Мирослав Радоњић

ДРАМА О ПЕСНИКУ

„Читај Тракла“ (Никад ништа од тебе бити неће) је драма о песнику. О почецима његовим. О редакцијским колегијумима и хипокризији уредника. О надменим, испразним наклапањима умишљених поета и хвалоспевима које им упућују зависници и још испразнији истомишљеници. О ставу и вери у моћ непатвореног певања и мишљења. А њена драж, опет, у томе што ју је написао песник, Ненад Грујичић, који се и сам, претпостављамо, морао сретати и сукобљавати са појавама  истим или сличним.

Горка и непријатна као истина, она заправо почиње пре прве изговорене реченице, већ насловом, у који је укомпоновано презиме аустријског песника Георга Тракла. И не без разлога. Један од најзначајнијих представника раног експресионизма у немачкој књижевности изражавао је у својим стиховима презир и одвратност према неморалу друштва и чежњу за животом који би био испуњен смислом.  Несхваћен и одбачен од тог истог друштва убио се, помраченог ума 1914. године после избијања Првог свестког рата, да би га тек после  Другог коначно „открили“. Грујичићев писац биће, ипак, боље среће. Прихватиће га после циклуса песама објављених у угледном књижевном листу, али ће његова згађеност над двојним моалом не баш малобројних садруга по перу остати.

Премијерно изведена на мађарском језику, октобра 1985. године у режији Слободана Мојака, Грујичићева драма је, ево, после годину и по дана емитована и на српскохрватском, са Александром Ђорђевићем (Стеван), Мирком Петковићем (Шупомедан) и Александром Плескоњић Илић (Ана) у главним улогама.

Режија је, овога пута, поверена Вирџинији Марини Гузини, без сумње најконтроверзнијем редитељу чији смо рад досад имали прилике да пратимо. Амплитуде њеног стваралаштва су до те мере колебљиве и различите да смо се покаткад питали да ли је уопште реч о истој личности. А кретале су се најчешће од савршеног непоимања дела, па тиме и потпуно погрешно усмераваних тумачења, до оних, истина малобројних, које би могао да потпише и какав редитељ од имена, што је, на срећу, случај и са реализацијом Грујичићеве драме. Пажљиво диференцирајући ситуације и ликове, Вирџинија Марина Гузина је, заједно са тон-мајстором, Душаном Стојичићем, од почетка до краја знала и умела да нађе адекватна решења и успешно „прочита Тракла“. Радоваћемо се ако нас и будућим остварењима увери да ово није било случајно.

                                                                                                                                                                (1987)