Бојана Јеленковић

ВИТЕШКИ ШТИТ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

                Писане речи су трагови који живе на таласима времена и пројављују таленат, уметничка достигнућа, дух епохȃ. За Ненада Грујичића писање је Божји дар, духовна мисија, уметничка творевина од речи, непатворени зов глагољања и емоција, потреба да се створено подели са другима. Такви конкретни трагови као успомене, осврти и прикази, доживљаји и питања струке пропуштени су кроз Сократово сито и ентузијазам аутора да би настало ово, посве, необично дело.

Нова књига Ненада Грујичића, Трагови и таласи, ретка је и жанровски неодредива, тачније, она је мозаик-књига која збира сва три књижевна рода, више жанрова и књижевних врста. У њој се налазе есеји, критике, прикази, чланци, записи, цртице, писма, путописи, репортаже, беседе, проза, поезија, монодрама, полемике, интервјуи... Многобројни текстови из ове књиге објављивани су у: Књижевној речи, Књижевним новинама, Гласу омладине, То јесту, Дневнику, Летопису Матице српске, Дометима, Књижевности, Борби, Политици, Вечерњим новостима, Нину, Младости, Пољима, Свескама, Гласу Српске, Козарском вјесниику, разним магазинима, ревијама и каталозима. Затим, ту су и текстови са клапни књига, између њихових корица (рецензије, поговори, предговори), и напокон прилози са сајта Бранковог кола. Постоји и неколико оних досад необјављених текстова који ће први пут изаћи пред читаоце баш у овој књизи.

Теме су разнолике, проткане жељом да се проговори о књижевности, издаваштву, наслеђу, младима и културним догађајима – уметности и животу. Имамо прилику да се упознамо са плодотворним, вишедеценијским стваралаштвом Ненада Грујичића у коме се сусрећу прошлост и садашњост – мост за будућност.  У књизи се налази 21 поглавље и свако се бокори својом особеношћу; наслови су креативни, текстови често надахнуто лирски обојени јер је Грујичић, понајпре, песник, потом прозни писац, есејиста, критичар, полемичар, антологичар, уредник, стваралац у широком смислу речи. Вредности и лепоте матерњега језика, као и свест о значају писања, лакокрило се баштине из текста у текст и чувају друге од заборава. Надахнуто, освештено, објективно, језгровито ткане су реченице у овој несвакидашњој књизи. Аутор је промишљао о књижевним (не)приликама, гонетао и одгонетао уметност, постављао питања, нудио решења и, дакако, оставио  записе о другима у времену. Проницљиво и филигрански прецизно, доследан своме стилу и перу које деценијама води вера у истину, у доброту и љубав, Ненад Грујичић оживео је старе текстове и сковао нови витешки штит отпоран на пролазност.

Текстови у књизи Трагови и таласи слојевити су и драгоцени из више аспеката. Писани су екавским изговором, тек понегде ијекавским (из ране фазе), да се аутор не одрекне културолошког белега са родитељског прага. Подсетимо се, Ненад Грујичић има два завичаја, он  је  и шајкаш и крајишник (обе речи значе: граничар), помиритељ географских граница и историјских процеса, чувар језика и писма, брижљиви стваралац који не импровизује. Он осветљава посивела места у нашем културном и  друштвено-политичком контексту, те проговара, објективно и сувисло, о миграцијама, вековним страдањима и данашњим изазовима Срба у матици и расејању. Важно место у књизи заузима посвећеност народном богатству – вековној ојкачи, изворном говору и историји. Дакле, свет књижевности и сви сегменти нашег идентитета (језик, писмо, књижевност...) иду подруку у своме трновитом опстајању. Грујичићева реченица је јасна, сувисла, тече природно, као река; вешто поигравање живим лексемама оплемењује редове. Аутор својом виспреношћу буди читаоца из уљуљканости, обраћа му се, позива на упитаност и делање.

Ненад Грујичић је пола столећа присутан у нашој књижевности и култури;  он зна како се проналазе и воде броди по мутној води и како/када треба препознати и пригрлити ретке, светле тренутке (lucida intervalla). Почесто тумачи свакодневицу и стварне догађаје, лице и наличје живота и стваралаштва културних посленика и списатеља. Читајући текстове у књизи Трагови и таласи, можемо се упознати са друштвеним контекстом, развојем књижевности и матерњег језика од 1976. до 2025. године. Ненад Грујичић је познат као успешан полемичар, кроз време препознат као истинољубив и непоткупљив човек и писац. Читати његове полемике право је задовољство с обзиром да су натопљене специфичним грујичићевским хумором уз увек риложене факте и чињенице поводом тема и проблема око којих се полемише. Ваља истаћи да је ова књига важно сведочанство о минулим временима.

