о писцу биографија књиге поезије остале књиге библиографија контакт видео ново English Руски

О Живим звуцима Ненада Грујичића

Небојша ДЕВЕТАК

У чувеној едицији „Одговори“ Милош Јевтић књигом разговора са књижевником Ненадом Грујичићем насловљеном „Живи звуци Ненада Грујичића“ досегао је готово невјероватну бројку од 179 књига. Оволиким бројем наслова, дугогодишњи новинар и уредник емисије „Гост Другог програма“ Радио Београда урадио је посао достојан једне институције. Три деценије, сваке недјеље, од шест до седам увече, Милош Јевтић је био домаћин плејади наших стваралаца, понајвише умјетника и научника из цијеле бивше Југославије а и неколико значајних иностраних гостију.
Ова емисија покренута 1974. године осмишљена је да кроз разговоре са знаменитим личностима забиљежи најважнија дешавања како у њиховим животима, тако и у (њиховом стваралаштву, а не ријетко и са њиховим сагледавањем најважнијих збивања у времену у коме су живјели. Присјетимо се само неких Јевтићевих саговорника чији је (први гост био предсједник САНУ Велибор Глигорић, скоро 900 оних који су продефиловали испред микрофона пославши у етар 1.500 сати разговора: Ћопића, Бећковића, Екмечића, Селенића, Десанке, Угринова, Јована Марића, Симовића, Јеротића, Деретића, Душка Трифуновића, Дејана Медаковића и многих других. И кад је ова емисија 2003. скинута са радио-програма Милош Јевтић је наставио да разговоре биљежи – у књиге.
У једном интервјуу, у замијењеним улогама, када је он био у позицији да одговара, на питање новинара одакле му толика страст за разговор Милош Јевтић каже да је највећи подстицај дошао из завичаја, ваљевског краја. „Тамо у тим расутим, брдовитим селима, разговори су били на цени. Тада још није било комуникацијских средстава, чак ни телефона па сам већ као ђаче схватио да је разговор важан део живота, да је неодвојив од живота.“
Тако је настала и ова књига у којој Јевтић „преслишава“ Грујичића, књижевника који се окушао у готово свим жанровима умјетности писане ријечи, плус што већ четврт вијека води једну од највећих пјесничких манифестација у нас – Бранково коло. У Грујичићу је Јевтић препознао занимљивог и култивисаног саговорника. Очигледно је да је добро уочио и проучио не само његово дјело, већ и карактеролошке црте његове личности. Уосталом, на сличан начин је кроз разговор „снимио“ и остале своје саговорнике; од њиховог животног пута, осјећања, склоности, идеала, заблуда, сензибилности итд. Овај серијал интервјуа, како то напомену Иван Негришорац „без премца је у српској култури и представља непроцјењиво богатство у овом жанру.“
А у животопису Ненада Грујичића, као да је сублимисано све већ поменуто. Прво животне чињенице: да је рођен 1954. у Панчеву, дјетињство проведено у Шајкашу, да би се 60-их вратио у очев завичај, у Гомјеницу гдје је започео основно школовање, а затим у Приједор гдје је 1969. уписао Средњу техничку школу. Након завршене ове школе прелази у Нови Сад, уписује Вишу техничку школу коју, међутим, напушта двије године касније и уписује књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, гдје је дипломирао 1982. године. Ово су само натукнице којима се Милош Јевтић послужио да би ушао у жилиште Грујичићевог живота и стваралаштва, гдје поезија заузима кључно мјесто и како сам аутор рече у једном одговору: „Поезија је мој епицентрални језик, главна матица речи, највиши вид говора. Поезија не уступа место лажљивим пророцима и салијеријевским ограничењима. Она је моћ бића да се опаше крилима духа и опстане на висинама неизрецивог.“
