Милош Кордић

ОЈКАЧА, ЉЕКОВИТО ВРЕЛО СРПСКЕ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

            Овдје сам да прозборим коју о антологији Пјевај, ори, прозоре отвори, с поднасловом  Крајишке ојкаче, изузетно драгоцјеној књизи Ненада Грујичића. Пјесник, књижевник, антологичар, изузетан културни прегалац, и сам врстан њихов пјевач у приватним приликама, у шта сам имао радосне прилике да се увјерим, Ненад Грујичић је сабрао ојкаче, поговор, напомене и биљешке им написао.     

            Ово је нова Грујичићева књига крајишких ојкача. Прва је, насловом Ојкача, изашла у не знам ни колико већ издања. Грујичић је у ову књигу срчано симболичког, подстицајног наслова – Пјевај, ори, прозоре отвори – сабрао 2.000 ојкача. Двије хиљаде цвјетова чуваркућа српске историје, вјечних ратовања – увијек већма за друге него за себе. Двије хиљаде чуваркућа традиције, вјере, зборовања и саборовања, културе уопште, али и културе слободарства, љубави, еротике, наде, бола, жалости, туге, културе крајишких породичних задруга и безбројних видова савременијих породичних односа, културе и најтежег физичког рада а ојкачом превођене у културу радости тог рада – сјетимо се само жетве, копања кукуруза, косидбе... кад се уз њега, тај рад, и послије њега запјева ојкача. Па се сјетимо перушања, чијања перја, ткања, прела и уопште окупљања... кад се такође без ојкаче то није могло ни замислити. Овдје су двије хиљаде чуваркућа, двије хиљаде свједочанстава свега што је рађало, проносило и чувало живот српског народа по вјетрометинама простора српских крајишта (и с једне и са друге стране ријека Уне, Саве, Дунава, Дрине...), и са панонских, динарских, старохерцеговачих, српскодалматинских... простора.     

            Грујичићева књига једно је од оних љековитих врела српске народне књижевности које је изврело у вријеме, могло би се и тако рећи, кад му вријеме није. У време несигурно, како је Зоран Глушчевић насловио, једне давне године, антологију српске поезије инспирисану фрескама. А у то вјечно српско време несигурно рађала се и ојкача. Као још једна непоновљиво аутохтона српска фреска.

            И, ево је овдје – живо. Значи, дубоко је у нама живјела и преживјела небројене погроме, бљескове и олује. Захваљујући и оваквим прегаоцима, сакупљачима и тумачима какав је и Ненад Грујичић.    

            У поговору и биљешкама, Грујичић јасно, стручно и издашно објашњава најраније изворе крајишке ојкаче, њене токове, њене рукавце. Те бистре воде српског језика и мудрости што извиру и из њених и састранце уливајућих вреоца.

            Уз поздрав овој књизи, захвалан сам Ненаду што у поговору наводи, између осталог, и нешто од онога скромног што сам и сам писао о ојкачи, а из моје књиге Азбучник села Комоговине. Јер ојкача се ни у сну није могла заобићи, кад је и моје родно село у питању. А навод је слиједећи:

                        "Ојкача – непроцјењива вриједност Комоговине, Баније, српскога народа Крајине.             И Крајине с оне, десне стране Уне, наравно. Ојкача је била мед пјесме комоговљанске.             Ојкачом је почињао живот сваког дјетета... Често сам се борио са онима који су             потцјењивали ојкачу као нешто примитивно, нешто што се може лако научити и пјевати, као нешто сељачко.  Али су се варали. Јер једна од најљепших тајни ојкаче и јесте у томе што мисли свако да је њу пјевати лако."

            Затим су ту и имена мојих Комоговљана. Имена која су ушла у огромну ријеку овдје наведених имена са свих крајишких ојкачких пространстава.    

            Заиста огроман труд, огромна усредсређеност да се то сабере, сложи, објасни.

