|
О Цвасти
Будимир ДУБАК
Разговор о разлозима поновног враћања сонета у савремену српску поезију могао би да се поведе и поводом примјера Ненада Грујичића. То би нас свакако далеко одвело. Али, у виду назнаке, да се овом приликом подсјетимо тврдње Миодрага Павловића, коју је изнио у предговору за Антологију српског пјесништва (1964). Наиме, Павловић сматра да тадашње цветање сонета у српској поезији представља реакцију на предуго доминирање неореалистичких постулата. По аналогији са цветањем сонета у овом првом таласу, могло би да се устврди како је поновно цвјетање сонета (у другом таласу, којем и Грујичић припада) на крају вијека, својеврсна реакција на покушај доминације постмодернизма. Сам пјесник нам даје за право кад овако нешто тврдимо. Наиме, у потоњој књизи Цваст (истоимени сонетни вијенац, сон. 13) налазимо устиховану, полемику Грујичићеву с постмодернизмом:
Занат се учи писмом руке верне,
залиском срца, без трика и граје.
А шта старије: кокош или јаје (?)
- то нека мере бене постмодерне.
У све три поменуте пјесничке књиге Ненад Грујичић ће неуморно у самом сонету трагати за поетиком сонета. Тако у уводној пјесми Лога вели: Сонет је пехар наливен винима. (Пехар). Или у пјесми Натукница:
Сонет је центар, и гранична црта:
То знају појци што су им утрта
правила стара у дару, наравно.
Правила су дакле у дару, и ту никаква слободијања у форми, никакви трикови и граја не помажу. Грујичића не спутавају „сонета метри“, његов језик је слободан, његова мелодија стара, а нова. Његов идеал је чисто стање поезије, за којим трага, као и сваки истински пјесник. Али то трагање и прати скепса, опет истинских пјесника. Ево како је исказује у књизи Цваст:
Шта не рекох све у песмама својим
и које путе не пребродих цео,
а да на крају – на почетку стојим.
( Извор )
Плодоносна сумња рађа скрушеност пред великом тајном Поезије и Језика. То је стање својеврсне пјесничке религиозности. О томе свједочи стих из Пусте среће: Мени свака реч је невина првина. (Жижак, 1), исто као стих: Ја знам да реч је бескрајна пучина (Тајац, 1). Свједок нам је за то и цјелокупна поезија Ненада Грујичића, која заузима особено, и недјељиво мјесто, у савременом српском пјесништву.
(1996)
Хаџи Драган ТОДОРОВИЋ
Свака нова књига Ненада Грујичића представи овог песника у новијем и занимљивијем светлу. Награђиван и критикован, хваљен и оспораван, Ненад Грујичић је самоуверено отрпео и салве славе, а и без покуђивача, изазване понајвише његовом књигом сонета Пуста срећа, која је доживела и треће издање, да би првенствено радио оно чим је заветован – дакле писао. Из тог посвећења искрилила се такође књига сонета Лог, а ове године је залепршала збирка стихова Цваст.
Поделивши књигу на пет целина и насловивши је по завршном певању, односно сонетном венцу Цваст, Грујичић је тиме прогласио да остаје веран сонету, али је у осталим циклусима, којима доминирају терци-не, нагласио да је заговорник и других старих форми, које поред врсног песничког умећа изискују и суштаствено познавање језика, као и посебан дар за транспоновање савременог у традиционално. Тематска опредељења ове Грујичићеве књиге окренуте су фасцинанцијама свеколиког живљења, а неколико доминирајућих тема, као што су лепота, љубав, жена, природа, као и завичај и дечаштво, и посебно језик, граде широк опсег интересовања, где Грујичић, као мајстор детаља, тријумфује својом аутентичношћу, самосвојством и препознатљивошћу, најављујући нова интересовања и нова опробавања, како у строгим поетским формама тако и у слободним поетским артикулацијама, где идилична књига Цваст јесте најава, односно знак новог Грујичићевог поетског изазова.
