О Јадцу

Чедомир МИРКОВИЋ

Заиста је тешко у новој збирци Ненада Грујичића одмах препознати песника претходне књиге (Царска намигуша), оног песника који је узвикивао „нећу да читам Библију у атомском рову“ и саопштавао гротескне призоре какви су, на пример, у стиху „овде се туга продаје на канте, радост шверцује под пазухом“. Истини за вољу, и у поменутим стиховима, без обзира како ћемо да схватимо контраст Библије и атомског рова, и без обзира шта ћемо да мислимо о доживљају градске отуђености у исказу о трговини емоцијама, постоји снажна смисаона напрегнутост и, изнад свега, један вид активитета и непристајања. Међутим, збирка Јадац умногоме је друкчија, и по амбијенту и по доживљају света и по језичкој боји.
Најпре, нова је књига песников поглед у протекле деценије, повратак дечачким успоменама и завичајним (западнобосанским) темама, отискивање ка просторима избледелих и потиснутих слика, суочавање с коренима судбинских удеса и с разлозима данашње неуротичности. Она је једна врста поновног налажења изгубљеног времена, и то оног вида бившег времена које се, и данас, снажно пројектује на појединачне и на колективне животне статусе.
Уместо ламентирања пред појавама планетарних огрешења о аутентичност и пуноћу живота, у збирци Јадац сусрећемо призоре конкретизоване суровости, налазимо наше просторне, историјске и менталне координате. Атак на хуманитет не тражи  се више у малограђанском лицемерју, техничким направама и урбаној раздробљености, већ пре свега у идеолошким и политичким подвалама, у замкама и заблудама, у манипулацијама и тортурама.
Уместо пробране лексике којој су намењена непосредна метафоричка својства, уместо прегнантних исказа са укусом модерне дискурзивности и интелектуалне парадигматичности, у новим песмама Ненада Грујичића налазимо језичку опорост сурове непреврелости и јаке социјалне условљености. Реч је о лексици једног света који је нагло изишао из традиционалних модела живљења и трагично се изглобио, о семантици времена у којем се поверовало да се може изврдати свим цивилизацијским неминовностима и историјским закономерностима.

(1993)

Душица ПОТИЋ

Прва књига Ненада Грујичића, Матерњи језик (1979), отворила је поетички процеп у контексту веризма седамдесетих и, тематизујући поезију, наговестила надолазећи постмодернизам. Грујичићева друга збирка, Линије на длану (1980), међутим, огласила је песников повратак веристичком поетичком концепту, усмеравајући се не само на стварносни свет већ и на социјални миље. Даљи Грујичићев стваралачки напор, зато, Михајло Пантић настоји да објасни тежњом за променом као константом његовог певања. Томе се може додати да су прве две Грујичићеве збирке означила и два обрасца његових стваралачких интересовања –постмодернистички и веристички. Потоња збирка, Јадац, може се читати као њихова синтеза и одредити термином постверизам.
Два пола стваралаштва Ненада Грујичића у овој књизи могу се разлучити као њен поетичко-формални и тематско-мотивски план. Постмодернистичком полу припада овај први. Имплицитна поетика Ненада Грујичића огледа се у избору формалних поступака транспозиције. Избор упућује на свест песника о постојању поезије у времену, о идентитету њеног аутономног бића. Реч је о реактуализацији традиционалних средстава обликовања, моделовању према већ постојећим обрасцима. Подражавање које има за циљ и истицање једне особене стварности – стварности књижевности. Особеност Ненада Грујичића, у контексту ове тенденције модерне уметности, огледа се не само у подражавању формалних образаца већ и медијума, не само закона обликовања унутар задатих облика већ и мимесиса унутрашње логике језика, баштињених законитости по којима од језика настаје поезија.
Ненад Грујичић имплицитно призива народну поезију и, са истанчаним осећајем за језик, усмену књижевност поставља као легитиман вид књижевне традиције, а њену реактуализацију, њено креативно усвајање и надграђивање као легитиман вид модерног писања. Таква импликација није без значаја нарочито када се има у виду колико младо српско песништво, неопходно окренуто савременим књижевним кретањима у свету, прећуткује позицију сопственог језика, или саму своју бит. Истичући самосталност и вредност Грујичићевог песничког језика, овај се поступак, најзад, доводи и у непосредну везу са постмодернистичком страшћу за именовањем.
И други пол синтетичке поетике збирке, веристички, одликује се несвакидашњом везом. За поезију Ненада Грујичића може се казати да представља „сирову“ поезију. Овај израз не треба схватити као вредносни, већ више у духу антрополошке опозиције Клод Леви Строса, опозиције између пресног и печеног, исконског, непатвореног живота и цивилизацијског помака. Парадокс споја Ненада Грујичића огледа се у томе што он ту „сировост“ транспонује високоцивилизацијским поступцима, све до највишег лирског облика – сонета. Парадокс овог споја, такође, битно одређује Грујичићеву лирску физиономију. Он уноси разноврсност у наше песништво. Јер много смо чешће за чврсте облике и везани стих научили да везујемо теме и мотиве који потичу из естетизованије сфере, слику света која се више усмерава на патос и повишену температуру дучићевског типа, или ракићевску отмену уздржаност. Комбиновање „сировости“ на плану тема и мотива са технички сложеним захватима традиционалне лирике не би требало занемарити при укупном вредновању стваралаштва Ненада Грујичића и дефинисању његове позиције у контексту наше савремене поезије.
Овај несвакидаши спој Ненада Грујичића указује на сву еластичност модернистичке лирике, на њену тежњу ка первертирању усвојених песничких модела, али и на имплицитну критику постмодернистичке поетичке херметичности. Веризам за који се Ненад Грујичић опредељује није усмерен само на стварносни свет већ се ближи оном виду писања који је Предраг Палавестра именовао као критичка књижевност. Усвајајући поступке „високе“ и лартпурлартистичке поезије, Ненад Грујичић лирски проговара о нашој стварности, промишљајући је и доводећи у питање.

