о писцу биографија књиге поезије остале књиге библиографија контакт видео ново English Руски

Милош Кордић

 

ОЈКАЧА, ЉЕКОВИТО ВРЕЛО СРПСКЕ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

            Овдје сам да прозборим коју о антологији Пјевај, ори, прозоре отвори, с поднасловом  Крајишке ојкаче, изузетно драгоцјеној књизи Ненада Грујичића. Пјесник, књижевник, антологичар, изузетан културни прегалац, и сам врстан њихов пјевач у приватним приликама, у шта сам имао радосне прилике да се увјерим, Ненад Грујичић је сабрао ојкаче, поговор, напомене и биљешке им написао.     

            Ово је нова Грујичићева књига крајишких ојкача. Прва је, насловом Ојкача, изашла у не знам ни колико већ издања. Грујичић је у ову књигу срчано симболичког, подстицајног наслова – Пјевај, ори, прозоре отвори – сабрао 2.000 ојкача. Двије хиљаде цвјетова чуваркућа српске историје, вјечних ратовања – увијек већма за друге него за себе. Двије хиљаде чуваркућа традиције, вјере, зборовања и саборовања, културе уопште, али и културе слободарства, љубави, еротике, наде, бола, жалости, туге, културе крајишких породичних задруга и безбројних видова савременијих породичних односа, културе и најтежег физичког рада а ојкачом превођене у културу радости тог рада – сјетимо се само жетве, копања кукуруза, косидбе... кад се уз њега, тај рад, и послије њега запјева ојкача. Па се сјетимо перушања, чијања перја, ткања, прела и уопште окупљања... кад се такође без ојкаче то није могло ни замислити. Овдје су двије хиљаде чуваркућа, двије хиљаде свједочанстава свега што је рађало, проносило и чувало живот српског народа по вјетрометинама простора српских крајишта (и с једне и са друге стране ријека Уне, Саве, Дунава, Дрине...), и са панонских, динарских, старохерцеговачих, српскодалматинских... простора.     

            Грујичићева књига једно је од оних љековитих врела српске народне књижевности које је изврело у вријеме, могло би се и тако рећи, кад му вријеме није. У време несигурно, како је Зоран Глушчевић насловио, једне давне године, антологију српске поезије инспирисану фрескама. А у то вјечно српско време несигурно рађала се и ојкача. Као још једна непоновљиво аутохтона српска фреска.

            И, ево је овдје – живо. Значи, дубоко је у нама живјела и преживјела небројене погроме, бљескове и олује. Захваљујући и оваквим прегаоцима, сакупљачима и тумачима какав је и Ненад Грујичић.    

            У поговору и биљешкама, Грујичић јасно, стручно и издашно објашњава најраније изворе крајишке ојкаче, њене токове, њене рукавце. Те бистре воде српског језика и мудрости што извиру и из њених и састранце уливајућих вреоца.

            Уз поздрав овој књизи, захвалан сам Ненаду што у поговору наводи, између осталог, и нешто од онога скромног што сам и сам писао о ојкачи, а из моје књиге Азбучник села Комоговине. Јер ојкача се ни у сну није могла заобићи, кад је и моје родно село у питању. А навод је слиједећи:

           

                        "Ојкача – непроцјењива вриједност Комоговине, Баније, српскога народа Крајине.             И Крајине с оне, десне стране Уне, наравно. Ојкача је била мед пјесме комоговљанске.             Ојкачом је почињао живот сваког дјетета... Често сам се борио са онима који су             потцјењивали ојкачу као нешто примитивно, нешто што се може лако научити и пјевати, као нешто сељачко.  Али су се варали. Јер једна од најљепших тајни ојкаче и јесте у томе што мисли свако да је њу пјевати лако."

 

            Затим су ту и имена мојих Комоговљана. Имена која су ушла у огромну ријеку овдје наведених имена са свих крајишких ојкачких пространстава.    

            Заиста огроман труд, огромна усредсређеност да се то сабере, сложи, објасни.

            У овој златној књизи ојкаче није са Баније присутна само моја Комоговина, него је овдје и море ојкачом опјесмењене Баније. Више од тридесет ојкача је са Баније, о Банији. А колико је тек имена оних који су помагали аутору у прикупљању ојкача! И по сјећању или из записа наводили имена оних који су у нека давна и у новија времена пјевали ојкачу, а неки је и записивали... Милина за читати и лијепо за слушатити. А ја још велим:

                       

                        Питају ме одакле си, секо?

