О Светлица
Проф. др Јован Попов
ВИРТУОЗНИ ТРАГОВИ
У својој новој књизи Ненад Грујучић наставља путем стваралачког истраживања стиха, строфе и сталних облика песме. Испробавајући постојеће, обнављајући ретке и уводећи нове версификацијске форме у српску поезију, он виртуозно следи траг који су, у последњих пола века, утрли мајстори везаног стиха попут Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Рајка Петрова Нога и Милосава Тешића, а још пре њих Бранко Радичевић и Лаза Костић, песникови непролазни узори.
(Из беседе на промоцији у књижари „Геца Кон“ у Београду, 22. априла 2015)
Андјелко Анушић
ВЕЛИКА ПЕСНИЧКА СИНТЕЗА
По својим специфичним одликама, по ономе што другим књигама у текућој песничкој производњи насушно недостаје, ево пред нама ретке књиге, која се појављује једном у десет година у нашој савременој књижевности. У времену у коме се догадја свакодневни смак свијета, како пева Стеван Тонтић, кад све чешће рашчитавамо опомињуће поруке скорашњег заминућа Духа и Знака, кад је магистралне токове савремене поезије готово засенила имперсоналност, а песнички текст скоро изгубио ону Аристотелову катарзичну ауру, своју лирску конфигурацију и лековите додире са својом културноисторијском баштином, са животом и човеком, својом жилом куцавицом – ево књиге и песника који воде иновативне, многоструке дијалоге. Са традицијом, топосом александријске библиотеке, са језиком, домаћим и светским песничким наследјем, са аутентичном животном егзистенцијом, са застрашујућим брујем епохе, веком разметним.
Већ сам наслов Грујичићеве песничке књиге Светлица, као особен морфолексички надевак, сугерише морфостилистичко, језичко, строфично и метриочко, тематско, обликотворно и жанровско разноличје, ту битну вредносну разлику у односу на савремено песничко окружење. Али, није само наслов Светлица (што читамо као кратки пропламсај муње коју не прати грмљавина) једина кованица, него су од исте ковине и наслови појединих циклуса (као, на пример, величанствени сонетни венац Безнањица), па и наслови песама (у циклусу Десет малих заповести, пантуни) Пострижник, Олујник, Славољубник, Греховник, Јутреник, Певник, Себичник, Радосник, те у циклусу Муза на бициклу, песме Гладник, Непрегледак, и читава још прегршт стихова одишу лексичком новином и свежином. О свакој овој кованици, могао би се написати есеј о језичком слоју, језичким иновацијама у овој књизи.
Управо у језику, Грујичић поетски открива неке досад неостварене могућности тога језика, искушавајући његове певне моћи и обликотворне досеге, његове стилске и семантичке распоне, активирајући његове запретане лирске меморије, а што је увек могућно, и плодотворно, уколико песник поседује алате за такве захвате. А позитивно сведочанство о томе је ова књига са осам песничких циклуса. Број (илити бројник) осам који, са својим придевским изведеницама и поименићењима носи, као што знамо, своју библијску симболику, али и друга слојевита значења у свакодневној прагми, дозиве, укрштања и дослухе у свесловенској и прасловенској лексици, санскриту и инојезицима, чиме се бави Петар Скок у своме познатом Рјечнику. А и осамдесет и осам песама, колико их је у овој књизи, има свој знаковити претекст, своју симболичну контекстуалност, по мери нашег доживљаја и разумевања ове поезије. Управо она потоња, осамдесет осма песма, отвара ново, надтекстуално поетичко поље у поезији нашега језика. Можда онај Дан осми.
Осим у два венца терцина и два сонетна венца, те петнаест независних сонета, своје иновативне дарове у поетском обликотворју и ревитализацији старих жанрова, Грујичић приноси у пантуну (колико ми је знано, готово непознатом, некориштеном стихотворном облику у овдашњој песничкој пракси), затим у ронду, ронделу, триолету, глоси, канцони, великој сестини (сестина лирица), цастушки (која је из руског песничког наследја, ако се не варам), у сонету с акростихом, катренима у петерцима, дистиху у шеснаестерцима, и у посебној песниковој принови – мото у сонету, у песми Нирвана. У сваком од ових облика и форми свитне она светлица, блесне извиискра, окупана озоном богатог песниковог стваралачког искуства и изобилног матерњег наследја. Док је оваквих песника и књига, језик неће изневерити поезију, њену душу и суштину, као што се то већ десило, понегде, у неким другим културолошким парадигмама (у науци и философији, на пример, где су светски шнајдери проденули језичку нит кроз своје слоновске ушице, подешавајући је својој услужној оптици) што у својим дневничким записима Сродства и раздаљине луцидно запажа професор Славко Гордић.
