|
О Матерњем језику
Славко ГОРДИЋ
Око наслова Грујичићеве песничке прве књиге лебди омаглица слутњи и питања модерне филозофске и књижевне мисли. Матерњи језик! Је ли по среди Крочеова идеја (инспирисана старим Хердеровим и Хамановим учењем) да је поезија матерњи језик човечанства, да су језик и песништво у основи једно: стварање, потхрањивано и усмеравано силама имагинације? Или је, можда, у питању песничка овера структуралистичке „филозофије система“, која даје повлашћено место језичкој активности, приписујући јој независан тоталитет? Или је, напротив, реч о отпору наметљивој филозофији људског језика, отпору инспирисаном једном „филозофијом човека“, која у језику види„природну установу“? Јер, како вели Микел Дифрен, „за сваког човека постоји његов матерњи језик који представља подлогу и храну његовој мисли, и човек у њему обитава онако као што заметак обитава у мајчиној утроби: он ће од мајке морати да се одвоји, али ће увек остати окружен њеним старањем и нежношћу“.
Само јаки разлози допуштају подвргавање једне песничке књиге теоријској „анкети“. Овога пута то право нам дају бар два обележја Грујичићеве књиге: језик и поезија су њен предмет, више неголи њен субјекат или њено поднебље, и, потом, у њеном писму има толико категоријалног језика и толико дестилисане појмовне бистрине да ове текстове, и нехотице, пре него са икаквим литерарним узорком, упоређујемо са маниром и стилом дефиниција.
Песнички опит Ненада Грујичића изведен је чисто и доследно. Како у његовом схватању песништва, тако и у његовом песничком чину задивљује кристална и дефинитивна јасноћа става и искуства.
(1979)
Миливој НЕНИН
Прва књига Ненада Грујичића има своју архитектонику: не можемо говорити ни о једној песми ван контекста књиге, који их обогаћује и чини целином. Па ипак, унутар те целовитости могли бисмо, увеличавањем наслутити два дела књиге. Први се део тиче односа песме и песника.
Питање сазнања, осећања, пристрасности. И све то настаје из односа душе и тела (почетак нереда). Душа и тело су ту, уз дух и језик, елементи структуре, тј. структура сама ове књиге (термин „структура“ употребљен је у значењу које му даје Xon Кроу Ренсом).
Душа је моћна, обесна, јака. Она је заводница. Она и напушта и прва прилази. Она би да лови, истражује, она често не зна шта хоће. Ње се песник не тиче, проблеме између ње и њега она не решава.
На другој страни је тело; оно зна шта хоће: храна, пиће, ваздух. Захтеви скромни и поштени. Душа одлучује о судбини тела, а заљубљена је у себе. Она се игра телом (Ох душо/ како мудро/ забављаш се тијелом).
Ово је књига која је очекивана, или тачније, књига која је била неопходна; књига која својом појавом, ставља на тас експеримент и беспредметни артизам и вага их. Доводи их у питање. (Сетимо се појаве Бранка Миљковића и довођења у питање вредности „слабог стиха“).
Кад говоримо о првој књизи, мислимо на другу. Овде то није случај. Ова књига је заокруглила једно виђење, један судар са стварношћу и неизбежним, и као таква живи пуним животом.
(1979)
Јован ДЕЛИЋ
Грујичић се првом књигом представља као један од свјежијих гласова најмлађе српске поезије. Ријеч је о пјеснику који је запитан над самим собом, над својом поезијом и над матерњим језиком. Упадљива је сигурност пјесничког рукописа, упадљиво је и јединство књиге која није прављена као збирка различитих пјесама, већ као цјелина.
