Nenad  GRUJIČIĆ

Ova knjiga nije antologija. Ona je almanah stihova, svojevrsni bedeker kroz „pesničke predele" edicije „Stražilovo". U novembru 1970. godine, izašao je prvi od ukupno trideset osam brojeva lista „Stražilovo", koji je, tako, nastavio tradiciju istoimenog lista što je s prekidima izlazio u Novom Sadu od 1885. do 1894. godine, u vreme kada su na ovim prostorima cvetali i gasili se mnogi listovi i časopisi za zabavu, pouku i književnost. Prvi broj starog „Stražilova" izašao je 3. januara 1885. godine. Osnivač i urednik bio je Jovan Grčić, a družinu oko njega sačinjavali su Đorđe Magarašević, Đorđe Dera, Milan Savić, Milan Jovanović i Stevan Milovanov. „Stražilovo" je prestalo da izlazi 1888. godine kada se ujedinilo s „Javorom" koji je uređivao Ilija Ognjanović-Abukazem. U „Stražilovu" br. 52/1888 Jovan Grčić piše: „Završavajući s ovim brojem Stražilova praštam se ovde sa milim saradnicima svojim, kojima ljubav i prijateljstvo neću zaboraviti dok sam živ". No, četiri godine posle, Grčić se razilazi sa Ognjanovićem i ponovo pokreće „Stražilovo" 1892. godine. List je izlazio do oktobra 1894. godine kada je, opraštajući se, Jovan Grčić obavestio čitaoce da je list „spao na dvesta pretplatnika".
Nepunih šest decenija potom, list je obnovio i uređivao Bogdan Čiplić od 1952-1953. List se brzo ugasio i tek 1970. godine, novembra meseca, izlazi novo „Stražilovo" oko kojeg se okupio veliki broj saradnika koji, bez honorara, pišu za ovaj živahni i Novom Sadu potreban list. Glavni i odgovorni urednik bio je Rade Obrenović, a ostali saradnici Milorad Crnjanin, Arpad Vicko, Milan Milić-Jagodinski i Srećko Drk. List je izlazio do februara 1974. godine. Glavni pokretač i, na mahove, fanatični inspirator rada na listu i oko njega bio je Rade Obrenović koji je, kako je jednom prilikom zapisao Vasilije Kalezić, „najviše radio, najviše se borio i najviše verovao. Samo se njegovom umešnošću, njegovom tihom upornošću, čak i nekom neobjašnjivom snalažljivošću može objasniti izlaženje lista u tako teškoj materijalnoj situaciji kakva je u ,Stražilovu' bila od prvog do poslednjeg broja, kao što se njegovom mekošću, izvesnom taktikom i opreznošću može objasniti što je list pomalo ,mek', nedovoljno borben i počesto na margini krupnih događaja".
Uređivanje i bukvalno pravljenje lista „od ničega", u situaciji kada nije imao nikakvu materijalnu potporu, podrazumevalo je i svekoliko žrtvovanje koje, iz današnje perspektive, u pojedinim svojim epizodama, deluje pomalo patetično, ali upravo onoliko koliko sam život i prilike to mogu da urede. Tako, na primer, glavnom uredniku nije bilo teško da nekoliko puta peške ode do Iriga (gde se nalazio osnivač, Prva srpska čitaonica – osnovana 1842) da bi novi broj izašao na vreme. Lišeni salonskog i birokratskog odnosa prema uredničkom poslu, ljudi na čelu „Stražilova" bili su zaljubljenici u parnasovsku simboliku imena lista, koja osvetljava duhovnu pomrčinu i stremi ka „nemogućem".
