Бојана Јеленковић

ВЕРНИ ЧУВАР МАТЕРЊЕГА ЈЕЗИКА

Матерњи језик је наслеђе које добијамо рођењем; то је уткани свет предсказања и наде у нама – путоказ кроз живот.  Из родитељског гнезда носимо гене, породично завештање, обичаје, веру, идентитет и свест о томе ко смо и како ћемо освајати дане и године. Када је наша оаза здрава, зачета у људскости, творена на трновитом путу опстајања, онда она изнедри непатворену стваралачку природу која траје више од пола столећа, са изрaженом свешћу о себи и другима.

У престижној едицији „Овјенчани” ове године објављена је књига „Покривање куће”  (изабране песме, поеме, есеји, путописи, записи, приче и интервјуи) Ненада Грујичића, који је 2005. године на 33. Књижевним сусретима на Козари овенчан наградом „Скендер Куленовић” за књигу „Светлост и звуци” у издању Српске књижевне задруге. У овој едицији објављене су књиге неких од досадашњих лауреата поменуте угледне награде: Бранка Ћопића,  Васка Попе, Блажета Конеског, Драгослава Михаиловића, Стевана Раичковића, Милована Данојлића, Драгана Колунџије, Душана Ковачевића, Љубивоја Ршумовића, Љубомира Симовић, Матије Бећковића и Милосава Тешића.

У сарадњи са аутором, књигу „Покривање куће” приредила је проф. др Слађана Миленковић, наша угледна професорка и књижевница, и сама песникиња. Објективно и лакокрило, сушто и стручно, људски и надахнуто Слађана Миленковић нас упознаје са животом и делом Ненада Грујичића. Када једно уметничко биће пише о другом, онда оно гради ка читаоцима мост од речи, буди у нама знатижељу и нагони нас на промишљање о делима, аутору и, неизоставно, друштвеном контексту. У овој књизи све је у знаку двојства и тројства, што Слађана јасно истиче вешто осветљујући животне (не)прилике и оне стваралачке. Важне чињенице из живота и људи одређивали су књижевни пут Ненада Грујичића, а он је остао доличан у својој мисији и неговању, како и сам често говори младим песницима, дара за дар.

После двадесет једне године Ненад Грујичић се овом књигом враћа своме завичају као свестрани и афирмисани стваралац и суграђанин, благодарујући своје поетско и прозно саће поднебљу које га је створило као човека и удахнуло му књижевне замахе. Готово сваки редак у овој драгоценој књизи води ка Гомјеници, Приједору, Поткозарју и Козари, осветљујући  стазе  и богазе на плану колективне и личне прошлости и стваралаштва. Наравно, неколико поглавља је посвећено родној груди, а остала су невидљивим уметничким нитима спојила два завичаја Ненада Грујичића, динарски и панонски. Имамо неуобичајену прилику да пратимо полустолетни књижевни и животни преплет нашег аутора, верног чувара матерњег језика.

Књига „Покривање куће” састоји се од осамнаест поглавља: Живот и дело Ненада Грујичића, Есеји о поезији, Слава завичају, Сремом и шајкашком, Матерњим језиком, О љубави земној, Искушеничке, После свега, Молитвене, Посвете, Песме за децу, Сонетни венац, Двије поеме, Три путописа из Европе, Три записа, Три приче, Два интервјуа поводом награде Скендер Куленовић и Књижевни сусрети на Козари 2005. године.

Симболика бројева један, осам, девет, осамнаест упућује нас на срж ове књиге која збира лепезу жанрова. Протумачићемо симболику бројева у светлости уметности, тј. наслова и написа: један – спој препознавања талента, моћ писане речи, јединство стваралачких „светлица”, независност, индивидуалност; осам – бесмртност писане речи, обнављање, баланс супротности; девет – сусрет интуиције и природног дара, тежња ка вишем, кулминација зрелости и оваплоћене љубави у речи, сажимање претходних искустава и цветање новог; осамнаест – борба, опстајање на књижевној сцени, слојевити спој духовности, зрелости, одговорности и трајања. Управо све побројано чини окосницу књиге „Покривање куће” о којој је могуће писати једино на темељу целокупност опуса Ненада Грујичића како бисмо одиста разумели поетски и прозни одабир за ову књигу, као и стварање, трајање и мисију.

