о писцу биографија књиге поезије остале књиге библиографија контакт видео ново English Руски

О Светлости и звуцима

Мирослав ЕГЕРИЋ

Век који смо 2001. пребацили преко рамена био је препун изненађења прејаких и за најснажније душевне конструкције. Песник о чијој је књизи реч  рођен је на самом почетку друге половине XX века (1954). Ако узмемо извесна психолошко-социолошка начела као основе за описе деценија које су протекле у другој половини тог века, могло би се и овако описати то време: Педесете године бејаху – прекретничке, шездесете – ведре, седамдесете – драматичне,осамдесете – очајне,деведесете – агоничне. Прва деценија новог миленијума препуна је неизвесности, али у природи је човека да се нада бољем и извеснијем времену.
У овако редукованом опису, датом ознакама протеклих деценија одвијао се и животни и песнички лук нашег песника.У књизи изабране поезије, „Светлост и звуци“,  у песми Унатражак песник каже:Далеки преци, њине сени,/ и оно мало на трпези/ хлеба и вина налик мези,/ предели лепи, пустошени.// Руже што горе: рат до рата,/ шапа одозго по тлу џара,/ столеће као сукњу пара/ трагични галоп златног âта// Појмо у плачу, до небеса,/ ево нам деца гроба траже/ и призивају сто чудеса/ на капијама мртве страже.// Преци у магли: звирка зрачак/ сунашца белог, унатражак. У цигло једном сонету дат је сажетак века чији нас крај опомиње и на злоћу оног „милосрдног анђела“ и на претке који из дијахронијске дубине времена брину и наше синхроничне бриге!
Ненада Грујичића, песника, пратио сам од његове књиге Матерњи језик (1978), до ове најновије изабраних и нових песама, у штампаном низу, Светлост и звуци, за коју је добио престижну награду Скендер Куленовић. Судећи према спектралном гранању његове имагинације и раду укупног опажајног регистра за стварност, могло би се рећи онако како је Ранко Рисојевић у свом изврсном предговору за књигу Иотацимати написао: „Одједном читалац осјећа вријеме, простор и поетски субјект као оличење поетичког обрасца до којег се може доћи само дугим пјесничким дрилом и, потом, заборављањем свега наученог“. У видику те поезије су мајка, отац, детињство, завичај, земља.
Ненад Грујичић верно и предано воли своју Крајину, свој завичај и има у свом памћењу широк регистар оног што загрева душу кад јој је потребно грејање. У књизи Светлост и звуци има и прекрасна песма Крушна мрва у којој је сликан хлеб из имагинације: Крај бунара мати/ меси хлеб из ничег.../ Изнад гаја севне муња/ и преврне у устима/ слатке залогаје.
У таквим и сродним сликама можемо да осетимо оно што Исидора Секулић зове „сиромашко господарство“. Речи у песми су тако сложене да иоле пробуђен читалац може да осети како се тај жељени хлеб „усправља“ према небу. Другим речима, песник зна оно ретко знање да појединачно доведе у видик општег а да се ни једног трена не брише значај појединачног у том савезу појединачно-опште. То једноставно упућује на мисао да је у таквом ткању песме имагинација учинила своје, ставивши до знања да појединост у поезији није само на земљи и кад се јасно види њено земно порекло. Веризам Ненада Грујичића није ту ради веризма већ ради пута у светлост симбола. Веризам у сонету чак и не може бити то што му име налаже да буде. Артистичка крила која му дају облик не допуштају само кретање по земљи и у распону, говорено артиљеријским језиком: земља-земља. Стара пословица о птици која и на земљи показује да има крила и овде говори о духу поезије. Потврде ради навешћемо песму Тајни дах: По крову старе куће сипи снег./Сам ми се Господ тиме казује,/јер кроза њ сам и онај нежни брег// у даљини што прима пахуље./ И гранчица сам, ту, на прозору,/ обељена скроз – па надахњује.// О, да ли ћу сам чекати зору/ у белини тој што најављује/ један нови сан у мом обзору/ чији тајни дах већ успављује?
По нашем осећању ту је већ нешто од битности Грујичићевог артизма који рафиновано спаја (веристички) детаљ и тајанство које га обавија, остављајући духу пробуђеног читаоца мисао чији је и какав тај нови сан, чији и какав је тајни дах који успављује нежном тишином снега. Жива сугестија која остаје од тог тајног даха белине опире се, у духу, сваком свођењу на жанр-сличице, или на опојност „белканта“. Оно учење на искуству, сензација и мисли, о којем је говорио песник Рисојевић, дисциплина, дрил, дали су по нама убедљиве резултате у целини поезије Ненада Грујичића.
Рецимо у овом сажетом прелету над особеностима те поезије и ово: веризам и артизам у тој поезији нису потиснули у страну осећање за проблемска тежишна питања времена која је песник са нама прошао последњих пет деценија. Његова поезија открива и својеврсну духовну симпатију за све што човек гради, за дар и полет конструкције (овде су драгоцене песме Каца, Жабар, Покривање куће) која је својеврсна похвала рукама које граде стварну и имагинарну кацу; ту жабар бива онај који продајом жаба продужује живот и ту се, нарочито у поеми Покривање куће, исказује својеврсни митски ритуал чињеницом да је дошло до покривања куће; та кућа је и дело и бедем за будућу одбрану живота.
Лирски акорди песника, како их је назвала Душица Потић у поговору за ову књигу, примају у себе и сатиричне акценте, нарочито у песмама Светски препев и С краја и с почетка, које каткад дају песми и саркастичан тон, сликајући стазе и богазе једног доста ровашног живота који  живимо као свој. Ко зна – и то је могуће – можда ће некад неко писати студију са поређењем Дис – Ненад Грујичић, сатиричних песама Наши дани и поменутих С краја и с почетка и Светски препев, у којој Грујичић неће много узмицати својим Светским препевом и С краја и с почетка.
Мени лично блиска су настојања овог песника да својим песмама о земљи и људима са којима смо у овом добу оживи, реактуализује у нашем времену потребу за етичком културом, за зрелом одговорношћу појединаца према именицама отац, мати, завичај, рôд, мисао о земљи. Наравно, тим пре што су ти појмови у његовом песништву лишени дидактичког, прожети животношћу која није ни политичка ни социотворна у дневном смислу речи, већ долази са извора потребе да се о свету и његовим искушењима говори срчано и аутентично.