Дакле, нова Грујичићева књига стихова Цваст неће изазвати бес богова, али ће на себе скренути пажњу као добра и интелигентна књига, коју већ сада можемо сврстати међ поетска остварења по којима ће се помињати ова година.
(1996)
Драгољуб СТОЈАДИНОВИЋ
Велики истражитељи могућности поетске речи, пошто су се успешно истутњали, полако силазе са позорнице. И ту се јавља Ненад Грујичић. Он – и не само он. Ту моћна и заразна поетска форма и стари мелодични облици добијају нови крвоток. То, наравно, није прекретница – то је само предах и врста поетске правде. Јер, ништа не умире – све има моћ да се враћа, подмлађује, обнавља. Уметност идеја и слика, заметених новим лексичким бравама и калаузима, тим прахом нових језичких енергана, исцрпла је последњих деценија готово све своје моћи. Повратак на почетак века као да бива неминовност. Прошлост нуди сигурност. Ту екДсперименталном места нема. И Грујичић се, поред осталог, вратио сонету да у другом делу своје нове књиге, тамо где је њена права, негована „цваст“, покаже меру свога изузетног слуха и своје контролисане сензибилности.
Грујичић је пожелео артифицијелност негованог и музикалног поетског говора, моћ да оживи некадашњу форму и баш ту, где је све некада живело и умирало, пронађе ово доба и своју интиму видовито заодевену у њему. И право је да на крају века не заборавимо како смо га почињали, и да не останемо у уверењу како сва поетска решења вазда треба изнова проналазити. Наук искуства лебди над нашим главама кад год историјско зло закуца на наша врата. Нека се ново, после овог предаха, поново рађа али без обавезних згаришта, која смо, по моделу идеологије и политике, тако често и нерасудно, покушавали у поезији, последњих деценија, око себе да начинимо. Ниједан облик не деградира поетску реч. То чини само мања или већа видовитост песника и снага његовог талента.
Ова поетска реч неће улогу превратника, нити судбину поклоника. Она је смелост изазова на оба ова плана и ту се Цваст Ненада Грујичића може сматрати веома успелом.
(1996)
Чедомир МИРКОВИЋ
Ненад Грујичић на оригиналан начин артикулише, и успева да нам пренесе своју фасцинираност природом, лепотом, љубављу, женом, детињством, језиком, завичајем, певањем, посебно своју фасцинираност стихом. И ова књига, „Цваст“, потврђује да је Грујичић увек препознатљив, самосвојан и доследан. Он непрекидно проширује мотивске распоне и обогаћује песничка средства.
(1996)
Ратко ДЕЛЕТИЋ
Ненад Грујичић је пјесник индивидуалног израза и формираног стваралачког акцента. Књигом „Цваст“ потврдио је препознатљивост и особеност израза, остао досљедан лирском и мисаоном сазвежђу. Ово је поезија звука и значења. Заправо, ријеч је о аутору суптилне осјећајности. Све је ослоњено на доживљај, исплетено од лирских нити и складно повезаних слика. Овај маг поетске ријечи старим облицима пјесме даје нови тон и складност риме. То је, у ствари, нова пјесничка енергија. Опробана форма даје пјесничку сигурност, зато се Грујичић и враћа сонету и показује мјеру свог слуха и сензибилности:
Али сачувај замахе за сутра,
бануће светлост иза шкрипе ноћи,
и цело поље што у мени плута
одлепиће се и од земље поћи.
Или:
Далеки преци, њене сени
И оно мало на трпези
Хлеба и вина налик мези,
Предели лепи, пустошени.
Ово је поезија чистих осјећања. Кроз тај одјек долази се до чистог језика и осваја сопствена аутономија. Грујичићева поезија силази у тишину, у памћење. Што више гласови звоне, слогови све више расту, вибрирају, стварају ритам и мелодију. То су они валери који долазе из дубине срца. Ријеч је о звучности, о сликама које говоре о реалности живота. Аутор тежи да открије значење пјесме и њен разлог у свијету, враћа се природи. То је та велика тема коју пјесник носи у књизи „Цваст“. Она се остварује као таква, у њој нема празнине. Све тече живо, испуњено и довршено.