Život lista nastavila je edicija „Stražilovo" koja je startovala juna 1972. godine knjigom pesama Đorđa Sudarskog Reda Reči koje čine moj sprovod. Interesantno je pomena da još jedna knjiga nosi br. 1, zbirka pesama Ferenca Deaka Dodir slonovače, koja je štampana oktobra 1972. godine. I u ovom kuriozitetu ima lepe simbolike. Glavni urednik bio je opet Rade Obrenović, a prvu redakciju sačinjavali su Vladimir Bogdanović, Milan Jelkić, Đorđe Sudarski Red i Branka Novaković. Do ovog trenutka, u „Stražilovu" je objavljeno sto pedeset pet knjiga, od čega su više od polovine (osamdeset devet) pesničke. Otuda i odluka izdavača da povodom svoje dvadesetogodišnjice štampa baš almanah poezije.

II

U ovome almanahu nalaze se pesme 161 pesnika Podeljene su u četiri ciklusa: Domaći pesnici, Strani pesnici, Domaći pesnici za decu i Strani pesnici za decu. (Jedna narodna pesma nalazi se izvan ovih ciklusa) U svakom ciklusu pesnici su poredani azbučnim redom. Svaki pesnik zastupljen je sa po je­dnom svojom pesmom. Takva koncepcija učinila se priređivaču najoptimalnijom s obzirom na prigodu povodom koje se i štampa almanah. Svaki drugi pristup vodio bi u antologijski izbor, u drastično smanjivanje broja autora, što bi priređivača dovelo u nezgodnu situaciju da spram izdavačkog konteksta „Stražilova" priziva i druge kontekste i odnose, te bi proizvod bila knjiga kojoj 20. godišnjica „Stražilova" više ne bi bila povod. Poučeni jednim zlosrećnim iskustvom povodom 30. godišnjice edicije „Prva knjiga" Matice srpske, nije nam bilo teško da ovom prigodom poslu priđemo na drugačiji i primereniji način.
Pažljivo pročitavši svaku knjigu, priređivač je birao, po njegovom mišljenju, najostvareniju pesmu određenog autora, onu koja je, u okvirima date poetike, najčitljivija na mapi pesničkog rukopisa I pored dobre volje i visokog stepena tolerantnosti, koje ovakva prigoda omogućava i priziva, pesme jednog broja autora nisu našle svoje mesto u ovome almanahu. Pesnički tekstovi nekolicine autora, jednostavno, nisu zadovoljavali osnovne kriterijume priređivača, odnosno, nisu sadržavali onaj preko potrebni „višak jezika" koji govori da se radi o koliko-toliko zrelom ostvarenju ili, pak, o klici talenta koja bi mogla da iznedri bolje pesničke tvorevine. Dakle, i „Stražilovo", kao i mnogi izdavači, imalo je svojih izdavačkih promašaja, neuspešnih knjiga koje su, na ovaj ili onaj način, dospele do izdavača i štamparije, potom. To je usud izdavačkog posla i veliko je pitanje može li se tome šta zameriti. Izdavač se pamti po dobrim knjigama A takvih „Stražilovo" ima.
Od osamdeset devet pesničkih knjiga osam su antologije i panorame. Uređivačka politika „Stražilova" široko je bila otvorena domaćim pesnicima Zavidljivci bi rekli „lokalnim poetama". No, katkad, „Stražilovo" se okretalo i pesnicima iz sveta U kontekstu novosadskih izdavača „Stražilovo" je imalo i ima svoju specifičnu ulogu koja se, ponajpre, ogledala u demistifikovanju izdavačkog i uredničkog posla spram velikih kuća U „Stražilovu" je dosad bilo nešto lakše objaviti knjigu negoli, na primer,  u „Matici srpskoj" kojoj bi valjao dašak svežeg vetra. „Stražilovo" je imalo svoje pesničko jezgro koje se prepoznavalo kao „stražilovsko" i oko njega su se okupljali i množili autori najrazličitijih poetika, stvaralačkih dometa, dobi i interesovanja Tako, na primer, „Stražilovo" je štampalo knjige poznatih naših pesnika proverene vrednosti, ali se nije libilo da štampa i veliki broj knjiga zanemarenih i, u zapećak, zaturenih autora kao što je svesno ulazilo u rizik objavljujući knjige sasvim nepoznatih pesnika koji pre toga nigde nisu ni jednu pesmu štampali.