 (1994)

Селимир РАДУЛОВИЋ

          Ненад Грујичић је, наиме, лепо књижевно име, истакнута интелектуална и песничка фигура своје генерације, сав у грчу да „изађе из свог живота као што се излази из стана на улицу“  (Кундера), да се узвије из  „чељусти материје“ и отвори капије светлости. Таквом песнику, гдекад, вреди веровати и на невиђено. Осим тога, не могу да заобиђем просту чињеницу пријатељства, не, наравно, у нашем народно-пословичном смислу речи („Дрво се на дрво наслања, а човјек на човјека“), већ у античком, духовном смислу речи, где се пријатељство хоће као  „складност у мишљењу“  и друговање  „једнаких са једнакима“.
Ненад Грујичић је песник који живи за поезију и у поезији... У  његовим књигама су, највећим делом, обзнањене песме неусколебиве лирске супстанце, одмерене и усаглашене поетске дикције, еминентног језичког труда, утанчане лирске рефлексије, подстицајних сликовних обасјања, филигранске изведености и уверљивости – једном речју песме благодарећи којима се овај песник винуо у сам врх савременог српског песништва.
Јадац је, сагласно томе, у знаку стихозналачког увезивања крајњих тачака певања и мишљења, без модернистичке орнаментике и постмодернистичких xixa.
Ако ослушнемо шум семантичке реке која тече коритом ове књиге, с резервом наравно, узевши у обзир став Бранка Миљковића да је говор о  „садржају песме раван говору о звездама у води“, очас ћемо препознати дах патријархалне атмосфере који је утопљавао и утопљава наше домове  –  са тоновима сензуалности и ласцивности, тек наговештеним. Реч је, заправо, о прворедним снимцима који за сва времена остају отиснути у души човека. Један, пак, рукавац те семантичке реке је у знаку, рекао бих, опроштаја, без остатка, од идеологизоване педесетлетне стварности и профилисања слика колективне инфекције богонапуштеног света и човека ‡ кича Великога марша напред. Неколико песничких целина се хоће, као готово идеални, узорак глобалног света балканске uxerice.
Све је то упредено у густо језичко предиво, с мноштвом семантичких низова који напросто сустижу једни друге, надмећу се, са сочним језиком и лексичким богатством из архаичних слојева нашег језика.

(1994)

Здравко КРСТАНОВИЋ

У Грујичићевом песништву – како опажа Стеван Тонтић – здружују се „лирско и критичко“,  слављење и поруга иду заједно, песник не зазире ни од „прљаве“ грађе, иронијски однос једна је од карактеристика његовог певања. Од прве књиге, писане слободним стихом, до последње, где налазимо и сонет, Грујичићев поетски свет показује се као истински конзистентан: саздан на чврстим темељима, упркос менама и различитим формама у којима се појављује, увек чува оно унутрашње језгро, са личним печатом, кога је тешко, можда и немогуће дефинисати – али се зна да без њега нема поезије.