Основни тематски круг ове књиге је мисао о пјесми самој, однос пјесме и пјесника, пјесника и матерњег језика. По томе пјесник се уклапа у настојање модерног пјесништва да пише пјесму која себе мисли. Нов је, према нашем налазу, по једној менталној драми која се налази у жижи ове поезије. Лирски субјект Матерњег језика је у расколу кога је свјестан: наиме да је поезија моћ која није, да је добрим дијелом и немоћ и меланхолична заблуда, узалудан посао, непрестано копање по утврђењима/ што их нико вјековима/ није освојио, али да је истовремено ствар ђавоља, вулканска, ствар крви, меса и мозга, ствар сна и јаве, јер линија матерњег језика пролази кроз срце/ и наставља се/ до порођајног мјеста, јер је ванземаљска страст кратког трајања која оставља пјесника у разореном стању. Поезија се у практичној појавној сфери јавља као некадра и слабушна, али је у менталној сфери унутрашња нужност, ментална драма. Зато је Грујичић пјесник пјесниковог раскола, пјесник велике пометње. Грујичићев модернитет огледа се и у мајсторству ироније. Ако даљи Грујичићев рад буде у знаку прве књиге, онда ваља очекивати пјесника.
(1979)
Момчило ПОПАДИЋ
Матерњи језик је брутална, њежна, оштроумна, поштена и сврсисходна књига младог човјека (и младог пјесника) која, неоптерећена наносима лектирâ, школских програма, стилских вјежбаоница и других реквизитарија наводнога пјесништва, отворено збори свакидашњим језиком о свијету и времену, те о себи самој.
То је бестидно отворена књига о срцу, глави и језику у којој се не преду одавно испредене пређе сентименталних полуписмењака споменарског типа; у којој административно-бирократске хрпе аката, формулара и дописа не заклањају поглед, у којој се пјесник игра на оштрици бријача не падајући у банално и не падајући у бездан слаткорјечивих бесмислица које су као лијепа, његована и маникирана књижевност.
То је књига с јајима, са срцем и с памећу!
То је збирка пјесама о којој се о обичном пише умно и о умном - најобичније. Читко. Питко. Мудро. И помало иронично. Цијелу је књигу немогуће, авај! цитирати, а опет: тешко се одлучити за једну пјесму. Насумце отварам књигу и преписујем пјесму Моћ која није: Исто је писати о ружама/ прије/ и послије кише./ Пишем о свему/ не бих ли освојио/ голема пространства./ Има ствари и појава/ о којима нико никад не пјева/ а оне су такође пјесме/ јер саме себе пјевају/ не чекајући мене/ и мени сличне.
(1979)
Драшко РЕЂЕП
Ненад Грујичић говори, и пише, дугим реченицама свој матерњи језик, и у својој књизи (Матерњи језик, Књижевна омладина Србије, Београд, 1978), и у свом разговору, који је још и утишан, озбиљан и преозбиљан. Указујући како је језик тајна, и како одгонета се пјесма, и то тамо гдје почиње моје тијело, са Природом и Размишљањем као својим интимним фаворитима, Грујичић, у генерацији наших (најмлађих) песника има властити знак, са преломљеним и покадшто у два маха витопереним линијама песничког смисла. Још је све тако одушевљено и тако младићки одрешено, са бременом недоумица и многобројним упитницима, да ће прво име које исписујем на маргинама његових песама, али и његових чистих, смирених разговора о поезији, бити Антун Бранко Шимић. Међутим, у хуморној, ироничној каткад постави тих вретенастих песама које, још, трагају и за језиком ослобођеним предрасуда, али као оно негде под руком Бранка Миљковића, нису ослобођени семинарских заноса, на дну велике, ноћне претраге по властитом бићу, находи се и оваква слика: Расуло које доводим у ред. У исти мах и наглашена свест о истини песме и властитих настојања да се освоје голема пространства, ова лирика сасвим се издвајајући међу нашим најмлађим ауторима, вехементно напомиње континуитет, изричитост, распру. Могу да верујем да је то пред нама жива, амбициозна пролегомена за песнички говор који наилази. После Јована Зивлака, у новосадском песничком кругу, појавио се аутор који тумачењу живота придаје значења првих и потоњих ствари, у песми и око ње, и стога ће још и више бити увећана наша радозналост за Грујичићеве књиге које наилазе после овог тако аутентично свог Матерњег језика.
(1979)
Адам ПУСЛОЈИЋ
Ненад Грујичић припада кругу младих стваралаца који су све научили. То кажем у смислу: за њега више нема језик је тајна. Још тачније, Грујичић зна да тајна управо ту и започиње.
Ненад Грујичић не таји своју поетику. Напротив, он од ње ствара песнички простор, тематику, материјал, став.
Поезија: свакодневне вежбе, пискарање по папиру, којим се тешком муком може извући понека истина...
