О Чистацу
Дејан ТАДИЋ
После девет књига песама и две деценије присуства на књижевној сцени, песник Ненад Грујичић осмелио се да иступи на чистину и преиспита све што је до сада учинио у поезији, објављујући обиман избор стихова под ефектним насловом „Чистац“. Да ли је то урадио прерано или правовремено, тешко је одговорити.
Песнички деби Грујичић је имао 1978. године, збирком „Матерњи језик“ у којој испитује могућности и оштрину властитог пера, као и домете песничког језика и израза. Две године доцније издаје „Линије на длану“ у којима његов поетски говор постаје дефинисанији, рескији, сигурнији и ироничнији.
У „Врвежу“ из 1985. аутор реализује песму дуже форме, градирајући ироничне набоје исказа ка интензивнијој оштрини, карикирајући жестоко људску мимикрију, лажни морал, етику, љубав и еротику. „Царска намигуша“ (1990) презентира динамичну, пиктуралну, нехерметичну поезију која живо, неспутано и жестоко комуницира са околином и егзистенцијалним миљеом.
„Јадац“ (1993) почиње да најављује стилско-формалне метаморфозе!
Напокон свој пуни стваралачки узлет песник постиже у „Пустој срећи“ (1994) која је испевана, стиче се утисак, у једном, непрекинутом даху, у кликтају радости и одушевљења због лепота живљења и стварања.
Следе збирке „Лог“ и „Цваст“ (1996) у којима се наставља рима, сонети, као и поетске врсте из два претходна дела.
Ненад Грујичић је у целокупном досадашњем опусу био и остао еклатантни хомо луденс, поета који се игра и поиграва властитим егом, са песмом, женом, предметима, јавом и сном, са свим што види, дотакне и замисли. На том принципу лудистичке маштовитости и темпераментности, изградио је фундаменталност индивидуалне поетике, сугестивно и конзеквентно остајући самородан, а покадшто и особењачки самодовољан.
Еквилибрирајући на релацији између Ероса и Танатоса, између извора и увира живота, тематски је обрадио или дотакао сва његова карактеристична обличја и манифестације, вазда умевајући да очува иронијско-саркастичну дистанцираност која му је допуштала несубјективно и неострашћено резоновање и контемплацију. Пишући наизменце у слободном и везаном стиху, константно је успевао да очува жељени волумен стваралачке слободоумности, не западајући у замке анахроности или традиционализма, вазда себи промишљено одређујући меру и сразмеру. Отуда овај избор из његове поезије можемо прихватити и као затворени, пуни круг, којем би се у овом тренутку тешко било шта могло придодати или одузети, а да му се суштаствено не наруше склад, целовитост и правилност.
Избор песама Ненада Грујичића „Чистац“ пропраћен је есејем Саше Радојчића, као и опсежним одбиром из критика о његовом песништву.
Милица ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ
Свеукупност постојања, живљења, измиче прецизном одређењу па ма из којих се углова све осветљава. Ма којим се научним сазнањима служили нећемо моћи да продремо до њене сржи и дамо бар себи како-тако заокружен одговор. Без интуитивног сазнања не могу се досегнути многе равни стварности, себе, надасве уметности и поезије. Још мање се могу стварати нови светови, нови облици, нове суштине. Песник без тог својства може бити остварен и прихваћен у једном тренутку, али у времену ће трајати само песник јаке интуиције коме је дато да завири с оне стране сна и досегне сфере које се, како би Лаза Костић рекао „Само у заносу слуте“. Јер, поезија је и настала из те човекове потребе да досегне и вербално отелотвори то тајанство света, космоса, себе.
Потврду за ову тврдњу налазимо на самом почетку обимне збирке изабраних песама Ненада Грујичића, „Чистац“, у песми Унутрашња /гле, каквог наслова!/ цитирам: „Ипак/ неки Велики закон/ изван земаљског реда/успоставља поредак у мојим стиховима/што црпе снагу сву/ и служе мени-жртви /да поклекне /судбинском терету изнутра./ Шта рећи пред овако експлицитно исказаним признањем? Бити изненађен искреношћу човека у песнику или сматрати то промишљеним гестом песничког субјекта, јер шта ће на то рећи свемоћни творци модерног певања који „стварају песничке конструкције“, који моделују језичку грађу по своме нахођењу а не по тамо неком Божјем, шта он има са њиховом песничком радионицом? Доста му је и што је створио овакав накарадни свет!
А, ето Грујичић признаје његов удео, односно сопствени удео у Божјем илити у великом закону изван земаљског реда, и у томе треба тражити један од кључева за дешифровање његове комплексне поетике које се као и код других песника артикулише у експлицитним исказима и која је органски срасла са бројним песничким сликама, метафорама али и насловима. Уосталом, аутор је то лепо формулисао у некој врсти предисловија на вратима књиге; јер ко би боље проникнуо у његово стваралаштво од њега самог, а он је своје теоријско познавање литературе потврдио у бројним радовима, књигама. Ево тог исказа који је врло индикативан за уобличавање песникове поетике: „Песничку уметност, њен живот, онтолошки храни и одржава таленат за таленат, пандан ономе што називамо свешћу о дару као видовитом еросу. А, без таквог, у тоталној прогресији, ероса, нема ни танатоса. Нема, дакле, ни човека ни света. Песниково је да, поводом свега, не мистификује, већ да, озарен, отвара и проналази нове стазе и богазе у језику над језицима“. Након ових речи долази избор из песникове прве песничке збирке „Матерњи језик“ који дубље потврђује песниково опредељење да из језика изнити запретану тајну света, из речи која је и слика и предмет и мисао, која је енигма и разрешење, која је стуб света, јер „на почетку беше реч“. Језик је за Грујичића и полазиште и исходиште.
Све се разрешава унутар језика. Постоји само оно што себе каже, тако и песник постаје и остаје ако је успео да каже себе. Грујичићу то нарочито полази за руком, не само стога што је плодан, већ и стога што је успео да сагледа комплексност бића, као његову раслојеност, подељеност, његову спиритуалност, и телесност, везаност за тле и несагледиву одсутност. Од свег тог мноштва он поетски обликује трепераво поетско ткиво које се прима час као чиста и непатворена лирика а час као груба сурова животна грађа која дочарава човека данашњице, компромисера који се оглушава о елементарна етичка начела, историјске и друге датости. Елем, Грујичић има то преимућство да не само буде засут сјајем чисте емоције већ и способношћу да уочи и, издвоји и песнички вешто уобличи најразноврсније животне манифестације и да их богатим лексичким регистром уобличи у најчешће успеле песничке целине. Многи критичари су већ апострофирали ту његову „различитост“. Посезање за том сировом нимало поетском животном грађом у збиркама „Јадац“ и „Царска намигуша“ насупрот збиркама „Пуста срећа“ и „Лог“. То су две амплитуде једне широке скале, једне имагинације које се подједнако вешто артикулишу и на плану чисте емоције и мисли, односно, окренутости себи и свету.