Како је детињство колевка живота сваког од нас, Ненад Грујичић се повремено враћа  и кућном прагу у Поткозарју, пише о крајишкој певанији, реци Гомјеници и липи томашичкој, личним и колективним симболима пролазности. Двема латицама завичајне душе (река и липа) аутор одаје почаст, штити их од заборава и деструкције од стране нових (наметнутих) технологија. Човек се поиграо са природом, па и са самим собом: „Бајата тишина. Тужни мук. Мртва је ријека Гомјеница.“ „Томашица, попут цијелог свијета, плаћа данак новој цивилизацији.“

Прву своју, изузетно запажену књигу песама Матерњи језик Ненад Грујичић објавио је у београдском „Пегазу“, едицији некад агилне Књижевне омладине Србије, затим и другу, Линије на длану, у београдској Просвети, и тако закорачио на велика врата у нашу књижевност. Стваралац треба да буде и човек, а оно што напише – истина саткана од дара и истрајности. Стога, аутор непрестано прати новости о свему што га у струци окружује, пише књижевне критике, рецензије, есеје, приказе, често указује на изазове младих стваралаца, како у последњој четвртини двадесетог века тако и у првој двадесет певог. Још далеке 1977. године запитао се ко то брине о првој књизи, шта је ново у стваралаштву младих, затим, зашто је нестао културни додатак у новосадском  Дневнику (а слично се спремало и у најстаријем нашем листу Политика), какве су нам књижаре потребне, какви су књижевни фестивали и манифестације, те зашто се тешко запошљавају млади песници и писци – искушења која су и дан-данас актуелна.

Ненад Грујичић је свестрани стваралац коме не мањка испирације и креативне радозналости. Очекивано, на десетине текстова посвећено је поезији и песницима,  махом младима, али и о онима који ће се из тих раних година издвојити и стасати у значајна списатељска имена:  Драган Лакићевић, Гордана Ћирјанић, Никола Вујчић, Златко Красни, Владимир Копицл, Радмила Гикић, Божидар Мандић, Зоран Костић, Владимир Јагличић, Војислав Карановић, Ласло Блашковић, Зоран Ђерић, Ненад Шапоња, те од новијих Јелена Радовановић, Иван Деспотовић, Јулија Капорњаи, Александра Мариловић, Милан Ракуљ, Растко Лончар и други.

Ту су затим и Војислав Кнежевић, Миленко Фржовић, Душан Праћа, Даница Вујков, Душан М. Кнежевић, Рајица Драгићевић, Саша Нишавић, Зоран Славић, Зоран Вуковић, те Радослав Миленковић и Миодраг Петровић (глумци), Љиљана Петровић (кантауторка и сликарка), те песници из Грујичићеве младости који су се рано зауставили у развоју и нису до краја развили очигледни таленат: Недељко Мамула, Томислав Ђивуљскиј, Слободан Билкић и други.

Посебан случај из плејаде првенаца из Грујичићеве младости, представља изузетно талентовани приповедач Ђура Ђуканов из Мокрина, који је прерано напустио овај свет: данас постоји награда са његовим именом.  У овој књизи налазе се два непозната интервјуа са Ђукановом,  објављени у То јесту (1979) и Гласу омладине (1980), што представља посебне врсте откриће, буквално су ишчупани из немилосрдног мрака заборава. Као млади критичар, и касније, Ненад је писао и о прозним делима  старијих писаца: Ивана Ивањија,  Драгомира Попновакова, Бошка Ивкова, Ранка Павловића, Мирона Кањуха, Срђе Боговића и других. Затим, о савременим афористичарима (сатиричарима): Илији Марковићу, Владимиру Јовићевићу Јову, Недељку Радловићу (и као песнику), Химзи Скорупану и Милошу Априлском, али и о критичарима Мирославу Егерићу и Чедомиру Мирковићу (и као прозаисти), те о страним писцима, Данилу Хармсу (руски прозаиста) и Фелику Водички (чешки историчар књижевности), те о старим класицима Хомеру и Вергилију на тему штита.

Ненад Грујичић је посвећен прегалац, он слави песму, диви се песничком језику и епифанији,  уметности и култури, подржава нове таленте, крепи их и саветује да се развијају са сопственим, неупоредивим проседеом.  „Писати песме — значи бити другачији. Умивен надахнућем! Песма је звоно душе у миомирису језика. Она је сигнал да човек носи нешто и од вечности, да божанско говори из нас чак и када огреховљени пишемо. Песма је, дакле, зиданица речи које се ланчано роје у особен доживљај света, у лирско узбуђење од којег се јежи рука.“

За есеј Јавна птица Милана Дединца, Ненад је добио „Бранкову награду“ Матице српске (1978). Тај есеј се сада појављује у књизи Трагови и таласи практично пола века касније. Бити награђен још у студентским данима, објавити притом две запажене књиге песама код значајних издавача,  значило је освојити звезду на небу књижевном, а сада знамо и видимо да је Грујичићево стихотворење и  бављење књижевношћу радост која у стваралачком континуитету траје и врхуни све ове деценије. У књизи Трагови и таласи налазимо и помене на Љубомира Симовића, Драгана Колунџију, Манојла Гавриловића и Здравка Поповића Гајка (песник и боем-рецитатор), као посебну врсту пијетета према судбинама минулих песника.