(2006)

Милош ПЕТРОВИЋ

 

Ненад Грујичић је своју песничку одисеју кренуо од афирмисања матерњег језика (1978) и линија на длану (1980), од обрачуна са светом лоших вредности, од трагања за финим поетским материјалом у Пустој срећи, Логу и Цвасти, у сонетима и раскошним сонетним венцима демонстрирао „дар који се извија у плиме“, износио на чистац избор властите поезије и критички однос према збивањима и недаћама у којима се нашао српски народ, однос према цивилизацији склоној насиљу, позивао на живот у песмама И отац и мати, загушљиво је поетичан у „Млечу“ и завичајно моћан у ојкачама, а уз то – у есејима, критикама и полемикама, у књижевним друштвима и у ненадокнадивој сремскокарловачкој установи „Бранково коло“ – јарко учествовао у књижевном животу на нашим просторима.
Није лако проћи кроз 20 књига Ненада Грујичића, тим пре што наш вечерњи гост даје својој песми широки простор слободе. Његова непослушна оловка заговара поетичку идеју да се у уметности слобода осваја и да је песма по себи простор слободе.

Књижевна критика, уз неколико изнимака, радознало је пратила поезију Ненада Грујичића. Већ прва књига Матерњи језик најавила је „готовог“ песника, како се децидно исказао Михајло Пантић. Славка Гордића импресионира „кристална чистота и дефинитивна јасноћа“ песниковог става и искуства, а Јован Делић је међу првима истакао да се песников „модернитет огледа у мајсторству ироније“. Иван Негришорац издваја песникове језичке игре, метафоре, симболе и приче „које поседују врло чврсте кључеве за семантичко отварање текста“.
У предговору књизи И отац и мати Ранко Рисојевић високо вреднује песникову везаност за српску породицу и крајишку драму: „Грујичић на особен начин даје једну породичну драму, причу о нашој крајишкој свијести и амбивалентности, мајчинској породичној снази, темељу опстанка, очевој виолентној природи, спрези ероса и танатоса, његовој вјерности кућном прагу, али и потреби да се измиче породичним оковима од чамотиње пролетерске паланке, да се срце пусти да лута брдима попут Одисеја.“
Чедомир Мирковић је понајпре указао на вредности сонета и сонетних венаца и на карактер кретања Грујичићеве песме између „узвишеног и свакодневног, на наслућивање симболичног и универзалног у баналном и опором“, посебно на критички став песника свесног „промењеног човековог положаја“, а Душица Потић с правом истиче да Грујичић „уноси разноврсност у наше песништво“. И Саша Радојчић је у поговору књизи „Чистац“ представио Грујичића као „песника разлике“, која се огледа „у унутрашњој разноврсности индивидуалног песничког развоја“.
Песник је своје кључне поетичке ставове саопштавао и у својим песмама, те и у књизи Светлост и звуци, коју је недавно издала СКЗ. У новој књизи видна је такође различитост у темама, у форми и изразу, односно у „неизрецивој промени“. За Грујичића све што постоји предмет је поезије, те изгледа да песник опевава опевани свет. Али, у милион варијаната, како је у Стокхолму говорио Иво Андрић, у бескрају варијаната, тако да код правог песника изгледа да ствари и појаве саме себе певају. Био у тесном контакту са стварношћу, био у инспиративним пределима романтике, ироније и гротеске, био узнемирен трагиком свога народа, своје Крајине, било да му је песмин јав из сна, био у постмодерном кључу да се песма „из ничег створи у млеч“, Грујичић је свагда у немиру духа који страсно трага за стварним,