Ако смо на почетку нагласили интуитивно као квалитет поводом збирки „Јадац“ и „Царска намигуша“ желимо да подвучемо песникову способност формалног преобликовања непоетске појавности у поетску, његову семантичку конструкцију реченица које употпуњују контекст савременог песништва веристичког концепта, његово умеће да колоквијалним језиком дозира песничке вредности, његово досезање критичког осветљавања многих сегмената стварности: историје, науке школства, поремећених људских односа, ерозију свих вредности. Дакле, спајањем ових, на очиглед, контроверзних својстава само желимо да укажемо да Ненад Грујичић вешто води свој дар, да спаја квалитете модерног песништва негујући дискурс и певајући о песми и песништву с једне стране, а с друге творећи фину лирику које се обраћа и души као битном и претежном елементу врхунске поезије. За добар број његових песама би се с правом могло рећи да су стиховане теоретске расправе, он би да стихом теоретише о „моћи која није“. Он би да васпостави доминацију поезије над животом, која је израз његове племените природе која не пристаје на извесност доминације зла, прљавог, тамне стране човека.
Ненад Грујичић се по своме стваралаштву сврстава у групу интелектуалних песника који трагове своје високопоетичке свести остављају у свим сегментима свога дела: у целини књиге, песми, стиху и најзад лексици као фундаменту дела /уосталом и концепција овог избора то потврђује јер је опскрбљена и изводима из критика, библиографијом/. Његове песме показују да је реч о песнику који брижљиво гради своју песничку конструкцију, да свака појединост иде ка складу целине, да је видна свесна семантизација лексема али и да се покаткад чека „плодни тренутак“. Тамо где се то није сачекало, није увек постигнут прави циљ. Гледано у целини његово песништво даје могућност за тумачење из бројних аспеката. Језички аспект је сигуран пут да се проникне у дубље слојеве не само његове поетичке мисли, него и филозофских аспеката његовог дела, за сагледавање социолошких аспеката стварности, културолошких, политичких и наравно свих оних који се очекују од добре и озбиљне поезије, а ова то јесте. Књига „Пуста срећа“, која је истовремено оспоравана и хваљена, то најбоље потврђује. Љубави као најсуштаственијој човековој емоцији Грујичић је дао достојан обол.
Естетичке вредности његове поезије су недвосмислене. Међутим, она има и других небројаних вредности, нарочито наглашавамо етичке и звуковне, формалне већ не треба ни помињати – јединствен случај три сонетна венца у једној књизи тешко да ће се поновити. Његово стваралаштво израста из сирових темеља живота, високих сфера интелекта и дубоких тананих емоција које сежу до неслућених предела душе света.
Он види ону метафизичку руку која помера ствари, која мења токове дешавања и иде ка поравнавању, ка космичком успостављању нарушене равнотеже и успостављању хармоније. Његова поезија је и рурална и урбана, лексика његовог завичајног поднебља уноси дах освежења у српску поезију и не само лексика већ и једна заборављена атмосфера живљења у поигравању и доколици дугих вечери без страхоте медијске таме којом смо засути. Несумњива је Грујичићева храброст да поетизује неке видове живота који су дефинисани као „откриће нове стварности“, да посегне и за профаним и бизарним, али надасве животним и да од тога твори песништво што може само истински талентован песник, тако да ова књига изабраних песама може да слови као поетско документарно штиво, као нека врста романа-реке, ма како то слободно и непрецизно звучало, јер одише атмосфером времена, наравима и дешавањима на крају овог столећа које је претрпело бројне мене, па и песничке, али и као нежни молитвеник који се обраћа души и уму. Надамо се да још има ко то да чује.
(1998)
Драгољуб СТОЈАДИНОВИЋ
Откад пише, Ненад Грујичић ризикује додир хармоније и хаоса, врхунски домет склада и параноју света који га окружава.
Однос је необичан: форма хоће да одбаци суштину и тај отпор је у највећој мери ово певање. Побуњена форма и сакрални садржаји, који се упорно, уз чујни отпор, у њу гурају, као додир крајности, израз су амплитуде несређеног света коме песник припада, слика попалих вредности, лет оплата што памте идеал који смо погубили.
Можда је то смисао Грујичићевог борављења у скупоценом сонету кад покушамо да уочене елементе у критици доведемо до неке сувисле везе, смисао умагљен у дубљем имплицитаријуму ових стихова.
И кад хаос напокон, у оним најуспелијим песмама, бива савладан, кад форма пороби материју и изједначи је са собом, или је у највећој мери приближи себи – стижемо на стожер овог певања и ове упорне, иемирне тежње ка лепоти.
Грујичић није песник „разлике“, није дело установљења промена, него је много више – сусрет хармоније и хаоса, тај велики, врховни принцип васељене, оличен у микро свету који видимо и у коме смо осуђени да, у тренутку варничавог додира супротних полова, у самом чину паљења искре (паљењу које се продужава) непрестано трајемо.
Грујичић није увек сама експлозија, али јесте млевење барута за њу. Он је слутња, њен лик у концентричним круговима песме, пре но што се све распадне, или после, кад се све примири. Отуда је његова потрага за сонетом, врста памћења пуцња, оног големог праска из кога настаје свет, па с њим и тај древни модел лепоте, као сталност, илузија непроменљивости и неуништивости, којој се, уморни од облика свога, изложени непрестаним напонима, и кад се можемо и кад није прилика, морамо увек враћати.
Кад се све сабере и проба да изрази помоћу наслова Грујичићевих збирки песама, ово истеривање на „чистац“ је циљ који се слути још у „матерњем језику“, чита из „линија на длану“, кроз многи „врвеж“ света, макар и уз „царску намигушу“, јер песник зна да направи римовани „јадац“ и слути „жижак“ у „вихору“, пре но што све стигне у „лог“ и мора да постане сонетна „цваст“.
Тако некако и ту негде, ломатајући и тумбајући свој нагон ка поретку, овај песник налази свој пут, а ми слутимо како он верује да свако путовање мора бити савладано и сваки немир претворен у хармонију. Ако је то циљ, он је овде у овој големој књизи, која је избор и збир, на сваки начин и у читавом низу песама достигнут и остварен.
(1997)
Драган ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ
У свој данашњој поплави ружноће и просташтва, који гутају много лепе и ретке ствари, још увек живи онај драгоцени слој племства (племства, дабоме у оном бодлеровском значењу те речи) у коме на један леп начин гори свест о лепоти, одабраној култури и елеганцији. Песник Ненад Грујичић, чини ми се, отеловљује онај тип песника кога би немачки романтичари назвали „лепа душа“. На овакву тврдњу нас пре свега упућује један фини трансромантизам (Новалис је, присетимо се, говорио да свет треба изнова романтизовати) који код овог песника све преосвештава. Ненад Грујичић (познат између осталог и као спиритус мовенс „Бранковог кола“, нашег најелитнијег песничког фестивала) јесте, нема сумње, адепт једног тајног братства леутара и сањара, фленеур, осамљени шетач који хода ка „некој потпунијој слободи“, ка непознатим пределима мистике. Већ дуго, један Грујичићев сонет предмет је моје естетске пажње и поновног читања. Реч је о сонету „Лабуд“, који се доиста посрећио овом песнику.