Не може се говорити и писати о уметности речи а да се не помену антологије, зборници, панораме, енциклопедије, алманаси. И сâм антологичар, Ненад Грујичић је врстан познавалац и тумач онога што се појављује и штампа на том пољу. Он  указује на јаке и слабе стране у таквим подухватима, на пример у енциклопедијама Завода за уџбенике, Матице српске и САНУ. Једнако, залаже се да у антологијама буду заступљени српски песници који стварају на матерњем језику (екавица и ијекавица), без обзира на географско одређење. Борба пером, стилским фигурама, аргументима, хумором који разгаљује и релативизује намргођеност и препотентност других,  све  је то громобран нашег аутора. У свему томе, поезија је универзална, надвремена, она ништи границе, ослобађа се негви и окова, те отуда аутор примарно проговара  о овој духовној дисциплини и све време подржава, рекосмо, младе ствараоце и таленте, али и уметност и ствараоце уопште.  

                У књизи Трагови и таласи можемо читати и о сликарству и вајарству.  Пишући раније о Милану Коњовићу, Ољи Ивањицки и Милану Тркуљи, на пример, сада затичемо текстове о делима Здравка Мандића,  Саве Халугина, Ђорђа Лазића Ћапше, Дејана Уларџића, Исидоре Дунђерски и других. Ненад Грујичић сматра да је тешко уметност одвајати од других духовних дисциплина. „Таленат нуди непредвидиве скокове који, и кад су у прошлости, дају визију будућности, јер им је садашњост живи ослонац. Уметник не сме да подразумева сопствени дар, већ га мора препознавати у светлуцавим меланхоличним замецима бића које тражи да се отвори, артикулише и оствари као непоновљива креативна судбина.“

                Неизоставни делови ове књиге посвећени су Бранковом колу, песничкој институцији која сабира и све друге уметности у своме полустолетном трајању, а чији челни човек је, управо, наш аутор. У „Колу“ је Ненад Грујичић стасавао као човек и уметник, годинама посвећено чувао и чува успомене на Бранка Радичевића и његове трагове. Очекивано је да неколико наслова у овој књизи буде посвећено управо Бранку и минулој, свечаној 200. годишњици његовог рођења. али  и присећању на чувени карловачки  лист за књижевност, забаву и поуку, Бранково коло. У Траговима и таласима место сје нашла и монодрама Ја, Мина Бранкова, као и неколико песама и прича досад необјаљених у Ненадовим књигама.

Ненада Грујичића и Бранково коло повезује висок креативни однос према баштини, али и свест о савременим нашим и светским песничким дометима. На пример, интервју са немачким песником Рихардом Питрасом у Политици (2003), уз наступ на Гетеовом институту у Београду, аутором вредне књиге песама Медена шиба у Бранковом колу у препеву Стевана Тонтића.  Такође, вредна пажње су, поред осталог, и два текста о књигама објављеним у Бранковом колу двојице руских песника, Вјачеслава Купријанова у преводу Николе Вујчића (поему Свеопшти језик превео Н. Грујичић) и Валерија Латињина у препеву Зорана Костића (обојица Руса лауреати се Међународне награде „Бранко Радичевић“).

У књизи Трагови и таласи налази се лепеза текстова који су огледало синтагме „дар за дар“ – певати, писати, бранити уметност талентом и истином, снажити мотивацију (и инспирацију) младих нараштаја, опстајати у различитим епохама. Дакле, од 1976. до 2025. године настајали су текстови пред нама, у којима доминирају доследност, правда, радост творења, креативност, духовност и ауторска виспреност – одлично језичко осећање у препознатљивом књижевном стилу и нерв Ненада Грујичића. Имамо драгоцену прилику да пратимо полувековни развој једне стваралачке природе кроз изражавање свести о другим ствараоцима и појавама, и њиховим судбинама. Многострука је вредност ове јединствене књиге: вишедеценијско понирање у језик и књижевност, неговање стваралачког ентузијазма и упознавање са песничким (књижевним), културним и друштвеним (не)згодама. Ово је књига која нам показује шта значи бити и остати Човек и Песник!