По пореклу, Ненад Грујичић је крајишник и шајкаш и – помиритељ двеју граница и доследни културни прегалац у чијем се стваралачком хабитусу сјатило неколико позива: пре свега песник, писац, есејиста, критичар, полемичар, драмски писац, путописац, публициста, антологичар, заштитник народног блага – ојкаче и челни човек „Бранковог кола” од 1983. године. У разноврсним жанровима расцветавала су се сва три књижевна рода и остала запис у времену које прохујава кроз изазове.   

 Сам назив „Покривање куће” више је него симболичан, слојевит је и вишезначан. Реч је о чувеној истоименој поеми нашег аутора; глагол „покривати” је несвршеног вида, указује на трајање, а лексема кућа, поред више од двадесет значења у Речнику Матице српске, овде почива на три сушта: стварање и очување породице, певати и писати доследно свом проседеу и окупљати песнике и уметнике у „Бранковом колу” више од четири деценије. Три куће са једним домаћином, оним који се ствара, недри и узвраћа. Драгоцено је пратити детињство, дечаштво, младост, зрело доба и читати различите жанрове из пера Ненада Грујичића са светлописним прилозима.

Фотографије су поређане, углавном, хронолошки и вредно су сведочанство минулих времена и људи, свега што одолева искушењима и траје у трима породицама аутора Грујичића (фотографије родитеља са венчања, полазак у школу, средњошколски дани, успомене на студентске дане, књижевни догађаји у земљи, региону и свету, богати програми „Бранковог кола”, фотографије са истакнутим песницима, писцима, уметницима, и неизоставне породичне забелешке са супругом, кћеркама и унуком...).  

Једнако, ваља нам истаћи да се у овој књизи нашло неколико портрета Ненада Грујичића из приватне архиве и уметничких радова наших истакнутих фотографа, илустратора и сликара: портрет Жарка Крекића, 1975,  два фото-рада Андреја Тишме из 1977. и 1978, рад светски признатог уметника Градимира Смуђе 1984, рад-слика Милића од Мачве, 1996, рад-слика Оље Ивањицки, 1997, фотографија Гавре Грујића – 1999. година и рад-слика Милана Тркуље, 2008. Реч је о радовима који не само да представљају лик (профил, чешће анфас) већ и мотиве из стваралашва који су уско везани за живот нашег аутора. Очигледну физичку прекогницију донео је рад Оље Ивањицки, а стваралачке зазиве и мисију веродостојно предочава портрет Милића од Мачве (кроз мотиве штита, крила у виду рогова, траве, ту су и дрвена лелујава обележја прошлости, ветар, усправност и озбиљан поглед ка будућности). Поглавља прати Грујичићев цртеж Птица са трећим крилом, за који је као студент освојио прву награду на Јавном часу сликања у Културном центру младих у Новом Саду 1976.  године.

Од раног детињства наш аутор је опажао своје клијање стихова и предавао се таленту, као и праћењу књижевног живота. Но, живот нам почесто шаље недаће да сазримо, да их прихватимо и радујемо се оном што нам је небо доделило. Тако се збило и са нашим аутором који је нерадо ишао у средњу техничку школу у Приједору, па и на на студије машинства у Новом Саду. У борби између опстајања и стварања, проналажења себе и свог комадића сунца, Ненад Грујичић није одустао, спознао је свој уметнички битак и у потпуности му се предао. Како је његово биће само желело и осећало свет уметности речи, у радости стваралачној завршава студије југословенске и опште књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.

Све је добило своју пунину и озареност при објављивању прве и изузетно запажене збирке песама „Матерњи језик” 1978. године. Од тада до данас све је подређено „светлим тренуцима”, тј. „покривању” породичне и књижевне куће и све је у знаку очувања матерњега језика. За Грујичића поезија је узвишена, молитвена мисија, писање као усхићење, нешто више од живота, почесто и сам живот, даровањем проткан услов за живот и истрајавање. „У својој поезији покушао сам да дотакнем зденце крајишке лексике и да од свега тога направим једну универзалну ауру.” (Грујичић: „О књижевним сусретима на Козари 2005. године”, 335).  Иста је колевка у којој је њихан и исто је перо којим ствара и пева, разлике нема – неиздани таленат и даље искри.