Сад путујем кроз царство
у којем језик пандан је животу.
Налазим се у тачки
где вршак пера дотиче бескрај.

Дакле, песник језиком одгонета и стварни живот и дотиче бескрај. У песми Разлагање живог бића верује да је поезија једина која помаже у одгонетању бића. Чиме? Бистрим Умом и „језиком ослобођеним предрасуда“ расуло живота песник доводи у склад и ред.
Грујичићева песма је леп спој стварносног и метафизичког, духовности и игре, узвишено лирског и профаног, и златни дечак и „ојкач из Босне, господин бараба“ (навод из сонетног венца Душо). Тај спој одсјајава многа песма Ненада Грујичића, многи сонет и сви сонетни венци. Као малу демонстрацију тога лепог споја узећу песме: Светлост и звуци и Каца.
Песма Светлост и звуци има 16 стихова, који се згушњавају око два метафизичка дела. Први је једноставна песничка филозофија светлости дата стварносним средствима:

У пролећна поднева
светлост је најчистија
на јајету које кокош
снесе крај бубара.

Други део, уз неколико натуралистичких детаља, привлачи синестезијским саодносом у стиховима: „Треба ми бар брзина звука / да све што видим и опипам.“ Видети као опипати. Опипати видом. Песма Светлост и звуци могла би бити најмањи заједнички садржалац истоимене књиге.
Песму Каца песник и есејист Ранко Рисојевић, Бањалучанин, сматра „темељном“ Грујичићевом песмом, а сврстава је и међу најбоље песме савремене српске поезије. То је прича о каци коју прави отац а син му помаже уз сумњу мајке да од тога посла породица има неке користи.

„То је требало гледати“ – почиње песник усхићено – „кад отац прави кацу // под жалосном врбом у Гомјеници!“ И сад следи прецизан опис прављења каце, што указује на једну онтологију сваког мајсторског рада, не само качара, него свуда, и у уметности посебно. Следе ниске стварносних стихова зарад општег лирског утиска. Поетско је овде у лепоти минуциозног описа настајања каце, од прве и дуге и првог ексера до кружног дна и сипања воде до преко ноћи „лепотица небрекне... и ниједна кап // за цео живот не исцури.“ Завршен посао –  мајсторско дело, као и ова песма Ненада Грујичића.
Има једна сјајна линија српске поезије позната под именом стражиловска линија. Она креће од Бранка, преко Лазе Костића и Црњанског, па онда Десанка Максимовић, Милан Дединац, Стеван Раичковић, Иван В. Лалић. Њој припада и Ненад Грујичић. То је мелодична поезија, између сна и јаве, са ослонцем на версификаторске могућности нашег језика. Њу одликује прозрачно треперав лирски контекст, једноставност и када је грађа сложене структуре, мелодија и спонтана поетичност. Грујичић има песме версификаторског мајсторства, као што је доследно у збирци сонета Лог, у сонетним венцима, у песмама у дистиху. Привукли су ми пажњу сонети у шеснаестерцу (у Логу су једанаестерци), као Недеља, Сремски Карловци, Даворија, Божји банкет, У држави гиздав раскол... У сонету Недеља дата је слика породице у журби, јер се отац спрема на свадбу. Очекивали бисмо да та слика журбе буде дата у кратком стиху (осмерцу или једанаестерцу), а не у дугом стиху. Али Грујичић је песник промена и код сонета: „могућност да се стара форма спозна // нешто друкчија него ригорозна...“ Канону прилазити критички. Ригорозност не чини добро поезији!
Ненад Грујичић има песама са идејом критичког родољубља, које нам је лековито, отрежњујуће после година еуфорије без поезије. Он исто тако увиђа да нашој поезији „мањка“ социјална поезија, јер и данас има социјалних недаћа као што их је било између два светска рата. Наводим неколико песама: Крајина, Даворија, Клима, Ода најлон-кеси, У држави гиздав раскол, Из старе свеске, Светски препев, С краја и с почетка, завршна песма књиге Светлост и звуци.