U tom i takvom izazovu „Stražilovo" je išlo do kraja, stvarajući tako širok raspon saradnika čije poetike su se kretale od sladunjavog estradnog i patetičnog štimunga, preko zrelih, životom impregniranih literarnih ostvarenja, do knjiga koje su bile zakovane u čvrste sanduke hermetizma i poetičke samodovoljnosti. Tako su, kao što u životu biva, neke knjige padale u zaborav, druge se, pak, podizale visoko. Bilo je knjiga autora kojima je pisanje bilo hobi poput pecanja ili, pak,  podrezivanja grožđa, te su se brzo gubile i sklanjale ispod nemilosnog književnog pljuska koji se redovno stuštava na aktuelni književni život. Takvi autori su se, sasvim prirodno, okretali drugim profesijama i čaroliju svoga života pronalazili u lagodnom porodično-komšijskom ćeretanju na teme poskupljenja, putovanja itd... Mladim pesnicima „Stražilovo" je bila dobra odskočna daska da svoje nove rukopise objave kod tzv. velikih izdavača.

III

Dobrih je knjiga, kažemo, bilo. Osrednjih – dosta. Nedovršenih – poprilično. Sve ih, ovom prilikom, nećemo osvetljavati. Neke ni pominjati. Okrenućemo se vrednim naslovima koji su noseći stubovi „Stražilova". To su, pre svega, neke antologije: Savremena norveška lirika, u prepevu Ljubiše Rajića i Desanke Maksimović. Knjiga blistavih prepeva posleratne norveške poezije. Antologija koja na celovit način upoznaje jugoslovenskog čitaoca sa lepotama nama daleke poezije. Knjiga koja može poslužiti mnogim prevodiocima kao obrazac kako se pitko i spontano u jedan jezik ukalemljuje lirika drugog. Novi dečji pesnici, panorama koju je priredio Vladimir Milarić. Knjiga koja je pre osamnaest godina hrabro predstavila nove pesnike za decu na srpskohrvatskom govornom području. Kao priređivač, Vladimir Milarić je pokazao da ima izuzetnog sluha za nove i nepoznate tonove u pesničkom stvaralaštvu za najmlađe. Tako su, praktično, otkriveni Goran Babić, Đuro Damjanović, Stojanka Grozdanov Davidović, Ismet Bekrić, Pajo Kanižaj, Ivica Rorić Vanja i drugi. Uz sve to, knjiga pripada redu najbolje opremljenih knjiga (Vladimir Bogdanović).
Pantologija Jovana Zivlaka rađena je po antologiji (1951-1971) Bogdana A. Popovića „Poezija i tradicija", Savremenik 8/9.1971. Tako će on „pesmu" Vaska Pope započeti stihovima: „Bila jedna jadna priča/ Završavala se/ Kad smo je počinjali/ I počinjala/ Kad smo je završavali// Niko u nju nije ulazio/ Niko iz nje nije izlazio/ A kako bi mogao izaći/ Kad niko nije ni ušao".
Antologija Pesnici Vojvodine, koju je sačinio Tomislav Ketig, donela je pesme naših pesnika prevedene sa srpskohrvatskog (mađarskog, slovačkog, rumunskog i rusinskog) na engleski, francuski i ruski jezik. Priređivač je predstavio značajna imena na tlu Vojvodine, ali se oseća nedostatak sluha za nova imena kojima je, i te kako, bilo mesta u antologiji. Ova knjiga značajna je, pre svega, po prevodima na tri svetska jezika.