Пјесник захтијева да пјесма има чврсту и чисту форму, зато се и враћа сонетном облику и везаном стиху. Само строгом формом може да се предочи оно што се исказује, што чини потпуни садржај. Слике су пуне свјетлости, израсле из доживљаја. Све то потврђује језичку обдареност и пјесничку самосвојност. Збирка је уједначена, цјеловита. Пјесме су испуњене јарким бојама и јаким осјећањима, скупљају разбијени свијет дјетињства и љубави. Заиста пјесник Ненад Грујичић има лепезу могућности за успостављање комуникативности са читаоцем. Он успијева да изгради међузависност стихова, наизмјеничност градације, степен казане звучности. Ниједна пјесма није ослобођена садржаја нити су слике празне – он згушњава израз и слике ослобађа метафизичности:
Има и дана кад све није бездан,
Кад се милина планинама мери:
Крајина моја – онако с вечери,
Кад груне коло ко предивна неман.
У овој збирци очитују се музикалност поетског говора и моћ да се доживљај искаже на нов начин, у виду својеврсне „загонетке“ и игре. Ова поезија је лишена сувишности, проистекла из самог смисла и доживљаја.
(1996)
Здравко КЕЦМАН
Шта је Цваст? Прелив боје, танани сликарски акварел? И то! Али нешто видљивије, што доносе сазвучја Грујичићеве Крајине. А коју је пјесник у неком свом другом свијету препознао и дослутио. И коју је, у неком другом времену, доживио. Везујући се на исте или сличне мисаоне слутње, он је као Душан Васиљев и Стеван Раичковић, посегнуо за даљим смислом своје предосјећајности. Творац је тамо негдје иза тамних привида, иза већ ишчезлих стварности. На тај начин он ријеч слика невидљивом бојом и нечујним звуком, и ту изгубљену стварност враћа немуштом говору дотичући се свог далеког, завичајног неба. Непостојећег а завичајног, којег на овај начин у себи најбоље види и опажа. Зар није то посебно видљиво у, неком дослућеном, метафизичком слуху пјесме, С прага, код њене четврте строфе:
Крајина је то учарана, пуста...?
Кад ли ено сад неко отуд пева!?
И моја се ту отварају уста.
Ко је тај учарани пјевач? Одакле се он јавља? Шта ми о њему знамо, и можемо да знамо? Ако се зна да је Грујичић, уз познатог академика Владу Милошевића (рођ. 1901-1990), велики познавалац крајишке ојкаче, њен промотор и уживалац, онда се може рећи да је тај пјевач – народ! Није ли Грујичић нашао неку сличност тога пјевача са неким ко се одсликава на шпањолском југу, што долази испод њега и пјева, па се може помислити како су Крајина и та земља у нечему сродне, или их је по неписаним правилима пјевања сродио сам пјесник.
Може се рећи да су за ову Крајину, најприје Кочић, а затим и Ћопић, да би сада Грујичић, изразили најдубљу завичајну љубав, кроз литературу и језик, (за њу).
(1996)
Павле ПОПОВИЋ
У Грујичићевој поезији уочено је неколико основних тематских области: љубав, поезија као судбина, стварање и све оно што она, поезија, рефлектује и чини у животу писца. Затим, окренутост и везаност за завичај и своје почело, детињство, одакле проистичу снажни животни импулси. Ненад Грујичић понео је богате језичке и етичке вредности, слике, звукове, мелодије и тишине које су богато ситуиране у његовој поезији.