Сонет, као сама згуснута суштина песништва, захтева „ђаволску“ вештину и музикалност. Присетимо се, још је Оскар Вајлд говорио: „Да нема сонета, утврђене форме, сви би били препуштени на милост и немилост генија“. Сонет, дакле, никада не може бити декадентна, застарела, естетски реакционарна форма. Било да је шекспировски, спенсеровски или италијански, сонет пружа огромне могућности. И као што иконописац поштује црквену норму, тако и песник поштује канон сонета. И тај канон не постоји узалуд. Он је пре простор за творачки узлет, него простор за спутавање. Сонет је брус на коме се оштре јаки, а ломе неинвентивни. И сваки песник улива у сонет истину свог бића, свој лични дах, оно што Грци зову пнеума.
Сонети Ненада Грујичића најбољи су тамо где овом песнику полази за руком да од два катрена и две терцине сачини једну синтаксичку душевну и спиритуалну монаду. Где успева да, далеко од свега концептуалног, оствари мистично стапање геометрије и сна и да тако сачини један тајанствени надасвет. Управо у антологијском сонету „Лабуд“ Грујичић показује колико лепоте и грацилности може да стане у четрнаест стихова. Овај песник у лабуду најпре види „тајанствену шифру“ коју је Бог, заједно са осталим бићима угравирао у свет. Лабуд, кажу, отеловљује телурску слику мушке створитељске потенције, пејзаж еротског огња душе. По Башлару, лабуд је „женствен у посматрању блиставе воде, а мужеван у акцији“. Лабуд наговештава љубавно спајање, али и луцидност близине умирања. Мени се понекад учини да је у његовом белом телу, које у својој бешумној краљевској осамљености клизи међу трсјем, сабијено све господство, отменост и еротизам овог света.
Грујичићев сонет „Лабуд“ имплицира небројено много значења. Он најпре сугерише ону познату легенду о зимској смрти и пролећном васкрсењу лабуда на води. Јер лабуда је највиша Мојра створила за воду. Лабуда не привлачи тек случајно мочварно тло, јер се из мешања воде и земље отеловљује прахаос из кога настаје сав живот. У месецу и лабуду који се, како песник каже „мазе на своду“, ми можемо наслутити близанце – Кастора и Полукса, који су рођени из јајета Леде, преварене од Јупитера, претвореног у лабуда. Начин на који Грујичић артикулише песничку слику изузетно је оригиналан. Рецимо: „спава са кљуном ћушнутим под крило“ или „мирна је површ и месеца кило“ или „месец и лабуд мазе се на своду“.
Сонет „Лабуд“ функционише и као алхемијски текст који је прожет дубоким еротским резонанцама и који својом конотативном напуњеношћу упућује напримордијални ерос, на оно најдубље и најчистије у домену чула. Његова лепота је и у томе што је он, бар се стиче такав утисак, настао природно, као кад се дише, а не са некаквом децидираном стихотворачком интенцијом, али и у „златном осећању мере“ у јединству и узајамности склопова, рима, виртуелних одблесака и музичких сагласја. А звук значи кад реч звучи. А рима овде није пуко подударање фонема, обично семантичко асоцирање. већ неуминозни одраз једне душевне структуре, природног ритмичног поретка који ју је изнедрио. Рима је ту одјек душе, ехо смисла. И ништа овде није могло зауставити колоратуру флуидности у којој је суптилна чар поезије доживела своју метаморфозу у сонетни пехар.
Трансромантичну поезију Ненада Грујичића која се наслања на искуство пастирског песништва, почев још од Сиракужанина Теокрита, преко пастирске поезије средњег века до данас, видим и као реакцију на естетику арт ?брута, ружног у уметности. По Густаву Рене Хохеу, аркадијска метафорика један је од најфасцинантнијих начина превладавања језе. А Ненад Грујичић би рекао: „Ма шта да кажем остаје тишина, а с њом и тајна написаних речи“.
(1998)
Чедомир МИРКОВИЋ
Даровити, образовани и остварени песници издашни су у свим облицима симболике, па и у оним примерима који могу да буду захвални реторички поводи за концизна критичка одрећења. Тако, већ првим стихом у прегледном песничком избору књиге Чистац (а тај стих гласи: Оловка је као жена), Ненад Грујичић нам олакшава да издвојимо и нагласимо основне мотивске нити његових текстова. Заиста, песништво и љубав – најшире узети, и као нагон за дубоко личним исказивањем и као изразито позитивна енергија – доминантне су и препознатљиве окоснице једног уистину богатог стваралачког мозаика.
Грујичић је ушао у поезију као аутор концизног исказа, неусиљене медитативности и сетног односа према свету. Већ је у младалачким песмама (збирке Матерњи језик, Линије на длану) саопштавао о животу који се расуо и који се непрекидно распарчава у детаље и призоре, о наслућивању (с призвуком прижељкивања) изгубљене целовитости из које је произашла наша анемична стварност. Певао је о новим мотивима и новим, често гротескним појмовним каталозима, о судару човека са сопственим стрепњама, о свеколиким притисцима на интиму и на персоналитет. Чак и контрастирање живота и поезије, доживљеног и естетички обликованог, стварности и уметности, појављује се (књиге Врвеж и Царска намигуша) са сенком суштински измењене егзистенције, бунтом човека који одбија да у атомском рову, метафоричкој негацији духовности и цивилизације, чита Библију, оличење духовности и темељ цивилизације.
Знао је Грујичић, песник култивисане поетичке самодисциплине, да, уместо ламентирања над појавама планетарних огрешења о аутентичност и пуноћу живота, мећу призорима конкретизоване опорости наслути наше просторне, историјске и менталне координате. Уместо у малограђанском лицемерју, техничким направама и урбаној раздробљености, атак на хуманитет налазио је (збирка Јадац) у идеолошким и политичким подвалама, у замкама и заблудама, у манипулацијама и тортурама.
А најновије песничке збирке показале су високе домашаје семантичке флесибилности, уз то су се приклониле омамљивим задатостима сонета, сонетног венца и скупине сонетних венаца. У Пустој срећи, три сонетна венца, сплетена у целину књиге, поседују сва добра својства и све знане нам специфичности пређашњег грујичићевог певања: непрекидно осциловање између узвишеног и свакидашњег, ослушкивање симболичног и универзалног у баналном и еалистичном, склоност ефектним парадоксима, изузетно познавање најделикатнијих мелодијских и метричких нијанси. Љубав, поезија и живот кључне су теме ове меланхоличне и етеричне песничке књиге. А у збиркама Лог и Цваст песник на оригиналан начин артикулише, и успева да нам пренесе, фасцинираност природом, лепотом, младошћу, језиком, завичајем, посебно своју фасцинираност стихом. И овде Грујичић потврђује да је увек препознатљив, самосвојан и нов. Он непрекидно проширује тематске обухватности и обогаћује песничка средства.
Овај поетски избор убедљиво показује да је Грујичић песник језичке суптилности и мелодијских виртуозности, песник формираног профила – увек нов, а свој.
(1997)
Хаџи Драган ТОДОРОВИЋ
Из матерњег језика потекла је неусиљена поетска река Ненада Грујичића. На путу ка изабраним песмама симболичног насловљења „Чистац“ превалила се преко „Линија на длану“, у „Врвежу“ се сударала са „Царском намигушом“, кроз „Јадац“ окушавала „Пусту срећу“, „Песмама при руци“ опробавала чаровања „Лога“, да би у „Цвасти“, тананом и идиличном сонетном плетиву, досегла језгро одмерености и елеганције.
