О Линијама на длану

Владимир КОПИЦЛ

Грујичић је привукао пажњу књижевне публике и критике својом првом књигом песама Матерњи језик, чије су основне одлике била изразита непосредност језичког исказа и својеврсна тематска обузетост аутора проблематизацијом самих унутрашњих чинилаца поезије: поетског језика, чина, процеса, па и самог бића и позиције песника. У новој књизи Грујичић у главним цртама остаје веран формалном обрасцу у чијој су основи ненапрегнут и транспарентан језички израз и стих који је, и поред присутне разуђености, линеаран и лако проходан, но предмет његовог песничког интересовања је сасвим другог карактера: основна проблематика, тематска и значењска раван Линија на длану је раван откривања и разоткривања егзистенције и њених одредница у физичком, друштвеном и психичком устројству човека и света.
Мада је укупна слика значења нове Грујичићеве књиге очигледно обојена доста тамним тоновима, она као целовити песнички резултат ипак није на трагу никаквог дубљег песимизма или било чега сличног. Наиме, значење песничког текста није једнако укупном песничком резултату који он представља, нити га оно само може у потпуности репрезентовати и бити основни чинилац за исказивање коначних вредности судова. Поред тога, неопходно је указати и на оне чиниоце и оне битне песничке компоненте Линија на длану који имају знатног удела у томе да се ова књига ипак лакше прима, да се може читати као књига песнички целовита, непамфлетска, свежа, итд., а то су изражено присуство песничке ироније, извесне новине у Грујичићевом формалном поступку, које се испољавају не толико на плану градње облика, колико на лексичком плану и у вештој употреби језичко-значењских обрта, као и врховно књижевно добро ове књиге – израз течан, неоптерећен и лак, који чини изврсну противтежу значењским тежинама и опоростима бројних њених текстова.

(1981)

Иван НЕГРИШОРАЦ

Грујичић је песник врло изразите поетичке конзистентности, но и песник склон извесним менама у оквиру почетног опредељења: приметно је, тако, непрестано  стилско обогаћивање  и  напрезање  језика, тематско-мотивско померање, као и измене акцената стављених на поједине сегменте тоналитета. При томе остало је трајно усмерење ове поезије ка социјалним аспектима стварности, те се песнички чин сугерише као врста критичке речи намерене да се одреди према неким основним питањима друштва и свакодневице...
Језичке игре Ненада Грујичића, синтагме, метафоре, симболи, приче и сл. поседују врло чврсте кључеве за семантичко отварање текста. Језик овог песника, стога, врло је разборит, промишљен и јасно вођен, а томе разлоге ваља тражити и у тематским слојевима песничке структуре.
Да је то збиља тако сведочи и чињеница да се тематско усмерење Грујичићевих песама релативно лако може одредити. Песник, по правилу, јасно зна о чему пева. Он се не препушта асоцијативним ломовима основне тематске линије, он се од те линије не удаљује превише, а ако удаљавања има онда се оно доживљава као благо стилско проширивање простора које треба зачинити ситним – додуше, не и неважним – додацима. Наслов је код нашег песника најчешће врло прецизна информација, он је упута читаоцу – често сасвим непосредна, понекад иронијом закриљена – којим смером кренути.
Те упуте не заводе на погрешан траг и готово без остатка усмеравају ка социјалним чиниоцима тематског потенцијала. Ако је у првој књизи, Матерњи језик, и било извесних елемената из другачијих сфера, својом другом и трећом збирком Грујичић недвосмислено прецизира како своја интересовања за одређени тип књижевне грађе, тако и дар разборитог односа према извесним проблемима свакодневице и друштвеног живота. Оно што, пак, изразитости критичке перцепције онемогућује  свођење  текста на сатиричку једносмерност, јесте опредељење песниково да се више поиграва језиком него темом, те пре можемо говорити о сатиричким потенцијама него о целовитој жанровској одређености. Стога у песмама с лакоћом препознајемо поготке у разноврсне друштвене карактере (малограђански хедонизам, провинцијална свест, психологија завичајности, ћифтинска сумњичавост према духовним вредностима и сл.), но нема се утисак да је то примарни циљ поетске игре. Аутор најчешће проговара са тачке гледишта веома приближене менталитету који иронизује, а ређе говори с позиција просветљеног судије.