Vredna pažnje je i antologija Slovo po koži Vićazoslava Hronjeca u kojoj je na celovit način predstavljeno pesništvo jugoslovenskih Slovaka. Koncipirana je na čvrstom obrascu kvaliteta i literarne uverljivosti. Tu su i antologije Buđenje Klepsidre (poezija jugoslovenskih Rumuna) Slavka Almažana, Bulka sa usana (poezija jugoslovenskih Rusina) Julijana Tamaša i Duginim livadama (poezija za decu jugoslovenskih Mađara) Ferenca Deaka. Ove knjige nude dobar pregled i uvid pesničko stvaralaštvo pomenutih literatura, mada počesto sa relativnim kvalitetom prevoda.
I antologija Između strnjika sjaj Miroslava Nastasijevića obuhvatna je i relevantna tvorevina koja predočava domete pesnika za decu u Vojvodini. Sve ove antologije (uzimajući u obzir i Milarićevu panoramu i Zivlakovu Pantologiju) poslužile su nam kao bogat poligon za izbor. Ne bi trebalo ispustiti iz vida i antologiju narodne romske poezije Dolazeći sa vašara (Kapa vavas andro foro), koju je priredio Trifun Dimić. Ona, uz njegovu drugu knjigu, Narodne romske kletve, zakletve i blagoslovi, predstavlja lep prilog riznici narodnoga blaga.
Što se tiče autorskih pesničkih knjiga, stvari, po našem mišljenju, stoje ovako. Život, unapred doživotan Palja Bohuša je jedna od najboljih, ako ne i najbolja, zbirka pesama koju je „Stražilovo" dosad objavilo. Poezija životnim iskušenjima orođenog stvaraoca: „Auh, što život ušima striže!". Paljo Bohuš je pesnik kojem je mesto u najelitnijim izborima jugoslovenske poezije: „Zakrčen sam rođenjem,/ življenjem uglavnom,/ pa i poslednjim samrtničkim štucanjem i zevom/ koji tek moram obavezno zevnuti/ I tako, eto, moja najtačnija adresa u svemiru/ jeste u meni samom". Lako, tobož neobavezno, sa finom omaglicom autoironije, mudro, Paljo Bohuš ispisuje velike stihove.
Kamen u srcu Miše Avdalovića pesnički je prvenac koji je predstavio istinski talentovanog pesnika koji u vrelini „božanskog dara" preispituje i nastavlja „stara" pitanja pesništva i života. Golem je ulog ovoga pesnika u njegovome prvencu. Uspeo je da patetičnu lavinu „svetskog bola" spusti na zemlju, u svoju utrobu, i tu je razdrobi na sastavne delove, tvoreći tako istinski modernu poeziju lišenu artificijelnih uticaja, kompilatorske veštine i lažnog sjaja: „nosim tvrd kamen u sred srca/ i šetam gradom// dobro sam se ovaj put/ pripremio za izlazak// rekao sam sebi/ neći skasku o davnom/ neću vrijeme što liječi rane/ neću mudrost izbrušenu u kamenu/ namjestio kamen u srcu/ i izašao u grad// rekao sam sebi/ najsadržajnije je vrijeme/ stvaranja i zarastanja rana/ rekao sam sebi/ neću vino/ opiću se/ čistim korakom djevojačkim/ opiću se čistim zvukom/ opiću se jasnom bojom/ opiću se vedrim licem/ opiću se mojim nestrasnim pogledom na ljude/ rekao sam sebi/ tvrd i suv budi u ovoj šetnji/ i tako posmatraj stvari/ namjestio kamen sred srca/ i izašao u grad".
Trening poezije Vojislava Despotova je knjiga sva u čaroliji jezičkih igara i duhovitih kalambura. U kontekstu „Stražilova" retka i dragocena zbirka pesnika koji se, kasnijim svojim knjigama, vinuo u zaslužene antologijske visine: „Umesto uzbuđene gospođe u devet,/ sa posla se vraća umorna službenica u pola tri./ Umesto čaja u pet ona kuva kafu u tri./ Napolju pada kiša umesto pečenih ševa./ Dete plače umesto da zna francuski./ Muž spava na kauču umesto da je budan u/ kabinetu".