Окупивши међ' корице једне књиге најбоље из дотадашњих, Нанад Грујичић је, као да је имао намеру да истакне моћ поезије кроз апсорбовање различитих поетских писама, разуђених инспиративних тенденција, примирења везаног и слободног стиха и формата, и садржински модернизованог сонета, осмислио нову поетску целину са свим особинама посебне, односно нове, књиге, тако да је простор који се отворио дао нову димензију Грујичићевом стваралаштву. Ипак, ако сваку целину из ранијих књига, која је нашла место у избору, посматрамо као сегменте јединствене књиге стихова наћи ћемо се у светлуцавом загрљају аутентичног поетског индивидуалитета, у коме нећемо бити оштећени за све оне карактеристичне особине, претходних Грујичићевих књига. Тако ћемо се сусрести са скоро ироничним поетским резимеима из „Матерњег језика“, или фотографски прецизним сликама времена из „Линија на длану“, повећаним поетским ангажовањем из „Врвежа“, изоштреним слутњама из „Царске намигуше“, вишезначним ритмовима из „Јадца“, скоро превратничким сонетима из три издања „Пусте среће“, појачаним, такође сонетним, сликама и асоцијацијама из „Лога“ и опчињеностима животом из „Цваста“. Дакле, у једном лепршавом поетском, и изузетно разуђеном језичком колажу сусрећемо новог песника Грујичића, чије старе песме проговарају духом и дахом нове поетске нијансе. И сам наслов изабраних песама „Чистац“ није случајан. Песник Ненад Грујичић је овим избором извео ствари на чистац. Супротставио је, што је иначе блиско његовим поетскоистраживачким карактеристикама, више својих различитих поетских манифестовања и у резултатима њихових комплементарних деловања затворио круг једне посвећености песми, из чијег охрабрујућег растерећења надолази ново поетско престројавање и деловање.
Овде морамо пооебно нагласити да изабране песме Ненада Грујичића „Чистац“ нису свођење рачуна, као ни прикључење помодним настојањима поприличног броја наших песника (различитих вредносних домета и старосних доби) да штампају своје изабране песме, већ потреба, јер је Ненад Грујичић досегао тренутак у коме се објављивање избора намеће као неопходност. Неопходност, јер изабране , песме утемељују код Грујичића основу нове поетске експлозије, овог одличног и аутентичног песника, који, као један од водећих гласова наше савремене поезије, настоји да песми удахне животодарну ширину, лирску суштину и причестни значај.
(1997)
Павле ПОПОВИЋ
У Грујичићевој поезији уочено је досад неколико основних тематских области: поезија као судбина, стварање и све оно што поезија рефлектује и чини у животу писца, љубав, свакодневље (са критичким освртом према њему), затим, стална окренутост и везаност за завичај и порекло, за ону елементарну снагу и свежину народног бића, ону ојкачку силину и бистрину која има, усуђујемо се рећи, далеке али и лековите рефлексије што просијавају у лирици овог врсног песника. Везаност за детињство, одакле проистичу снажни животни импулси, окренутост и повремено враћање у прошлост, могуће је тумачити и као повратак у лични свет сигурности, или, пак, једно претпостављање изворности живота, његових моралних и других вредности, овоме свакодневном, суровом, урбаном животу лажних вредности. То, разуме се, никако не смета песнику да и тај амбијент свог детињства, тај идилични свет завичаја, не подведе каткада, под паску свог критичкоиронијског пера. Чак и песме сетне исповести, високе лирске устрепталости, љубавне интиме, очас прекине лака иронија према свему па и према самоме себи. Све је то ваљда, проистекло из горког сазнања о кужном даху једног века и великом људском страдању у коме су све моралне и правне категорије пале на испиту. Песник стрепи да ли ће имати довољно снаге да то лудо дешавање издржи, то уштројено време, како сам каже, или његово срце неће издржати.
Свестан да, на све што уочава, жестоко емотивно реагује, он страхује и да ће га сломити помамни тремоло сопствене крви. Из тог тремола његове крви, из снажних емоционалних импулса пропуштених кроз строге интелектуалне проводнике, проистекле су многе песме антологијских вредности. Ненад Грујичић је понео богате језичке и етичке наслаге, слике, звукове, мелодије и тишине које су ситуиран у овој поезији. Тај шарм, та боја природности често стоји насупрот оном тренду квазиинтелектуализоване поетске безбојности у једном делу наше савремене поезије.
Грујичић пева снагом свог лирског бића, лако, разиграно, суверено и лежерно, тобож не водећи много рачуна шта којој форми припада или не припада, али исто тако у свим тим формама мајсторски затвара и урамљује свој лирски свет. Савршенство стиха, обилно коришћење класичних форми у збиркама; Јадац, Пуста срећа, Лог и Цваст, од дистиха и катрена па све до сонета и сестине лирик (вели ке сестине), не могу се подвести под онај артизам који је себи сврха, већ коришћење тих форми код песника Грујичића доживљавамо као природан захтев поетског и животног материјала којим овај песник гради своју лирику. Грујичићеву поезију, дакле, доживљавамо као поезију снажних емоција, велике енергије, богатих лирских регистара, као поезију непосредног исказа и сугестивних слика, звучну, мелодичну, језички смелу и свежу. То је јасна поезија, лишена сувишних метафора и осталог поетског накита већ виђеног или рабљеног, поезија оригиналног језика чија је рима неусиљена, природна, проистекла из самог смисла песме. То је, једновремено, и поезија завидних симболичких и асоцијативних простора и домета.
Једна од основних карактеристика Грујичићеве поезије јесте и парадокс, настао између форме, с једне стране, и тема и мотива смештених у њу, с друге. Навикли смо да у старој сонетној форми сусрећемо узвишени, парадни ход из једне естетизоване сфере (како то примећује Душица Потић у приказу једне Грујичићеве књиге). Али у ту господствену и савршену форму, предодређену само за узвишена људска осећања и божанске изливе љубави, песник Грујичић храбро и деликатно смешта свет обичног, непатвореног живота, онакав какав јесте, не чинећи никакве позлате и ретушее. Том свету примерена је и особена лексика која не зна за предрасуде и комплексе. А све је то опет идеално сведено и дотерано на занатском плану –готово до савршенства.
Грујичићеве схеме римаријума су различите и богате. Он се лако креће и сналази у обгрљеној дуплој рими као и у укрштеној, погдегде сретнемо и тзв. нечисту риму, нарочито тамо где песник није вољан жртвовати прецизност исказа строгој мелодиозности. Песник Грујичић се не либи и не боји такозваних општих места у поезији, јер нема општих места, постоје само песме и непесме. Све су речи подједнако невине и чисте. Зато Грујичић пева, неоптерећен, чистом детињом душом, снагом лирског нагона, али и снагом свог интелекта и врсног познаваоца, како оне старије тако и, савремене модерне поезије. Његова поезија, мада увек везана за одређену амбијентацију, миље и време, изражава и шире, универзалније феномене живота (есенцију), па је често у обичном детаљу, свакодневној појави, могуће препознати и оно што је опште, битно и изузетно. Ретко ко у нашој савременој поезији тако суверено и виртуозно влада стихом, а да притом, сопственим ритмом и мелодијом пева о самим обичностима живота, проналазећи у њима оне поетичне необичности које се налазе у богатој руди живота.