( 2006)

Бранко БРЂАНИН БАЈОВИЋ

 

Одавно су у поезији Ненада Грујичића опазили  лирске акорде, тај „квалитет меланхолије и сете“ (Душица Потић), односно да управо ЛИРИЗАМ „пресудно утиче на појаву кохезионог елемента“ у иначе разноврсној и разнородној поезији нашег Аутора.
А Славко Гордић је још раније уочио сетну скепсу, ослоњену на „лирско језгро“. Да. Ненад Грујичић јесте ПЈЕСНИК, не само по остварењима и оном што оставља мећу корицама својих бројних књига, него и по особеном ОСЈЕЋАЊУ СВИЈЕТА; по погледу на свијет који свједочи, пјесничком. Пјесник је поета и у сваком часу свога „профаног“ живота, а како не би био у свијету глатких верса и умилних сликова?
Ако је тачно (и у науци, „физическој“, прихваћено) да и свјетлост може да ПИШЕ (свјетлописје једно од „заборављених“ имена фотографије!?), онда би се могло прихватити наше убјеђење како је и сам назив ове најновије књиге Ненада Грујичића „шифрован“ или запретеног, намјерно „замагљеног“ значења (основна одлика праве поезије је да не доноси једина и коначна тумачења); спој једнине, свјетлост и множине (изражене НАМЈЕРНО старинским обликом, уз постизање ефекта „патине“ и трајања!) звуци, само је наоко неусклађен, „несложен“ у броју.
Јер, погледајте само колику МНОЖИНУ „фото-графија“ исписује у сваком тренутку „једнина“ СВЈЕТЛОСТИ! Дакле, ми овај наслов тумачимо и „читамо“ као СЛИКЕ и ЗВУЦИ. А ТО већ отвара присјене и призвуке древности и драге прошлости... Онај давно опажени Грујичићев „лиризам“...
Ко призове у сјећање есејистичке, прозне а лирске записе Владана Деснице (у ширем смислу и он је Грујичићев „земљак“!) из Прољећа, осјетиће, одједном, како се и овај пјеснички наслов ОТВАРА на неку „другу“ страну, скоро до оностраног, само је свјетлост у СИНЕСТЕЗИЈИ са звуковима у стању да исцрта арабеске душе. И, да ТО буде ПОЕЗИЈА!
Даворија је низ од девет дистиха испјеваних у почаст „оцу свих Срба“ Светоме Сави, окупљених испод својеврсног „мота“: Светитељевог поука да ваља „И пре смрти бити мртав“, што је тумачење монашког пострига и одрицања од свега плотског, па и од самог живота (Ко умре пре смрти, неће умрети кад смрт дође!) и најјасније од свих нових Грујичићевих пјесама показује у коме смјеру се (изгледа?) креће Пјесникова мисао. Видјећемо...

Поема Покривање куће свакако заслужује посебан и одјелит есеј, ако Бог да; овдје, ипак, само основни утисак овога „читаоца“ –поново се показује да најбоље стихове Ненада Грујичића обиљежава аутентична завичајна тема и лексика; предачка семантика и српски доњи камен.


(2005)