О стваралаштву Ненада Грујичића много је писано, а писао је и сам аутор о делима других, полемисао, гонетао и одгонетао (не)згоде на књижевној сцени и указивао на важност струке и академске честитости. Више од пет деценија у књижевни штит овог свестраног културног прегаоца (у)клесани су истина, таленат, надахнутост, доследност, слобода, духовитост, храброст, бриткост, духовност  и одмереност.

Предајући се исконској животној сили у виду стварања, која га је покретала и обавезивала, Ненад Грујичић је, дакле, успешно освојио сва три књижевна рода и на десетине жанрова. Превасходно, највише књижевне домете и неговање матерњег језика oстварио је у поезији, то јест лириком (неизоставна је повремено и епика у грађењу кáже у неколиким поемама). Својом инспирацијом и будношћу настојао је да разуме мушки и женски принцип, њихово преплитање и „надгорњавање”, али и ситнице и крупнице свега што чини живот и свакодневицу, док драмска дела имају снагу катарзе, интроспекције, охрабрења у зрцалу стварности. Есеји, прикази, критике, полемике и интервјуи, наравно, део су виспреног, бритког и аргументованог творења Ненада Грујичића и заслужују посебну анализу.

Навешћемо неколико дела из богатог опуса нашег аутора јер су брижљиви одабири део књиге „Покривање куће”. Објавио је педесет две књиге, од тога је највише песничких књига  („Матерњи језик”, „Линије на длану”, „Врвеж”, „Царска намигуша”,  „Јадац”, „Пуста срећа”, „Матерњи језик и песме при руци”, „Лог”, „Цваст”, „Сновиље”, „Жива душа”, „Шајкашки сонети”, „Светлица”, „Песме о младости”, „Сремскокарловачке терцине”, „Козаро, сејо и прамајко”, „Сонети о земаљској љубави”), затим књиге изабране поезије („Чистац”, „И отац и мати”, „Млеч”, „Светлост и звуци”, „Дарови”, „Вијадукт”, „Неко ми узе реч”, „Надисати се душе”), две књиге песама за децу („Маца на вратанца” и „Лија пандемија”). Грујичић је пажљиво пратио живот поезије на нашем поднебљу, те је и саставио „Антологију српске поезије (1847–2000)”.  

Посебну пажњу завређује „Ојкача”, антологија са студијом, која је народно благо, студенац завичајне књижевности унедрен у поетски миље нашег аутора. Затим следе књиге критика, есеја, огледа и полемика („Прокрустова постеља”, „Плес у негвама”, „Руку на срце”, „Трагови и таласи”, „Полемике и одушци”), монографија  „Бранко”, монодрама „Ја, Мина Бранкова”, роман „Мужа душа”, две збирке приповедака („Приче из потаје” и „Приче за романе“, драме („Читај Тракла” (Никад ништа од тебе неће бити) и „Од нечега се мора живети”) алманах стихова „Аух, што живот ушима стриже”, панорама поезије „Да доплетем венац започети”, те несвакидашљи цветник „Ао, данче, ала си ми бео”,  песме о Бранку Радичевићу, прва таква књига у Срба посвећена Бранку, а поводом великог јубилеја: два века од рођења корифеја српског романтизма.

Писати о стваралаштву и раду Ненада Грујичића, а не посветити пажњу чувеном „Бранковом колу”, напросто није могуће. То је јединствена институција поезије и културе која окупља песнике, писце, глумце, духовнике, филозофе, сликаре и друге културне посленике негујући висок креативни однос према уметности и младости. Као челни човек „Кола” више од четрдесет година, Грујичић је настојао да очува сећање на лик и дело Бранка Радичевића, да афирмише најпре младе поете (и уметнике), и да свакако окупља врхунске и остварене песнике и уметнике старијих генерација. Стражилово, Сремски Карловци и Нови Сад били су и остали златни троугао у коме се расцветава таленат и на здрав култни начин поштује поезија. О богатим програмима „Бранковог кола” можемо читати у Грујичићевом делу-диптиху „Коло, коло, наоколо” (Појаве и портрети и Стражиловски времеполов), у којима су представљени стваралаштво и живот учесника песничких манифестација, друштвени контекст и уопште књижевни и ини живот у нас од 1987. до 2024. године. Текстови, светлописни дарови (фотографије) и песме-терцине о истакнутим гостима „Бранковог кола”, ево нама опет тројства, чине живу успомену на минула времена и путоказ ка посвећености, позиву, стварању уопште у знаку доброте, људскости и даривања.   