У литератури, како каже француски писац и публициста Жан Ришар Блок, постоје линијски пилоти, тј. они који плове магистралним правцима, и они други који се баве истраживањем. Ово мишљење користио је и Петар Џаџић, пишући на једном месту о поезији Ивана В. Лалића, негде пре тридесетак година. Учинило нам се данас да је ово Жан Ришарово мишљење применљиво и на поезију Ненада Грујичића. Њему припада, исто тако и једно и друго место. Грујичић јесте песник који се креће магистралним путем савремене српске поезије, али јесте и онај који понешто излази из неких униформних токова. Он проширује постојеће могућности, не мири се са постојећим духом певања. Иновација језика и духа, а не форме. Грујичић никада радикално не кида и не напушта та основне оквире поетских конвенција.
После књиге Чистац, која нам је пружила свеобухватан поглед и увид у целокупно досадашње песничко дело Ненада Грујичића, већ се може говорити о томе да његова поезија представља саме врхунце нашег савременог књижевног стваралаштва. Ако се некада за Бранка Миљковића, с правом говорило да је принц наше поезије, сада се усуђујемо рећи да Ненад Грујичић и његова поезија неизоставно припадају том племству.
(1999)
Ненад ШАПОЊА
Једно од питања савременог читаоца поезије, може бити и, како изгледа лична карта песничког бића, а смисао могућих одговора се може сврховито искушавати и на примеру, практично, целовитог опуса Ненада Грујичића виђеног кроз књигу изабраних песама Частац. Иако се из једне перспективе посматрања, овај аутор може видети и као песник разлике, чак и песник контроверзе, ова књига се лако може видети као смисаона и композициона целина.
Могуће путовање читаоца кроз овај песнички опус, знањем интуиције аутора, већ је наговештено у једној од првих Грујичићевих песама из збирке Матерњи језик, када се ово путовање види као вечна Архимедова спирала у којој данас препознајемо и песников фатум. Већ овај пример показује да унутрашња гравитација бића, која обдржава Грујичићев песнички свет, јесте управо у запитаности над језиком, што у његовом случају није језички унутрашњи, већ спољашњи феномен, онај којим се тематизује лични опсег именовања. Та именовања јесу неколицина тематских чворишта спрам којих се утемељује ово песничко биће и она би се могла и набројати као језик, ерос, бдење, живот, целина, немоћ, телесно, душевно, као читав низ психолошких турбуленција и социјалних деформитета у којима се сапиње биће.
Чудо света за Грујичића јесте чудо субјекта, онога који пише, наравно. Његова напетост да оствари целину јесте оно што обдржава енергетско и значењско поље овога опуса. Списак тема овог песништва јесте збир концентричних кругова у чијем средишту обитава ерос спрам онога што је друго, било да је у питању текст, или жена, тако да је, у ствари, реч о својеврсној поезији жудње у којој је именована разлика само резултанта посредованости. Самом језику, као најцеловитијој илузији целине, додељена је функција оквира у коме се размештају слике и значења, али и спрам кога се постављају питања аутопоетике. Језик у том песничком искушавању стварности мора поседовати статус двојног, оног који јесте једина стварност дешавања и који је истовремено тек означитељско поље баналних чињеница чија се парадоксална потпуна стварносност показује као непотпуна. Слике које слаже песник у њему, обојене су каткад катарзичном иронијом чињеница. Строгост форме, којој прибегава у другом делу ове књиге, Грујичић види као упориште спрам доживљаја декомпозиције света бившег. У овом привиду форме, наравно, препознајемо и један од привида Бога, заклон, или, дословно, лог овог песника. Начин на који песник гради целину у овој мегазбирци целокупног опуса, јесте онај који креће из перспективе општег, дакле онтолошког утемељења бића и језика, а за којим следи спуштање у неразмрсиво клупко социјалних и психолошких инсценација.
Уколико овај низ певања, односно књига, погледа у широким кадровима, читалац ће уочити и да већ читање прве Грујичићеве песничке књиге, Матерњег језика, отвара простора за његова питања о томе како песник препознаје властиту субјективност, и указује му на одговоре који следе као најдубљи слој ове песничке целине која носи назив Чистац, а то је начин чаробног, начин чуда и откровења које му омогућава језичко мешање материјалности света свакодневног и метафизике вечног, препознавањем истине онога што и јесте основна поетска супстанца, истине ероса. Доследношћу, и добром мером у току властитог хипостазирања у језик, Грујичић се, видимо, већ у својој првој књизи дефинише као целовито изграђен песник. Проблеми овако дефинисане песничке субјективности смештају се у, наоко, једноставном троуглу живота, времена и писања.
У првом пропитивању песника над светом, он се усредсређује на феномен писања као на могућност задобијања стваралачког атрибута за властито биће кроз изричај, кроз купање у језику, као најбољу варијанту за душу која се безуспешно покушава дефинисати у стварима окружења. Ово купање, сучељавање са стварима свакодневног, дешава се у језику, који и сам пропитује песника, односно, наводи га да пита, о значењима ствари, или о покретима душе. Као своју иманентну естетику, ове песме нуде оно несводиво и неодредљиво, оно што је више од слутње, а мање од извесности. Поетски субјекат, сав устрептао између унутрашње хране и челичних игала спољашњости, у фином и ненаметљивом сусрету духовног и опипљивог (који ће се, видимо, заоштрити у контрапункту других књига до радикално баналног, гротескног и циничног), често алогично и уз афористички обрт, спаја у својим изричајима оно што је на немогући начин спојено и у нашим битностима – неодредљив дух, и, тренутно, неоспорно, тело.
Песме Матерњег језика јесу програмски, односно пролошки низ који сведочи о једном песничком покушају обухвата, једног надегзистенцијалног личног одређења у нестишљивој пучини језика. Ови конкретни поетички путокази говоре о снима у којима се указују и живот и писање као обичајност, о пометњи у којој се нескривено исказује као стваралачки страх, о поезији која је језик ослобођен предрасуда, о моћима знања и певања, о иронији преводилачког рада као метафоре песништва и његових мимикрија, о истини света која не мора нужно бити песничка, али, која, тада, губи атрибуте егзистентног, о сагласју, уосталом, бића и света које се исказује поетским.
Песме Линија на длану, следеће Грујичићеве књиге, оцртавају онај регион мишљења и певања у коме се они неминовно сударају у тескоби душевног и телесног. Њих карактерише отвореност изричаја, још увек сапета у својој потпуној артикулацији, те уочљива жудња за конкретним. Овде присутна одређена варијанта презира спрам метафоре јесте оно што се у позним Грујичићевим књигама претвара у страхопоштовање спрам онога што је метафора свих метафора. У одређењу своје онтолошке позиције, песник отворено каже да су му чула тек прибор, иако је, приметићемо, чулно оно што га најчешће обузима.
