О Даровима

 
Желидраг НИКЧЕВИЋ

У савременом свету, на жалост, све је мање места за игру и лепоту, све мање тишине у којој би човек могао пажљивије ослушнути себе и друге – толико пропуштених тајанствених покрета и судбинских мелодија. У таквом свету ни поезија нема баш много шанси да се истински размахне, нема за њу одговарајућег полигона или бар склоништа. Понекад, наравно, имамо прилику да поздравимо и неког њеног истинског посвећеника, као сада Ненада Грујичића, једног од ретких стваралаца и градитеља у језику који на изолацију никако не пристају. Напротив, Грујичић своје раскошне лирске дарове већ више деценија као да троши без обзира на свакодневицу, расипа их преко ње и њених прозаичних перипетија, покушавајући да докаже смисао и функционалност поезије – у свим могућим околностима. Отуда, наравно, изузетна тематска разноврсност његовог лирског регистра, и приличан број књига којима нам се овај песник обраћа, тако да би се заиста могло говорити о једној врсти промишљене популаризације којој Грујичић излази у сусрет док ствара своје песме, а понекад и читаве збирке песама.
Па ипак, кад ово кажем, не заборављам да је ова поезија добрим делом намењена сладокусцима. Она од свог читаоца захтева не само изузетан лирски рафинман, не само веома развијен природан слух, него и врло конкретна знања о лирској традицији. У њој се преплићу одјеци различитих читања, увек је ту запретано неко суптилно укрштање с лектиром, а истовремено не престаје да трепери непоновљива аутобиографска струна, пренапрегнута породичним, завичајним и националним рефлексима.
Високи ранг Грујичићевог песништва потврђен је наградама и признањима критике, и ту из књижевног угла нема ништа спорно. Општи проблем поезије данас  је у томе што је наш јавни књижевни угао веома ограничен, што је изолован од шире друштвене заједнице и њених омиљених вокабулара, што је неопозиво маргиналан, па онда и најквалитетнији учинци онога што се у том углу збива остају по страни и нема их тамо где су још и те како потребни, тамо где поезија још има посла – нема их у нашим свакодневним животима.
Још од своје изванредне прве књиге, Матерњи језик, Грујичић јесте баштиник и настављач наше понајбоље лирске традиције, са благим призвуком херметичности, која не тежи површним ефектима. У његовом случају, међутим, сасвим је видљиво и чујно рафиновање већ утврђене лирске дикције, која допире из далека. И као што обично бива кад се достигне одговарајућа тонска висина, дуга стваралачка путања нашег песника сажета је и концентрисана у веома особен и препознатљив лирски глас, тако да увек можемо рећи: ево Ненада Грујичића, овде вибрира његов јединствени поетски нерв!
Грујичић има једну рану песму с насловом Разлагање живог бића, и она почиње занимљивим питањем: „Не би требало ваљда да браним ово што пишем?“ Ова песма је из прве књиге, из оне деликатне испитивачке позиције кад се о песништву размишља отприлике као кад се спремате на дуг пут, па се осврћете око себе и прикупљате оно што је неопозиво ваше, кад очигледно постоји потреба да браните интегритет и сувереност, да се живо биће песме заштити од разлагања. Иако и сâм критичар, Грујичић одавно гаји извесну резерву према критици и критичарима, и она јесте оправдана. Нема сумње да је критичка анализа поетског стваралаштва увек нека врста накнадне памети. А осим памети, у њој до изражаја долази по дефиницији мање аутентична, изведена сензибилност. И при том – увек имате осећај да се анализом нешто квари и повређује, да се нешто споредно намеће, а нешто битно изостаје. Међутим, тај хендикеп је неизбежан, нарочито кад имамо посла с лириком која – нешто слободније речено – ни  себе до краја „не познаје“. Која јесте свесна своје снаге, али јој не одређује унапред правце распростирања. Која се стално комеша и мења, која радосно испробава различите интонације и регистре, не пристаје да буде коначно именована. Таква је лирика Ненада Грујичића.
