Ненад Грујичић је по свему изузетна појава у нашој књижевности и маркантна личност нашег књижевног језика, чак у извесном романтичарском смислу, тако да његово портретисање мора бити веома инспиративан посао што, признаћете, није баш обавезно случај са већином наших савременика.

Пре свега песник, и то један од најистакнутијих, али такође и врло оригиналан, беспоштедан књижевни критичар, па онда и полемичар, један од најдуховитијих и најфреквентнијих које имамо, Грујичић није од оних аутора за које једноставно одређујемо контекст певања и мишљења, јер се круг његових сродника неочекивано проширује, и то у оном најбољем и најдубљем традицијском правцу. У његовом рукопису трепери и стално је делатна најфинија традицијска резонанца - за коју често мислимо да је непоновљива у духу савременог песништва.Кроз његове стихове као да заиста проговарају најделикатнији рефлекси народне лирске поезије, варница коју сви чувамо негде у личном и колективном слуху, али је само ретки могу укресати.

По том дару је Грујичић, иначе изразито самосвестан и поетички упућен аутор, посебан међу савременицима. Он суверено влада изворима нашег песништва, све тамо до усменог, и зато је „матерњи језик“, наслов његове прве збирке песама, толико адекватан и за све остале.

Подела на фазе, критичарима тако драга при покушају интегралног разматрања неког опуса, овде је једва изводљива и могла би се вршити само по принципу уочавања мање или веће наглашености поетичких константи, које се из неколико праваца сливају у јединствен песнички глас. У новим књигама које су својеврсни омаж сонету - права сонетна еквилибристика и самоанализа - нема ничег извештаченог, него се промишљање песме унутар песме одвија уз мале свечаности и експлозије лирске инвентивности по којој знамо пунокрвног Грујичића.

Ни овде, наравно, из његовог гласа не ишчезава горко-иронични импулс, него се чак и појачава, праћен - што је нарочито важно - специфичним језичким хедонизмом: очигледним и чујним уживањем у конструкцији сочних лирских фраза, са ефектним поентирањем на малом простору, као да је у сваки стих уграђен мали механизам који ће све те синтагме довести у незгодне а опет функционалне релације - да би значење песме и њена звуковност постали једно.

Важно је нагласити аутентичност Грујичићеве лирике, њену елементарну снагу и њену дубоку укорењеност у богатство нашег језика. Та елементарност је битна јер баш захваљујући њој песник тако раскошно варира своје реторичке регистре, од ироничног, сентименталног и еротског - до родољубивог, и у свим регистрима бива уједначено квалитетан. Песник призива примордијално стање песме тако што лута кроз традицију, настојећи да кроз то лутање обнови магију самог стваралачког чина. Језик лутања увек је конкретан и експресиван, крајње интиман и једнократан, а истовремено као да долази из велике удаљености, из неке колективне меморије, помало се вртећи и око разочаравајућег инвентара свакодневице, око својеврсне опчињености тривијалним - не да би се оно изложило порузи, него да би на фону карикирања још једном заблистао моћни рефлекс исконског певања, Ненаду Грујичићу толико својствен и драг.

Желидраг Никчевић