            У овој златној књизи ојкаче није са Баније присутна само моја Комоговина, него је овдје и море ојкачом опјесмењене Баније. Више од тридесет ојкача је са Баније, о Банији. А колико је тек имена оних који су помагали аутору у прикупљању ојкача! И по сјећању или из записа наводили имена оних који су у нека давна и у новија времена пјевали ојкачу, а неки је и записивали... Милина за читати и лијепо за слушатити. А ја још велим:

                        Питају ме одакле си, секо?

                        Са Баније, то није далеко.

            Све ово говорим као неко ко је растао са ојкачом и уз ојкачу. Ко је запамтио и њену загонетну звјездану љепоту. Па ево и трију двостихова ојкача које, између многих, памтим, којих се радо сјећам:

                        Седам, осам до девет вагона,

                        не долази, драги, без бомбона.

                        Мој се драги у ауту воза,

                        а ја јадна у шуми код коза.

                        Труне, вене дудово кор'јење,

                        труне вене ко ј' волио мене.

            Код овог посљедњег двостиха (његов први стих је и у овој књизи), други стих  разликује се од другог стиха Ненадове ојкаче, који гласи: К'о што драга кад не види мене. Таквих, другачијих стихова и њихових слика у овим је ојкачама небројено. Што доказује чврсто ожиљену родословну везаност нашег народа, упркос његовим вјечним сеобничким, прогнаничким судбинама и усудима који су рађали и такву изворну умјетност као што је ојкача. А она се проносила, ширила и чувала по читавим трагичним, слободарским просторима никад духом клонулог народа. Напротив. Јер да није тако, данас ни ове антологије не би било.

            Не улазим овдје у било какву стручну расправу о питању бећарца и ојкаче. Грујичић то детаљно образлаже у тексту у другом дијелу књиге, под насловом Феномен десетерачког римованог двостиха у српској народној поезији. И детаљно наводи и оно са чиме се и оне са којима се слаже или не слаже. Као што увјерљиво износи и оно до чега је он дошао у истраживањима ојкаче. Ојкаче разноименске, разносадржајне, богато свим језичким драгуљима украшене. У чему се и риме извијају до саме врхунске виртуозности – како на крају стихова тако, чак и виртуозније, унутар појединих стихова.

            Приликом представљања петог издања Грујичићеве књиге Ојкача (Нови Сад, 2011), професор доктор Славица Гароња Радованац, која је неуморни истраживач и врстан тумач наше крајишке књижевности, и ојкаче, наравно, и сама значајан писац, а која је, обраћајући се бесједом, објављеном касније и у њеној књизи Српска књижевна Крајина, Од баштине до егзодуса (Нови Сад, 2015), рекла да смо мишљења да су бећарац и ојкача иста пјесма, за разлику од Грујичића који у предговору тој књизи тврди да су то различите пјесме... Без жеље да просуђујем било шта озбиљније о томе, јер о томе детаљно Грујичић овдје пише, јер то је широко, неистражено поље богатих усјева, засијаваних још од времена прије времена живота и рада мога драгог, паметног и вриједног земљака Николе Беговића па до данашњих дана, ипак ћу добронамјерно рећи слиједеће: бећарцем смо у Комоговини звали искључиво свирање и пјевање ојкаче уз тамбуре (и сам сам дуго и свирао и како сам знао тако и пјевао). И ту није било родне равноправности, како је то данас популарно рећи – наше жене нису свирале у тамбуре па су мушкарци, у духу крајишке патријархалне традиције, могли да пјевају женама и о женама шта су хтјели и знали. А богами су на лицу мјеста свашта измишљали и спјевавали.

            И друго, кад је о бећарцу ријеч: бећарац је био и плес, и то веома популаран плес. Близак свинку, а није био свинк. Играо се: и само уза свирку тамбура, али и уз свирање и пјевање ојкаче.

            Ојкача се пјевала много чешће без тамбура. Било је више начина њеног пјевања – и по ритму и по модалитетима, а препознавало се и по ојкачама које су се у сваком селу, у готово сваком заселку другачије пјевале – и често с различитим рефренима. Пјевале су се у групама, соло, уз двожице и посебно у колу.  Е, ту су жене биле равноправне па су слободно отјевавале мушким пјевачима, с коловођом на челу, а ове ојкаче наводим из Ненадове књиге:

                        Ој, гарава, гдје си била прије,

                        док се лола оженио није.