Насловна песма, у своме матафоричком значењу, у своме прометејском знаку, јесте сам заперак ватре. Светлосни блесак који се појављује пре, и после настанка песме. Ова песма слави само радање песме, њену предауру, творачки чин као такав, сам блесак стваралачког духа пре стварања песме. Слави и саму песму, и њеног удвојеног Творца. У савременој српској поезији ово је најлепша, најбоља песма, којој нема равне, и без двојника је, а саздана је у славу саме Поезије и њеног творитеља. Ова песма, која у своме крсту спаја спиритуално и емоцију, изображава, на известан начин, усудујемо се рећи, праобраз Свете Богородице Тројеручице, где песник у шестој деоници Светлице кликује сопствено просветљење, удахнуће новога живота:
„...пришивам ти, света, ево треће крило
да прелетиш зоне небословних штива.
Има речи којих никад није било,
еј, једино оне познају ме жива.
Имам те на длану као мало воде, пева Грујичић у првој руковети ових терцина, и ту је већ призван сам свемир у своме вечном кристалном обличју, призван живот, његов космогонијски заметак, и сва потоња обиља и преобиља. Овај стих је сав од јутарње росе усмене народне предаје, јер, сетимо се, да се за оно што је у животу највредније, а чега увек има мало, јер је малота Божје велицине, да се говорило, и говори се: чувам га, или чувам те, ко мало воде на длану. Није овај стих овде случајно, јер Ненад Грујичић, као што знамо, негује у своме певу, и укупном своме књижевном послању, коренске вредности нашега народнога бића и језика. Светлица, која је сва од чудесних трансофрмација основних праелемента, сва од светлосних и звуковних уплетака, животних врења и медених врцања верса, сва од бујних поетских цвасти, обликотворних гравира, спрезања антиномија језика и ентитета реалности, „дестилације“ појавне и апсолутне стварности, песникова је епитимија и епифанија, као што свака истинска песма, истински посвећеног песника, то јесте.
Циклус Десет малих заповести, сатворен је у форми пантуна, где свака песма у своме претексту има сентнцу из типика монаха Симеона Дајбапског, сентенцу која је, по нашем осећању, ближа лаичкој искуственој парадигми него хришћанској антропологији. Ово спрезање духовног и поетског, егзистенцијалног и философског, даривало је песника неколиким песмама особене онтолошке густине и антологијске вредности, као што су Пострижник, Болник, Прогнаник, Себичник, и нарочито песма Радосник. У овој песми срећемо две лепе фигуре, две песничке слике несравњиве лепоте које се симболички удвајају и преклапају у својим оностраним суштинама. Срећемо духовну фигуру благопочившег патријарха Павла, и лаичку фигуру песниковог оца. У славу Творца, у овој песми срећу се и сплећу руке човека који пришива дугме (патријарх Павле) и руке Грујичићевог родитеља који прави буре. Песма као да нам казује о божанској природи земаљских послова, и позива нас да зарадимо своју небеску плату, ма које врсте наше занимање (и образовање) било.
Почујмо прву строфу ове грациозне песме:
Патријарх Павле пришива дугмад,
радост у души засија тако,
као мој отац кад прави бурад,
конац и обруч притегну јако.
У Светлици (мислимо на целину књиге) језик пева у језику, матерњи у поетском, а овај у двогласју прихвата пев, и ствара нове просторе и подручја именованог, нове духовне видике и истине, приносећи у језичко поље, у нашу поетску деоницу, посве другачије семантичке односе и спрегове, енергију нових речи. Таласање поетских силница, какве досад нисмо осећали у нашој поезији.
Служти и неслужти, часћи и тренути наднаравног озарења, химере и варке, заводења и умиљенија, замке и жлости, санци и данци, црнине и белине – све то пева у овој поезији, на особен, само Грујичићу примерен начин. И отуда пред нама, у живој раскоши, читава палета његових лирских осећања: он је и ломан и болан, тронут и радостан, брижан и бојазан, заводник и заљубљеник, мудар и свештен, врцав и хуморан, смехотворан и ироничан, Дионисије и Аполон, сатир и народни певач. Управо у овоме кључу можда треба рашчитавати још једну (у низу других) Грујичићеву антологијску песму Животни манифест (из циклуса Облици са штафелаја) својеврсну песму у песми, песму о песми, која је песников кредо, његово поетичко начело. Али, и његов (приватни) животни манифест, чини нам се, ако је песников живот уопште допустиво разврставати у било какве претинце.