У књизи „Покривање куће” своје место, као својеврсне представнице „Бранковог кола”, нашле су песме из циклуса Посвете. Наиме, Грујичић је терцине посветио и Десанки Максимовић, Ивану В. Лалићу, Весни Парун, Стевану Раичковићу, Мирославу Антићу, Бориславу Пекићу и Ољи Ивањицки. У овим песмама проминирају поштовање, слављење уметности, сећање на велика имена нашег уметничког неба, незаборавна људикања, поуке, анегдоте и уздање у живу реч. У терцету посвећеном Десанки песник каже да она „душу свакоме презува”, а то је узвишеност коју доносе слобода, начитаност, посвећеност и млад дух који твори за друге. Мелодичне, сликовите, крепке, јасне, умивене одговорношћу, ове терцине доносе важно сведочанство о стараоцима који су пре свега људи са талентима који оплемењују својим делима. „Сремскокарловачке терцине” су Грујичићев обол песничком Парнасу и Сиону, дужност и завештање, сведочанство и захвалност за раскош речи, дела и дружења са самосвојним и незаборавним људима.

Ненад Грујичић подједнако пише на екавици и ијекавици (како би сачувао аркадијске призиве из завичаја, своје језичко порекло), у слободном и везаном стиху, поезију и прозу. Како и рекосмо, реч је о лепези жанрова. Можемо приметити да је у делима Ненада Грујичића светионик у виду матерњега језика осветљен са свих страна. Штавише, када је препознао и освојио обожену „светлицу” српског језика, наш аутор ју је имплементирао у друге светске песничке облике. Издвајамо: сонетни венци  и венци терцина, те рондо, глоса, рондел, частушка, а у овој књизи у циклусима изабране поезије налазе се: велика сестина (Љубавна скаска), малајски пантум (Пострижник, Мађија, Јутреник) и бројни сонети, катрени различитог метра и дистиси.

Милозвучност, изобиље значења, спајање старине и новине, бодра сликовитост нашли су своја места у разноликим песничким изразима указујући на универзалност уметности, тј. песме. Слађана Миленковић истиче да „Грујичићев стил одликују музикалност, језичка раскош и игра значења. Његови стихови често делују као пажљиво изграђени лирски механизми у којима звук и смисао прожимају се до потпуне складности.” Потреба да пише (пева), вишедеценијско понирање у срж матерњег језика и непрестано бдење над песмама допринели су настанку и опстанку чисте и зреле поезије, која је живо сведочанство и заштита лирског трудбеника. Не постоји тема коју Ненад Грујичић није обрадио у својој поезији, а и прози, што нас упућује на истину и слободу у стварању – раскидање са књижевним негвама и потирање савремених намета. Будимо прецизни – бити свој, имати свој стил који је препознатљив и аутентичан. Како наглашава Миленковићева, приређивач књиге „Покривање куће”, „посебност његовог песничког дара лежи у способности да језику врати снагу првобитног, исконског импулса, оног који истовремено звучи интимно и универзално.”

            Поезија заузима најважније место у књизи „Покривање куће”. Највише је песама у форми сонета, затим песме у слободном стиху, а ту је и сонетни венац посвећен Марији Балковој Жижак. У својој поезији Грујичић пева о: животу  (Предсказање, Божји банкет), љубави (Јесен у пролећу, Безимена), вери (Кȃд, Голуб и змија), нади (Успомене), природи (Неора, Лабуд), жени (Жижак, Кокета), грешнику (Пируета, Исповест), оцу (Очеви мотори, Каца), мајци (Песма иза брда, Крушна мрва), народу  (Даворија, На Светог Илију), обичајима (Коринђаши, Машчење јаја), завичају (С прага, Недјеља), искушењима (Пасји живот, Сита глад), човеку (Клима, О саговорнику), страдањима (Крајина, Козаро, сејо и прамајко), надахнућу (Светлица, Мајка), Карловцима, (Сремски Карловци, Карловачка берба, На Стражилову), Шајкашу (У равници, Забијачка), прошлом (Сећање, Вај) и садашњем (Бој с нечастивим), песми (Пехар, Бело) и другим ствараоцима (Иван Лалић, Борислав Пекић)...