а оне њима:

                        Мој драгане, у чабар си прн'о,

                        други ми је орање побрно.

или:

                        Мој драгане, би ли мало моје,

                        црне креме за ципеле своје?

            И још нешто, свирку бећарца почињали смо готово по правилу овим двостихом, као химном:

                        Ој, бећарац, плете ти се ланац,

                        нек се плете, бећар није д'јете.            

            О каквом се ту ланцу ради, може неко да пита. А ја велим: Е, па то је то. То је та слика, та мудрост народног пјевача. То је тај српски ојкачки надреализам. Док је д'јете изгубило глас и. Јер да га је задржало, онда би то био једанаестерац а не десетерац. Што је овдје само један ситан примјер. Док безбројне такве примјере аутор заиста стручно објашњава.

            И да кажем да сам сагласан и око објашњења барабе и бећара. Бараба јесте онај виленији, наглији, злочестији, па чак и алкохолу и тучама склонији. Док је бећар увијек онај који је враголан око цура, са цурама, шаљивџија, прелџија и дружеван ојкаџија.    

            Оно што је код наше ојкаче сваку младост посебно интересовало, посебно у вријеме уласка у пубертет, у њему самом, па и касније, била је та огромна колична еротике. Наиме, у та давна времена, кад се рађала ојкача, као и дуго послије Другог свјетског рата, није било новина са сличицама ни голишавих ни голих жена, није било Чика, Илустроване Политике, Старта... Остали су једино љубав, машта, жеља, жудња, снови, игре, кола, натпјевавања, даљина са ратишта, са граничних крајишких чардака, из војски, са глобуских даљина... из њих се рађала ојкача еротике. А може и обрнуто: еротика ојкаче. Извирала је она најприје из притајене слободе радозналости, да би се током израстања гранала у слободу такозваног отвореног језика, са оваквим сликама као у двостиховима ове књиге:

                        Цурица се брчкала у води,

                        види јој се – боже ослободи!

или:

                        У мог ћаће подеране гаће

                        на гузици, идућ' комшиници.  

            Него, далеке једне године разговарам са старцем Стојаном Боројевићем, из Боројевића, који је ишао у исти разред Пучке школе у Меченчанима, на Банији, са једним од највећих југословенских карикатуриста – Пјером Крижанићем, чија је мајка из Меченчана и гдје је Пјер провео дио дјетињства. Дјед Стојан ми исприча и причу о нашој ојкачи, коју је и он добро пјевао. И рече да је много ојкаче видио записане у некаквој старој свесци свог наредника. И да је ту свега и свачега било. И да су све те пјесмице биле у десетерцу. На шта се ја код ријечи десетерац сав забезекну. И поче он мени да објашњава како је говор код Срба веома уско повезан с прстима. Имаш десет прста, парафразим његове ријечи, па кад бројиш, и у себи и наглас, испружаш прсте. А тако и кад говориш, декламујеш, пјеваш – испружаш и руке и на њима прсте. Прсти ти прате ријечи, у свакој застају и упозоравају те да пазиш како и куда те гласови у ријечи воде и докле могу да те доведу. А увијек се деси да те доведу на право мјесто твога језика... Гдје мораш да застанеш, да предахнеш... Тако да се све заврши на броју десет. Као што се од десет прста поново и почиње.

            Не, нећу даље о десетерцу. Осим што ћу само рећи да је и наша величанствена епска народна пјесма Смрт мајке Југовића такође у десетерцу. А кажу да је записана у селу Моштаници, на нашој Банији... Ето, само да поменем.

            Дакле, ојкача можда и није феномен. А ако јесте феномен, онда је и наш живот с њом и у њој – феномен.

            Ипак, највећма је она наш идентитет. Она смо ми од почетка до краја живота. Јер нам је и дарована за живот. А и ми смо својим животом и трајањем даровали и њој живот.

            Стога још једном хвала Ненаду Грујичићу који нам је подарио ову књигу која ће наставити да нас и ојкачом чува. И да се на њеним љековитим изворима напајају они који ће је настављати, истраживати, појати.      