                        Са Баније, то није далеко.

 

            Све ово говорим као неко ко је растао са ојкачом и уз ојкачу. Ко је запамтио и њену загонетну звјездану љепоту. Па ево и трију двостихова ојкача које, између многих, памтим, којих се радо сјећам:

 

                        Седам, осам до девет вагона,

                        не долази, драги, без бомбона.

           

                        Мој се драги у ауту воза,

                        а ја јадна у шуми код коза.

                       

                        Труне, вене дудово кор'јење,

                        труне вене ко ј' волио мене.

 

            Код овог посљедњег двостиха (његов први стих је и у овој књизи), други стих  разликује се од другог стиха Ненадове ојкаче, који гласи: К'о што драга кад не види мене. Таквих, другачијих стихова и њихових слика у овим је ојкачама небројено. Што доказује чврсто ожиљену родословну везаност нашег народа, упркос његовим вјечним сеобничким, прогнаничким судбинама и усудима који су рађали и такву изворну умјетност као што је ојкача. А она се проносила, ширила и чувала по читавим трагичним, слободарским просторима никад духом клонулог народа. Напротив. Јер да није тако, данас ни ове антологије не би било.

            Не улазим овдје у било какву стручну расправу о питању бећарца и ојкаче. Грујичић то детаљно образлаже у тексту у другом дијелу књиге, под насловом Феномен десетерачког римованог двостиха у српској народној поезији. И детаљно наводи и оно са чиме се и оне са којима се слаже или не слаже. Као што увјерљиво износи и оно до чега је он дошао у истраживањима ојкаче. Ојкаче разноименске, разносадржајне, богато свим језичким драгуљима украшене. У чему се и риме извијају до саме врхунске виртуозности – како на крају стихова тако, чак и виртуозније, унутар појединих стихова.

            Приликом представљања петог издања Грујичићеве књиге Ојкача (Нови Сад, 2011), професор доктор Славица Гароња Радованац, која је неуморни истраживач и врстан тумач наше крајишке књижевности, и ојкаче, наравно, и сама значајан писац, а која је, обраћајући се бесједом, објављеном касније и у њеној књизи Српска књижевна Крајина, Од баштине до егзодуса (Нови Сад, 2015), рекла да смо мишљења да су бећарац и ојкача иста пјесма, за разлику од Грујичића који у предговору тој књизи тврди да су то различите пјесме... Без жеље да просуђујем било шта озбиљније о томе, јер о томе детаљно Грујичић овдје пише, јер то је широко, неистражено поље богатих усјева, засијаваних још од времена прије времена живота и рада мога драгог, паметног и вриједног земљака Николе Беговића па до данашњих дана, ипак ћу добронамјерно рећи слиједеће: бећарцем смо у Комоговини звали искључиво свирање и пјевање ојкаче уз тамбуре (и сам сам дуго и свирао и како сам знао тако и пјевао). И ту није било родне равноправности, како је то данас популарно рећи – наше жене нису свирале у тамбуре па су мушкарци, у духу крајишке патријархалне традиције, могли да пјевају женама и о женама шта су хтјели и знали. А богами су на лицу мјеста свашта измишљали и спјевавали.

            И друго, кад је о бећарцу ријеч: бећарац је био и плес, и то веома популаран плес. Близак свинку, а није био свинк. Играо се: и само уза свирку тамбура, али и уз свирање и пјевање ојкаче.

            Ојкача се пјевала много чешће без тамбура. Било је више начина њеног пјевања – и по ритму и по модалитетима, а препознавало се и по ојкачама које су се у сваком селу, у готово сваком заселку другачије пјевале – и често с различитим рефренима. Пјевале су се у групама, соло, уз двожице и посебно у колу.  Е, ту су жене биле равноправне па су слободно отјевавале мушким пјевачима, с коловођом на челу, а ове ојкаче наводим из Ненадове књиге:

 

                        Ој, гарава, гдје си била прије,

                        док се лола оженио није.

 

а оне њима:

 

                        Мој драгане, у чабар си прн'о,

                        други ми је орање побрно.

 

или:

 

                        Мој драгане, би ли мало моје,

                        црне креме за ципеле своје?

 

            И још нешто, свирку бећарца почињали смо готово по правилу овим двостихом, као химном:

 

                        Ој, бећарац, плете ти се ланац,

                        нек се плете, бећар није д'јете.            