Читајући ову књигу имао сам осјећај да читам препричане Грујичићеве пјесме. Наиме, већина његових одговора дотиче се животне нити коју је пјесник уплео у сопствену поезију, посебно оне објављене у збиркама „Јадац“, „Отац и мати“ и „Шајкашки сонети“. У те три збирке, највише је дао, да не кажем опјевао себе, односно свој завичајни миље. На волшебан начин спојио је динарску (крајишку) дрчност и инатљивост са војвођанском, лалинском опуштености. То му, претпостављам, и није било тешко јер је у Шајкашу провео најљепше доба дјетињства, док је у Босанској Крајини, односно Поткозарју већ почео мутирати, односно попримати оне динарске црте својствене Крајишницима, а у чему му је како се то из пјесама а и из разговора види – узор био отац.
Отуда и његова љубав према крајишкој пјесми – ојкачи, светињи Крајишника, која се пјевала (а понегдје ваљда још увијек пјева) у свим приликама, осим на сахранама. Али ни то није искључено ако јарани попију коју преко мјере. Његова „Ојкача“ доживјела је већ пето издање а сигуран сам доживјеће их још, јер је ова пјесма у спрези са свакодневницом и стално се надопуњује новим темама, како пошалицама тако и гротескним темама, о чему најбоље свједоче оне настале у вријеме недавног грађанског рата.
Уз наведено свакако треба поменути и несвакидашњу, али никако небитну и неподмитљиву Грујичићеву особину или тачније речено самосвијест. Наиме, као што умије да буде танани лиричар, у полемичким текстовима умије да опонента баци на кољена без имало самилости, посебно ако у његовим текстовима препозна (а препознаје и те како) испразна и прозирна лапрдања, посебно о тековинама европске књижевности и њеном утјецају на српску. Овдје бих посебно истакао, послије књиге „Полемике и одушци“, његове полемике са Б. Т. које су ме засмијавале до суза, а које је и данас могуће пронаћи на Интернету. Или његов скорашњи осврт о третману савремене српске књижевности изван граница Србије у недавно објављеној „Енциклопедији српског народа“, гдје указује на несистематичност и пропусте на овом пројекту који је требало да представља „непрекосновено тачан водич кроз реалне чињенице и податке“, а испао је „жртвом прегломазних амбиција и убрзаног крпарења“.
Осим пјесничког, полемичког, сакупљачког рада Грујичић пише и критике, есеје, огледе и прозу; жанрове којима само учвршћује своју позицију на мапи српске књижевне сцене. Ову позицију свакако учвршћују и многобројне награде које је овај аутор добио за своје стваралаштво и које такође сагледава критички, истичући да и ту постоје површности и заблуде. Међутим, каже, да се међу писцима тачно зна гдје је коме мјесто, тако да награде осим тренутне радости награђенима не могу ништа ни додати нити одузети.
Сумњичав је и према књижевничким организацијама које су, како рече, дневнополитички прирепак страначких идеологија или сасвим конкретне локалне власти, сматрајући да се сваки политички ангажман било ког умјетника кад-тад сведе на духовни пад и да га политика искористивши на крају испљуне као преварено служинче. Занимљива је и његова опаска о све мањем броју читалаца. Сматра да је управо обрнуто, да се сада чита више него прије, захваљујући Интернету, да се бројна књижевна дјела већ налазе на сајтовима гдје је могуће пронаћи чак и забрањене текстове.
Могло би се набројати још сијасет занимљивих одговора и пикантерија овог отвореног, неријетко и контроверзног саговорника на многобројна и профилисана питања М. Јевтића. Ова књига се чита у даху, као узбудљив роман и не сумњам да они који посегну за њом – неће зажалити.