             И сад је ред да ово слово завршим с ова два двостиха из Грујичићеве антологије – први је:

                        Јорговане  у Банији мојој,

                        шаљи мирис избјеглици својој.

и други, који ми сад највише личи и приличи:

                        Бећар био, па сам остарио,

                        сад ме стара не воле бећара.

 (Бесједа о антологији Пјевај, ори, прозоре отвори приликом свечаног уручења награде ''Сава Мркаљ'' Ненаду Грујичићу, у Библиотеци Града Београда, 14. 12. 2017.)

Проф. др Љубомир Зуковић

ОЈКАЧА ИЛИ ПЈЕВАЈ ОРИ, ПРОЗОРЕ ОТВОРИ

Нисам се посебно бавио ни  бећарцем  ни  ојкачом, које лично сматрам, најблаже речено, блиском родбином, готово братом и сестром. Ово, пре свега, с обзиром на оно што је поезија у њима, а то је, ваљда, и њихов најбитнији елеменат,  примарна константа,  како је тачно означио Ненад Грујичић. То је и  најбитније, макар за нас који се, на овај или онај начин, бавимо књижевношћу. Различитим облицима њиховог мелодијског  изражавања нека се баве музиколози. Они то увелико и чине. Пристао сам да се вечерас нађем овде у овој улози не зато да бих казао  о овој врсти колективног стваралаштва нешто ново и непознато, него, првенствено, зато да бих поздравио један уистину  хвале достојан догађај. Односно појаву  књиге од равно 2000   ојкача под насловом  Пјевај, ори,прозоре отвори. Опремљену   виспрено сроченом студијом о том виду усменог стварања и свим битним подацима корисним за његово  боље разумевање.

Многим   важним, рекао бих  и незаобилазним, питањима кад је у питању овај облик усменог стварања бавио се Грујичић у својој студији. Па , наравно, и њиховим називом. Кад је о томе реч, хтео бих да наведем оно што је Вук, већ 1818. У свом  Рјечнику записао уз реч  поскочица, а он ту каже: '' Највише се говори у млож. броју поскочице, т.  ј. као кратке пјесме што момци говоре и подвикују у колу кад играју...''. Навео је и неколико примера за то, а онда наставио карактеристичним запажањем: ''Поскочице су готово све тако  срамотне, да и` осим кола не смије нико ни поменути; а у колу и` нико за срамотуу  не прима. Младе и ђевојке, старци и бабе, учине се као и да не чују што момци говоре.''  Ето и дела разлога зашто их Вук није записивао. У сваком случају, занимљиво је Вуково запажање, а из наведених примера, поред осталог, види се и где је родно тло Бранкове поезије. Занимљиво је, међутим, да Вук у другом издању  Рјечника има и реч припијевка и уз њу наводи стихове: да ви једну  припијевку кажем: Синџир –гвожђе мука је велика; да, велика мука на јунака. Тамница је гора од синџира, а зла жена гора од обоје, а зла памет гора нег` светроје! За мене лично, још је занимљивије да се као назив за ову врсту песама сусреће и реч  шаранац. Сумњам да то има било какве везе са мојим племеном Шаранци, смештеним на левој обали реке Таре на обронцима Сињајевине и Пирлитора. Нека далека веза могла би, можда, да се тражи у великом тематском шаренилу ових песама,и, наравно, у њиховој изузетној покретљивости.

Многи су се облици усменог народног старања пред савременим урбаним начином живота и задовољавања културних потреба повукли. Неки  и готово сасвим нестали.  Бећарац и ојкача  успешно одолевају. Не мислим да једино краткоћи и рими за то треба да захвале. Наравно и томе, али не једино.  Они су се изборили за статус какав  у друштву нема ни једна друга песничка врста. Хајде да то назовемо  правом на посебну  врсту несташлука и слободе, отворености и непосредности. Незлобивог,  али и оштроумног несташлука. Рима  свему томе даје разиграност и замах, а краткоћа –  свега два десетерачка стиха – пркос и безбрижно узмицање и пре него што би критичка закерала и стигла да смисле и саопште своје замерке.  Које, уосталом њихове творце и извођаче и не занимају.  Намера ових песама није ни била да ласкају и да се додворавају, него да заталасају, да убоду и да с уживањем гледају колико су се неки изненадили и зачудили њиховој смелости.