            У песмама за децу (нпр. Млади пензионер, Лепотица, Бројаница) Грујичић нас подсећа на најбезбрижније доба у нашем животу када смо чисте душе, пуни љубави, радознали и лепршаво освајамо дане и радујемо се малим стварима. Управо таква треба да буде и песма, млада и  полетна, али и она која бди над нама, бодри нас, израња из нас и остаје запис у пролазности.

Народне мудрости, које је изродила заједница у ојкачи, наш аутор представља као темељ своје поезије, некад скривен некад видљив, облачећи га у рухо мелодичности, сликовитости и почесто сажетости са јасном поуком. Поезија је непрегледна башта најлепшег цвећа у којој певају најмилозвучнији гласови из природе, али је она и рударење, трагање у себи и откривање валера матерњега језика. Читајући песме, изналазимо да су оне живот у малом, један калеидоскоп за (од)гонетање човекове природе, речи и уметности.

            За Грујичића сонет је својеврсни симбол и синоним матерњега језика управо због своје мелодичности и вишевековног трајања. Он има своја правила и лепоту и јасно одређену форму, па се може сматрати песничким драгуљем. У форми сонета доминантне су љубавне песме, мисаоне, духовне, друштвене и метапесме. Нашу пажњу су привукле управо метапесме које нису честе, а врло су требне. У њима Грујичић проговара и пева у исто време о самој песми, процесу стварања, природи језика и улози песника – Поезија, Компас, Бело, Пехар, Моћ која није, Унутрашња.  

            Поетику Ненада Грујичића чини разноликост тема, чисто надахнуће, обделавање, духовност, спој самосвести, традиције и укорењености у матерњи језик. Класичне песничке форме спаја са модерним сензибилитетом и приде остаје доследан свом поетском ткању.  Песник је више слуга, а мање господар својих стихова јер у чину стварања не само да осветљава/огољава своје песничко биће већ и саму песму коју преноси читаоцима. Да би се песма изнедрила, потребно је имати таленат, волети матерњи језик, препознати „светле тренутке”, неуморно бдети над испеваним написом, промишљати о својој улози и пустити песму да се избори за своје место, да буде особена и слободна, а затим и препознатљива у своме јату. Грујичић је више поета ватес него поета доктус јер ствара у стању ludida intervalla, усклађујући надахнуће и своје искуство, запажање и потребу да проговори (пропева) о свему. „Песници су посвећеници речи, монаси матерњег језика” („О песничкој речи”). Положај песника је изазован, занат се не учи из књига, а ваља опстати на књижевној сцени и живети, а то је једино могуће ако има љубави, дара и рада. „Песник се бори у земној прашини/ да не изгуби међ људима компас/ и трља очи, и лаје као пас,/ дајући прилог општој немаштини” (Компас).

            Љубав је чест мотив у поезији Ненада Грујичића, одмах потом и суштина живота стечена у завичајном гнезду. Разумевање другог, потреба да се говори, саслуша, исповеди исто тако бива одликом стваралаштва. Запажамо да је код Грујичића у поезији жена стожер и то: свепрожимајући, интригантан, традиционално-модеран, па чак и опсесија. Мотив жене осветлићемо из угла мајке, те и из угла другог колоплета жене сапутнице и љубавнице.

Родитељка у песмама се уздиже и досеже неслућене висине. Мајка је честита, радна, брижна, креативна, разумна, безусловна подршка, учитељица живота и она која види даље, предосећа и молитвама узноси захвалност „Сине,/ изађи на терасу/ и прислушај/ разговор тица:/ То наиђе./ Ја се извињавам,/ ја морам слушати,/ сине!” (Мајка). У песмама из завичаја мајка је представљена као домаћица, чуварка дома и обичаја, супруга, она која се жртвује и на прво место ставља мајчинство – „И сви причају да је најлепше/ кад отац и мајка раде заједно./ Тад је живот јак” (Неора). Светли тренуци у стварању нашег аутора постају свети попут саме мајке, а она је и духовна светлост: „Мајчица мрва – неко у сну рече/ лети ка небу. То беше стих списа/ у којем Бог ми венама потече/ и песму своју на тренут исписа./ ... Лети ка небу, видим, света жена,/ чиста у срцу и у молитвама,/ рођена мати моја у сузама” (Светлица). У песми Недјеља мајка је представљена као кохезиона сила једне породице: „Мати стоји ко стожина насред куће у смирају... ”.