Још једна песма у овоме циклусу завредује посебну пажњу, а то је Слово љубве, са својим иронијским и самоиронијским уклонима и преливима, рафинираним критичким тоновима, моћном фигуром демистификације неких кулурно-историјских наратива и стрзања комичке маске са појавне стварности, са алузивним концентричним круговима који се незаустављиво шире и сужавају. Ова песма је управо недостајала сасвременој српској поезији. По обликотворној бравурозности, у овоме поетском разделку издвајају се песме Пустињски триолет, Зимски петерци и Копиле.
Ејдетске слике у овој поезији (циклус Аркадијске објаве) имају посве другачију прекомпозицију, нову статусну конфигурацију, и њихове енергије активиране су из неуобичајене перспективе. Ту су изнова пресаздани еденски вртови детињства, са блесковима опште душе света, и душе свих ствари, као већне завичајне дуге. Два песникова олимпа, две свете горе, Козара и Фрушка, заре се и певају са својих висова, светле једна спрам друге, огледајући своја отајства, завичајни, и онај подностражиловски, где се находи ауторов српскоатински животни бивак. Повратак у Аркадију (ако прихватимо да ова синтагма метафорички спреже детињство), једино је могућ стазама раних доживљаја и раних надахнућа, првих зачудности над објавама света, што Грујичић маестрално сплиће у сонетне вреже. Кад се успомена у свој извор врати, (песма Успомене) тад истовремено заструје, са обе горе, космички хуј и бруј. А са Дрине, испрека, нахрупе и осупну милоте и драгања, сете и дрхтаји, рана сећања и драга лица, давни гласови и фрула завицајног Пана у очевим ојкачким певанијама, младичке омаме и душини трепети, горски лахор и лепет оних нечујних крила, али и северне и западне ветруштине. А песник је на јави промрзли врабац, подсећа нас песник. И одувек је тако.
Као код свих истинских песника који врхуне и савршавају пунину поетског бића, и Грујичићеви видиковци пресежу родно палимпсестно поље, и досежу светско песничко писмо, пресабиру и ревитализују његову арабеску, форме и облике. Домаће и европско наследје раскриљују се у овој књизи (у Облицима са штафелаја, Вилинским терцинама и сонетном венцу Палидрвце,) што кроз фигуру директне цитатности, што кроз криптоцитатност. Ауторова Светлица допевава се, у сродном двогласју, (а у некој врсти препевања недопеваног), са Лазом Костићем (понајвише), Дисом, Драинцем, Тином Ујевићем, Ћопићем, Куленовићем, Бором Станковићем, Мирославом Антићем, али и са Његошем, Петрарком, и још многим песницима цију танану струну тек у наслуту разабиремо.
Бојазан и слутан, узнесен и жалан, скрушен и молитвен, песник канда призива музино умиљеније, па ће тако у седмој деоници Вилинских терцина готово завапити:
о, терцо моја, де душом дани
-----------------------------------------
------------------------------------------
...Доста је зиме, хуле и злости.
А у осмој деоници антологијског сонетног венца Безнањица, песниково умиљеније досеже климакс:
Санта Мариа, царнице моја,
многе сам грехе покајо ја,
светле ли с неба вратанца твоја,
ил све је то јаве сломио мач
Као код мало којег нашег песника, у свакој Грујичићевој новој књизи, па тако и у овој, у лирским негвама његове лирике (његовим лирским нарамцима, како пева у једном стиху) изнова брује, препевавајући властити пој и опевано, а умивене и преповијене новим рукописом, осунчане са досад недосегнутих језичких висова – све Грујичићеве песничке књиге. Ми ту чујемо пчелињи бруј Матерњег језика; видимо сопствене лавиринтске Линије на длану; слушамо, збуњени, али и утешени, домаћу и светску Врвеж; саблажњујемо или удивљујемо срце и очи на Царској намигуши; видимо како нам у сретање неизбежно, а благородно иде Јадац, стари наш давало, како каже једна народна пословица; гледамо где је, на светским развалинама и пустопољу, нашој души Лог; миришемо и дивимо се, вазнесени макар на тренак, пролетњој Цвасти језика нашега; осећамо како у нама опомињуће кликће, јединица наша, Жива душа...