Као да овај песник жели да се одреди већ на самом свом почетку. Касније ће, чини се, доћи и „права поезија“. У том погледу Ненад Грујичић је жртвовао читаву своју збирку, метафорички речено: читав свој матерњи језик. Ова се збирка указује као својеврсни поетски дневник; све њене песме имају у првом плану Реч, Језик. Индикативно звуче и називи наредних циклуса у књизи: Збивања око пјесме и Словослагач је изгубио памет.
Најчешће, Грујичић започиње своју песму ставом или голом констатацијом: Језик је тајна, Кад језик зазвучи, Треба језик прочешљати, Поезија има своју истину, Поезија је озбиљна ствар, Језик је пилула... Затим следе песничке експликације, развијање теме, увођење у поетску материју и најчешће, изненађујуће баналан завршетак песме. Реч је о својеврсној песничкој дистанци од поетске материје и о доказаној надмоћи песника над тематиком. Грујичић влада својом песмом, од почетка до краја. Од свог читаоца, овај песник тражи максимум концентрације и упућености „у ствар“.
Матерњим језиком Ненада Грујичића наша поезија само добија. Реч је о тзв. чистом добитку.
(1979)
Србољуб ИЛИЋ
Већ својом првом песничком књигом, Ненад Грујичић покреће озбиљно и за књижевнике суштинско питање: шта је писање и како се оно остварује? Исписујући своју збирку искључиво у првом лицу, песник нам казује исповести које смо, у прво време, склони да припишемо његовом личном искуству у писању. Такав утисак може да се наметне приликом првог, одвише нехатног или недовољно пажљивог читања. Моје схватање Грујичићевих исказа не задржава се само на његовој личности и искуству. Читајући ову књигу, ја не читам само Ненада Грујичића, већ и добар број песника који су попут њега или слично њему, муку мучили са оловком, папиром и речима, или страховали да никад више неће написати песму.
Не желим да тврдим да у његовим песмама нема личне боје, личне ноте и личног гласа (таква тврдња уистину не би била одржива), али налазим да је његово прво лице више последица тежње да се уопште изнађе могућност за постизање говора, говора на једном општијем плану, него последица жеље да се првим лицем изрази само субјективно искуство. Управо овај,
општи план, и промиче недовољно будном читаочевом оку баш због честе употребе првог лица.
Писање је, мислим да је таква порука Грујичићеве књиге, једна врста сна у којем наше биће проналази себе и у којем поистовећује себе са Природом и Размишљањем. И појам Природа и појам Размишљање можемо заменити речима: творачка моћ. Писање је такав процес у којем наше биће настоји да се створи.
(1979)
Хамдија ДЕМИРОВИЋ
Затрпавани из дана у дан тонама намрченог папира у виду првих и, нажалост, не само првих књига пјесама разних аутора, а најчешће којекаквих шерета и естрадних мангупа који у поезији, особито римованој, виде форму врло прикладну за пучко шегачење или испуцавање вишка „духовитости“ заосталог након причања вицева, у таквој једној ситуацији врло ријетко нам се пружа прилика да наиђемо на добру, оригиналну и свјежу књигу неког почетника. Тим прије треба поздравити књиге оних младих пјесника који показују да им поезија није никакав хоби, или надомјестак за етотску неиживљеност него, напротив, озбиљна оприједјељеност и питање од највиталнијег значаја за читав њихов духовни живот, питање које се тиче самих основа (њихова) бића. Такви пјесници обнављају вјеру у снагу вокације, јер пјевати данас, у једном свијету који нема никакав кохерентан систем вриједности, па ни осјећања за изворни значај естетског, није ни најмање лако, како се чини неким нашим дичним „интуиционистима“ који то раде без икакве припреме и осејећања за одговорност писане ријечи.
Прва књига пјесама младог Ненада Грујичића показује неке од тих особина које јој дају легитимацију за улазак у круг малобројних остварења која задовољавају и оне строже стандарде. Књига је занимљива, свјежа, одмјерена тона и пробране фразе (што се не може рећи за многе друге пјесничке покушаје). То је пјесништво које настоји да прикаже властите процесе, модалитете свога уобличења у оно што зовемо естетском творбом. Пјесник пише о настанку пјесме, мање о пјесми самој; он покушава да пјесму разглоби и пред свима покаже механизам којим то биће тик-така, а то је поголем залогај и за веће пјеснике од њега. Свеједно, он то покушава, и он то ради.