Код Грујичића жена је извор љубави, склада, жудње, тајна, покретачка снага. Женски принцип нагони песника на промишљање о свих седам врста земне љубави (фили, стаги, агапе, ерос, филаутија, лудус, прагма), али се искључиво задржава на еросу, покушавајући да открије и освоји све нијансе неухватљиве а суште природе жене. Очараност женским бићем огледа се у сонетним венцима Жижак, Вихор, Тајац, Цваст.

Циклус песама О љубави земној у књизи „Покривање куће” доноси сам хронолошки поредане песме, у слободном и везаном стиху, у којима лирски субјект како спознаје природу жене тако учи живот и утврђује начело стварања. Кроз песме о љубави уочавамо тек покоји елемент метапоезије, у замотрају искушења и скривености. Преовладавају емоције широког распона од одушевљења до разочарања у тону исповести и рађања песме која је утеха и снага. Љубав уздиже „до колена Божјег” (Јесен у пролећу) или може „са лица праву кошуљу да свлачи” (Кошуља). У љубавној поезији Ненада Грујичића жена је стварна, жива, савршени амалгам супротности, а лирски субјект је распеван у настојањима да реши енигму звана жена. Наложнице, кокете, незнане драге, својеглаве, драгане, фаталне жене опеване су као љубавнице. Песме Љубавна скаска (велика сестина или сестина лирика), Сукња (сонет) и Мађија (малајски пантум) указују на рањивог, повређеног лирског субјекта, али он узраста, не остаје заробљен већ осваја слободу кроз певање. Оловка, поезија, мајка, жена – четири су димензије љубавне поезије код Грујичића у којима песма постаје река чије су обале ерос и танатос слева и агапе здесна.

Најстарија песма у овој књизи је Оловка (1978), а најмлађа Бој са нечастивим (2026). У првој приказан је стваралачки принцип, проницљивост песничког бића и његов однос према поезији, а у другој обавеза песника да проговори о деценијској тами коју једино младост препорађа доносећи слободу на жуљевима. Уједно, у песми Бој са нечастивим слојевито откривамо сраман и суморан друштвени контекст, немоћ, обесхрабреност која крхка и готово беживотна клија из патње и осветљава нову наду, а њу чине заједништво и љубав.

            Песме Ненада Грујичића преведене су на више језика и заступљене су у многим антологијама, домаћим и страним. Овенчан је многобројним наградама и признањима за своје вишедеценијско стваралаштво. У интервјуу Две љепоте једног језика каже: „Награде су јавне скеле, које писца придржавају за живота. Оне су крајпуташи једне конкретне судбине са именом и презименом.” Дакле, на првом месту, винаверовски казано, циљ је стварање, а награде су потпора која обавезује и даје крила.

            Књига „Покривање куће” из едиције „Овјенчани” почива на темељу завичајне књижевности. Била је то јединствена прилика да се сачини управо таква књига, наспрам других могућности богатог Грујичићевог стваралаштва. Носећи стубови су песме Каца, Крајина, Даворија и поеме Покривање куће и Козаро, сејо и прамајко. Завичај за Грујичића није само место рођења, то је непресушни извор аркадијске инпирације и животне снаге, рој чулних сензација из приједорског етноса: „... и  одлазака у свијет биће/ и повратака у Приједор биће...”.