(1985)

Михајло ПАНТИЋ

Грујичић се, наиме, прво јавља књигом Матерњи језик, метапоетским пројектом који звучи асонантно у односу на иронијско истогласје 70-тих, и не само због тога представља једну од најбољих првих песничких збирки новије српске поезије. Матерњи језик је сасвим дефинисано, целовито поетско остварење (које показује да успела метапоезија, упркос разним приговорима, ипак јесте истинска поезија), а њен аутор је одмах, одједном, „готов песник“...
Већ од првог тренутка свог јављања Грујичићева поезија је (заслужено) добила своје пажљиве и устрајне тумаче. Захваљујући томе (за разлику од многих остварења песникових генерацијских садруга) јасније се види контекст њеног очитавања, њене мене (и мане), особености, вредносни узлети, значења, и падови. Међу досадашњим читањима Грујичићевих стихова ваља најпре издвојити читање Славка Гордића који је, уз особену филозофску актуализацију значења Матерњег језика, сковао до сада најпрецизнију синтагму / ознаку променама склоног Грујичићевог певања. Сетна скепса. Владимир Копицл је, такође, инспиративно прочитао Матерњи језик и описао поезију из те књиге као „личан метапоетски дискурс“, присутан у површинским токовима, местимично обогаћен реалијама света и титрајима личности песника. Укратко, поједини текстови о Грујичићевим књигама (нарочито о Матерњем језику), зарад своје проницљивости и аналитичне валидности, једноставно обавезују нове тумаче, па се и овај осврт делимично ствара као проширена реплика ранијих читања. О  Грујичићевим  стиховима  најпотпуније је писао Иван Негришорац... одређујући Грујичића као песника разбора.
Најбољи Грујичићеви стихови, одмереношћу и „тачношћу“ („тачношћу„на поетски начин), као и тежином да ( у сопственој промени) докуче и дочарају необухватљивост света, јесу од истинског песничког немира.  

                                             
(1988)

Славко ГОРДИЋ

Упоређене с Матерњим језиком, Линије на длану обзнањују померање Грујичићевог интереса са сазнавања поезије на поезију као сазнавање: док је прва књига, што рефлектује и њен наслов, била углавном поетоцентрична и песмоцентрична  с језиком, песмом и песником као кључном својом темом, дотле друга гледа у стварност, или тзв. стварност, изван песме и језика, стварност тврдоглавих и вечних актуелности опипљивогживота, у његовој физичкој, психичкој и друштвеној димензији.
Нема сумње, Грујичић је у дослуху с најновијом и преовлађујућом оријентацијом модерне поезије на „нови реализам“ и „поетски публицизам“, који се не устеже ни од друштвеног, па ни политичког тумачења човекове ситуације, с једне стране, нити од „непоетског“, документарног, дневничког и аутобиографског говора, с друге. Ако бисмо, за потребе какве бруталне схеме, свеколико песништво подвојили на сакрално и иронично, а његов језик на патетичан и колоквијалан, видело би се да Грујичићев песнички концепт нагиње другом члану наведених опрека: ироничном и колоквијалном.
И доиста, Линије на длану обилују ироничним (и аутоироничним) резовима, као и свакодневним говорним идиомом. Изругује се наш песник потрошачком, тржишном менталитету, агресивном прагматизму и вулгарном мате­ријализму, који ипак не може да избегне помисао на душу, њушкање око те непознанице, са свеприсутним ривалством и надгорњавањем, са страхом од смрти коју раслојене личности, хедонисти и такмичари, негативни јунаци ове поезије, радо држе докле год могу за „неосновану гласину која кружи светом“, како би рекао један савремени мислилац. Снимци притворства и лицемерја, призори обмањивања и презања, кад испод слатке приче ласкавице вреба крвав гест, одају Грујичића као даровитог проматрача и сатиричара и везују његову „линију“ с једном од главних путања савремене српске поезије (нови Павловић, Магарашевић, Ливада), оном која хуморно и црнохуморно расветљава отуђеност и бесмисао неких видова савременог живота. Тако „Крвав гест“ Грујичићев, драмском транспозицијом језиве теме „пајташења“, подсети на неке сатиричне кадрове (Мој злотвор је у болници/ ја Га посећујем...) Павловићевих „Заветина“:

У очима саговорника
видиш прљава дјела
ал' упушташ се
у мучке ноћне разговоре.

Тече слатка прича ласкавица.

Кад понестане
тема за обмањивање
лисац лисцу
вук вуку шара по очима:
пази да не промакне
случајно крвави гест.

У противном
оде глава кад-тад!

Последњи стих Грујичићеве песме (оде глава кад-тад!), као и завршеци толиких других (од данас до сутра, ...не кажете ни А!, ...и онда марш! итд.), закономерно прибегава колоквијалном идиому, чак и маргиналном, уличном језику, изван нормативног модела. Како је у питању финални, повлашћени тренутак текста, његов језички белег није случајан ни небитан: као да кужној реалности једино приличи окужен језик. Уз то, епиграмска или псеудоепиграмска поента, која разара или драстично сужује смисао песме, као и неизоставни узвичник којим се она окончава, чини да Грујичићев текст примамо као гесло и паролу, као подсмешљив, изругивачки или протестан плакат којим се, симболички и карикатурално, оцртава бесмисао или варљив полусмисао нашег свакодневља.
Наравно, ове су тврдње вредносно неутралне, јер се описаном „технологијом“ може саздати и рђава и добра песма. У мање убедљивим Грујичићевим текстовима формула песме као да заклања саму песму. У оним бољим („Душа и вода“, „Као што“, „Тајна“), формула ураста у песму и у њој се губи као клица у новом плоду.
Најбоље Грујичићеве песме, међутим, посведочују надмоћ лирске сржи над рационалном сатиричком жицом. Мада и у њима ироничан удар налаже повратно читање и имагинирање (одоздо на горе), ипак емотивни и сликовни, превасходно лирски лик и смисао песме, одолева том обрту. У три најлепше песме ове збирке, у „Путањи“, „Удесу“ и „Љубимцу“, „звездани“ сан и говор надвладавају помрачење које им на крају песме припрема опора и иронична поента. Песма „Удес“ је у том погледу парадигма удеса песме:

Иако често
Загледану небо
отац никад није наглас
рекао шта осјећа
и види
нити је словце своје неписмено
на папир икад ставио.

Ти који друкчије поступаш
једном га упита:
Откуд ли толике звијезде?

Он те не погледа
већ одлазећи рече
да се о таквим стварима
може поштено причати
само уз добру ракију!

Ако је најбољим песмама „тесно“ у костиму и обрасцу априорно одређене формуле, није ли то још један повод за зебњу од унапред утанчане поетике, толико својствене најмлађим песницима?
С друге стране, ваља знати да најлепше Грујичићеве записе њихов емотиван, присан и „приватан“ тон не искључује унапред из канона модерног песништва. Напротив. Управо последњих година поезија „приватног живота“ и „приватне митологије“ има у добрим песницима своје убеђене и убедљиве заговорнике. Грујичић, дакле, није усамљен у ишчитавању линија на своме длану и евоцирању детињства, дома, оца и мајке. Поводом Стевана Тонтића (с којим Грујичић и иначе дели нека коренска својства), Александар Петров примећује да данас, помало неочекивано, ликови родитеља привлаче и опседају савремене песнике, нарочито америчке и немачке. „И ти ликови нису симболи и архетипови већ личности из стварног живота (...) У свему томе има укуса неоромантизма и осетљивости сентиментализма. Приватне светиљке се поново пале и ноћне лептире заводи њихов сјај. Реализам у романтичном загрљају.“
Од тог укуса, тих светиљки и таквог загрљаја не треба да зазире Ненад Грујичић. Не само стога што га његове песничке диспозиције неминовно упућују на ту страну, већ зато што га осведочени дар сетне скепсе чува од романтичних ганућа.

