Бојана Јеленковић

КРОЗ ВРЕМЕПЛОВ - ЗА СВА ВРЕМЕНА

            Поводом 200-годишњице рођења Бранка Радичевића из пера Ненада Грујичића на дар добили смо други део триптиха „Коло, коло, наоколо – стражиловски времеплов: трагови, сећања, цртице и коментари”. У књизи је представљен рад чувене институције културе „Бранково коло” у Сремским Карловцима  од 1972. до 1992. године. Ово обимно дело представља амалгам монографије, хронике, биографијȃ, аутобиографије.

            Више жанрова асимиловало се у једној књизи како бисмо веродостојно и ми као читаоци били упућени у рад Кола попут невидиљивих а свеприсутних посматрача. Време је релативно, променљиво, са својим ћудима, ето, пола века приближено нам је као јучерашњи дан, ту је, у зеници ока,  нижу се слике и прилике у калеидоскопу непролазних доживљаја.

            Ненад Грујичић је више од четири деценије звезда водиља у Бранковом колу, дому чисте уметности где се препознаје и слави таленат, а доброта и жива реч живе колико и сећање, па чак и више. Све је подређено уметности, поезији, прози, есејистици, критици, сликарству, вајарству, глуми, музици и све усмерено ка Стражилову, нашем песничком светионику. Не постоје мали и велики уметници, добри и мање добри посленици културе, само постоје истински таленти, промоције, изложбе, судбине, догађаји, анегдоте, пријатељства и успомене живе.

            Пред нама су странице из живота, написане полетно, веродостојно,  са радошћу и поетски, баш како и приличи дугогодишњем домаћину. Приде, редови су пуни топлине, људскости, надахнућа и објективног казивања о свему што је минуло и што је део наше свакодневице. Врло вешто се преплићу прошло и садашње, ретроспективно и хронолошко, о другима и себи – лепо, уљудно, виспрено, инспиративно. Понека понављања о људима и догађајима су нужна како бисмо схватили значај трена у вечности и научили шта је важно. Наравно, није наодмет инсистирати на истини, незабораву, утемељењу правих вредности и сећању, имало се  рашта тако поступати – дело пред нама је сведок.

            Врло прилежно, посвећено, поносно и лагано аутор нас упознаје са двадесетогодишњом мисијом Бранковог кола. Континуитет у доба дисконтинуитета је благо и завређује нашу пуну пажњу и дивљење. Свако коло је пажљиво осмишљавано, бивало сведоком једног времена, прецизно као у каквом шифарнику навођени су датуми, учесници, награде, важне институције, сарадници и спонзори. Ниједна година није иста, напротив, свака је сијасет уметничких дела, боља, лепша, другачија од претходне. Садржаји беху непоновљиви, свежи, полетни, градацијски уређени. Лепеза даровитих људи-уметника оплемењивала је манифестације Кола. Мислило се о свему, брижљиво су ткане теме које живот чине смисленијим и узвишенијим – од књижевности, филозофије, религије, музике, сликарства... па све до прича из живота. У центру пажње увек су човек и дело, уметници и публика, Бранко и Коло, згоде и незгоде.

            Уметници имају посебно место, њихов рад и посвећеност, а то све прати, бележи, осветљава spiritus movens манифестацијȃ Бранковог кола. Иако је учеснике познавао, са неким и пријатељевао, Ненад Грујичић се трудио да њихова дела и сегменте из живота представи објективно и то му је полазило за руком. Знао је и умео аутор врло вешто, суптилно, понекад се користећи хумором, да дочара нарави, мале и велике изазове на путу до звезда на књижевном небу. Анегдоте блистају, отрежњују, нагоне нас на запитаност и остају као запис да смо само људи са манама и врлинама, а малобројни и са свешћу о свему томе. Доследност и истина, уметност и струка важне су светлице при вођењу Кола, стварању и писању овог времеплова. Публика је била многобројна, однегована, пажљива, жељна квалитетних садржаја који обасипају светлошћу голи живот и хране душу узвишеним  творевинама.

            Заправо, све манифестације Бранковог кола су коло које се игра без престанка, снажи лепоту душȃ и живи посве стражиловски. Знали су се ред и поредак, како, колико, коме и зашто, мера у свему и за све подједнако, а тако нам ваља и усред наплава искушења, у добру и злу.

          Бранково коло би почињало у септембру и трајало неколико дана, а некад је улазило и  у октобар – онда кад лишће почиње да жути песници крећу у походе и песмама побеђују умор природе и људску пролазност. На крилима књижевности и снагом јаке воље прилазило се сваком програму. Ненад Грујичић је све ове године кућио Бранково коло попут свога дома, давао му најбоље од себе и настојао да побеђује препреке и узраста духом са гостима све до песничког Сиона. Свако Коло имало је мото, углавном стих-два из Бранкове поезије; поздравно слово је искрило на почетку раја за песнике и друге уметнике. Дивно ли је било пратити неке од програма: Песнички портрет, Певам песнике, Песнички маратон, Песнички митинг, Песнички балкон, Песнички прозори, Култтурно двориште, С песницима у поноћ, трибине, округли столови на разне теме и тако унедоглед, од јутра до сутра, са еланом и са радошћу, непоновљиво. Обележаване су важне годишњице, предавања, дуели, натпевавања и представљања нових и старих дела, антологија, часописа. Ваља припоменути да ово нису само песнички програми, ово су програми који славе уметност у свој различитости, баш у духу гноме: Нека цвета хиљаде цветова. И цветало је обилато и бивало ношено баш до сваког кола на које је Бранко позивао у „Ђачком растанку”, а онда и наоколо.