Slična ovoj, mada drugačije jezičke armature, jeste i zbirka Lažimir čuvar uvira Aleksandra Nejgebauera, koja po jezičkim kovanicama podseća na tajanstvenu poeziju Đorđa Markovića Kodera: „Odbibriž inovez lutrijanja/ cvetokazom nećkani raspor/ obličina na dnu sutroveza/ da se dahne da se odvrši// uz osladinu grmnih čudodana/ mesolet zubu opsoglavljenom/ zagolutnoj dremini uton/ da se služi da se dovrne".
Soneti u službi do kraja do poslednjeg Borislava Milića predstavljaju vratolomno darovitog pesnika koji je godinama nepravično ćušnut u zapećak književnih zbivanja Mirisno napudrana književna bratija, koja je godinama procenjivala ko koliko vredi u pesništvu, olako je sklanjala sa žive pesničke scene jednog autora čiji rezultati pripadaju redu vrhunskih ostvarenja. I druga njegova knjiga objavljena kod ovoga izdavača, Blago zelenog mulja, takođe je kvalitetan rukopis. Milić je elementarni pesnik čudesnih zanatskih sposobnosti i velikog dara. Na njega će se, i te kako, ubuduće morati ozbiljno računati prilikom svođenja svekolikih rezultata u našoj poeziji: „Sastavi sonet a da nije ljubavni!/ U tome i jeste značaj. Tu je i zec./ Problemi mogu biti samo ustavni!/ Napred. Ako koristiš – damu, moj će kec// napraviti rusvaj. Ne gledaj me belo./ Nisam ja crn. O ljubavi ni reči/ više. Kad spomenusmo karte – zacelo/ sam pobedio. Tome ne protivureči// ni vremeplov. Sasvim slučajno dobijam./ Ti dobijaš sračunato. Planirano./ Onako kako ja s pesmama orgijam.// Za svoj račun. Da, i to je sanirano. Samo me ne gledaj belo jer nisam crn./ A ako je tu ruža – onda sam, trn".
Još jedna knjiga vezanog stiha zaslužuje pažnju: Čuvari trave Miroslava Nastasijevića. Ovaj pesnik ima tanan osećaj za ritam i „zlatni talog" našeg jezičkog blaga. Miroslav Egerić je zapisao u predgovoru ovoj knjizi da Nastasijević „pripada onom veoma malom broju novosadskih pesnika koje još nije upropastio duh lakog uspeha i paradne ležernosti". Zbirka Miroslava Nastasijevića sadrži i ovu pesmu: „Požare zvona u ponoć i sviće/ za prozorom prozor duž mlečnih vena/dubinom tela kameni se biće/ mimogred kamenu kad opčinjena// svetlošću brani golubica tiće/ uzalud. Vatra bivam raspaljena/ po poljima što orgija i kliče/ i pepelim se u srcu kamena.// Ranu sa ruku otrov iz utrobe/ devojku s mrzlih očiju mi skinu/ i odnose a zene mi se drobe// i kaplju. Spečen u prvotnu glinu/ sve lepši bivam unutar rugobe/ dok vrelo tonem u neku tišinu".
Marokanske bajke Blagoja Bakovića čvrsta su pesnička građevina što nudi obilje dobrih stihova Baković je najnoviji izdanak uklete lire koju su zasnovali Tin Ujević, Rade Drainac, Brana Petrović, Aleksandra Sekulić, Rajko Petrov Nogo i Milan Nenadić. Ovo se moralo reći da bi ovi stihovi bili bliži: „Trune krstača veka i u vrhovno oko se pretvaram/ Pod kojim čezne vek i mravinjaci umorni/ Dimnjače samo rasti porasti cevi puščana/ Ispali svoju utrobu i nek nas duša/ U suton neki sumorni okupa/ Da svi zamirišemo/ Kao nekad o praznicima što smo".