(2009)

 

Предраг БЈЕЛОШЕВИЋ

Књига „Живи звуци Ненада Грујичића“ слиједи концепт аутора Милоша Јевтића који је успјешно примијењен и у разговорима са другим значајним личностима. Напоменуо бих само нека књижевна имена са  крајишких простора као што су Бранко Ћопић, Стојан Ћелић, Младен Ољача, Душко Трифуновић и други. Колекција, Одговори, позната је јавности и бивших југословенских простора, али је наставила своју присутност у јавности и касније, све до данас, захваљујући истакнутом публицисти, Милошу Јевтићу који је у објављивању оваквих књига видио, и види, своју личну мисију која се огледа у томе да нам приближи непознато из живота познатих, њихове интимне и преломне животне тренутке, пут до успјеха, „пут свјетлији од тренутка“, како би то пјеснички казао Александар Ибрахимов.
Стога је ова едиција препознатљива  и јединствена по својим захтјевима. Она не афирмише штуре фактографије о животима познатих, већ преферира да се наметне и као литерарна вриједност. Да би се постигао такав ниво књиге, он ће умногом зависити од саговорника, односно онога ко одговара на задана питања.. Прије свега од његове жеље да личну, па и породичну, интиму подјели са нама, читаоцима, да проговори чистом истином о себи, о свом људском и умјетничком посртању, првим литерарним записима, усхићењима и разочарењима, схватању улоге пјесника у друштву, о преломним, како  животним тако и списатељским тренуцима, о утицају других на пишчев развој, о књижевном животу и књижевној пјесничкој сабраћи, о пјесничком креду, о схватању улоге поезије данас и сутра у  развоју језика, о питању склада пјесничке форме и садржаја, о суштини пјесникове поетике и пјесниковог ангажмана не само у пјесми већ и у друштву итд... Из одговора на ова и слична питања, читалац стиче потпунију слику о добро знаном аутору, а која је била до тада непозната или дата пјесничким језиком симболима и знаковима, асоцијативних синтагми.
Због свега наведеног, чини се да успјех саме књиге, поред зналачког вијенца питања од стране аутора, ипак највише зависи од оног са ким се води разговор јер тек из надахнутих, искрених, стручних, литерарних одговора, питке реченице и сочног, живог језика, ми ћемо бити у прилици да се од странице до странице сусрећемо са стално новим догађајима из јединствене животне и умјетничке тканице, а која ће, и нас саме, неријетко испунити сјетном топлином, или тугом минулог времена, заводљивим, сфуматичним, поетским предјелима дјетињства.
Пјесник Ненад Грујичић је у посљедњих неколико књига пјесама: Сновиље, И отац и мати, Млеч, Светлост и звуци, Шајкашки сонети, читаоцима понудио мноштво пјесама инспирисаних сјећањем на дјетињство, фолклорним мотивима Крајине и Шајкаша. У зањиханим стиховима који су слиједили пјесниково узбуђење, Грујичић је на мајсторски, пјеснички начин, ненаметљиво опјевао, не само фантазмагоричне слике у широком, гро или макро плану, већ и бисерне микро детаље, пјесничким језиком и ријечима које су биле на путу заборава. Оживљавајући слике дјетињства, Грујичић оживљава и језик једног  времена покушавајући да неке лијепе, ријетке, још живе ријечи и локализме које је створио народ, отргне од заборава.
Тек сад, читајући књигу Живи звуци Ненада Грујичи, схватам поетски концепт који протежира у посљедњих десетак година, пјесничку форму везаног стиха у катренима, или ону најсложенију, у сонетима. Како другачије дочарати  радост повратка свијету дјетињства, кад је дух чист као срча, ако не и путем форме која омогућава много више звучности, ритмова, слика, који пјевају и у својој сликовности, и у језику, и самом формом.
Захваљујући фасцинантној искрености којом је говорио о свом животном и пјесничком путу, о књизи, Живи звуци Ненанда Груијића, можемо говорити као о књизи пјесникове истине и истине о пјеснику. Тој истини умногоме доприноси и стотињак фотографија из породичног, књижевног и друштвеног ангажмана.
Али, да се вратимо неким конкретним мјестима и страницама који  нам на упечатљив начин употпуњују слику о пјеснику Ненаду Грујичићу. Прво значајно мјесто на ком бих се на задржао, запис је о пјесми коју пјесник записује из изговорену из уста мајке:Сине,/ изађи на терасу,/ прислушај разговор птица/... то наиђе“.