 Рима у овим песмама  је, по правилу, богата и чиста и њоме се смисао и облик стиха не озлеђују. Врло су честе и леонијске риме: „Бол болујем, ником не казујем, и умр`јећу, ником рећи нећу.“ Постоје и комбинације: „Кад запјевам гора одјекује, драги чује па ми се радује“; „Иде Васкрс, шарају се јаја, има л` која да нашара моја“;  „Мени моја драга поручује да болује кад се не милује“.

 Врло је могуће да су римовани бећарци и ојкаче дали подстрека и творцима епских песама да и они почну римовати  своје гусларске десетерце, који , могло би се рећи, прдстављају повезани низ римованих дистиха.  А назнаке прекорачења те границе од два стиха имамо и у овој књизи: „Друже Тито, нешто би те пито, да л` се смије држати по двије?  - Може, друже, ако те не туже?; „Лолина ми поручује нана: н` ид на врата, снајо, без дуката! – Свекрвице, да ја имам  новца, не б` ја твога ни гледала богца!“ У сваком случају, ово ојкачко и  бећарчевско искуство са римом вишеструко је користило састављачима епских гусларских песама у десетерцу.

А десетерац је, рекао бих, богомдани и саморођени песнички стих српскога језика. Подаје се српским песницима као земља којом ходе, као ваздух који удишу, као језик којим се свакодневно служе и споразумевају.  Као мајчин глас на који се навикавају још док су у њеној утроби. Е , можда баш зато, и пожеле да чују неки други и друкчији, а његове се помоћи лишавају. Тим поводом хтео бих да цитирам Милоша  Црњанског поводом његовог сусрета са великим шпанским песником  Мигелом Унамуном, који је с изузетним поштовањем говори о српском јуначком десетерцу; који, поред осталог, напомиње Црњански, зна напамет целу песму  Смрт мајке Југовића . Управо тим поводом Црњански и каже: '“Нису само  Гете и Грим видели распоне српског десетерца. Сагледао  их је и модерни персоналистички, ирационалистички дух Унамуна. Зар нам то не показује како епски дух, чији агон и етику најбоље изражава десетерац, може бити дух највеће остварености? Нема ли нечег унапред неслободног у модерној затворености за десетерац?''  Пита се Црњански. Наравно  да има и неслободног и помодног нарочито; па и чак наше кобне склоности за самопорицањем; све до онога што су неки назвали  аутошовинизмом.  Ојкаче  су још један тријумф римованог десетерца. Шепури се овде чак и наслову  ове књиге.

Књигом о којој је реч, сасвим извесно, Ненад Грујичић  је стао у ред Вукових следбеника. А, с обзиром на опремљеност књиге, чак  је понуђен , како би управо Вук казао, и  рачун о певачима, Грујичић је у том реду заузео високо место. Не би требало да се превише брине о томе да нам неко, па ни Хрвати, могу отети нашу духовну баштину уколико је ми сами не занемаримо и  не напустимо. Мени је то њихово својатање не само ојкаче него и још по нечега само још један доказ да се вера и име лашке и брже мењају и заборављају него оно што чини човеков духовни завичај, а то је, пре свега језик и све оно што је на њему створено.

(Прочитано на промоцији антологије „Пјевај, ори, прозоре отвори“ 9. маја 2018. године у Културном центру Новг Сада)

Стеван Тонтић

УЗ ЈЕДНУ АНТОЛОГИЈУ ОЈКАЧА

Ненад Грујичић, Пјевај, ори, прозоре отвори - Крајишке ојкаче,  ЈМУ Радио-телевизија Србије / Бранково коло, Београд – Сремски Карловци 2017.