Књига Врвеж заоштрава сукоб између песничког и стварносног, и песничко, оно које јесте, разрешава га у иронији спрам друштвеног морала кога игнорише незнање, тај, често, најпресуднији елемент наше друштвене свести. Све то, одиграва се у посве натуралистичком миљеу, а праћено је и неким елементима социјалног ангажмана поезије. Током читања ове књиге јасно се већ осећа и унутарстиховна тензија чије се разрешење слути у везаном стиху. Слути се и чистац решења које је увек једно, без обзира на наде и разврате сна.
У књизи Царска намигуша, социјални контекст постаје централна позорница на којој игра, али и игра се Грујичићева поезија. Горчина резигнације и ироније, почињу да се осмехују као цинизам. Истовремено, у овим песмама видимо и, као једну од паралела, наставак интимистичке драме у којој игра и депатетизовани љубавни субјекат. На одређени начин се отвара и еротска, афективна прича која добија на пуноћи, а пројекција другог бића задобија психолошку опипљивост. Стихови се, пак исказују у широким и бројним сликама. Но, свом том навалом феномена и феноменалног не бива заведено песниково поетско знање. Он зна да опева опевани свет.
Пета збирка Јадац, Грујичићев, већ дефинитивно постулирани круг тема, исказује у различитим варијантама доследно и строго везаног стиха. Играјући се римама, он јасно дефинише формални оквир следећих неколико књига. У овој збирци, пак, ради се о покушају конзервирања, не само слика, већ и самог света у коме је затекао властито детињство, виђено уз помоћ приручних песничких поступака. У свету ироније он отвара простор за различите синтагме и значке једног времена и социјалног, односно социјалистичког сталежа у њему. Везани стих само појачава и заокружује овај продор у свет бившег, дајући му снагу компактног. И овде, песник оставља назнаке чињенице да га није угрозила радост задобијеног стиха, већ да и даље„срља тугом опеваног чистилишта“, да је обузет јавом баналног која као транспарент стоји наспрам дубинских поетско ?метафизичких доживљаја света. Ову јаву, треба приметити, најчешће чине ишчашене антрополошке свеске.
Пуста срећа, низ од три сонетна венаца, јесте до крајњих консеквенци доведено Грујичићево поетско одмеравање у равни афективитета и еротског. Унутар крајње захтевне форме сонетног венца, песник симулира сусрет два чулношћу изједена бића која се непотпуно додирују у овој поетској хипостази. Позиција песника је и даље позиција скептика. Лоцирајући се на маргинама чулног, једнако заточник бића љубави, као и његовог небића, он литерарно хипостазира тренутке, који и јесу синтагма из наслова – пуста срећа. Краткотрајност, тренуци који су чин, и чињење љубави, извор су и приказ пустоши, једна од приказа дна бића. Зато и динамика дешавања током ова три сонетна венца прати пут којим пролази љубав. Нестварни су, и несигурни, и песник и његова опсесија, постоји само текст, накнадни извештај, и он јесте иницијација туте, као што јесте и једина стварност. Песник, као трубадур бескраја, одвагује себе и спрам љубавног и спрам поетског. Прво стално измиче његовом бићу, а у друго, као стварносно биће, и не може да уђе.
Лог, у овом следу песничке повести, јесте књига која кроз форму сонета пропитује Грујичићево песништво. Или, обрнуто, скоро да је свеједно. Реч је о варкама стварног и љубавног, варкама ероса и света које песник покушава препознати у варци властите негације коју организује око недостатности и недокучивости једног, спрам закона свевишњег. Та недокучивост јесте недокучивост целине, тоталитета у коме песник обитава. Наспрам стално присутне „жудње гробне“, он у фокусу овог магнетизма покушава славити „живот и његове ране“. У „царству чамотиње“, „црних фантазми“ и привида славе, једини закон, једини лог, песник препознаје у Богу. На тај начин, он довршава својеврсну тријалу, у којој организује девет циклуса ове збирке, а реч је о самоћи, као присуству, те љубавном и смртном, као мишљеном. Откривајући ту позицију песника, читалац уочава да је то позиција сталног пропитивања над могућношћу властите узглобљености у докучиви поредак спрам недокучивости света. Отуда, ваљда, и толики наноси миметичких образаца који нису изведени до краја нити са повесном свешћу. У питању су остаци, смеће свакодневности којом песник покушава затрпати зјапове што се појављују у метафизици сваке објаве, сваког његовог миловања са тоталитетом света.У збирци Цваст, која је, такође, потпуно у власти вешто и прецизно измењиваних ритмова и рима, песник још једанпут фокусира онај тематски круг свог песништва у којем доминирају песме љубавног садржаја. Сам сонетни венац Цваст јесте један од могућих обруча, формално строги песнички изричај у коме се види калеидоскопска игра унутар простора који је Грујичић обележио као песнички свој. Другим речима, ради се о својеврсном тематском и формалном сажетку, једном чистом приказу Грујичићевог укупног певања.
Песме прируци, пак, јесу у таквом контексту, својеврстан пост скриптум, рефлексија на свет као још један круг „матерњег језика“, још један поглед и евокација на време у којем се субјективност бића привикавала на оквире смета. Ове песме можемо видети, и попут прве Грујичићеве књиге, као кључ којим се отвара онтолошки забран овог песника. Овакво читање књиге изабраних песама, Чистац, као композиционо целовитог песничког пројекта, односно зналачки одмерених варијација неколицине тема јесте, свакако, једно од могућих, и личних, дијаболичних отварања карата овога света. Целовитост књиге, или песничког бића, свеједно, тако глатко неуочива, затвара читаоца у кавез властитог смисла, а нужност његовог постојања потврђује у концентричном сажимању. Једно од следећих читаочевих питања је и како се обдржати у овој успаљеној, распрскавајућој поетској материји, у статусу бића које сам тај чин читања нуди. Видимо да је супстанција која га чини поновљива и смислено утемељена. Она је свет у којем нужно партиципирају емоције језика као благословена стварност исповедног. Али не и банална стварност исповести, каква она једино и може бити, и каквом нам ће се она учинити па први, онај неосмишљен, и невиђен, поглед, већ исповедно као хиперстварност која у себи садржи и саму моћ и немоћ, иронију и бол, језика оног који је песничко биће. Наравно, велики су и захтеви овакве замишљене стварности, јер она се жели видети као стварност реченог, која је вазда и бескрај и празнина, иако изгледом личи па покренуту непроменљивост, на наличје онога што би требало да буде, на наличје самосвесног усклика бића. У тако расцветаној ружи, језика и света, читаоци траже и очекују поезију, ту беспрекорну забуну бића и ничег.
А сама целина овако очекиване слике, уосталом, склопила се већ па почетку, у уводној песми, где песниково предсказање јесу љубав и језик, та два моћна и једина увира песничког света који их перпетуира у бескрају обличја.