Али задовољавање одређених критерија није још надилажење самог сировог материјала пјесме, његово трансцендирање у значење. Грујичић, наиме, остаје на самој граници гдје онострано интервенира и преузима пјесму у своју надлежност. Он се томе сваки пут уклања када дође час, а оно га, наравно, на то неће упозорити; на самом рубу трансенденције сировог онтичког материјала пјесме у онтолошку њену вишеслојност Грујичићева пјесма еквилибрира настојећи да одржи равнотежу, умјесто да се слободно баци у бездан трансцедентног које се с друге стране баријере помаља.
Чини ми се да ово недосезање руба проистјече из основа саме поетике коју је пјесник себи изабрао, точније из једног њеног битног одређења – из тежње да се језик покаже и докучи као циљ, а не средство поезије. За пјесника је то тај матерњи језик којим он покушава да говори и којим преиспитује темеље бића. Јер, тај језик је једино средство артикулације које му стоји на располагању; он, напросто, нема другог избора до да кроз језик искаже нешто од оног што око њега и у њему бива. То преиспитивање очитује се, понајприје, у сумњи према „реалитету“, према језику свакодневља и пукој инерцији битисања, који и није „матерњи језик“, него тек средство комуникације. Тако пјесник улази у цирцулус витиосус у којем језик постаје циљ, а не средство и, сљедствено томе, коначни продукт није нека завршена цјелина, остварење што га зовемо пјесмом, него један могући језички облик неке могуће пјесме. Пјесник настоји „свакодневним вјежбама/ пискарањењм по папиру/ извући понеку истину/ из овога што ме окружује/ и очему силовито размишљам прије/ и послије спавања“ (пјесма „Живот и сан“, стр. 5).
Мјера озбиљности коју доноси Грујичићева прва књига даје нам за право да је оцијенимо као вриједан допринос ономе што се у поезији данас, код нас, остварује. Јер, пјесник који је свјестан да језик није ничије власништво него опће добро, према којем се треба пажљиво односити, пјесник који зна да је говорити „матерњи“ већ постало неком врстом авантуре у свијету који заборавља да је тај језик једино средство помоћу којег је могућно ићи на путу препознавања смисла свега што јест, такав језик заслужује нашу пажњу.
Грујичић је направио први корак: препознао је, и настојао да то другима саопћи, да је језик наш матерњи риједак дар (јер аутобус га, на примјер, нема па о себи не зна ништа), да му треба прилазити озбиљно опрезно и са светим поштовањем, будући да је он битна мјера нашег постојања; да тим језиком говоре пјесници (јер, онај други, свакодневни, остаје с оне стране барикаде), те да је њихова трајна задаћа да, путем свог језика, упознају друге са истинама бића до којих су дошли. А ови треба да се потруде да што боље разумију тај свој, матерњи језик. Грујичићу сада преостаје још „само“ онај други, тежи корак – да тим језиком и сâм проговори.
(1979)
Војислав ДЕСПОТОВ
Предметност текстова Ненада Грујичића произвео је свет поезије. Писање, поезија, песма, песник, речи – то су углови између којих песник образује живу геометрију индивидуалног искуства. Али, геометрија је позната и поново запрепашћујућа. Она сведочи: живот је поезија и, још више, писање поезије. То је апокалиптична шема. Крај света у коме постоје бициклови, сатови, жене, мушкарци, деца, непријатељи, градови, кревети итд... „Матерњи језик“ је пример стварања таквог затвореног света. То је модерна поезија, модерна по катаклизмичном духу. Има ли то последице за самог, живог песника ових себи окренутих песама? Не знам. То су приватне радости и патње. Има ли уопште кретања „личне стварности“ унутар специјализоване, затворене стварности? Дошло је љуто време обрачуна са митом, демистификовања поезије њеном сопственом предметношћу. За разилику од оних који су том обрачуну пришли са самосвешћу која их држи на ироничној, интелектуалној и „правој“ раздаљини од традиције и мита, Грујичић поставља поезију као предметност поезије тако што задржава право да остане у кругу остарелог мита. Да ли је тада он жртва? Кретање постоји. Али, није ли гостовање у животу, на планети, још само вечерас у овој вечности која ником не припада, оправданије од кретања, гостовања, игре и поезије у само једном духу, у једном миту, у живој модерној и свесној, али тешким мермером затвореној гробници језика и искуства?