Књига песама „Цваст“ садржи пет циклуса, од којих су прва три писана терцином, јампским једанаестерцем. То је, пореклом, италијански терцет (риторнел) у коме је Данте испевао „Божанствену комедију“. Терцина се јавља и код наших, српских, познатих песника – Симе Пандуровића, Владимира Петковића Диса, Алексе Шантића, Вељка Петровића и других. То је она поетска форма за коју се обично каже да је погодна за наративноисказну поезију, епскодрамског и елегичног садржаја, али и сатиричког, као и оног епистоларног саопштавања. То кажу књиге и уџбеници, а песник Грујичић то и поштује и не поштује. Он пева снагом свог лирског бића, лако, игриво, суверено, не водећи много рачуна шта којој форми припада или не припада, али исто тако у свим тим формама мајсторски затвара и урамљује свој лирски свет.
Савршенство стиха и готово искључиво коришћење класичних форми, од дистиха до сонета, не могу се подвести под онај артизам који је себи сврха, већ коришћење тих форми доживљавамо као природан захтев поетског и животног материјала којим овај песник гради своју лирику. У трећем циклусу ових песама, међу терцинама, налази се једна сестина лирица (која такав наслов и има), доста ретка форма, састављена од шест строфа по шест једанаестераца и завршног терцета, са свега три риме које варирају у свих 36 стихова. Испред циклуса „Цваст“ налази се песма „Прослов“. Она, једна једина, издвојена у циклус, нека је врста уводне песме не само у циклусу „Цваст“ него и у целом једном расположењу којим одише ова, и не само ова, Грујичићева књига.
Први циклус песама под насловом „Белина“ има пет песама. Све су то слике готово идиличног зимског пејзажа Крајине из песниковог детињства. Те импресивне слике зимске белине, читава једна галерија слика, симболизују неку врсту невиности и чистоте, као што и јесте свако детињство. То су слике једне, не само колоритне типичности него и слике идентификације са том природом, њеним пејзажом и њеном тишином. У једној другој песми, слика коју песник види са прага своје куће, дим који се извија изнад крова, суве гране храста, гавранови који гракћу над пределом снова, комшију на прагу, мајку на бунару док вади воду и глас неког у даљини који пева (и моја се ту отварају уста, каже песник) – све то делује као пригушени ехо једног позива у пределе дечаштва. Тај сан, ту идилу, ту, најзад, сцену пуну једне прикривене драме, одмах негде у следећим стиховима једне друге песме, прекине груба стварност: „Шта ли то струји урвинама мојим / низ беле сапи прогорелог јутра / из будног сна шта се то дели, троји? / Да л' то нови дан (такозвано сутра) / прикрада се већ у часове јадне...“
Други циклус песама „Моји пути“ има такође пет песама у којима преовлађује тема о поезији (у животу) као песниковом једином и врховном опредељењу. Песма је, дакле, смисао његовог постојања, то је његов животни пут, како и каже наслов овог циклуса песама. Али песник је свестан тога да је песма велико искушење и да је поезија већи чалабрчак од писца који се узда у себека.
У трећем циклусу песама под насловом „Орлеанка“ доминантан је мотив љубави. Ко је та Орлеанка? Како изгледа та јунакиња? Та Лаура, уосталом, која то и није. Ах, једна кокета, ововремена шмизла, неки женски рачунџија. Готово све његове песме са мотивом љубави, па и ове у овом циклусу, јесу у ствари кратке лирске сцене, анегдоте, кокетерије, женска лакомост, мале драме у којима се не добија онолико колико се нуди.
И онда, наједном, четврти циклус „После свега“, са само три песме у којима видимо ратну слику Крајине, тужне и опустошене, јер што видим сад, боље да не видим, узвикује песник. Његова родна Крајина коју гледа после рата, дакле, после свега, пружа тужну слику разореног дома. На самом почетку песме „Крајина“ песник узвикује: „Пропеваћу, зар? А прошао је збег!“ Дакле, зар певати и како певати после свега што се догодило?