Dečja duša Raše Perića prepoznatljiv je beočug u nisci od desetak knjiga ovoga autora. Perić ne odustaje od opevanja paganskog i obrednog. Ovaj rukopis je čvrste strukture, naglašene imaginacije i retke slikovitosti: „Kaplju svetne mlečnosti/ Evo te na ispaši// Na ulazu si nejak/ I čist/ Al zver si na proputu".
Mrtva priroda Milana Dunđerskog predstavlja autora čije je pesničko pismo ukršteno nekolikim plodotvornim uticajima (Paund, Pavlović, Zivlak). Za oko nam je zapeo ovaj stih: „Ostrva prostrta ko vreća za spavanje". Čitamo i ovakve stihove: „o umoru što nas čini prisnim/ paund je jedno veče/ vitmenu govorio/ jer najzad/ on reče/ sancta simplicitas/ izvesno je da/ postoji vreme/ kada se sadi i/ kada se rezbari drvo/ zapanjujući tren/ sav život/ iz korena kad pokulja".
Poslednji zmaj Bogdana Čiplića izvezen je ćilim „paorskog jezika". Korektno ispisan rukopis, celovit, leksikom bogat: „Živina pod strejama u selu, paori pod kolima sas psima,/ nasred žitišnog mora osamljena ostrvca jadna/ puna brodolomnika koji kleču i molu mi se, Bogu,/ prastarom slovenskom njinom Bogu ognja i groma,/ koji sam se u zmaja njinog ognjevitog pretvorijo".
S pažnjom smo iščitavali i sledeće knjige: Kameno žito Petka Vojnića Purčara, autora koji je daleko veće rezultate postigao kao prozni pisac, ali je i svojom, u vreme objavljivanja, prvom pesničkom knjigom (štampao je još jednu) duboko zaronio u korene svoga porekla, služeći se obiljem fantazmagoričnih slika i fascinacija; Deliju sa plavim ušima Gabora Filepa, pesnika urbane provenijencije; Nebesku školu Stojana Berbera, autora koji je majstor da sa malo jezičkog materijala napravi dobru pesmu; Zakasnela pisma Pere Zupca, koja predočavaju njegovu nemirnu lirsku crtu; Živjeti uprkos Đakoma Skotija, pesnika u čijim stihovima provejavaju iskrene note i bol; Ponašanje Andreja Živora, pisca sklonog konkretističkim izazovima teksta; Treba živeti Zorana Vukovića koji nalikuje, po poetičkom obrascu, A. Živoru; Na dlanu ljubavi Milorada Milenkovića Šuma, zrenjaninskog pesnika koji, u ovoj knjizi, ima smisla za humor i grotesku; Seču Vladimira Garjanskog, autora ostrašćene potrebe da burnim jezikom pesme definitivno „objasni" svet; Oklopnik Zlatka Benke, autora nadrealističkog profila i nedosezljivih oniričkih dubina; Srce u nedrima neba Raleta Nišavića, zbirku poštenih patetičnih zanosa i snene liričnosti; Treće lice Jovana Dunđina, pesnika koji je pronašao svoju lirsku šifru za pretakanje životnih iskustava u pesnički tekst; Bacača. kugle Đorđa Sudarskog Reda, poete koji pesmu smatra anegdotom; San Žarka Aćimovića koji nikako da uhvati korak sa savremenom poezijom, mada se u nekim pesmama naziru takve mogućnosti; Očevidac Zorana Gašija čije su pesme, poetički gledano, neka vrsta „stranog tela" u savremenom pesničkom kontekstu; Dvostruki san Stevana Vrebalova koji u ovoj knjizi nije baš ostavio naročito jak stvaralački pečat, ali su poneke kroki-pesme interesantne; Gleđ Jovana Podunavskog, pesnika samoće i snatrenja; Evo moje glave Rajice Dragićevića i Ustreljen snom Ratka Dragićevića, pesnika-braće koji to nisu samo po biološkoj osnovi, već i kao pesnici sličnih pogleda na svet; Ostatak naslućivanja Sekule Šarića, darovitog, ali još neostvarenog mladog pesnika kojeg, poput Dunđerskog, okivaju svekoliki uticaji...