Испод дубоких слојева ове песничке књиге находе се још неоткривена, недоступна и тешко спознатљива златна рудишта, поетичко-поетски Грујичићеви алгоритми које це разоткривати неки други читаоци, са, могућно је, другачијом сензоричком и сазнајном апаратуром од наше.
Све у свему, Светлица је велика песничка синтеза овог аутора. Али и блистава синтеза, можемо додати а да не погрешимо, његовог целокупног књижевног опуса.
(Прочитано на промоцији у Градској библиотеци у Новом Саду 13. маја 2015)
Иван Деспотовић
ПЕСМЕ У ВЕКОВА ВЕКУ
И иновативна и традиционална песничка књига Ненада Грујичића потврдјује да поезија може имати законитости хармоничне форме коју приписујемо врхунској, мисаоној, музици и сликарству. Терцине су песме из европске књижевности још од Ренесансе, а овде оне чине два надахнута венца, по аналогији са сонетним, што је новина у нашој књижевности. Наилазимо и на троструку, терца риму, коју је, на пример, користио Данте, те на облик пантун (са понављањима) у ком је, сетимо се, написана Хармонија вечери, Шарла Бодлера – и као што је он променио светску поезију, ни не изашавши из везаног стиха, тако се и данас апсолутно савремени садржаји могу изразити поетским облицима још не искоришценим на нашем језику, што песник овде постиже: глосом, рондом, сестином лириком, цастушком, (...) изнова се саживљујући са обликом који захтева инспирација, што представља песничко достигнуће значајно и за богатство нашег језика.
За разлику од неких претходних Грујичићевих књига у слободном стиху, у овој књизи изразито везаног стиха стиче се утисак да песник води дијалог са формом, ритмом, музиколиким обликом – а тај дијалог са формом, ако се послужимо метафором, можемо назвати дијалогом са традицијом.
У овој књизи стога – на почетку је истоимено остварење „Светлица“ у дванаестерцу – које представља разговор или лирски монолог о песми, о писању стихова на овом језику. Сличне речи и метре користили су Костић, Ракић, Дис, Дучић, Раичковић, Лалић. Тај дијалог са традицијом овде је и разговор о Песнику, Надахнућу. Надахнуће је истраживачко, „незнана нигдина“, „одшкринута душа што златом крвари“, „полип апсолута без мрвице меса“. Постоји простор где се налази песма, врт речи-мелодија, заједнички већем броју песника, истакнутих у нашој књижевности. Овде се опет борави у старом врту и нешто ново њему додаје, то је налик песми с путовања у ино, али и обилазак иног завичаја, – а облик „венац терцина“ који претходници нису користили, подудара се са традицијом да сваки песник проговара ипак својим језиком и обликом, то јест расте као ново дрво у том увек помало метафизичком врту. Разлика још више истиче сродност.
Ово потврдјује и сонетни венац Безњеница, недалеко затим, који као што наслов и открива – разговара са Лазом Костићем и женом као таквом (рецимо музом), дакле са Костићевом поезијом – и њеном музом која је може бити заједничка и другим песницима – поезијама. Ту нема љубоморе, венац Безњеница носи Лазине стихове-цитате као основе за калемљење новог дрвета на старом деблу. То је једна изразито лирска и нежна интертекстуалност, која се чини неминовна, јер са „претходним“ песницима делимо исти простор песме, предео стиха. Разговор са онима из – да кажемо – прошлости, такоде је наша традиција. Са претходницима је разговарао измеду осталог и Бранко Миљковић. Те поезије се метафизички умрежавају, не неком новинарско-фактографском постмодерном нити компјутерском мрежом, већ као одувек жив организам, заједнички, полифони, духовни предео.
Сонетни венац на крају књиге, пак, разговара са Миком Антићем и призива један овоземаљски, топао дојам завичаја.
Песник који пева не удаљава се одвећ од улоге човека на свету, он је тој улози хомеровски близу – човека који зна да је смртан. Смрт је у сродству са љубављу (имамо овде синтагму „надљубавна смрча“), а љубав је у сродству са музама. Та смрт је приближена вишим сферама, Богу (зато горепоменута душа „златом крвари“ у венцу Светлица, а апсолут је „без мрвице меса“) – или је пак хуморно, као у Вилинским терцинама, контрастирана бесмртници вили, стихом „Ћао, бесмртна, жив сам, опрости“. То јест смртност је контрастирана жени која изгледа бесмртно.