Његов стих је најчешће потпуно избрушен и уравнотежен, готово све књиге поседују изузетну формалну снагу и уједначеност. У њима се испробавају најразличитија звучна и ритмичка сагласја, и ту наш песник заиста подсећа на музичког клесара који ужива у комбинацијама, водећи рачуна о значењу, које није увек само по себи извор радости. Напротив, колико год разигран, песник је истовремено свестан „узалудности“ свог узвишеног посла. Та резигнација је мање више опште место, с тим што је овде мајсторски изведена, баш у занатском смислу – кад на малом простору стиха или дискретне риме, идентификујемо многа витална сазвучја. 
Човек мора да се радује оваквом мајсторству, и могао би из њега да изведе понеки оптимистички закључак о нашој савременој поезији. Из тих судара, наиме, рађају се резервни капацитети  храбрости, снаге и лепоте – које су нам неопходне за свакодневно одржање у критичним тренуцима. Чини ми се да управо ту врсту драгоцене виталности својом сталном бригом о језику негује и Ненад Грујичић. Наиме, у данашње време, српски песнички језик није баш свеж и чист, нема ону гипкост и природност којом су владали наши не тако давни преци. Дучић је, рецимо, савршено управљао савитљивим материјалом српског језика који пада у природним капљама и слаповима, па и кад би подражавао стране узоре, осећало се богатство и слобода покрета у властитом језику. Касније се то мења. Речи се употребљавају са много више психолошке тенденције, јавља се чак извесно „непријатељство“ према стиху, као да је он сметња или само узгредан ослонац. Међутим, код наших понајбољих песника васкрсава управо оно што се може звати воља за форму или воља за стих, и то је онда целовит и препознатљив језички став, који не можемо побркати са околним корисницима истих језичких могућности. То је оно карактеристично „звучно тело“ по чијем подрхтавању одмах знате: ово је аутентична лирика!
Грујичић строго води рачуна да сачува наслеђену снагу и музикалност, да их ослободи и разигра у свакој могућој прилици. Веома је значајан и ефектан његов стални дослух са народном и фолклорном инспирацијом, са њеним фаталним ритмовима и сликовитошћу која је понекад евоцирана мајсторским одабиром једне једине фразе или, чак, једне моћне речи, доводећи у директан контакт најудаљеније тоналитете, вечно и трошно, узвишено и тривијално, сирово животно и трансцедентно.
Поводом свог бављења ојкачом, вековном српском певанијом у динарским просторима, Грујичић записује: „Не може свако да пева ојкачу, детињство мора бити уграђено у ту звуковну струју, у спој земље и неба. Звучни вео ојкаче оживљава речи, спира са њих устајалу мемлу неговора, понекад поседује и неки далеки литургијски одјек на народни начин. У ојкачи испрана реч добија на својој елементарности.“
Опет ћу цитирати један његов мали запис. „Можда и не знам шта је песма, али ме она учи томе.“ Имамо, дакле, процес учења, ослањамо се на доживљај и на интуицију, јер су то прави извори стваралаштва, а знање долази касније, само по себи, ако је већ некоме стало да се овај процес доврши. Сваком новом песничком књигом Грујичић показује да је тај живи стваралачки процес суштински бесконачан, да његова инспирација нема чврсто фиксиране границе, ни временске ни просторне, јер песник крстари и лута по свом раном сећању као да је оно што га тамо чека потпуно живо, и као да је део садашњости. Тачније речено, он га оживљава, песма га васкрсава и чини делом садашњости.
Ево још једног малог аутопоетичког упутства: „Има ствари и појава/ о којима нико никад не пева/ а оне су такође песме/ јер саме себе певају/ не чекајући мене и мени сличне.“ Сад, кад су се већ појавили и Шајкашки сонети, најновија Грујичићева песничка књига, чини ми се да боље знамо на шта је Ненад мислио кад је то записао. Не до краја, али боље. Дакле: које су то ствари и појаве о којима нико никад не пева, а оне су такође песме, јер саме себе певају? Или, друкчије формулисано: шта нам се то овде јавља изненада, код Ненада?