 Постоје и примери инкорпорираних народних ојкача, посебно у поеми Покривање куће чиме се показује да је народни дух виспрен и мудар, емотиван и издржљив, баш какав треба да буде и песник. Народни језик у ојкачи је природан, са посебном мелодиком коју је заједница изнедрила искуством. Драгоцени су етнолошки мотиви: народно градитељство – покривање шљемена (крова), привредни занати (мајсторство), традиционална храна, менталитет једног поднебља, патроними и топоси. Сви мотиви чине онај најзначајнији – мотив заједништва – окупљени људи усмерени су једни на друге, вредно раде, певају, радују се: „... У веселој вреви, из руке у руку,/ таласа увис препечени цријеп...” Чест мотив из народних песама – здравица – овде је молитвени кȃд, чување вере, нада у будуће: „...  помого му Господ Бог,/ родила пшеница бјелица/ и ситна дјечица!” Хиперболе (нпр. „три кошуље златом извезене... а оно кошуљица бијела”) нису преувеличана похвала већ  уздање да може бити још боље. Покривати кућу значи створити свој дом, то је свети чин заједнице и опстанка српског народа  Крајине и Поткозарја. Сва три књижевна рода овде су у фином преплету са фениксовском снагом – лирика у виду ојкаче, радосне граје свих ученика, епика – рад, обичаји, богати описи, драма – представа у дворишту. Поема „Покривање куће” је синестезијска слика (мешање слика, боја, звукова, укуса и мисриса) традиционалног блага Ненада Грујичића.

Каца, такође, завичајна је песма са примесама метапесме. Онако како се прави каца, зналачки, стрпљиво, уз певушење, тако се и ствара песма: „... Кад легне – пјесма!/ Удри по обручевима.” Очигледан је и богат слој звучења и значења: звуци алата при обради дрвета, постављање шине (обруча), разговори између оца и сина, ехо који одзвања из каце; породица, занат, опстанак. Лирски субјект је и дете и одрастао човек – песник. Како се утежу дỳге на каци, тако се и бди над песмом да: „... и ниједна кап/ за цијели живот не исцури...”

У Даворији, завичајној песми у дистиху, сустичу се појединачно и народно, духовно и световно из родољубља и борбености. Исконски крајишки импулс супротстављен је модерном добу. Приказано је старо козарско коло, врцаво, бучно, разбожено, које посматра Свети Сава, утемељитељ нашег православља. Грујичић је настојао да у виду антитезе пренесе снажне емоције свога поднебља као део менталитета и да бар у песми потре пролазност.

  На крају, никако мање битна, напротив – срж ове књиге чини поема Ненада Грујичића Козаро, сејо и прамајко (речитатив о геноциду, забораву и слободи). Слобода, стваралачка и ина, условљена је трном прошлости. Песничким језиком огољава се гордост моћника и страдалост недужних људи. Човек, песник, потомак, земљак мора да проговори (пропева) о великој несрећи библијских размера. Једнако, ова поема велича крајишког човека, лепоту природе, својтљивост, обичаје, умешност, берићет, менталитет, места како бисмо јасније сагледали немерљиви губитак. Слике живота прекинула је самовоља непријатеља и оставила пустош: „Ево ме на Мраковици, сејо Козаро,/ са сликама из Другог свјетскога рата,/ са пустим нарамком туге, слободе и крви.”

Фантазмагоричне слике из завичаја обремењене су неправдом, невиним жртвама; страдална крвца болно вапи из стихова, ваља уклонити паучину са заборава и за душе и из душе се помолити. Песничко биће носи у себи кȏд предака, упркос раскорењавању новог доба. Преци траже да се тамјан и молитве узносе ка Небу и да бар на часак постану живи стихови да би се са сваким новим читањем осветлио пут и била озарена бесмртна душа козарских мученика, који нимало нису мањи од косовских. Градациона спрега голог живота, непријатељске жаоке, жал који надраста перо и песнички позив постају гласници немирног сведочанства, времена које није излечено већ је само залечено у формама посрнућа новога доба. Сијасет топонима, гране из родослова, обичаји, храна, пород однела је непријатељска рука, завила у црно, онемела преживеле и потомке предала забораву. Дух, култура, живот смишљено су уништени, колективна с(а)вест је посустала. Крв 20 000 мученика могла би да проклија – када би се покајање и мир устоличили.  

Скендер Куленовић чувену „Стојанку, мајку кнежопољку” завршава стихом „земља ће нам у сунце проциктати”, а Грујичић уграђеном народном ојкачом осветљава геноцид „Грло моје ко тамбура јада,/ никад није јадало ко сада!” Десетерачке римоване ојкаче са Козаре, настале у амбијенту рата, добиле су богослужбени и покајни призвук – запис у поеми за незаборав.