У контексту Мике Антића, на концу, та љубав-смрт, смрт-љубав јесте сасвим уклопљена у наш живот. Она је и Бог, а Бог је задатак, лествица успињања ка врлини, о чему говори подвижнички циклус Десет малих заповести, у пантунима. Тема циклуса је одрицање од чулног, а поготово – прочишцење од зла; са елементима хумора.
Са становишта песничких облика занимљив је одељак Облици са штафелаја. Попут малих ликовних студија, ови стихови се баве анатомијама песме, ту су рондо, триолет, Рондел за музу; Љубавна глоса која представља својеврсну студију љубавног поетског осећаја, живи резиме љубавних стихова. За разлику од ње, песма Нирвана, са мотом у сонету, представља конкретну и езотеричну љубавну забелешку. Одељак завршава велика сестина Животни манифест, а затим и сонетско обраћање Брани Петровићу, као нека врста његовог портрета на сталку.
Уводјење нових речи и обрта, што ће рећи – нових слика у класичне сонете какве су писали наши најпознатији песници – можда се најбоље осети у циклусима Аркадијске објаве, као и Муза на бициклу. Истоимена песма јесте важан спој оног аполонијског и битног са случајним, колоквијалним и свакодневним. Она нам открива да је смисао добре поезије, поред философских димензија и оних димензија осећања, – да нас и изненади. Зато је песник „цуцори“, дошаптава себи или коме „у векова веку“, то јест баш данас.
Ова књига, измедју осталог, потврдјује да поезија, која по дефиницији изненадјује, још увек може да то учини и својим обликом.
(Прочитано на промоцији у књижари „Геца Кон“ у Београду, 22. априла 2015)
Дамир Малешев
ЗВОНКОЛИКО ПЕВАЊЕ
Постоји једна јасна и разговетна линија певања, без сумње у сваком језику и у свим временима још од Адама и Еве. Она изражава и сведочи оно што се назива Глас Бога и глас Народа. Она је пророчка, проповедничка и мудрословна, али и мелодиозна и сликовита. Она певајући саопштава велике животне истине, дубоко и прозирно, и увек на аутентичан начин онога који пева. Она се, као и свака егзистенцијално посведочена истина не може позајмити или, још горе, украсти од неког другог. Она се, као и свака истинска уметност, не може подражавати. Она нам расветљава смисао постојања, али га и загонета песничким даром.
Сваки ће песник своју голу истину и своју огољену жилу куцавицу да накалеми на вечно и зелено стабло које прати линију просветљујућег певања. Корени тога стабла дубоко прожимају матерњи језик и заумну Настасијевићеву матерњу мелодију, крошња тога стабла стреми небу – али не попут горде Вавилонске куле, већ смерно и са захвалношцу. Како већ рече поменути великан Момчило Настасијевић: „Јер општечовечанско у уметности колико је цветом изнад толико је кореном испод националног.“
И овом књигом Ненад Грујичић листа на већ поменутоме стаблу наше и свечовечанске поезије. Патетично стабло, стабло песничке патетике, не обазире се на цинизам учених и хладних срцем. Границе ове патетике, обале које јој не дозвољавају да се разлије у некакву поплаву баналности и јефтине сентименталности, постављене су, са једне стране, важношцу егзистенцијалне поруке која се шаље, а са друге, песниковим надахнућем и талентом. Аутор је, како сам каже, без лажне скромности, „звонколико пропевао“. Испевао је Светлицу. Светлица је, како каже речник, та духовна кошница једног језика и народа, светлица је: и муња и искра и звезда и свитац. То је једна повлашћена реч медју речима, реч сама собом и својим звуком поетична, реч која именује неке од најлепших Божјих творевина.
Није ово ни прва а ни последња од Грујичићевих збирки песама кроз које се провлачи „линија песничке проповеди“ и чувара смисла битисања. Она је опште место многих песника, али и својеврсна њихова „карактерна црта“. Код нашег аутора она се, преображена, појављује у виду опсесивне теме песниковог оца, који је, такодје, стваралац, али и оличење архетипа оца који је домаћин и глава породице. У збирци Светлица, једна ће песма дирљиво и волшебно да поистовети песниковог оца са Његовом Светошћу Патријархом Павлом. На поетичком плану, ово је пример веома оригиналног онеобичавања, како би рекли неприкосновени руски формалисти.