Бранко БРЂАНИН   

       
Ненад Грујичић је знатижељан пјесник: готово да нема тематских и мотивских обима у које није „заоравао“. Али „шта је ново под капом небеском“? Има ли иједне теме да већ није опјевана  у Илијади или Одисеји? Новост и новина, тако жељени ауторски особени печат и жуђени дах ексклузивитета  у поезији Ненада Грујичића, осим на тематско-мотивском,  постиже се и на спољњем-формалном плану (прозодијске условности, облици, техника, потом лексичка и „другачијост“ функционалних подстилова, жаргон-арго, дијалектизми, архаизми или неологизми. (Кованице, са директним „подсјећањем“ на Лазу, Бранка  или, чак, и Кодера, иако контекстуално можемо да их доживимо и као својеврсну и ненападну пародичност самог тог поступка као „иманентног“ поетама.)     
Уз сонет (и вијенац!), као доминантну импресију након сусрета са Грујичићевом поезијом, намеће се одмах и беспоговорно завичај, као искон  и доњи камен не само ове поезије, већ укупног Ауторовог бића  и битисања. Многи су већ пера и зубе „иступили“ на овој међи Ненадове  пјеваније и томе се, углавном, нема много шта додати ни одузети: Жабар, Крајина,  Недеља, Крушна мрва, Очеви мотори, Вијадукт, Песма иза брда, На Светог Илију, Певанија и, посебно, Каца, стоје као парапети (грудобрани)  на авлији душе нашег Аутора.
Квалитети поезије нашег Аутора  су одраније  знани и познати. Па ипак, поема ПОКРИВАЊЕ КУЋЕ јесте корак даље  у поетском развоју писца који се овим потврдио своју људску и ауторску зрелост. А зрелост је све, рецимо са Шекспиром и Хамлетом.
Одавно су у Грујичићевој поезији други опазили лирске акорде, тај „квалитет меланхолије и сете“, односно да управо лиризам „пресудно утиче на појаву кохезионог елемента“, у иначе разноврсној и разнородној поезији нашег Аутора. А Михајло Пантић је још раније уочио сетну скепсу, ослоњну на лирско језгро сатире,( Славко Гордић). Да, Ненад Грујичић јесте пјесник, не само по остварењима и оним што оставља међу корицама својих бројних књига него и по особеном осјећању свијета; по погледу на свијет који свједочи –  пјесничком. Пјесник је поета и у сваком часу свога профаног живота, како не би био само у свијету глатких верса и умилних сликова.
Ненад Грујичић имплицитно призива и народну поезију и, са истанчаним осјећајем за језик, усмену књижевност поставља као легитимни вид књижевне традиције, а њену реактуализацију, њено креативно усвајање и надграђивање, као релевантан вид модерног писања –  у пола гласа закључује Душица Потић.
И не само то, и не само толико! Ближе истини била би констатација да је пјесништво Ненада Грујичића (његов, нама, БОЉИ дио!) незамисливо без ослањања или позивања на народно насљеђе. Не само, наравно, оно што је највидљивије, оно из првог плана и „на прву лопту“, оно ОЈКАЧКО (знамо колико је наш Аутор посветио пажње, труда и љубави  његовању очинског и мајчинског, ојкачи али и другоме што је везано за завичај и засновано на заједничком нам националном  предању и баштини).
Готови пјеснички модели и „калупи“, али и рударско копање испод горњих слојева, у дубину језика и „архетипског“ насљеђа, језичке „заврзламе“ и обрати, лексика, метафоричност и звонкост, само су површински знаци везаности Ненадове за епско и усмено насљеђе, његову чврсту укоријењеност у народну баштину, али и укопаност на лирске позиције (које су нам, не заборавимо, такође „традиционалне“, јер оне вуковске женске пјесме пјевали су и мушкарци! Наслеђе епско, позиција лирска; што би рекао Никола Кољевић...
Ријетко се у савременом српском пјесништву може наћи тако очигледан примјер укључивања „документа“ и стварносног у функцији лирског. Забиљежени овдје, ови стихови постају и нешто више од онога што су превасходно били („народни“, усмени и пригодни), али и својом властитом особеношћу те зрачењем и исијавањем значења, додају умјетничким (индивидуалним) стиховима обрисе којима се ПОКРИВАЊЕ КУЋЕ уздиже изнад и изван пуког литерарног покушаја биљежења стварности, „псеудо-документаристичког“ и патвореног подражавања.
„Помог'о му Господ Бог,/ родила пшеница бјелица/и ситна дјечица“, пјева Аутор ПОКРИВАЊА КУЋЕ, зазивајући и кликујући своје свијетле претходнике-народне пјеваче, а посредно и „најскупљу српску ријеч“, СВЕТО КОСОВО. Јер, чим ико у Срба помене „пшеницу бјелицу“ (као што је тај поетски ЗИЈЕВ и брисан простор још давно „населио“ велики Васко Попа његовим косом, који док „млад месец коси пшеницу бјелицу“ у пјесми КОСОВО ПОЉЕ, истовремено бива и птица али и црни вјесник смрти, неумитни „косац“) одмах је ТУ у призиву и Цар мученик, „јуначко кољено“, за вјеру страдали Лазар, а са њиме српски хришћански ратници посјечени на судбоносном пољу у ономе страшном дану, уторнику, варовном, судњем Видовдану.
Преплет између Кнежеве клетве (у народном насљеђу) и свечарско/наздравичарског тона и позиције исте синтагме у Грујичићевој поеми, чини кључно мјесто, „тачку пражњења“ а истовремено и „пуњења“ смисла: Лазарева кућа бива јесте обурдана,  а „Митар Шиљег из Гомјенице/покрива свој дом“.
И не само то; не само толико: „клетва“ постаје „заклетва“; на оном најгорчем стиху, и најцрњој пријетњи, Ненад Грујичић ЛОМИ архетипски усађену слутњу неумитности и призива, зазива од срца порода, „родила му... и ситна дјечица“!
Али, не завршава се свједочење о сплетености савременог лирског пјевања са његовом епском потком на једном чвору: „Из Бецнеровог гаја – /два врана гаврана надлијећу чудесно...“. Активни „драмски ликови“ (о томе  ћемо још коју, потоњу) су „браћа Југовићи“ додуше „из Буснова“, ама, ипак, Југовићи... Не рекосмо ли већ, насљеђе епско, а позиција лирска...
Укључена, а самим тим преобликована, и народна пословица и досјетка населила је Грујичићев стих: „нема смрти без суђена дана“; или још присније: „сит гладном не вјерује“.
Напосе и обашка подсјећамо да својеврсно „везивно ткиво“ ове поеме представља аутентично пјевање, „ојкачко“, народно насљеђе, натпјевавање, издвојено и графички, курзивом; не само оно што је негдје и некад (изворно) пјевано него и у ткиву умјетничког (накнадног) „текста“ ПЈЕВЉИВО.
Истакнути и у нашем наслову, драматичарски поступци  у поеми привидно су скривени устаљеним графичким изгледом „стиховног низа“, али се јасно оцртавају, већ од самог почетка: шта је друго ако не (поетска - такође - додуше!) драмска дидаскалија, читав низ слика, од самог почетка поеме; смјештање радње у „декор“, опис „сценографије“, дефинисање „ликова“-актера, и „протагониста“ и „антагониста“, па  – коначно –  и „радње“, све од „заплета“, преко „кулминације“ до „расплета“?
Издвојени и графички, знаковима навода, ту су „монолози“ неког невидљивог чауша, глас „иза каце“, „наратор“ али и (очигледно) главни лик-актер. Честа (језичка, ритмичка!) набрајања доприносе развоју (унутрашње) напетости, адекватно структури развоја драмске радње, а „ојкачки“ стихови су –  није преслободно, провјерите –  у позицији античког хора...
Довољно је, за ову прилику и оволико да би се поткријепила наоко смјела, али одржива претпоставка о „драмском“ и драматичарском у поезији Ненада Грујичића, напосе, поеми ПОКРИВАЊЕ КУЋЕ
И, на крају, али никако мање важно, два пута се у поеми јавља призив „пјесника са Палежа“, као да је Грујичић наслутио блистави сусрет оличен у награди Скендер Куленовић на Козари. Поема ПОКРИВАЊЕ КУЋЕ поново показује да најбоље стихове Ненада Грујичића обиљежава аутентична завичајна тема и лексика; предачка семантика и српски доњи камен. Овим је, заиста, покривена кућа поезије.