     Замољен да учествујем на представљању Грујичићеве антологије крајишких ојкача Пјевај, ори, прозоре отвори, са студијом о ојкачи и другим пратећим текстовима, скренуо сам пажњу аутору да нисам баш стручан да говорим о овој врсти народне поезије и њеној научној обради и презентацији. Али понуду нисам умио да одбијем јер сам био један од рецензената првог Ненадовог издања збирке ојкача  прије 30 година. Пошто је мој примјерак тога издања (Ојкача, Књижевна заједница Новог Сада, 1988) настрадао у рату с  другим књигама моје сарајевске библиотеке, ових сам дана на Интернету трагао за подацима о њему. Тако сам, уз неке похвале, наишао и на критички осврт на то издање од стране једне рецензенткиње, али сам се у исти мах присјетио да је Ненад, у свом познатом полемичком стилу, одбацио њене приговоре, који су се односили на (по њој) некоректно цитирање стихова из Ерлангенског рукописа и још неке ствари. Мене данас све то не мора да занима, нити сам било када имао намјеру да непозван улазим у меритум тога књижевно-критичког спора о начину проучавања и презентације наше најкраће усмене народне пјесме. Пјесме коју готово увијек чине само два римована десетерачка стиха.

     Данас се ипак може рећи да је та Ненадова првотна антологија  (с више издања) имала лијепог успјеха код читалаца, а посебно код нашег крајишког, он би можда рекао и „ојкачог“ народа, те да је Ненад постао посвећени, чак одушевљени чувар и бранилац његових традицијских поетских и музичких изражајних форми. Ненад Грујичић се, дакле, већ деценијама предано бави проучавањем, скупљањем и објављивањем народног десетарачког римованог дистиха познатог под именом ојкача (има и низ других, мање раширених назива). А ново издање о којем сада говоримо представља досад најопсежнију антологију ојкача (има их равно двије хиљаде) и свестрано освијетљен феномен те весело-тужне народне пјеваније, карактеристичне за динарско-крајишке предјеле с претежно сеоским становништвом, за велики појас око негдашње Војне границе, али и за Војводину која је умногоме насељавана сеобама и бјежанијама из тих крајева.

     У својој студији о ојкачи под насловом „Феномен десетерачког римованог двостиха у српској народној поезији“, Грујичић најприје подсјећа на значај антологије Бећарац Младена Лесковца из 1958, и Лесковчеве студије о том пјеваном двостиху, што је и њега подстакло на размишљања о природи бећарца, односно ојкаче. Истиче и основане примједбе које је том дјелу дао хрватски истраживач Винко Жганец. Грујичић је још једном Хрвату, Антуну Добронићу, одао велико признање за његов допринос проучавању ојкаче, наводећи да је овај (у свом тексту „Ојкање“, објављеном далеке 1915), „изнео да ојкање припада реду најстаријег певања људске цивилизације, несумњиво најстаријег у Европи“, односно (наставља Грујичић) утврдио да „то изојкано „о“ („ој“) представља ембрионални облик апсолутне мелодије, примордијалну тачку из које се развила инструментална уметност. А текст који се изводи на другачији, рецитативни начин, текст римованог десетерца, представља основу из које се развило вокално певање.“

     Грујичић прави разлику између бећарца и ојакче. Разликују се и њихови јунаци: бећар и бараба, при чему је, наравно, бараба мало тежи случај нестандардног понашања.

     Грујичић је у својој студији наводио и коментарисао мишљења већег броја других истраживача, почев од истакнутијих као што су Људевит Куба, Владо Милошевић и Цвјетко Рихтман, па до данашњих, попут Славице Гароње Радованац, Весне Ивков и Светлане Спајић. Али он је – слиједећи свој пјеснички укус и своје изразито осјећање „матерње мелодије“ – наводио и описе ојкачког пјевања које су давали наши писци, од Петра Кочића, Симе Матавуља и Скендера Куленовића до Милоша Кордића. Из пера Скендера Куленовића потекла је вјероватно најистанчанија и најимпресивнија дескрипција ојкачке пјеваније, коју је пјесник „Стојанке мајке Кнежопољке“ слушао у извођењу козарског кола.