 

            О каквом се ту ланцу ради, може неко да пита. А ја велим: Е, па то је то. То је та слика, та мудрост народног пјевача. То је тај српски ојкачки надреализам. Док је д'јете изгубило глас и. Јер да га је задржало, онда би то био једанаестерац а не десетерац. Што је овдје само један ситан примјер. Док безбројне такве примјере аутор заиста стручно објашњава.

            И да кажем да сам сагласан и око објашњења барабе и бећара. Бараба јесте онај виленији, наглији, злочестији, па чак и алкохолу и тучама склонији. Док је бећар увијек онај који је враголан око цура, са цурама, шаљивџија, прелџија и дружеван ојкаџија.    

            Оно што је код наше ојкаче сваку младост посебно интересовало, посебно у вријеме уласка у пубертет, у њему самом, па и касније, била је та огромна колична еротике. Наиме, у та давна времена, кад се рађала ојкача, као и дуго послије Другог свјетског рата, није било новина са сличицама ни голишавих ни голих жена, није било Чика, Илустроване Политике, Старта... Остали су једино љубав, машта, жеља, жудња, снови, игре, кола, натпјевавања, даљина са ратишта, са граничних крајишких чардака, из војски, са глобуских даљина... из њих се рађала ојкача еротике. А може и обрнуто: еротика ојкаче. Извирала је она најприје из притајене слободе радозналости, да би се током израстања гранала у слободу такозваног отвореног језика, са оваквим сликама као у двостиховима ове књиге:

 

                        Цурица се брчкала у води,

                        види јој се – боже ослободи!

 

или:

 

                        У мог ћаће подеране гаће

                        на гузици, идућ' комшиници.  

 

            Него, далеке једне године разговарам са старцем Стојаном Боројевићем, из Боројевића, који је ишао у исти разред Пучке школе у Меченчанима, на Банији, са једним од највећих југословенских карикатуриста – Пјером Крижанићем, чија је мајка из Меченчана и гдје је Пјер провео дио дјетињства. Дјед Стојан ми исприча и причу о нашој ојкачи, коју је и он добро пјевао. И рече да је много ојкаче видио записане у некаквој старој свесци свог наредника. И да је ту свега и свачега било. И да су све те пјесмице биле у десетерцу. На шта се ја код ријечи десетерац сав забезекну. И поче он мени да објашњава како је говор код Срба веома уско повезан с прстима. Имаш десет прста, парафразим његове ријечи, па кад бројиш, и у себи и наглас, испружаш прсте. А тако и кад говориш, декламујеш, пјеваш – испружаш и руке и на њима прсте. Прсти ти прате ријечи, у свакој застају и упозоравају те да пазиш како и куда те гласови у ријечи воде и докле могу да те доведу. А увијек се деси да те доведу на право мјесто твога језика... Гдје мораш да застанеш, да предахнеш... Тако да се све заврши на броју десет. Као што се од десет прста поново и почиње.

            Не, нећу даље о десетерцу. Осим што ћу само рећи да је и наша величанствена епска народна пјесма Смрт мајке Југовића такође у десетерцу. А кажу да је записана у селу Моштаници, на нашој Банији... Ето, само да поменем.

            Дакле, ојкача можда и није феномен. А ако јесте феномен, онда је и наш живот с њом и у њој – феномен.

            Ипак, највећма је она наш идентитет. Она смо ми од почетка до краја живота. Јер нам је и дарована за живот. А и ми смо својим животом и трајањем даровали и њој живот.

            Стога још једном хвала Ненаду Грујичићу који нам је подарио ову књигу која ће наставити да нас и ојкачом чува. И да се на њеним љековитим изворима напајају они који ће је настављати, истраживати, појати.      

             И сад је ред да ово слово завршим с ова два двостиха из Грујичићеве антологије – први је:

                       

                        Јорговане  у Банији мојој,

                        шаљи мирис избјеглици својој.

 

и други, који ми сад највише личи и приличи:

 

                        Бећар био, па сам остарио,

                        сад ме стара не воле бећара.

 

 

 (Бесједа о антологији Пјевај, ори, прозоре отвори приликом свечаног уручења награде ''Сава Мркаљ'' Ненаду Грујичићу, у Библиотеци Града Београда, 14. 12. 2017.)

 

Copyright - Бранково Коло 2005