Милутин ЂУРИЧКОВИЋ
Песник Ненад Грујичић ушао је у српску поезију збирком „Матерњи језик“ (1978, 1995) и од тада стално тече његова уметничка узлазна линија и песничко доказивање од књиге до књиге. „Чистац“ доноси изабрану поезију из досадашњих књига, тако да су се на једном месту нашле песме слободног (белог) и римованог (везаног) стиха. Грујичић је показао да је песник који и те како влада версификаторским способностима и мелодијским виртуозностима. Такође, успешно се огледа и у сонетној форми (Пуста срећа). Ова комплексна и слојевита књига поезије, пре свега, показује метаморфозе, промене и утицаје кроз које је пролазио песник током свог песничког рада.
„Чистац“, дакле, засвођује и резимира укупан песнички учинак и даје преглед Грујичићевог певања и мишљења. Реч је о песнику који је с истим надахнућем и интензитетом веран традиционалном и модерном стилу лирског изражавања Он обрађује широк дијапазон тема, али, чини се, преовладавају мотиви љубави, живота и смрти. Овај је избор толико уједначен и промишљен да оставља утисак да је то сасвим нова књига. Избором „Чистац“ Ненад Грујичић је направио велик корак у освајању самих врхова савремене српске поезије. Његова лирска разбарушеност, симболичко богатство и слојевито изражавање представља најбоље стране певања. Посматрано у целини, Грујичић је, у последњих неколико година и објављивањем књига песама „Лог“ и „Цваст“ обезбедио себи завидно место у нашој литератури, оставши одан традиционалном и модерном изразу.
(1997)
Зоран М. МАНДИЋ
Шта доноси ова књига коју је Грујичић симболички назвао Чистац?Да ли је она само пуко, како он то каже изношење песама из досадашњих књига: Матерњи језик (1978), Линије на длану (1980), Врвеж (1985), Царска намигуша (1990), Јадац (1993), Пуста срећа (1994/95/96), Песме при руци (1995), Лог (1995), Цваст (1996) на чистац, инсистирањем у композиционом смислу на приступу који се руководи принципом хронологије, а тиме и без могућности да се у оквиру „извесне унутрашње органске целине“ оствари нови независан и аутохтон поредак песама у односу на хронологију њиховог настанка, или је то још једно неизбежно усудно посредовање песника/аутора у сведочењу самом себи у свету у чијем се временском хоризонту и његовој хронолошкој поступности одвијају линије драме сваког од нас „пуких“ појединаца који смо се усудили да дођемо на тај свет, и у његовом времену сведочимо животу у односу на све оно из чега смо божијом магијом изузети и гурнути у један други и апстрактнији доживљај; у владавину битка који пева нашу (не)битност.
Наравно, да маколико настојали да проникнемо у све поре Грујичићеве поезије, у све тајне његовог слободног (белог) и римованог (везаног) стиха – ми то нећемо успети, као што никада нећемо успети да егзактно естетички дефинишемо чистац поезије и онтолошку верзију њеног естетичког и филозофског „ускрснућа“ над свим оним питањима којима се поезија бави од свог почетка, и у истим питањима понавља до нас и наше савремености.
Која су то питања у којима Ненад Грујичић раствара и дестилује укупност својих сазнања, осећања и пристрасности да би у хоризонту извесности једног песничког огледа, без обзира на форму и карактер версификацијског модела – нашао свој језик или проговор за неку врсту иронијски утихованог ламента над светом лажног новца, лажних љубави, лажних позиција и лажних вредности, па и лажних поезија? Када бисмо знали тај одговор аутоматски би се угасила жеља и интересовање за читањем Грујичићеве поезије, пресахнули би извори потицаја читалачке радозналости за заиста узбудљив интимни дискурс песника, и за све оне реплике чијим лифтовима он наша читалачка меандрирања пресељава из једне у другу песму. Из једне у другу књигу. Дакле, не може се одговарати на питања која поезија питајући не тражи и којима се повесно открива „надзиравајућа нит“ о „филозофској истини“ нашег удеса.
Знакови поезије са свим својим алергијама и алегоријама живе од приноса имагинирања те загонетности и слушања „унутрашње стране ветра“ владавине таквог битисања. А, Грујичић вешто (вешто и просијавајући своју властитост) спроводи ту имагинацију и тумачење њених извора. Он се једноставно диви оном што уме да опева и не заводи га туга за оним што му измиче што пева само за себе чак и у самом срцу његове поезије.
У том имагинирању Грујичић је као песник разлике, како га ословљавају многи његови критичари од Михајла Пантића до Саше Радојчића који је иначе и писац поговора за књигу Чистац, али и као анђео Фрање Петриновића поднео извештај из дубине свог психолошког сновиђења. Он пева оно што сања и што му се догађа, али и оно што не сања, што извире из неукротивости резултата судбине, из пулсација, треперења, (де)пресија, (екс)пресија и (им)пресија његове особености (властитости). То певање и делимично раскривање његовог утемељавајућег искона постављено је у изразито иронијском контексту, а тај контекст са својим саркастичким појачањима нарочито није штедео потрошњу ироније и њеног „појачања“ у односу на феномен жене и њен однос са другим учесницима савремености, и њеног симболичког и функционалног практицизма.
Као на филмској траци, у Грујичићевој поезији смењују се фајлови неколико планова у којима он веристички организује заједницу метапоетичких и социјално-критичких инстанци, од језика као тајне до језика као пилуле која се гута сваки дан, неретко и као кнедла. Са Врвежом (1985, Матица српска), што треба посебно истаћи, долази у Грујичићевој поезији до „ренесансног“ преображаја песничког тона, тако што се претходни владајући тон, који опрезно можемо означити тоном интимне интелектуалне тихости (смирености), преоблачи у критичко-ругалачки Ерос. Уноси колоквијалног језика са богатом колекцијом поспрдних ефеката, звучања и лексема у испољавању истине постају главно Грујичићево оружје изражавања. Од тада не теку више у његовим песмама слатке приче ласкавице, јер је он једноставно из њих искључио високо узвишене теме за обмањивање што је даље условило праксу уз помоћ које он наглас иронијски изриче оно што осећа и мисли. Отуда и песма Ода најлон кеси у којој матерњи језик „елегантно“ издржава своју тропичку резонанцу. И њен отклон. Грујичић се више не јада. Он јадује. Прави невероватне филолошке маневре у језику које постижу да се његово песништво и формативно и формацијски претвори у оду матерњем језику и његовој мелодији.
Критика „неверне драге“, као специфичан поетички комплекс Грујичићеве поезије, Крајина и присуство наследног ојкачког крика све су то теме чије су синтагме дестиловане кроз осетљиве мембране језичке стилизације стражиловске линије. Све је то додир интиме – ода интими, као у песми Пехар (ода сонету), што потврђује и текст песме Лабуд у којој Ненад Грујичић до крајње ноте себи високо постављеног циља узвисује своја: романтичарска, интелектуална, духовна, критичка, иронијска, ругалачка, репличка, ојкачка и интимистичка сновиђења.
(1997)
Слађана МИЛЕНКОВИЋ
Сам наслов књиге довољно говори о критеријуму за одабир песама, али највише о песниковом односу према стварању, свету и себи. Песник ништа не оставља нејасно, све ствари износи на чистац са собом и са другима. У „Чистацу“ ишчитавамо јасно одређену развојну линију у мотивима и начину саопштавања, успон од баналности до митологије. Увек нов, Ненад Грујичић истовремено доследан себи. трајно је опредељен за позив песника који не обећава коначну утеху, већ рађа сумњу. Али песник је обавезан да слуша свој глас, ако хоће да остане веран себи.