(2005)

 

Душица ПОТИЋ

Богата и разноврсна поезија Ненада Грујичића отва­ра се за различите критичке приступе – од књижевно­историјског, преко формалног, језичког и стилског истражива­ња до анализе значења и симболике, те испитивања традицијског фона и тумачења модерне поетике. Склапајући изборе из свог песништва, тако да се књиге међу собом разликују, песник је управо и доказао ту еластичност свог рукописа, али показао још једну његову одлику. Упркос чињеници да су Грујичићеве збирке састављене од песама разноро­дних поступака и техника, настале на основу другачијих схватања песништва и виђења света, његов опус се, у тој многоликости, открива као кохерентна целина.      
Шта Грујичићево писмо чини јединственим? Другим речима, који моменат пресудно утиче на појаву кохе­зи­оног елемента? Рекли бисмо да је то лиризам. Било да се бави поетичким питањима језика и уметничког стваралаштва, било да се усмерава на жанровску прецизност, ова поезија као иницијални и финални  моменат  увек  бира лир­ски
принцип, близак уосталом одликама (тако лирског) симболизма – језиком  и обликом, музиком  и  песничком  сликом сугерисати неизрецивост, дотакнути неисказива начела на којима постаје и опстаје свет. Лирика која је, пре и после свега, најзахтевнији вид књижевног изражавања, показује се још једном у свој својој крхкој и стаменој лепоти. Да би се досегло савршенство лирског исказа, све компоненте песме, понаособ, морају достићи тај највиши циљ. Ненад Грујичић је стога и песник који, избором из свога опуса, вредносно добија.
Говорећи о лирском опусу Ненада Грујичића, мо­жемо издвојити две његове оријенације. Једну именујемо као сатирички постверизам – критички однос према ствар­ности посредован песничким језиком, који компилујући изразе из различитих нивоа српског језика, ствара гротескне ударе и указује на свет „какав би требало да бу­де“. Другу оријентацију, пак, Славко Гордић одређује као „сетну скеп­су“ ослоњену на „лирско језгро сатире“. Посреди је стишанији и једноставнији израз лирске нарације и песничке слике, а хумор, који се јавља уместо сатире, даје овим песмама ауру особеног поетског. Даљи Гру­јичићев стваралачи пут Михајло Пантић настоји да објасни тежњом за променом као константом његовог певања.
Лиризам Ненада Грујичића не огледа се само у његовој намери да обнови традиционалне видове песничког израза, да се, у време поставанградних настојања, врати рими у вртлогу формалних и иних екперимената, рими која   у строгим облицима захтева управо руку мајстора. Песник своје опредељење, пре свега, изражава и избором тема и мотива. Љубав, жена, природа и породица припадају, условно, традиционалном тематскомотивском корпусу наше књжевности. Позивајући се, дакле, на такву поетичку опцију, а имајући  у виду и поменуто симболистичко насле­ђе, Грујичић,  делимично,  открива  своје  стваралачке  намере. Чест мотив његових песама, примера ради, јесу и отац и мати. Посреди је, дакако, баштињени симбол рађа­ња и обнављања живота, исконска колевка света. У једном ширем смислу може се – а на примеру Грујичићеве поезије – и мора говорити о уни­верзалном симболу стварања.
Неке од најлепших песама и песничких слика овог аутора вртложе се управо око лика  и симболике мајке, укључујући и антологијску песму Недеља, незаобилазни со­нет модерног српског песништва. Мајка, наравно, симболи­ше начело рађања и обнављања. У Песми иза брда, пак, дýга следи мајку и лепотом боји све што њена рука уради. Стваралачки принцип има естетски квалитет. То својство пре­носи се и на природу: „У пролећна поднева/ светлост је најчистија/ на јајету које кокош/ снесе крај бунара“ (Свет­лост и звуци). Свеобухватност и битну кохезиону моћ овог принципа сугерише песма Предсказање – ван поезије „остала је немоћ/ да бдим над целином/ која се зове живот“. Једна од најбољих Грујичићевих песама, Неора (као и Ка­ца, Жабар, Недеља, Певанија, Очеви мотори, Крушна мрва...), уводи у игру стварања и лик оца:

Ни киша, ни сунце.
                        Та светлост ме опија.
                        Све је пред очима, а далеко.
                        Зато је рад у башти најбољи.
Мајка цимне двапут ашов у дубину
                        и преврне глатку сису земље.
                        Није свака киша за сејање.
Ако стално пада – неора.
                        Она мало гушћа од росуље – та!
                        Чим се сушне двориште пропева.
                        И сви причају да је најлепше
                        кад отац и мајка раде заједно.
                        Тад је живот јак.
А кромпир брзо процвета.                    
                        Ја скупљам златице

и највећу стављам на врх прста

                        – да полети!

            Полазећи од једног надахнутог, типично лирског стања, чија флуидна бит омогућује слојевитост значења, Неора упућује на екстатички лирски субјект који се предаје трансцендентној светлости. Она је пак таква да нам свет показује у свој његовој присности са човеком, али и неухватљивости његове метафизичке суштине. Доводећи у везу два симбола плодности, воду и земљу, песма радњу развија у рајском простору врта. Тај исконски простор, непосредна веза са далеким световима суштина, могућ је не зато што нам је унапред дат и задат, већ управо зато што га заједничким снагама граде два принципа, мушки и женски.
Јединство супротности је механизам који покреће модел света ове поезије. Двориште пропева – у пренесеном значењу те речи, дабоме, али и у дословном смислу. Опевана ситуација у бити јесте типична ситуација песме. Лаки фантастички елемент очуђава свет, али кромпир брзо процвета и с рационалнијег, објашњивијег становишта. Ако је на делу принцип стварања, развој вегетације је очекивана пропратна  појава. Дечак, који златицу пушта да полети, симболички је носилац опште људске тежње ка трансценденту. Дете, још један нови живот, пустиће бубу пут неба, пут вечне плавети, објављујући тим симболичким гестом, још једном, да је човек господар своје трансцендентне судбине и творац раја на земљи. И то је та метафизичка путања.
Управо јединство супротности моменат је који ваша критичарка у поезији Ненада Грујичића највише цени. Он ствара песника контраста, снажних опрека које у његов свет  уносе  драматичност  и  додатну  дубину. Јавивши се с генерацијом веристичких лиричара, аутора који се усмеравају на стварни свет и разноврсје његових  појавних облика, Грујичић остаје веран том свом иницијалном стваралачком импулсу. Песник кроз свој опус провлачи живот у свој његовој непатворености и лепоти обухватајући, при том, и „ниже“ и бруталније видове. Ово треба схватити у духу антрополошке опозиције Клод Леви Строса, опозиције између печеног и пресног, исконског живота и цивилизацијског помака. Вредност парадокса овог споја огледа се и у томе што га Грујичић поетички транспонује високо цивилизацијским поступцима, све до највишег лирског облика – сонета и његовог венца. Као пример нека послужи сонет Лабуд:

На води лабуд, у ноћи, у парку,
спава са кљуном ћушнутим под крило,
мирна је површ и месеца кило
испод безглавог што личи на барку.