Nismo propustili da temeljno prelistamo i pesničke knjige Slobodana Kosanovića koji bi uz nešto više stvaralačke discipline mogao da izgradi solidnu poeziju, Ile­ane Ursu kojoj knjiga u „Stražilovu" nije ravna njenim ranijim zbirkama, Jasne Milenović koja bolje piše rimovane pesme, Vladimira Bogdanovića čije pesme liče na njegove slike; Jovana Sv. Ićitovića u čijim stihovima ima patine tradicionalnog pesničkog jezika, Dragomira Ćulafića, Ferenca Deaka, Nedeljka Terzića, Đorđa Radišića, Luke Hajdukovića...
Ovde treba pripomenuti da nismo uzimali u obzir zbirku Rukopisi savremenih jugoslovenskih pesnika, koja sadrži pesme objavljene u listu „Stražilovo" 1970-1972. godine. Razlog je jednostavan: rukopisi su nečitki, često neprohodni, te se nismo hteli upuštati u rizik da, dešifrujući pesmu, unakazimo dati tekst. Osim toga, te pesme su štampane u nekoj čudesnoj estradnoj veselosti koja se ogledala u likovno-kaligrafskim rešenjima lepim za oči. Takav zbir rukopisnih tekstova nije nam nudio dovršenu sliku o vrednostima „iscrtanih" pesama, te smo, na žalost, odustali od dešifrovanja. Ta knjiga je već sama po sebi dovoljno interesantna i predstavlja svojevrsni almanah rukom ispisanih (nacrtanih) pesama. Kao takvu preporučujemo je eventualnom znatiželjniku.
Od knjiga domaćih pesnika za decu izdvajamo dobru zbirku Jesen u mašinskom parku Slobodana Pavićevića, pesnika koji veseličasti svet dece naseljava temama iz urbanog života. Tu su i solidne zbirke Gorski smeško Pavla Jankovića Šoleta, Pasulj sa violinom Slobodana Stanišića, te pesnički doterane Princes pesme Miroslava Nastasijevića. Zanimljiva je zbirka Svaka kapa ima glavu Nedeljka Radlovića. Vrlo dobra je zbirka Čudni zekani Bude Stojkovića, već pomalo zaboravljenog pesnika za decu čije delo valjalo bi nanovo vrednovati i uočiti očigledne kvalitete.
„Stražilovo" je, osim poezije domaćih pesnika, objavljivalo i poeziju stranih autora. U tom delu posla izdavač nije imao baš neku određenu koncepciju, bolje reći, pesnici iz sveta štampani su u vrlo malom broju, po principu slučajnosti i neke izdavačke inercije kojoj je preči posao bio, ipak, u svetu domaće lirike. Najznačajnije delo u ovom kontekstu je, već pomenuta, antologija Savremena norveška lirika u prepevu Ljubiše Rajića i Desanke Maksimović. Olivera Šijački prevela je s ruskog zbirku Spiralne stepenice Pjotra Vegina, pesnika opijenog čarima života. Prevod je mogao biti i bolji, mada ostavlja upečatljivu sliku o pesniku. Jedna zbirčica, veličine đačke knjižice, s rupom u sredini, donela je pesme Van Stina, u prepevu Luke Paljetka. Ta zbirčica, Rupa, izašla je 1973. godine kada su se u Novom Sadu dovršavali svekoliki konceptualni opiti koji su ostavili značajnog traga u našoj kulturi, umetnosti i poeziji. U zborniku Književnost za decu, koji su priredili Vladimir Milarić i Rade Obrenović, nalazimo još jedan elegantno urađen adaptirani prepev Luke Paljetka To su Besmislene pjesme Edvarda Lira, američkog pesnika iz devetnaestog veka, koji je obišao Grčku, Albaniju, Egipat, Maltu, Indiju... Obilje pesama za decu Bertolda Brehta, što je izdavački kuriozitet, prepevao je na krklečevski vrcav način s nemačkog Rade Obrenović. Još jednog pesnika za decu, Mihaila Pljackovskog, s ruskog je prepevala Olivera Šijački. Ovim prevodima poezije autora za decu „Stražilovo" je dalo skroman, ali simpatičan doprinos stvaralaštvu za najmlađe.