Пре одговора, хтео бих још једном да нагласим свежину, виталност и провокативност његовог укупног књижевног деловања. Сам његов приступ писању и певању подразумева скоро демонстративну романтичарску ноту, за коју понекад помислимо да је ишчезла из наше савремене поезије. Али овде се баш на томе инсистира: не постоји нешто што је савремено, ако оно (својом поетском снагом) није у стању да призове вечност. У противном, оно је само помодно, банално, онда се изневерава поетска мисија у коју Грујичић верује и која га води. Исто тако, и због тога, текст код Грујичића никада није само текст, већ глобално акустичко-егзистенцијално полазиште: текст је доживљај и непоновљиви животни траг. Ако немате на уму и у слуху ту непрекидну унутрашњу виталност, тај позитивни животни ритам који пулсира у његовој раскошној лексици, онда сте у опасности да ваше тумачење сасвим промаши циљ.
Помињана је више пута и његова опчињеност „тривијалним“ аспектима стварности – тзв. прљави реализам, врло често праћен реским социо-политичким инвективама, али не да би се ти аспекти афирмисали или изложили порузи, него да би на фону необузданог карикирања још једном заблистао моћни рефлекс исконског певања, Грујичићу толико својствен и драг. Наиме, тај горко-иронични импулс праћен је изразитим језичким хедонизмом, очигледним и чујним уживањем у конструкцији сочних фраза, са ефектним поентирањем на малом простору, да би значење и звук постали једно, као што су били и на почетку.
У Грујичићевом певању такозвани завичајни регистар био је стално активан, толико да бисмо могли рећи да овај песник (осим што „ради на слух“) поседује и шесто чуло завичаја. (У Босанској Крајини, знамо, певање је део живота, одбрана од мукотрпних таласа стварности и историје. Крајишник пева и кад му се плаче, он пева и кад умире.) И увек се ту јавља још једна фина амбиваленција: врло јаке емоције, чежња, туга и корота, а са друге стране –  прецизно и сурово маркирање овога до чега смо дошли, до овог депримирајућег, судбинског квара. Рецимо, ни природа ни људи се ту не јављају у некаквој идиличној чистоти и нетакнутости – него је све избраздано тзв. цивилизацијом, са изванредним иронијским ефектима. Семантика узвишеног меша се са семантиком „ниског“  – до неразликовања, у читавом низу комично-дирљивих сцена. Примера има много, безброј призора и евокација за које не можете установити где тачно припадају, а јесу очаравајући.
Сад смо у Шајкашким сонетима коначно добили и прегршт сећања („прекуцаних из танких свесака са вертикалном црвенкастом линијом“) студента из „радничке бараке код тетке Милене, тик уз насип Дунав-Тиса-Дунав“ – једна мала лирска биографија. У пропратном тексту за Шајкашке сонете Грујичић каже: „Трудим се да се присетим првог дана, иницијалног трена када сам постао свестан да постојим.“
Он, дакле, покушава да пронађе само исходиште, први дан, тренутак конституисања личности, субјекта који говори у првом лицу. И то је изванредно тежак задатак, практично нерешив, али се његовим постављањем можда и нехотице погађа сама суштина будућег певања. Један немачки филозоф каже да у људском животу аутобиографска нит пуца чим се довољно намота према његовим почецима. Постоји, дакле, скривеност почетка, постоји једно конститутивно слепило. Животну књигу не можемо прелистати уназад, да видимо одакле надолазе речи и реченице, него је то лебдење пуно слутње, магловити осећај који обавија све са чим се граничи. „Као што вода прати сваки облик вазе“ – сугерише Слотердијк, а мислим да баш исту ствар, поводом сонета, каже и Ненад Грујичић. „Као што пехар никад није наливен истим вином, и никад дословно у истој прилици, и као што око пуног кондира увек играју нове слике и звукови, нови људи и догађаји, тако и садржаји, увек свежи и изненадни, насељавају привидно исту песничку форму.“
Онај који тако унатраг прелистава ране знаке својих почетака –  тај у истинском смислу речи увек почиње изнова. Он размотава и допуњава живи пергамент. Наоко – немогућа мисија, али песник, прави песник, не може да се заустави. Он мора да бди и трага за раним знацима – да би поново отворио свет.