           Било је и фолклора, концерата, представа, игроказа, а како и не би кад је све то плод стваралачких душа. Неизоставан део програма Бранковог кола је и јединствен песнички турнир у шаху, древној дисциплини духа и ума коју је и вечно млад Бранко волео. Изненађенима нема краја, уметност ће спасити свет јер баш она не познаје границе и могуће стеге руши у парампарчад.

           У прилог томе сведоче и путашествија Кола, оно расте, развија се, позива и друге да дођу, виде, заиграју у ритму мелодије матерњега језика. Ако ли когод није могао доћи, ето Кола, стиже оно пуно ентузијазма и пријатељске жеље да дели са другима све што се дати може и мора.

           Несумњиво, било је и те како изазова, но одолеваху посвећеност, мисија и нада да се доброта, љубав и писана реч дељењем са другима умножавају, криле и крепе. Стизало је Коло и до Беча и до многих фабрика несебично ширећи духовни супстрат стражиловски. Сарађивало је са појединцима и спонзорима, институцијама, Карловачком гимназијом, фабрикама – увек раширених руку, подарити и просветлити. Можемо се само упитати има ли ишта лепше и племенитије.

              Знало је Коло да награди, подржи, припомогне звездицама и звездама да се усправе и наставе да сијају. Награде са полувековним трајањем Печат вароши сремскокарловачке, Стражилово, Бранкова награда додељиване су домаћим и страним ауторима, дакле, онима који талентом и радом стварају и остављају трагове у пролазном свету.

            Не може се ни избројати колико је књижевних, филозофских, научних дела, потом изложби сликара и вајара, концерата, представа аутор набројао, протумачио и изнео утиске и успут нам, између редова, препоручио да бар нека од тих дела прочитамо, послушамо или пак погледамо како бисмо боље разумели себе и свет чији смо део.

            Музика је имала посебно место на Бранковом колу, то је вазда била спрега раскошних гласова и разних инструмената. Певале су се песме многих песника, а композиције Бранкових песама се напросто подразумевале. Померале су се границе, а чула гостију бивала опијена лепотом и нежношћу – синкретизмом под небом плавим.

О моћи уметности речи и љубави сведочи нам ова књига која је настајала за време пандемије вируса корона. Једнако, можемо прочитати и шест цртица о положају човека у свету који је завијен измаглицом рушилачке моћи. Аутор промишља о приликама и неприликама, без имало задршке сувисло казује своје мишљење, поткрепљује чињеницама и својим искуством и оставља трагове на дар читаоцима.

Саставни део ове монографије су фотографије из албума Бранковог кола. Свака од 240 пажљиво поређаних фотрографија сведочанство је мисије Кола и, наравно, непоновљива прича о времену и људима који су их забележили. Написи и светлописи (фотографије) чине јединствену целину, угођај за чула. Сачуване и приказане фотографије одиста су симболи преданог рада, такође, доприносе повезивању уметничке страсти са прошлошћу и остају као запис за будућност.

У последњем делу монографије под насловом „Нешто понешто и уоколо” налазе се цртице и коментари у којима су представљена сведочанства из живота Бранковог кола и Ненада Грујичића. Приче о важним људима за рад Кола, институције културе, топоними, спонзори,  понуде и покуде, обећања и користољубље, ходање по стазама и богазама и, опет, бити свој и опстати као директор  и стваралац више од четрдесет година. Можемо прочитати како је аутор стварао и живео за Бранкова кола, бранећи знањем и стварањем све нелагоде које би му се испречиле у науму вишег реда. Остајући веран својој идеји водиљи, одолевао је замкама. Често постављан између добра и зла, искушаван, настојао је честито да се одбрани и удели који савет саговорницима и нама читаоцима.

            Ненад Грујичић настојао је да прикаже и другу страну медаље, бележи како је савладавао препреке, описује песничке судбине, подучава нас својим и туђим примерима. Не либи се да уметне и покоји биографску цртицу, своју и туђу, јасно представљајући разлику између књижевности и књижевног живота. Многима је посветио терцине, својеврсни је то омаж важним бићима и њиховим заслугама. У перу и доброј вољи, људскости и творачком ентузијазму све је могуће: отети од заборава, осоколити, прибележити, уткати емоције и посветити се другом, божјем бићу, љубити песмом ближњег свога и све друге приде.

У успомене, доживљаје, сећања у вези са радом Бранковог кола проткана су искуства Ненада Грујичића. У својим коментарима аутор истиче и јаке стране своје мисије и оне друге, аргументовано, јасно, критички, објективно иако је и сам актер и у епицентру збивања. Често цитира писце, филозофе и друге умне људе, желећи да дође код људи до преумљена на добро. Знамо и имамо само онолико колико поделимо са другима, исто је и са уметношћу, она је човекова творевина са циљем да се дели и тако ствара круг добрих дела.

            Други део триптиха „Коло, коло, наоколо – стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари" круна је рада Ненада Грујичића у Бранковом колу, захвалница свим учесницима, чување од заборава, сећање на минула времена, њихово оживљавање, запис за сва времена, пелцер по коме ваља наставити. Написи су поетске латице из душе, разговори са уметницима, пријатељима и собом; несебично даривање годинама стицаног знања радом, поштењем, поштовањем и доследношћу. Све је у функцији уметности, оплемењивања душȃ и благодарења. Циљ је стварање, не створено,  како каза Винавер, а Ненад Грујичић тако живи и ствара, то је његов животни постулат. Читајући монографију, имамо више радости у једној: сазнајемо, учимо, преиспитујемо се, гледамо фотографије, бојимо свој свет садржајима из културе и желимо да Бранково коло надлети своју богату ризницу и опстане у временима која нас чекају.