Шести циклус „Цваст“, по коме и књига носи наслов, јесте у ствари један сонетни венац. Грујичић се потврдио као велики мајстор сонета, те царске и врховне поетске форме, како се то обично каже. Оно што овај изврсни сонетни венац тематски носи јесу: устрептали немир, љубав, Крајина, идиличне слике, и не само слике родног краја, већ и сама поезија, снага и лепота сонета, божанско надахнуће у ткању поезије.
(1997)
Владимир ЈАГЛИЧИЋ
Збирка песама „Цваст“ Ненада Грујичића доноси овом песнику нову прегршт успелих песама. Од збирке „Пуста срећа“ Грујичић је кренуо путем другачијим од оног којим је ишао пре тога. Наиме, од „Пусте среће“, Грујичић је запевао самосвојим гласом, освојивши препознатљивост поетичке шифре. И пре тога, таленат га је одавао.
Прелазак на сопствен пут није био лак. Напротив, резултовао је неразумевањем дела критике – али и подршком другог дела и читатељства („Пуста срећа“ забележила је, за наше прилике, невероватан успех: три издања, а потом је аутору донела и награду угледног имена „Милан Ракић“). После „Пусте среће“ уследила је потпунија, мисаоно гушћа, сонетна књига „Лог“, и сада, ево, најновија „Цваст“.
Рекох збирка „Цваст“ донела је прегршт успешних песама. Мислим, поред осталих, на „Кошуљу“, „Унатражак“, „Крајину“, „После свега“, као и на четврту, осму, девету, десету и четрнаесту песму из сонетног венца по којем је збирка и добила име. „Кошуља“ је студија женског карактера. Да је ћуд женска смијешна работа, знана је ствар, а Грујичић не само да се са том оценом слаже, већ пореди женску нарав са змијском кошуљицом. Ненад Грујичић, а то је његов манир и од раније, предочава мотив женске издајности и демонске фаталности. Такав маиир увек је у књижевности делотворан. Подсетимо се: у многих славних писаца жена, готово увек, доносе несрећу, себи и другима, али је и несрећа без које се не може.
Сонет „Унатражак“ доводи у везу претке и потомке. Кулминација је у почетку терцина: Појмо у плачу, до небеса, / ево нам деца гроба траже.
Овакви стихови су, заправо, увод у песме социјалнополитичке тематике које говоре о националној трагедији Срба. „Крајина“ је потресна, истинита, заветна песма, откинута из срца („Јер што видим сад боље да не видим... Јер што шане смрт, а запише рука / само је мајка светија од тога“).
„После свега“ је јетка сатира писана у доброј традицији наше сатиричне поезије развијене на епиграмским убодима. Поменимо овде, примера ради, сатиричне песме Војислава Илића и Милете Јакшића – мада је списак наших песника који су се враћали овом жанру, заправо, бесконачан. Грујичићева песма располаже умним увидима: Свеже мекиње бучног парламента / збрчкане стручио с лажима са летка / дају помије ретког изузетка / где на крају све зависи од метка.
Сонетни венац „Цваст“ враћа се пољу на којем се Грујичић, до сада, највише показао: љубави. Али, као и увек, љубавну тематику Грујичић држи само као полазиште: увек жели да каже нешто више о стварима које нису једино „ствар љубави“. Четврти и осми сонет укључују у венац и мистични доживљај завичаја („Лепо је кад се гледамо у очи“), девети се сећа Бранка Радичевића и Мине Караџић, повлачећи судбинске паралеле са оним што се догађа песнику и његовој драгани, а десети почиње овим прелепим катреном: Кад нам се душе везују у зене, / а са коленом дотакне се рука, / да ли се негде, крај пучине, стене / грле са валом дуже од тренутка?
„Дуже од тренутка“, то је добар исход. Најбоље Грујичићеве песме на то могу рачунати. Што се самог умећа Грујичићевог тиче, он у господство везаног стиха уноси свежу лексику која мирише на „кајмак и блато“. Његов језик као да је „експлодирао“. Нема више непесничких речи, све улази у животно искуство преточено у песму. Као да је са тим искуством отишло и нешто прилепљене коже.