Козара је у поеми сеја и прамајка. Ненад Грујичић опева колективно и лично страдање (и његова породица је остала без чланова) на извору наслеђа. Убрзано, емотивно, осећајно причање и снажну сликовиту раскош блажи духовна димензија ојкаче. Сеја је јер је мила а ожалошћена: „Црна ми је роба омилила,/ откад су ми браћа изгинула”, а прамајка јер је њена утроба изродила гроздове фамилија и остала симбол борбе. Козара је персонифицирана, жива је, и света попут мајке, стога је Грујичић у лелеку крепи и уздиже до неба живог.

Овај лирско-епско-драмски вапај у двадесет певања, у знаку тројства, сабира и снажно повезује мотиве геноцида, историјског заборава и борбе за слободу.

            Поред поезије, у књизи „Покривање куће” упознајемо се и са избором прозних остварења Ненада Грујичића, а то су: три приче, три путописа, три записа, два есеја и два интервјуа, те беседа приликом уручења књижевне награде „Скендер Куленовић”. Иако је Грујичић пре свега песник, врло је плодотворан и у прози. Одлике његове прозе су свестраност у освајању ликова и ситуација, радозналост, будност, бриткост израза, на тематском плану опажање промена у књижевности и књижевном животу, кроз разне судбине и карактере указивање на мањкавости и деформације у свакодневном животу, па и на пољу саме културе, а у знаку тзв. магичног реализма. Оно што није стало у поезију, преселило се у прозу са препознатљивим стилко-језичким изразом.

            Путописи су релативно ретки у нашој књижевности, код Грујичића они су лирки обојени, објективни, јасни, проницљиви, саветодавни у различитости друштвеног, уметничког и културног оквира. Одабрана три путописа СССР: Москва, Тбилиси, Лењинград, Берлински калеидоскоп и Карпатске слике и звуци спајају исток и запад, указујући на лепоту и част представљања земље као песник (стваралац) и упознавања језика, културе, обичаја других народа.

            И у путописима, а највише у причама спознајемо људску природу, лице и наличје живота. Грујичићев песнички сензибилитет помно је посвећен грађењу ликова са маргине и оних на тзв. битним позицијама који не служе своме позиву већ га злоупотребљавају. У трима причама Дан за даном, Живе болести и Пупак приказана су гротескна збивања у свакодневици, борба за голи живот и женски принцип. Савремени човек омеђен је преиспитивањима, унутрашњим превирањима у којим су наталожени неспокоји и пролазност, пропадљивост. Битном одликом Грујичићеве прозе сматрамо сплет микро и макро плана у светлу  врло вешто творене етичке и психолошке карактеризације ликова.

            Са завичајног зденца потекла су три записа – Запис о Сретену Стојановићу, О реци Гомјеници и Под липом томашичком – у којима се са сетом проговара о неумитности заборава, немара и нечувања духовних, културних, природних и уметничких добара. Ови записи су омаж Приједору, граду сликара и детињих успомена, покушај оживљавања, бар у тексту, свега онога што је као дар природе дато људима на корист, а (не)човек је уништио. 

У књизи „Покривање куће” поезија и проза Ненада Грујичића чине живе нити којима су повезани прошло и садашње – уздајући се у чисту будућност матерњег језика, уметности и културе. На нивоу куриозитета, као својеврсни апендикс овом приказу, ту је најстарији Грујичићев цртеж Птица с трећим крилом из 1976. године, а најмлађа је песма Бој са нечастивим из 2026. године. Грујичић је пола столећа стасавао најпре као песник и књижевни стваралац, а онда паралелно и као и делатник у јавном животу, на пољу културе, настојећи све време да очува првобитне лепоте српскога језика и да их уплете у песме, приче, роман, драме, хронике, есеје, приказе, критике, полемике, антологије, панораме, алманахе и богате програме „Бранковог кола”.

За Ненада Грујичића, без патетике говорећи, чин стварања (певања/писања) Божји је дар, самоспознаја, непрестани рад, указивање на валере у језику и култури, служење своме позиву, лековити извор, даровање другима (нарочито младима), чување матерњега језика, спајање старог духа и модерних призива на јединствен, грујичићевски начин, беспоговорни одабир и заштита струке, трајање на уској стази надних проблесака који се не подразумевају већ снаже са сваким новим делом. С временом таленат се бокорио и утврђивао, остао свој и бескомпромисан, оригиналан, свеопажајући и гласан на траговима и таласима књижевног живота.