Узимајући речено у обзир, усудио бих се да кажем да „линија песничке проповеди“ у Грујичиевој поезији има свој извор у очевом песничком наследју – а то су Ојкаче. Њихова сажетост, изворност и снага су попут непресушног извора живе воде.
Кад запјевам, далеко се чује,
има л' ико да ми се радује.
Објављује се песник, објављује се народ и његов језик, објављује се светло огледало смисла у коме они себе препознају. И у том светлу они хоће да трају. До краја света.
Набројаћу и неколико стихова које су испевали неки од највећих српских (уједно и светских) песника – оне стихове који су, по мом осећају, попут народних умотворина укорењених у свести, у памћењу и у слуху нашег народа. Набројаћу неке од стихова који су светлицом просветљени и који су, без сумње, скривено присутни и у Грујичићевом певању. Велики Његош, у десетерцу, изриче велику истину за коју ће вам се на први поглед, наивно, учинити да ју је свако могао да саопшти, он каже: Човјеку је срећа непозната. Тај ритам, та снага и сажетост, много су више од, иначе, дубоког смисла поруке. Затим, Момчило Настасијевић, елиптично и са нијансом песничког хумора: Лове, а уловљени.Минимум речи, максимум смисла. Бранко Миљковић се моћно размахује: Хоће ли слобода умети да пева / као што су сужњи певали о њој? Душко Трифуновић нам открива: Има нека тајна веза, / тајна веза за све нас. И, као учитељ, додаје: Сачувај ме, Боже, празнога стиха, / где песме нема нит' песникова стида! Матија Бећковић, у име Светога Саве узвикује: Нека је проклета земља у којој су / пашчад пуштена а камење свезано! Васко Попа, поводом нашег Светитеља: Путује без пута / И пут се за њим рада.
И, сваки новопридошли песник имаће пред собом пут утабан стопама великана који му претходе, али ће, опет, сваки од њих да тражи властити пут на том путу.
Ево, тек понеки стих из Светлице – песнику да осветла образ, а читаоцу да најави пут сопственог читања, промишљања и осећања.
Гномска дубина и одмерена музикалност: од самог себе човек се крије / ... / од блата јесмо, но душа није; затим, његошевски: што слава већа, туга је дубља; или, попут Настасијевића, фина алитерација и поука: они што грабе највише губе; потом, смирено, као отргнуто из свакодневице, а ритмички дисциплиновано: Можда је баш тако требало да буде; и, на крају низа ових светлих примера из Светлице, изворност народног појања: Имам те на длану као мало воде.
А све ово само је један камичак у калеидоскопу песничке збирке, читаоце.
(Прочитано на промоцији у Градској библиотеци у Новом Саду, 13. маја 2015)
Јелена Милошев
ДИНАМИЗАМ НАДАХНУЋА И ЗАНАТА
Књига „Светлица“ даје нам изврсну прилику да осветлимо комплетну Грујичићеву песничку личност, његов однос према поезији, језику и трајним вредностима песничког говора као нарочитог вида постојања у матерњем језику. Одмах треба казати да „Светлица“ својим разноврсним формама, метриком и ритмом, потврдјује редак таленат, слух и осећај за песничке облике који нису били много својствени српском језику, већ традицију имају у многим страним, европским књижевностима (италијанска, француска, шпанска, руска). У том смислу, Грујичић је нашу поезију обогатио делом које је у сегментима посве ново захваљујући оживљавању заборављених и непознатих песничких облика, али доносећи тако и оригинална, своја решења.
За боље разумевање позиције књиге „Светлица“ на пољу српске поезије, послужице запажање проф. др Јована Попова: „У својој новој књизи Ненад Грујичић наставља путем стваралачког истраживања стиха, строфе и сталних облика песме. Испробавајући постојеће, обнављајући ретке и уводећи нове версификацијске форме у српску поезију, он виртуозно следи траг који су, у последњих пола века, утрли мајстори везаног стиха попут Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Рајка Петрова Нога и Милосава Тешића, а још пре њих Бранко Радицевић и Лаза Костић, песникови непролазни узори.“
„Светлица“ броји 88 песама, подељених у 8 циклуса. Први циклус је исписан као венац терцина по којем је књига добила назив, као и пети – „Вилинске терцине“. У српској поезији ова песничка форма – венац терцина – није досад коришћен. Са два оваква венца у „Светлици“ то предстаља упечатљиву иноваативну снагу. Трећи циклус, „Безњеница“, и последњи, „Палидрвце“, написани су облику сонетног венца. Затим, неке су песме у ретко коришценој код нас форми пантуна (цео други циклус од десет песама), те ронда и рондела, потом, канцоне, глосе, триолета, велике сестине и цастушке, а ту су и посве оригинална решења као на пример: мото у сонету. Песник показује и способност исписивања сонета са акростихом, те катрена у захтевним петерцима и дистиха у шеснаестерцима. Испевао је и петнаест независних сонета у овој књизи. Овде, дакле, нема слободног стиха од којег је, искључиво, била саздана његова прошлогодишња књига изабраних и нових песама „Неко ми узе реч“.