(1980)

Душан М. КНЕЖЕВИЋ

Грујичић је један од најживљих и најздравијих наших пјесника данас... Тврдим –  Грујичић је пјесник-старац. Послије књиге Матерњи језик, у којој Грујичић апологетски износи вјеру у чин и моћ писања (јасно, отворено и конкретно), гдје читав рукопис представља једну дугу пјесму испресијецану насловима у којој „пјесник се не ослобађа језика/ ни послије смрти“,  Линије на длану казују о судбинском, одређеном, хиромантском уређењу свијета и човјека у том свијету. Пјесник одмах, од првих пјесама Закон и Природне појаве, упућује властиту пажњу на Човјека, а потом се тај наизглкед обичан човјек усредсеђује на себе самог. Грујичић је намјерно и вјешто, говорећи о Човјеку, избјегао писање у првом лицу једнине иако нам није тешко погодити да говори о самом себи. Јер, пјесник схвата да мора из себе изићи да би се правилно освједочио о сопственом „ја“. Говорећи о себи у другом лицу једнине, успио је да приватизује пјесму, да догађај уопшти и пренесе на читаоца.   
Грујичић душу ставља изнад главе, не у тијело. Душа „бубри као квасац“ готова да поклопи читаву сподобу, слободно тијело. Грујичићевом јунаку „крв се љуља у темељу“, он је несигуран, спутан самим собом и предрасудама о себи, не зна има ли оно ТАМО, а не влада ни овим ОВДЈЕ.
Постоји ли још увијек љубавна поезија? Све свето скинуто је с неба и љубав се некако извитоперила, ни сама више не препознаје своје карактерне одлике. Љубав је промијенила стил. Савремени пјесник то зна и у пјесми „Перверзија“ говори о затрованој љубави: „Залуд си голицао хладну жену/ која је причала/ о друштвено-економским приликама./ Рече јој/ да коначно схвати/ ситуацију у којој се налази./ Она настави/ излагање о несразмјери/ између понуде/ и потражње“.

(1981)

Миодраг ПЕРИШИЋ

Грујичић је спокојан на тлу поезије – с једнаком лакоћом обрађује и „велике“ и „мале“ теме. У претходној књизи Матерњи језик, Ненад Грујичић је с лакоћом, али и одговорно, одмеравао смисао самог чина писања песме и употребе језичке грађе. Грујичић као да прелази на нови степен „баратања околином“ (у једној зрелој песми у претходној књизи, Грујичић пише, отприлике, да после коректног упознавања с језиком песник може да „барата околином“, а ако постане и „велики песник', онда може да се бави и „суштином околине“.) Често је „баратање околином“ и „природним стварима“ обележено песничким хумором, но понекад Грујичић не успева да пређе оквир анегдоте („Тајна“, „велико питање“, „Нпр“, „Перверзија“). Оно што је видљиво у несумњиво најуспелијој књизи међу остварењима аутора о којима је било речи јесте да Грујичић сопствене песничке идеје остварује чистим и прецизним језиком који је једноставан и, притом, речит. На многим местима у књизи уочљиво је да Грујичић усваја извесне колоквијалне олакшице („Шапућемо неке/ ситнице о богу“. // Час нам сване,/ час смркне“), али се њима користи с мером. Лака решења у изражавању одређених идеја много су мање заступљена од оригиналног и промишљеног песничког „баратања околином“.

(1980)