     Као велики, неизљечиви заљубљеник у народну пјесму, посебно у завичајну крајишку ојачу, Ненад Грујичић има разумијевања не само за префињене лирске ноте (којима зна и да се одушеви), већ и за повремену грубост, сировост и ласцивност ојкачког пјевања, због чега то пјевање многи скоро па потцјењују. (Аутор констатује да ни Вук Караџић није много марио за ову врсту кратких пјесмица – посебно бећарца.) Грујичић иза таквих, „неумивених“ примјера стихова не види некакву злу намјеру, неприхватљиву дрскост или простаклук пјевача, већ простодушно ослобађање језичког или пјесмотворног нагона који руши моралистичке и пуританске забране. А ојкача обилује и неочекивано суптилним лирским просјајима, с чежњивом емоцијом љубавног спајања, и жестоким провалама изазивачког или бруталног еротизма. То су два супротна канала за „одушке“ овог пјевачког нагона или темперамента. Овај други екстрем чешћи је, наравно, у мушком него у женском пјевању. Али ојкачки језик је у основи „невин“ јер је - природан.

      Други дужи и свакао значајан текст на крају антологије јесте „Ризница имена певача ојкаче“. Ту је аутор навео око 1500 имена пјевача ојкаче, често с годинама и мјестом рођења. Почев од забиљежених пјевачких имена из 19. вијека, па претежно оних из 20. стољећа, до неких из наших дана, то је огромна поворка људи из крајева данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије, чија су имена, поред самог Грујичића, забиљежили његови ријетки претходници у истраживању ојкачког феномена, али и неки савременици и сарадници.

     Међу познатим пјевачима у Поткозарју био је и Ненадов отац Драшко, који му је оставио у насљеђе и велики број записаних ојкача – чак 262. У списку сакупљача ојкача уврштених у ову антологију налази се и моје име, и то на самом дну – са једном ојкачом из Подгрмеча. Па зар је Ненаду био потребан неки бољи доказ да ја с ојкачом немам особито блиских, рођачких веза? Моји Тонтићи нису били неки пјевачи, свеједно што су мени, кад сам било мали, жене из сусједства говориле „Стеване, твоје је пјевање!“ А ја промашио позив, дао се на - писање. Нисам сигуран ни да је ојкача, коју сам Ненаду казао прије више од 30 година, унесена у ово издање. На то ме, рецимо, наводи чињеница да поред ојкаче :„Бања Луко, тебе Врбас д'јели / Ту смо, мала, први пут се срели“,  нема ојкаче која гласи: „Бања Луко, гром у тебе пуко / једва сам се до тебе довуко.“ Нема ни познате (истекло јој вријеме!):„Колико је на Козари листа / још је више младих комуниста.“ Али ово је ипак антологија па није ни могла свака пјесмица у њу.

       Ваља поменути и попратни текст „Отимачина српске културне баштине“, у којем аутор разложно критикује хрватско номиновање и Унесково постављање ојкања и ојкаче на Листу угрожених вриједности нематеријалног културног насљеђа човјечанства. Хрватска је успјела да на Репрезентативну листу Унеска „постави и бећарац и нијемо (глуво) коло, иако су оба ова елемента нематеријалне културне баштине“ – каже Грујичић – „најблаже речено, и српска.“ Многи Срби мисле да је то нека врста ратног плијена хрватске државе. Грујичић критикује и небригу српске државе за духовно насљеђе српског народа, откривајући како „Србија до јуче није имала у својим законима синтагму „нематеријално културно наслеђе“, то јест „духовно благо“, чиме нису били створени правни механизми за номиновање поменутих елемената на листе Унеска“.

       Шта да човјек каже на све ово?

     Завршни прилог у књизи је „Речник мање познатих и непознатих речи“. Њиме је заокружено једно комплексно и цјеловито дјело, које ће свакако добро доћи свим љубитељима наше најкраће народне пјесме, а посебно онима који желе да се поближе упознају с природом ојкачког двостиха, историјским (не)приликама и крајевима у којима је настао и – свему упркос –  до данас се одржао.

(Прочитано на представљању књиге „Пјевај, ори, прозоре отвори“ у Културном центру Новог Сада, 9. маја 2018)