Венац терцина „Светлица“ приказује песника-светлицу, свица и муњу, затеченог у стваралачкој грозници, и решеног да надје своју светлицу-реч која ће да залечи „ране“ кроз вишегодишње певање. Он је у потрази за речју над речима, да из раскорака у корак стане, да слије досад непронаден говор у – венац терцина. То је, по видјењу песника, и говор учених стараца, и говор наивне (невине) деце, жив у времену, стар и нов, који уме да гане и покрене, а не да постоји као шупља сенка, као поглед без сјаја.
Коначно, светлица је кованица за прејаку реч, за вековног песника и за бол који је вечито отворен и свеж, својствен оном ко неуморно и надахнуто пева. Искуство савременог (постмодерног) човека, Грујичић смешта у већ окушане и заборављене форме изналазећи тако снажне покретаче за стварање новог. Осврћући се на нашу дугу песничку традицију, у сонетном венцу „Безњеница“, песник остварује интерактивни контакт са поезијом Лазе Костића, а у симболицном облику, и са Дисом и Драинцем. Овај венац је, дакле, својеврсни дијалог са аутором песме „Санта Мариа делла Салуте“. У сонетима Грујичић варира Костићеве стихове, неретко кованице, које Лазу чине препознатљивим. Дијалози са другим песницима и алузије на њихова дела расути су у многим песмама „Светлице“, чиме се подвлачи њена заснованост на традицји, не само форме, већ и опеваних садржаја.
Присвајајући (и освајајући) Костићево искуство, Ненад Грујичић од истог чини нешто ново и још неопевано, а у духу језика и времена у којем живимо. Циклус „Безњеница“ говори о вечитим темама жене и песме, с тим што, примећујемо, претежу стихови о певању, о поезији самој, о песнику у „оскудном времену“. Лирски субјекат, иако говори о песничким искуствима других, говори и о свом залагању за опстанак поезије, традиције српског језика, о речи која ће бити „медна“ у апсолуту слуха. У овом случају, прави песник мора бити јуродиви луталица или витез-монах, способан да закорачи у свет метафизике и оностраног. И ту је Грујичић, као и у стварности, на свом терену, „код куће“.
Свест о успешној песми прати и мисао о слави као бремену које је тешко за по(д)нети и које тражи нове залоге бића. Ма колико било старо, али и даље неуништиво и подмладјено, питање инспирације окупира песника и ту долази до преклапања његове и Костићеве поетике, те следе питања да ли је земна љубав заиста инспирација или грех, уколико је њено манифестовање изван моралних (пуританских) канона и норми. Лирски субјекат ће ипак наћи свој трен надахнућа, своју музу, своју светлицу, своју митску Аријадну, више њих, истовремено и понаособ, које ће га извести из лавиринта питања и недоумица, и дати му пресудну реч.
Циклус „Десет малих заповести“ представља певање религиозног карактера у којем лирски субјекат промишља смисао живота, себе и човека, уопште, слабости и грехе, а воден речима монаха Симеона Дајбапског, чије мисли користи за мото песама. Свака песма од по пет катрена разрадјује по једну мисао поменутог монаха, а неки од мотива су својеврсне молитве („Пострижник“, „Болник“, „Олујник“, „Славољубник“...). Ти мотиви су преплетени стањем кушње и самопропитивања, која указују на слабост цовекову, његово огреховљење и отудење. Песник не изоставља ни своје Ја из овог циклуса, и свој усуд је уткао у метар песме („Греховник“ или „Прогнаник“), у глад за чистотом, исконом, детињством и завичајем. У неким песмама овог циклуса, горка опомена надјачана је громком попевком „радосне душе“ која је спознајом греха уоквирена добротом и једноставношћу делања и живљења („Певник“ и, нароцито, „Радосник“, пантун посвећен Патријарху Павлу и његовим занатским вештинама кројача и обућара).