И када се сабере оно што је досад испевао, и посебно ако се има у виду да је песник сада у зрелим песничким годинама, да се видети да српска поезија у Ненаду Грујичићу има самосвојан глас.
(1996)
Саша РАДОЈЧИЋ
Грујичић се, како су то тачно приметили, релативно недавно Радивоје Микић, а знатно раније Михајло Пантић, указује као песник разлике. Та „разлика“ се очитује у више аспеката: као унутрашња разноврсност индивидуалног песниковог развоја, као различитост тематског уобличења његових појединачних текстова, и коначно као разлика основних црта песничког поступка и његових резултата. Вероватно има нешто у песниковом темпераменту што индукује процес непрестаног стварања унутрашње диференције.
Збирка Цваст (1996) садржи истоимени сонетни венац и неколико краћих циклуса песама у којима је доминантни облик строфе – терцина. Поново, знатног унутрашњег изражајног распона, ова књига на најбољи начин сведочи о разноврсности песничког дара. Ако ће неки читалац у први план истаћи песме у којима до израза долази фасцинација природом и лепотом, други ће можда ставити акценат на специфични, за Грујичића већ карактеристичан, начин обраде љубавне песме, трећи на стихове са јасно наглашеном аутопоетичком амбицијом, а четврти на вештину коришћења слика из свакодневице. Цваст је зрела и уравнотежена књига; она, истину казано, не доноси нешто, што пажљивији читалац не би могао да пронађе и у ранијим Грујичићевим збиркама, али то доноси убедљиво и са непорецивим личним печатом песниковим.
Можда би требало нагласити игривост појединих песама, њихову наглашену артифицијелност, њихово стално баратање сопственом самосвешћу – што се код Грујичића понекад уобличава у весели карневал поезије (довољно је да читалац за пример узме песму „Љубавна скаска“ (Сестина лирица). Развијајући и негујући свој основни поетички концепт у којем се иронија сретно спаја са класичним обликом, Ненад Грујичић је дошао у посед свог песничког лика. До лика који је, заправо, разнолик – изнутра различит. Та различитост у тематском, формалном и изражајном погледу, врховни је гарант Грујичићевог положаја у сложеном систему наше савремене поезије:
Ту за ме има још довољно места
да риме златим, дахом, сасвим нове...
(1997)
Славица ГАРОЊА-РАДОВАНАЦ
Најраспеванији, чини се, Грујичић је још увек онда, када пева о жени. Та фасцинираност женом креће се у различитим конотацијама; у распону од увек изнова одушевљености женском лепотом, до разочараности у женски пол, праћен извесном дозом цинизма. Трагање за суштином женског бића песник опева у најразличитијим и песнички успелим опсезима, а његов песнички напор у схватању и доживљају жене, који иде од придева „дивна“ до израза „шмизла“, чини се да се налази у жижној тачки – песничком трагању и исклесају „идеалне драге“ која песнике прати још од ренесансе.
Складан додатак овом мишљењу и трагању, посебну целину и носиву вредност збирке Цваст, представља сонетни мадригал под истоименим називом, посвећен, рекли бисмо, сублимираном песничком искуству песништва, живота и љубави, који се наставља на раније Грујичићеве песничке формалнојезичке експерименте. У овом раскошном сонетном венцу уистину срећемо замахе који ће имати трајно место у српској књижевности. Песничка мапа овде је непосредно састављена од пробраних мотива Грујичићевог песничког постојања – ту су и прошлост у завичају и чар роднога језика, свет биља, „видарски списак“, крајишко детињство и мит оца; затим, осврт на књижевни тренутак и презир према разним – измима, да би се, кроз повратак традицији (посебно успели сонети IX и X) и надахнуће непосредним књижевним миљеом у којем обитава као књижевник (Сремски Карловци, Фрушка, Бранко и Мина), песник објавио повратак драгој, преточеној у идеалан тип жене – Богородице.
|