Ови стихови много говоре о пјесничком духу мајке коју пјесник и помиње у контексту умјетника за ружичњак и плетење, баш као што оца помиње као доброг пјевача ојкаче, играча у колу и мајстора за каце. Фасцинира ова пјесма! Она указује на потребу мајке да укаже сину на свијет дивних бића која за нас говоре немуштим језиком, а из чијег прелијепог звуковног разговора који се води умилном пјесмом можда можемо по нешто још да научимо. Зар није и пјеснички језик у својој основи немушт, за обичне људе, који не разумију или се не труде да схвате пјеснички говор метафора, знакова и симбола, асоцијативних парабола. Ако је те ријечи, стихове, чувши од мајке, млади Грујичић, будући пјесник, одмах записао или запамтио, много говори и о њему, његовом пјесничком духу који је одмах одговорио на изазов да спозна и овлада језиком птица-пјесника, дубљим језиком, од оног којим говоре обични људи, или они који пјесму исписују само на нивоу форме.
Такође из Грујичићевог сјећања на оца, у пјесми Промена, он ће записати стихове који разоткривају његову опчињеност природом, пејзажима поред ријеке Гомјенице, у којима би се, да није с оцем, вјероватно изгубио: Да ме отац не тргне за руку/ не знам гдје бих завршио.
Познато је да је Грујичић у поеми Каца  испјевао причу не само о свом оцу мајстору за прављење каца и његовом поступку прављења каце, већ на метафоричан начин испјевао пјесму о прављењу пјесме. Ово је битно и за неке друге пјесме чији мотиви због своје ријеткости и необичности, неопрезног читаоца могу да заведу, а да и не помисли да постоји и друга, значајнија страна пјесме.
Грујичић није само сликар у поезији већ је сликар и у прози, есејима, па и у реченицама којима исписује свој животопис. Стога, ни тешке и болне истине које износи из свог раног дјетињста, не звуче тако болно, колико носталгично. И та прича исписује се на начин, да слави и ту бол, и то сјећање на немаштину, баш као што ће записати, говорећи о крајишкој ојкачи, сљедеће:
„У Босанској Крајини певање је део живота, одбрана од мукотрпног таласа стварности и историје. Крајишник пева и кад му се плаче. Није патетично, он пева и кад умире.“ Примјери тог пјеваног трагизма: Грло моје ко тамбура јада,/ никад није јадало ко сада.// Откад су ми браћа изгинула,/  црна ми је роба омилила.// Роди мајко још једног ко мене,/  па ћеш имат двије успомене.
У другом дијелу књиге сазнаћемо нешто више о књижевним приликама  и књижевном животу седамдесетих и осамдесетих година, у Новом Саду, о првим значајнијим пјесничким искуствима, схватањима и несхватањима, како његове поетике тако и пјесничког ангажмана, првим уредничким искуствима, а све то Грујичић поткрепљује датумима и именима, изричући најчешће свој недвосмислен став.
Из књиге Живи звуци Ненада Грујичића сазнаћемо и о пјесниковом односу према новонасталој пјесми, о чему Грујичић пише:
„Занатским пинцетама често дотерујем тек написану песму, некад више, некад мање, али бдење се подразумева, ниједна реч не сме да стрши, не сме бити шупљине у ткиву песме, нити трулих речи, све мора бити идеално „упаковано“ у куглу језика.
На сличан начин се према пјесми, и ријечима, односио и руски пјесник Николај Гумиљов који је у пјесми Ријеч, пјевао,  Рђом заударају труле ријечи.
И на крају немогуће је а не поменути и неколико реченица из дијела у ком Грујичић говори о критичарима и критици: „Књижевна критика је духовна дисциплина у сенци поезије. Ретко је пандан висинама поезије, заправо то је немогуће. Појела је саму себе, али поезија јој може помоћи. Увек постоји шанса да се појави нови критичар у великој поезији једног језика. Критичари су последњих деценија, што би се рекло, издували се у структурализму и постмодернизму, заборавили предмет о којем пишу. На књижевним вечерима данас критичари су скоро непотребни. Много је лепше и сврсисходније слушати самог песника или писца. Доста је било лажи да песник не сме да прича о томе како пише.“
Живи звуци Ненада Грујичића, књига је која засигурно употпуњује слику знаног о пјеснику и представља незаобилазно штиво за изучавање његовог књижевног дјела, али и укупног културног ангажмана и живота. 

(2009)

 

Copyright - Бранково Коло 2005