Из песама Ненада Грујичића исијава јасноћа уметничке свести и строгост његовог духа. У једној особи уједињени су песник и критичка интелигенција. Назори о песничком поступку на истом су ступњу на којем и песништво. Пажљиво пише једну песму или књигу, и тако гради архитектуру чистог песништва. С тога „Чистац“ је архитектонски сложена књига која има жив поредак чије се линије мењају, али имају узлазну путању. Песник се стално надограђује и од бунтовника постаје аристократа.
Муза Еутерпа одабрала је Ненада Грујичића за медијум лирике још у детињству: У деветој години/ писао сам о пчели и цвету./ Моја мајка наглас је/ читала песму и плакала.“ Поезија је „бистри ум“, „језик ослобођен предрасуда“, каже Грујичић, а песничка мисија „избављење пре времена“. Прва књига носи интригантан наслов „Матерњи језик“ и већ ту се песник одређује у односу на језик и свет. Показује велику свест о језику и песничком стварању. По њему песник се рађа предодређен за писање, јер каже писање је „обичај, навика која има корене још пре рођења“. Поезија је и „свакодневна вјежба“ којом извлачи „понеку истину из овога што га окружује“. Ненад Грујичић износи своју поетику, већ формирану, што је реткост за прву књигу. Износи сукобе младог песника са околином која не разуме писање и намеће му да пише после радног времена. Песник све сагледава са надмоћне дистанце помало иронијски.
Друга књига „Линије на длану“ носи питања душе и земаљског живота. Песник гледа око себе и види путању људи, распоред костију, баналну свакодневицу. Душа је „проблем што виси у ваздуху“ Има о космичких тема, тело спутава песника да полети горе. Али шта је горе, песник не каже. Присутна је гротеска. Песник говори „уличним“ жаргоном што употпуњава атмосферу.
„Врвеж“ доноси врхунац бесмисла приземног живота. Чују се вапај и крик, позив да се изађе из породичног живота пролетера и пронађу духовне вредности. Чује се иронијски „грохот“ способан да се зарије у месо као нож. Има експресионистичких мотива: тело, кости. Запитан песник о апсурду свакодневице игра се речима: Свет је узак,/ ал поширок./ Таман за све: тамна свеза. Износи истину на видело и банализује љубав. „Тихи ламент“ је врхунац протеста, каже да све је залуд....
У „Царској намигуши“ присутни су мотиви из „Врвежа“, али загонетније исказани. Има помирености са стањем ствари, ироније, али песник смисао налази у себи и поезији. Искристалисала се критичка мисао о поезији. Издвајају се песме „Ода најлон кеси“, „Тетка извела песника“, „Царске намигуше“. Песник ослобађа бол свога бића приказујући спектар цивилизацијских вредности.
Са збирком „Јадац“ долази до заокрета што се радикално одражава на плану форме. Песник почиње да пева (Езра Паунд), пише везан стих. Јавља се премоћ воље за обликовањем над вољом за пуким изразом Омиљени су му шеснаестерци, а има и краћих стихова, нарочито у сонету. Новост су завичајни мотиви и битна фигура оца. И даље је присутан иронијски тон, али разигран, „завинтан“. Пише о режиму, пролетеријату, Протестује против „гиздавог раскола у држави“. У стиховима се осећа патња која не припада само песнику. Бол се ослобађа и долази до катарзе, до „Оде језику“, а не новцу, слави, моћи... „Јадац“ је збирка која има лице и наличје, на неки начин је огледало друштва. Песник зна за јадац, не могу га преварити. Поручује им: „Прочитан си“. Али истовремено песник је човек који јадикује. Да ли га разумеју или као Јова убеђују у оно што њима одговара? Језик је његов Бог и апсолут. И опет има локализама у језику: „барабин“, необична кованица, те видимо да је песник овоземаљско прихватио, узвисио и унизио. Апсолвирао.
Фантазија се још једном показује као бодлеровска „краљица људских способности“. Ненад Грујичић се враћа природи и хармонији. поново задобија рај. Песников идеал је Архимедова спирала којом је пошао у првој књизи и стално се пење.
У шестој књизи која носи назив „Пуста срећа“ налазимо три сонетна венца: „Жижак“, „Вихор“ и „Тајац, што је прави песнички подвиг. Акростих у свим магистралима је ист: Марија Балковој. Песников дух се уздиже до трансценденције, толико га мења да, не осврћући се, пробија „земну љуску“ и спознаје њену праву бит. Ненад Грујичић се од посматрача свакодневице и призме околних догађаја претвара у правог трансцендентног песника. Узвисује се „високо до колена Божијег“ – кроз љубав. Ова три венца су љубавне фазе. Жижак, Вихор и Тајац. Тон је идиоритмичан, обузима нас мир, на ствари пада магично светло. Грујичић је посвећен је жени, али не идеализованој и улепшаној, већ реалној, која „ради о глави“, која му је „пут ал' и опсена“. Песник зна да жена „божанска није“. Венци имају градацију од помирљиве лакоће, преко суровог изрицања варке о пустој срећи, недосегнутој, до тишине, тајне и рађања стиха. Од свега оста римован пепео..
„Лог“ је магична књига разноврсних мотива у којој се Ненад Грујичић још једном показује као виртуоз стварања. Песник је рекао и прећутао шта треба. Он је овде усамљеник који не пати, у хармонији са светом. ужива у акцији, у стваралаштву. Поезија улице постаје аристократска. Сонет се„испија господски полако“ Песник пева с лакоћом, зрело, исписује своје најлепше сонете: „Пехар“, „Голуб“,„Лабуд“, „Коб“ и друге. Поезија не тражи разлог изван себе, он у њој ври. Песнику ништа не треба, па ни то што чини, али то једино може. „Цваст“ је збирка у КОЈОЈ поред сонета има и терцина и једна сестина лирица. Стихови носе мир, хармонију и склад. Збирка почиње стихом: По крову старе куће сипи снег.
Садржан је вечни мир у сталном кретању и промени. Стара кућа даје призвук носталгије и чежње за прошлошћу. Песма је као бајка, гатка, уврачана белина у којој је све; у белом су све дугине боје. Белина надахњује. Песник је кроз Господа све, цела природа која га надахњује. Песнички језик је богат. У „Љубавној скаски“ (сестина лирица) жена је „кочопрцно јаре“ које се надмеће. Сонетни венац „Цваст“ је поетичнији и мелодичнији од ранијих, такође са акростихом Марија Балковој.
Циклус „Песме при руци“, писан је слободним стихом. Песник се опет враћа завичају и детињству, својој вечној инспирацији. Најуспелија и једна од најбољих Грујичићевих песама је „Каца“. То је песма о прављењу песме.
Ненад Грујичић доказује да је „песник разлике“, да се подједнако добро сналази у слободном и у везаном стиху. Он је „песник аристократа“. Грујичић заузима значајно место на мапи модерне српске поезије.
(1998)
|