Prošle su dve decenije od pokretanja novog „Stražilova", koje su, nema sumnje, ostavile sasvim konkretne rezultate, u mnogo čemu veće od onih u ranijim periodima kada je „Stražilovo" imalo „život leptira". Ono danas traje. Ima svoju specifičnu misiju. Ono je „ispomoć" većim izdavačima i mnogo znači pojedinim autorima. U ovom almanahu predstavljeni su pesnici. Od velikog značaja i koristi bile su nam pomenute antologije ovoga izdavača iz kojih je veliki broj pesnika, i njihovih stihova, preselio se u ovaj almanah. Trudili smo se da iz autorskih pesničkih knjiga izvučemo osnovnu lirsku supstancu koja određenog autora čini stvaraocem (ili će ga, možda, učiniti). Na početku predgovora smo potanko objasnili zašto smo odustali od pravljenja nove antologije. Prigoda je prigoda i neka joj ovaj almanah bude neka vrsta imuniteta u javnom životu. Konci „Stražilova" ispleli su pesničku mrežu koja ne preza od ulova. U tome je izdavačeva hrabrost, katkad i slabost. No, dolaze nove knjige, novi urednici, nova vremena. Iskoristili smo priliku da neke pesnike koji su nepravično zabašureni u paučini književnih zbivanja podignemo, bar za tren, na pijedestal koji oni nesumnjivo zaslužuju (Bohuš, Milić). Ako predgovor ovome almanahu nekoga ponuka da ponovo pročita i revalorizuje poeziju pomenutih imena, biće nam, u najmanju ruku, drago. Jer, čudni su putevi Gospodnji i – pesnički!
Nekom drugom prilikom, povodom kakve „okrugle" godišnjice, bilo bi zgodno napraviti almanah i od drugih žanrova objavljenih u „Stražilovu". Tu su, podsetimo se, knjige eseja i kritika (S. Babić, D. Ređep, V. Kalezić, T. Varadi, I. Bošnjak, D. Matić, V. R. Tucić, M. Živanović, T. Ketig, V. Milarić, M. Radonjić, V. Sekelj, Pal Šandor i drugi), zatim, knjige proze (Đ. I. Tripunović, R. Ždrale, D. Popović, X. Hese, B. Mrvoš, D. Belča, K. S. Popović, T. Bjelkić, L. Blašković i drugi), zbirke intervjua i razgovora (LJ. Andrić, R. Nišavić, K. Savić), knjige aforizama (P. D. Đurđev, A. Erdeljanin, M. Todorov, P. Jančić i drugi), te putopisi, monografije, radio-igre itd...
Ovaj almanah stihova, sačinjen povodom 20. godišnjice postojanja novog „Stražilova", svojevrsni je prilog, u svojoj simbolici, postojanju značajne žile kucavice u našoj poeziji koju nazivamo stražilovskom linijom, a koju je začeo mladi Branko, a dovršavali Crnjanski i Raičković. Damari te linije svetlucaju u ponekoj pesmi i stihovima almanaha Auh, štoživot ušima striže!