Ни боре вала да помери барку,
ни мехура с дна да плопне – ко било,
у крошњи брезе мирује белило
чаробног перја што светли у мраку.

Пролазим тихо, ко сенка, безмерно,
да лаки ветрић не створим у ходу
од чијег дашка пренуће се перо

на врху репа што дотиче воду.
Пред кућом спазих сретан неизмерно:
Лабуд и месец мазе се на своду.

            У есеју Драгана Јовановића Данилова о овој песми, поред осталога, стоји: „Управо у антологијском сонету Ла­буд  Грујичић показује колико лепоте и грациозности  може
да стане у четрнаест стихова. Овај песник у лабуду најпре види  тајанствену  шифру  коју је Бог,  заједно  са  осталим бићима угравирао у свет. Лабуд, кажу, отеловљује телурску слику мушке створитељске потенције, пејзаж еротског огња душе. По Башлару, лабуд је женствен у посматрању блиставе воде, а мужеван у акцији. Лабуд наговештава љубавно спајање, али и луцидност близине умирања. У његовом белом телу, које у својој бешумној краљевској осамљености клизи међу трсјем, сабијено је све господство, отменост и еротизам овог света. Сонет Лабуд функционише и као алхемијски текст који је прожет дубоким еротским резонанцама и који својом конотативном напуњеношћу упућује на примордијални ерос, на оно најдубље и најчистије у домену чула. Његова лепота је у томе што је настао природно, као кад се дише, а не са некаквом децидираном стихотворачком интенцијом, али и у златном осећању мере у јединству и узајамности склопова, рима, виртуелних одблесака и музичких сагласја. А звук значи кад реч звони. Рима овде није пуко подударање фонема, обично семантичко асоцирање, већ неуминозни одраз једне душеве структуре, природног ритмичног поретка који ју је изнедрио. Рима је ту одјек душе, ехо смисла. И ништа овде није могло зауставити колоратуру флуидности у којој је суптилна чар поезије доживела своју метаморфозу у сонетни пехар.“
Песма упућује на свест песника о постојању поезије у времену, о идентитету њеног аутономног бића. Реч је, дакле, и о реактуализацији класичних средстава обликовања, подражавању које има за циљ и истицање једне особене стварности – стварности књижевности. Оригиналност Ненада Грујичића, у контексту ове тенденције модерне уметности, огледа се не само у подражавању формалних образаца, већ и медијума, не само закона обликовања унутар задатих форми, већ и мимезиса унутрашње логике језика, баштињених законитости по којима од језика настаје поезија.
Ненад Грујичић уноси разноврсност у наше песништво. А много чешће смо свикли да чврсте облике и везани стих спајамо са темама и мотивима који потичу из препознатљиве сфере, слике света која се више усмерава на патос и повишену температуру ракићевског типа или дучићевску ларпурлартистичку уздржаност. Обогаћивање и комбиновање на плану тема и мотива са технички сложеним захватима традиционалне лирике не би требало занемарити при укупном вредновању стваралаштва Ненада Грујичића, у дефинисању његове позиције у контексту савремене српске поезије.
Овај несвакидашњи спој указује на сву еластичност модернистичке лирике, на њену тежњу ка претраживању усвојених песничких модела, али и на имплицитну критику постмодернистичке поетичке херметичности. Веризам за који се Ненад Грујичић опредељује није усмерен само на стварносни свет већ се ближи оном виду писања који је Предраг Палавестра именовао као критичка књижевност. Грујичић лирски проговара о нашој стварности, промишљајући и доводећи је у питање.
Ненад Грујичић имплицитно призива и народну поезију и, са истанчаним осећајем за језик, усмену књижевност поставља као легитимни вид књижевне традиције, а њену реактуализацију, њено креативно усвајање и надграђивање, као релевантан вид модерног писања. Таква импликација није без значаја нарочито када се има у виду колико актуелно српско песништво, неопходно окренуто савременим књижевним кретањима у свету, прећуткује позицију сопственог језика, или саму своју бит.
Хармоничност лирских песама употпуњује се лепе­зом стварносних садржаја, али и формалним и језичким иновацијама. Аутор је овај аспект свог рукописа осмислио тако да прецизност класичних високих жанрова оствари моденим  исказом који неочекивано уводи изразе из различитих нивоа језика. Архаизми, дијалектализми, жаргон, адекватно прате оригиналне теме овог пола Грујичћевог писма. Снага  драматичног тона, па и агона  веристичких  песама, пак, по принципу контраста, изазива бунт и, захваљујући својој неочекиваности, овој поезији даје управо очекивани вековни квалитет меланхолије и сете, расположења која у лирици нису само одрази стања субјекта, већ и универзални израз објаве света.


(2005)

 

Copyright - Бранково Коло 2005