(1994)

Саша РАДОЈЧИЋ

Наше савремено песништво чини скуп одељених планова, који као заједнички елемент смеју да наведу, па и тада врло опрезно, само свој језик. То, наравно, не значи да песници и критичари одређеног круга не стижу да региструју промене до којих стално долази у овом или оном одсечку литературе „истог“ језика, али они притом само ретко прихватају и преносе иновативна дејства ових промена у сопствене, релативно изоловане поетике. Развојне линије су, изгледа, несводиве. Било како да описујемо ову чињеницу, као естетичку анархију или одсуство доминантне варијанте, о тој несводивости морамо да водимо рачуна када говоримо о појединим песничким пројектима савременика. Нова књига Ненада Грујичића улази у ред остварења једног од планова савременог српског песништва који ћемо, у жељи за бар приближним општијим одређењем, назвати планом реактуелизоване традиције.
Грујичићев Јадац окупља песме правилног ритма и везаног стиха. У књизи има свега пет метричких варијанти. У по једној песми се користе дванаестерац (6 плус 6 слогова) и десетерац (4 плус 6 слогова), у три песме срећемо седмерац, а једна песма остварена је у осмерцу (4 плус 4 слога). Ова последња песма је формално блиска не само неким познатим стиховним обрасцима српске песничке традиције (што Грујичић наглашава посвећујући песму Лази Костићу), него и преовлађујућем стиху Јадца: шеснаестерцу, динамизованом правилном ритмичком поделом на кораке од по четири слога (4 пута 4).
Грујичићева језичка интуиција је, у најмању руку у овој књизи, очигледно склонија стиху са парним бројем слогова, чак и цезура се по правилу јавља на парном слогу. У основи тог ритма стоји, баш као и код неких других заточника „новотрадиционалног“ певања, стих народног певача – осмерац с цезуром на половини стиха. Метричка подлога Грујичићеве песничке збирке, према томе, ослоњена је на традиционална, штавише, на древна искуства народног певања. По овој наглашеној карактеристици својих песама Грујичић се придружује читавом низу савремених српских песника, који у свом тексту оживљавају поједине фоклорне обликовне моделе. За разлику од неких од њих (Р.П. Ного, Ђ. Сладоје и други), Грујичић не креће смером естетички ретроградног противмодернизма, него у својој песми остаје веран и модернијим поступцима, које је већ опробавао у својим ранијим збиркама.
Јадац је сав у знаку споја старог и новог (при чему се термини „старо“ и „ново“ односе на различите аспекте поступка и садржаја). Фолклорна инспирација није водила песника само у избору метра, већ у извесној мери саодређује тематску раван песама. Завичај је чест њихов амбијент, поготово оних груписаних у првом делу књига. Тај завичај је приказан из угла наивне детиње свести, којој свет тек почиње да се отвара, или се још није потпуно, и у свим димензијама отворио. Управо ово заузимање инфантилне позиције омогућава песнику да нагласи изопаченост идеолошке стварности, која се уплела у традиционални, патријархални свет и деформисала га у лик новопримитивне руралности. Из инфантилне перспективе Грујичић иступа у песмама у којима је и његово одређење спрам идеологије и њеног свагдашњег, присилног лика, изричитије. Заједничко овим песмама је лексичко обиље и свежина, као и особен хумор који, поготово у песмама с јасним политичким подтекстом, није сасвим лишен заједљивости.
Сродност са претходним етапама песниковог развоја, елементи континуитета у песништву Ненада Грујичића, најпре могу да се потраже у окренутости свакодневљу (изузимајући, наравно, песников метадискурзивни првенац Матерњи језик), „изразитој веристичкој, иронијској и хуморној оптици“ (И. Негришорац). Грујичић у другачијем руху – везаном стиху и правилном метру – остаје веран свом песничком свету. Али су и промене до којих је у новим песмама дошло, довољно приметне и бројне, да морамо да их разумемо као ознаку битно нове етапе песниковог развоја, а не само као валер на постојаном делу. Уз већ наведено окретање традиционалном облику и фолклорном ритму, Грујичићеве нове песме, у поређењу са старијим, знатно су вербално обилније, реторичка снага им је израженија...
Поетика досетке, у чијем знаку се раније могло читати Грујичићево певање, није напуштена; њено дејство је овде окренуто изричитом оповргавању идеолошких симбола. Основни став ових песама, често, може да се опише као једна врста ругалице – у новој књизи карактеристични су примери песама „Ода језику“, „Сремски Карловци“ или „Удворички сонет“. У жанру ругалице, Грујичић је један од најубојитијих наших савремених песника!

(1994)