О Логу

Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ 

Сплевши у једну архитектонски складну, а смисаоно разуђену лирску целину три (љубавна) сонетна венца, Ненад Грујичић је Пустом срећом наговестио своје изванредне версификацијске способности, које су тако самоуверено и конзистентно потврђене и новом сонет-збирком Лог. У девет самосталних лирских циклуса звучних и симболичких назива Ненад Грујичић је збирком Лог дао своје до сада најцеловитије и најуспелије песничко остварење, које је истовремено и једна од најуспелијих овогодишњих песничких књига.
Мотиви које Лог разлистава су из каталога општих лирских: љубав, слутња, смрт...  Некада су они испевани дискретно, а некада назначени алузивно и метафорично. Али углавном се сваки од лирских циклуса може легитимисати особеном тематско-мотивском и семантичко-симболичком усмереношћу. У циклус Гар, једном од најуспелијих, смештени су „сонети несреће“: Слика живота није врт, гроза је, док циклус Сен варира тему смрти (мртве драге), а циклуси Гле и Утук су дидактичко-поетски.
Поред мотива класична је и сама сонетна форма. Грујичић овога пута доследно истрајава у артифицијелном опредељењу за петраркистички једанаестерац. У појединим песмама из последњег циклуса песник износи директне „савете младом песнику“, а поред њих и кроз њих и властито „вјерују“ са аргументацијом за смисленост и целисходност свога песничког настојања. Има у већини његових песама, изузму ли се сви формално неизбежни узуси она не увек потребна списатељско-занатска мимикрија, стихова изузетних лирско-рефлексивних усијања.  Поред типично парнасовске кристалне јасноће, прецизности и савршености, има у овим песмама симболистичких сугестивних лирско-метафизичких отајстава и тајанствене митске снаге.
Јесу ово песме и вапај потуљеног и пометеног бића које своје бреме тешко подноси, али су оне и молитвено тонирана лирска узношења и загрнуте исповести „лудог неспокоја“. Сликовите, звучне, бираног језика, који (такав) може својим излетима у колоквијално и бизарно иритирати слух каквога пуристе, ове се песме читају наискап и дуго носе и памте кроз личне запитаности и смутње, кроз личне стрепње и надања.

(1996)

 Павле ПОПОВИЋ

Књига песама Лог исписана је у строгом и композицијски савршеном облику у којем се Грујичић сналази вешто, остварујући чврсте стилске и мисаоне целине. Ову књигу доживљавамо као збирку богате поетске енергије, звучну, мелодичну, језички смелу и нову, као поезију непосредних исказа и сугестивних слика. То је јасна поезија, лишена сувишних  метафора и осталог поетског накита већ виђеног или рабљеног, поезија оригиналног језика чија је рима неусиљена, природна и проистекла из самог смисла песме. Као да је овај песник, у извесном смислу, био у дослуху са мишљењем пољског песника Тадеуша Ружевича који каже да метафора успорава сусрет између читаоца и суштинске материје песничког дела.
Једна од основних карактеристика Грујичићеве поезије јесте и парадокс (који задивљује!) настао између форме, с једне стране, и тема и мотива смештених у њу, с друге. Навикли смо да у „старој“ сонетној форми сусрећемо узвишени ход из „естетизоване сфере“ (како примећује Душица Потић у приказу поводом Грујичићеве књиге Јадац). Али не! У ту господствену и савршену форму Грујичић храбро и деликатно смешта свет непатвореног,  обичног живота, онаквог какав он јесте, не чинећи никакве позлате и ретушее. Том свету примерен је и особен језик лексике која не зна за предрасуде и комплексе. А све, опет, идеално сведено и дотерано на занатском плану.
У књизи се издваја сонет Коб по једној својој силабичкометричкој особености. Наиме, песма Коб има двоструку риму остварену на самој цезури, односно, песма је подељена вертикално на два сонета, један у стиху петерцу и други у шестерцу. Тако је предочен анатомски снимак сонета који је у овој књизи дословно исписан у стиху једанаестерцу, увек са паузом (цезуром) иза петог слога. Затим, Грујичићеве схеме римаријума су различите и богате. Он се лако креће и сналази у обгрљеној дуплој рими као и у укрштеној. Тај аспект занатске виртуозности реализован је у Пустој срећи до перфекције.
Књига сонета Лог завршава се песмом Компас чија је симболика очигледна, која нуди рецепт у сналажењу и артикулацији простора етике и духа, у дилемама пред којима стоје поезија и живот. У закључном терцету Грујичић разрешава многе дилеме и отрежњено закорачује у реалан свет: Ту један савет не би био штете: /Лепша је роса на зрневљу грозда/ него у песми, о, не буди дете! Овим терцетом, који показује високу свест о песништву и животу завршава се књига изврсних сонета. Наше настојање да уђемо у свет ове лирике, макар и тумарно, осветљено је задовољством да смо се нашли у окриљу и логу свеже обновљеног и разиграног сонета. Ненад Грујичић самоуверено и отворено пева лековиту и снажну лирику којој припада особено место у српској савременој поезији.

(1996)

Јелена АЛЕКСИЋ

Мистик белине и песник самога себе је Ненад Грујичић, а збирка сонета Лог указује се као сребрнаст нимбус над досадашњим песниковим остварењима. У прилог томе, лог, у истоименој књизи не представља материјални појам, већ свест одређену еудајмонским идеалом – блаженством поетске егзистенције. Занемарујући метричку особеност ове поезије (идеју сонетизма, свакако занимљиву за тумачење), читаоца побеђује мистификација чистоте као мотив Грујичићевог изречја.
Онај ко је у логу настањен постаје материја материје и значење самом себи. Управо то је особина вредних дела и њихових аутора. Но, лог, принудно боравиште бића, природно је одредиште најузвишенијег међу људима – песника. Лог, осмишљен Грујичићевим белизмом, духовно је уточиште уметника.
Лог Ненада Грујичића саздан је у девет тематских целина. Уводни сонет прелудиј је у песников  свет, у лог као духовно стање и ритуално одређење спрам речи. Песник је мистик који сам ствара лексичку сребрнину, потом је пажљиво распоређује и чува за исиј. Утисак појачавају еухаристични симболи: пехар, вино, плод – уједно и наслови појединих песама. Пример за симболику налазићемо већ у првој тематској целини.
Мотив љубави, садржан у свим певањима Лога, дословно је мотив: песник – опсенар. Користећи инвокацију, честу у традицији романтизма, лирски се субјект удваја у магично огледало из кога нема одазива. Тихота сабласне љубави, поистовећена са смрћу, још један је мотив песника романтичара. Ненад Грујичић уобличава у лирски образац белине, препознатљив у песми Сен:

          На прагу сенка у светлости грца.

Експозицијом у последњем циклусу Лога песник нам открива још један дар: утицај на читаоца – писца. Он стиховима указује на опште значење сонета, актуелност песника сонета у нашем времену и са, раније поменутим, прелудијумом у свој поетски свет, чини упутство како за читање, тако и за писање сонета.
Рестаурирајући ранији поетски облик, занемарен у савременој књижевности, Ненад Грујичић обнавља идеју артизма. Из лога ствара светле предмете и бића, и из лога се, као сопствености ослобађа, белином га мистификујући.

(1996)