саше Радојчића, као и све стране коцке Грујичићевог хазардерског пева, дали су нам целовиту слику једне аутентичне и бизарне појаве у нашем савременом песништву.
Ипак, за овог мушичавог читаоца, наш песник је изабране песме обелоданио две године раније у књизи Матерњи језик и песме ири руци (КОС, 1995), додајући својој првој, пунокрвној, младалачкој збирци прегршт песама у истом духу, које је, међутим, писала сигурна, зрела рука. У овој књизи је оно најбоље од Грујичића. Она представља тачку с које се пружа најчистији и најдаљи поглед на Грујичићев песнички труд.
Постоји једно заборављено индијанско племе у Јужној Америци, чији припадници сваки час мењају лично име. Оно може да зависи од доба дана, временских прилика, или тренутног расположења човека који га носи. Компликован али моћан изум, зар не? (Нарочито ако је реч о, за овакве прилике справљеној, куварској измишљотини). Али, пошто се уметност меша са оном другом духовном авантуром, у којој моћ веровања превазилази тзв. истину, где је данашње име Грујичићеве поезије, када она говори са свих страна, из свих ствари?
Све ово би требало да послужи и као одмичући декор, бежећа позадина металитерарном дискурсу првог издања Матерњег језика, као и свих мена Грујичићевог песничког бића, које је он похитао да прослави.
Управо се у једној од уводних песама у другости, Живот и сан, наш песник представља као иронични аутопсихоаналитичар, дајући себи улогу тумача конкретних снова, аутопоетичке гатаре. Ту је и почетак Грујичићеве аутопоетичке варке, односно поетског ткива које се гради од личног блиставог интерпретативног промашаја. Заокупљеном, песниковим савршено личним разјасницама, читаоцу се неухватљиви основни текст чини као слика заборављепог претка, а све ове, једино видљиве стиховане фусноте – као начин да се понови борхесовска једначина, у којој су писац и читалац променљиве, а песнички текст – тетовирано икс, око које све види.
Ту негде долазимо до друге значајке Грујичићевог новог Матерњег језика. Наиме, књизи је придодат и други пол, нове песме што беху при руци, то јест она је наставила са значењем које у себи носи умножени правописпи знак три тачке… Одатле, из тог додатог циклуса, одјекује плотски Грујичић, кога нема у првом издању. Ти нови лирски субјекти, супротстављајући се животу виђеном као кич ?сувенир са неког заборављеног путовања, допуштају да их заведе опсесивна прича наметљивог домаћина ове књиге. Насупрот отрцаној постмодернистичкој тези о смрти аутора, о његовом изласку из текста, овде је на делу лажљиви свезнајући приповедач који прво увлачи све те умножене лирске субјекте у своју причу, а затим их уништава, као да цепа исписане странице, журећи тако увек трагичном крају.
Елем, тако испада да је Ненад Грујичић песник расцепљеног језика. То пре свега, није метафора Грујичићевог опасног, змијског, полемичког писма. Прва видљива шизофренија Грујичићевог песништва, крштеног и окруњеног Матерњим језиком, огледа се у конфликту ијекавице (којом је песник исписао ране радове) и екавице, у којој пева сада. Наоко техничка појединост, објашњена детаљима из белешке о писцу, није никако безазлена: обележити његово песништво ијекавском екавицом није само метеорски оксиморон, склопљен перцепцијске импресије ради, него и кључна фигура Грујичићеве поетике. Она нас, у једној равни, одводи њеном невидљивом, мелодијски–самом–себи–довољном зјапу, а одмах за тим, тврдој, непристрасној екавици која кида са себе звучне ђинђуве. Пролазак кроз Грујичићев Матерњи језик тако се чини као договорени меч. Но било би сувише просто да ствар остане само језичка.
Наиме, други видљиви поетички расцеп огледа се у следећем: у Грујичићевом песништву су једно на друго устремљени и чудно померени традицијски неосветљени путељак и кварно сведочанство истинског лирског савременика, као и сликовна, кустуричинска склоност поменутој неореалистичкој маски кроз коју се провиде ноте  – писана музика натуралистичке метафизике. Или, метафизика свакодневице, што ће бити жиг његових потоњих књига.
Какав је још наш песник? Понекад се чини да му језик не може ништа. У тој садржајно аутсајдерској ситуацији, Грујичић је час разбашкарен, час углачан, растројен и униформисан, свезнајуће инфантилан, потпуно опседнут собом као разликом. Без обзира колико залутао у живот, он тражи своју ругалачку, мртвачку слику кроз иронично, самоубилачко лирско ја, које се стално види као неодољиви Предмет, распет у мазохистичкој личној Историји. Вероватно би му се свидело да чује да је његово песништво –изругивање високој верности пролазног звука.
Дотакнимо се овде једне конкретне ствари. Придодајући Песме при руци младалачкој поезији, Грујичић, наизглед, није наставио да пева о песничком чину, али је опредељујући се да пева о завичају, завичај идентификовао са језиком, алудирајући у коначном значењу на онај пресветли књижевни топос у ком се вели да је језик – једина песничка домовина.
И тако, склапајући корице ове прве и најновије збирке, након свих ових година, мерећи дубину видљивог песничког искуства, у којем је песник прешао пут од провинцијског рокенрола до аутентичне ојкаче, од слободнолебдеће сетне скепсе до ситне метричке стипсе (да употребимо алузију и игру речи као хладно оружје), од ироније форме до патоса метра, од индивидуалног талента до традиције, и назад, можемо, на крају, рећи да је Ненад Грујичић – Певач. Или како се то некада говорило: Мајстор певач.

(1998)