„Облици са штафелаја“ предствљају циклус где су песме насловљене тако да именују песнички облик. Тематски је разноврстан. Пева о настанку песме као будјењу природе, о тузи као пустињи, о музама које му кроје песму, о прожимању љубави и песме, о радости певања. Места у циклусу нашла је и пародија жене као честе инспирације, која је савремена, и из тог разлога овде – несавршена. С друге стране, у песми „Братска рука“ песник призива свет и поетику Бране Петровића исписујући му име у акростиху.
„Вилинске терцине“ су потпуно посвећене пародији идеалне драге која одвајкада живи, још од Дантеа и Петрарке, с тим што сада идеална драга више не постоји као непресушан извор инспирације, већ је и неко ко угрожава лирски субјекат болом другачије врсте од оног старог, од којег песник, ипак, уме да се одбрани (у чему и јесте поента овог певања).
„Аркадијске објаве“ су топао циклус сонета у свечаном повратку у дјачко доба, уз еденске цвркуте, мирисе и боје из завичајних шума, у ране приједорске дане покрај Сане и Гомјениће, у дечачку игру у идили предградја и села на његовим рубовима. То је поглед дечака кроз лупу чула, са првим стиховима као раним сензацијама бића окренутог Песми.
Након пасторалних и веселих слика детињства, лирски субјекат се опет враћа мотиву жене који је доминантан у циклусу „Муза на бициклу“. Иронично, до пародије, Грујичић указује на „музу“ која је изгубила моћ да инспирише, која се се разоткрила у свој својој раскоши маски, и претворила у неприкладну, лажну драгу, ону која мучи и гуши песника и – песму.
По свему необична и вредна њига, „Светлица“, завршава сонетним венцем „Палидрвце“. У њему се појављује заносна, идеална драга, анонимна и непозната – као изазов који се у песми не испушта, изненадна и случајна, као огледало лирског субјекта у жудњи за правом поезијом. Све је у брзом ритму, у страсти која се лако распламсава и буја у језику. Циклус делује аутобиографски, документарно, садржи конкретан догадај – веће посвећено Мирославу Антићу у Руском дому, али се подиже до универзалног, на махове до трансцендентног. Опет се јављају стихови другог песника (Антића) као основа за нову, вишу интерпретацију и надоградњу смисла.
У овом венцу, уградјени су и конкретни портрети познатих уметника и песника, учесника у догадају (Весна Чипчић, Ружица Сокић, Раша Попов и Миодраг Петровић). А млада жена-инспирација, случајна светлица у публици, неми је посматрач који ослушкује и упија лепоту песничке вечери, а по завршетку званичног програма прикључује се и израста у ерос игре и чулног чуда. Претвара се у „палидрвце“, она је та која распламсава живот, дакле, опет – светлица, изненадна муња на небу поезије Мирослава Антића, а сад и, опет, у сонетима Ненада Грујичића. Томе лирски субјекат не може да се одупре, прихвата изазов и рајску „женскоту“, која се прелива у силама ероса и танатоса. Но, у позадини тиња свест, сад и она ракићевска, о пролазности тродимензионалне лепоте, конкретног живота, о неминосвности губљења виталне снаге, о нестанку чаролије чуда земаљских.
Поезија Ненада Грујичића истовремено је и напета немиром трагања, али и облички уредјена и занатски дотерана, укроћена, у знаку трезне опијености језиком и разноврсним темама. У светлим налетима лакоће слика и мисли, уме да буде и шаљива и блага, колико иронична и сатирицна. Светлица је освешћена мисао, нит која се провлачи кроз све циклусе, која весело тиња, пламса и гори, без предаха и краја. Она долази из бескраја који се шири у песнику и језику. Песник је у милости светлице и понизно јој даје могућност да се и даље са њим поиграва, да тиме буде у предности за нове надлете.
Ненад Грујичић исијава огромним искуством песника и човека, у свакој песми осећа се креативни замах његовог вишедеценијског присуства на песничкој и културној сцени. Књига „Светлица“ је жижак надахнућа таквог Ненада Грујичића, витализам који надјачава искушења, препреке и замке суморног света, стваралачки динамизам у знаку контролисане емоције у велемајсторским занатским вештинама распеваног песника.
|