(1978)
Рефик ЛИЧИНА
По самом наслову, који је неочекиван, али према унутрашњој стиховној грађи сасвим оправдан, наслућујемо главну песникову преокупацију. „Матерњи језик“ у овом случају значи – језик песников, језик преко кога се песник опходи са људима. Он је, код Грујичића, мост или веза преко којих се све упознаје и прима, то је она заједничка компонента појавних ствари и унутрашњег песниковог бића. Вештим распоредом „искрзаних“ речи, учинио је написано модерним. Повратио је рухо тим речима, једно ново, разуме се, песничко рухо. У томе видим вредност и богатство Грујичићевог језика.
Друга омиљена компонента Грујичићевог певања јесте душа под којом се подразумева песников унутарњи слушни апарат где се све прелама. Душа је код овог песника универзална јединица којој све супротставља и чији му је суд најважнији. Песник је зачуђен телом, често у телу немоћан да се одупре спољашњем и непознатом. Стога, прилази души и покушава да је одреди, да је уведе у акцију, извуче из ње све што га је нагнало на ужасан занат зван – песма. У таквим песмама Грујичић је јак, зрео и особен.
(1979)
Душан М. КНЕЖЕВИЋ
Најзад се налазимо, слободно речено, пред „видљивом књигом“. Услован термин који треба да одстрани једну од давнина мистификовану тему – писање, језик, пјесник, стих ... Самим насловом Матерњи језик, прва књига пјесама младог (али језички и садржајно формираног) песника нз Новог Сада, Ненада Грујичића, показује његову усмјереност. У књизи, коју је издала Књижевна омладина Србије у едицији „Пегаз“, језгровито и досјетљиво, а надасве јасно, свети чин писања је истовремено огољен до чистог заната, али и уздигнут до неприкосновене потребе самог пјесника.
Видни су покушаји писања пјесама о пјесми у антици, код романтичара, у покретима и књижевним групама XIX и XX вијека, тако да наизглед ова преокупација Ненада Грујичића не изгледа свјежа. Али напротив, Матерњи језик је дао склоп очишћеног стиха и размишљања о том стиху, гдје се сам пјесник уноси у ткиво пјесме у толикој мјери да више не разазнаје почетак себе и наставак поезије. Тамо гдје/ почиње моје тијело/ одгонета се пјесма.
Ова књига може да се прочита за непуних пола сата. Али то нека не завара, у томе је њена снага. Двадесет девет питких пјесама, стављених у три „чаше“ тј. у три циклуса, толико заваравају својом јасноћом да, када се каже пјесми/ језик се преврће на главу / и чека/ да се крв слије у њу/ па да запјева, означава слободу Ненада Грујичића да се одвоји од пјесме, да је угледа разголићену, да јој приђе када жели, с леђа, са стране или сучелице, да је преврће, разгледа, надгледа. Говорећи о неким „међутемама“, о неопјеваним дијеловима човјекових дјелатности, Ненад Грујичић сасвим отворено и без цинизма закључује зачуђујућу истину: Има ствари / и појава/ о којима нико никад не пјева /а оне су такође пјесме / јер саме себе пјевају / не чекајућимене/ и менисличне.
Овако речене, те неопјеване теме, овдје су добиле своје чврсто мјесто. Оно што даје јасну боју овој књизи, њен препознатљив мирис, јесте чист и чврст говор о „свакодневним вјежбама“, „утврђењима / што их нико вијековима / није освојио“, о томе како „неки Велики закон / изван земаљског реда / успоставља поредак / у мојим стиховима“, наводећи да „језик је пилула / која се гута сваки дан / на општу несигурност / појединих ријечи“.
Сами наслови пјесама – „Оловка“, „Велика пометња“, „Збивања око пјесме“, „Преводилачки рад“, „Поезија има своје људе“, „Није час за писање“ – упоређују оловку са женом, ријешавају се природе као вишка у писању, говоре о расулу ријечи и слова које доводи у себи правилан ред, о превођењу поезије на обичан говор разумљив свима, о чишћењу језика од клица и од ругалица, о тијесном времену у коме „јавља се нужда / да живим / и радим / два дана у једном!“.
Матерњи језик Ненада Грујичића јесте свјежа, заокружена књига. Овдје нема падова толико видљивих у првим књигама. Поезија је зацијелила ране, те је више не гледа ни сам пјесник, она види саму себе, не у огледалу, него у себи, унутар свога бића гдје су дозвољене само чисте конструкције ријечи.
Немоћан да се угледа другачије (а могућ једино тако), у завршним стиховима своје књиге, пјесник себе сврстава у можда незахвалну, и у овом случају прејаку, категорију прогнаних пјесника: Оче/ зашто си ме правио/кад ниси знао/ и ниси могао/ правилно да ме распоредиш?
Ослобођена метафоре (која данас спектакуларно и, можда, бесправно умире у многим часописима и књигама), ова заједница стихова сигурно ће наћи не само изражајно мјесто у пјесмама које су заокупљене самим својим бићем, него ће, за извјесно вријеме, надрасти и самог аутора.
(1978)
Жељко ИВАНКОВИЋ
Ако је поезија уистину „матерински језик људског рода“ (Поесие ист Муттерспрацхе дес Менсцхенгесцхлецхтес), како то каже Хердер, онда је Грујичићева књига стихова Матерњи језик многоврсно показала једну од најзначајнијих тенденција у сувременом „материнском језику“, која већ увелико захваћа знатан дио младе пјесничке генерације у нас.
Хипермодерно у врло култивисаној слици, коју као пјеснички предложак нуди Грујичић, неријетко се доима као орнамент, али је и друга страна тог пјесништва изражена – сликама свакодневице у својој поезији пјесник се успиње до трајнијих сазнања. Значајно би било истаћи да неке од пјесама чине апологију писању, поетску интерпретацију поезије и друго, што није никаква новина, али ми то истичемо јер Грујичић иде у свјестан напор поновног оживљавања поезије себепјева.
Пошто је то Грујичићева прва књига, можемо рећи да је он Матерњим језиком показао и свој дар и свој профил, заједно са могућностима које неоспорно има.
Слађана МИЛЕНКОВИЋ
Поезија је „бистри ум“, „језик ослобођен предрасуда“, каже Грујичић, а песничка мисија – „избављање прије времена“. Прва књига носи интригантан наслов, „Матерњи језик“, и већ ту песник се одређује у односу на језик и свет. Показује велику свест о језику и песничком стварању. По њему песник се рађа предодређен за писање, јер, каже ,писање је „обичај“ , навика која има корене још „пре рођења“. Поезија је и „свакодневна вјежба“ којом извлачи „понеку истину из овога што ме окружује“. Ненад Грујичић износи своју поетику, већ формирану, јасну, што је реткост за прву књигу. Износи сукобе младог песника са околином која не разуме писање и намеће му да пише тек „после радног времена“. Помало иронијски, песник све сагледава са надмоћне дистанце.
(1998)
Владимир КОПИЦЛ
Уколико бисмо, након пажљивог читања и успостављања свих потребних односа према првој књизи Ненада Грујичића, желели да посегнемо за оним типом констатација или запажања који ће маштајући Грујичићев песнички опус увести у простор најмлађе југославенске поезије и донекле му одредити место унутар тог простора, неопходно би било навести чињеницу да се овај аутор, према својим опредељењима на плану израза, прикључује оној формацији млађих српских песника чији су песнички напор и резултати тог напора, на основу брзоплетог и не претерано разложног реаговања текуће књижевне критике, већ одређени термином „урбана поезија“.
Не улазећи у разматрање примерености самог термина, нити у вредносно процењивање овог песничког тока, који у последњих неколико година нагло нараста, доживљава пуну верификацију, па чак у извесним случајевима постаје и књижевна тема дана, можемо констатовати да Грујичић, срећом, не припада оној матици овога песничког и поетичког опредељења коју карактерише проблематично уверење да се „урбаност“ и модерност у поезији постижу простом трансплантацијом топоса градског амбијента у раван поетске мотивике и имажерије. Тако се, прелиставајући странице Матерњег језика, ипак нећемо суочити са захукталим тролејбусом или ескалатором: Грујичићево везивање за круг „урбаних песника“ јесте уочљиво и нужно, али не на основу мотивике, већ на основу опредељења за колоквијалну основу поетског језика који је носилац његовог израза и за један специфичан облик проблематизације самог феномена језика у домену поетског,
Грујичићев поетски исказ је доиста препознатљив, лако приступачан, течан – у извесној мери чак претерано разговоран, готово причљив. У границама тог модела исказа не срећемо се с отежавањем израза, разбијањем и раслојавањем граматичке структуре говора, с унутрашњим стварним радом на језику, а чак и присутна разуђеност стиха у многим песмама (чију функционалност у склопу опште линеарности израза и значења често није могуће одгонетнути) пре одаје утисак недовољне концентрације и извргавања начела песничке економије, него стварног формалног императива. Поред тога, након пажљивије анализе песничких текстова који чине Грујичићеву прву књигу, у извесној мери се чини оправданом тврдња да видна проблематизација песничког језика (и језика уопште), која је евидентна на значењском, садржинском нивоу текстова, није пропраћена одговарајућом фактуром стиха нити другим сродним елементима формалног инструментарија, дакле, оним унутрашњим пратиоцима аналитичког приступа феномену песничког језика, што би се могло очекивати од аутора који, према сопственој декларацији, сматра да „треба језик прочешљати“, Грујичићево проблематизовање језика, дакле, ниуколико није она врста проблематизације која тежи анализи самог медија, формалној иновацији или досезању нових могућности језика у поезији: његово инсистирање на интересовању за феномен језика је пре интересовање за постојање и експликацију могућности по којој поетски чин постаје доступан и остварљив. Тако језик у овим текстовима постаје „Његово Величанство“, олтар којем се треба поклонити и којем треба приклонити двојне атрибуте тела и душе да би се остварио поетски чин по коме се постаје песник, демијург који по одобрењу и моћима језика ствара умножени и најтежи језик – поезију.
Наравно да би се овим Грујичићевим ставовима могла приписати примеса романтичарског или неоромантичарског приступа кључним члановима комплекса поетског, али се, ипак, чини адекватнијом могућност избегавања оваквих решења. Наиме, песнички глас аутора Матерњег језика је ипак свеж и самосвојан, а у основи његовог израза назире се велики ентузијазам за могућности песничког говора, велика тежња ка изражавању и успостављању општег дијалога (унутрашњег и спољашњег) са собом, својим песничким двојником, језиком, песмом, светом и његовим примарним манифестацијама. Поезија је за њега судбинска, али ипак свакодневна делатност која „тражи прибраност“ и мада је Грујичић преокупиран самим бићем песника и самим песничким чином са свим његовим амбивалентностима, о чијим нас замршеним стазама аутор помно обавештава у бројним својим песмама, у његовим текстовима налазимо многа занимљива решења, многе вешто одмерене значењске и смисаоне обрте, као и поједине садржаје обогаћене примесама за овај и овакав поетски контекст благотворне ироније и аутоироније, без којих би нам поједини стихови, па и читаве целине, често могли зазвучати само младалачки занесено и звучно.
На основу свих ових момената, као нека врста могућег генералног суда о првој књизи песама Ненада Грујичића, могао би се поновити већ наговештени став да почетна сума поетских остварења овог младог аутора садржи одлике и вредности преко којих се он формално и квалитативно прикључује једном од средишњих токова наше најмлађе поезије, а исто тако би се могло изрећи и уверење да се од Грујичића – уколико се ослободи исувише видне фасцинације самим (својим) досезањем позиције песника и могућношћу да са (пренаглашеном) свешћу о датостима те позиције разматра и поетски транспонује све садржаје којима приступа, уколико у извесној мери омеђи приступ своме личном исказу, својој повремено готово интимистичко-приватној присутности у равни поетског, те у њој дâ више простора „освајању големих пространстава“ путем освајања нешто тежег израза, и форме, нужних за испуњење веома озбиљног песничког задатка који сам себи поставља – могу очекивати и даљи вредни књижевни резултати.
(1979)
|
