O Muži duša

Mirko VUKOVIĆ

Već prvom rečenicom svog romana ''Muža duša'' (ostavimo li po strani njegov prološki moto), Nenad Grujičić majstorski postiže najmanje tri stvari, precizno postiže i zgađa najmanje tri cilja: uspijeva da zaintrigira čitaoca i da ga posve neprimijetno, tako rekavši – posve prirodno uvuče u svoju igru (u svoju paučju mrežu), da zada valjanu intonaciju, odnosno da besprijekorno vješto započne svoje pripovjedno tkanje i da već na početku locira i dijagnosticira osnovni problem svoga djela.
Evo te rečenice:“O ženama tek ponešto znam, o ljubavi – ni toliko.“
I ništa, zapravo, tu ne bi bilo neobično, da rečenicu ne izgovara jedan ugledni psiholog koji je svojim „stručnim, specijalističkim znanjima“ i svojim naučnim kompetencijama pružao pomoć bezbrojnim pacijentima koje su morile teške ljubavne i bračne morije. Evo, dakle, faktora ili postupka oneobičavanja po kakvima prepoznajemo vješte pripovjedače. Evo i razloga sa koga sam i ovaj svoj tekst naslovio sa „Camera obscura Nenada Grujičića“. Govorim, dakle, o obrnutoj perspektivi, o izvrnutoj slici, o drugom rakursu iliti pogledu iz drugog ugla.          
Slijepac vodi slijepce.
Ovdje se prisjećam blistavog Pekićevog romana „Besnilo“ u kojem na jednom mjestu jedan od junaka ima ovakvu, krucijalnu, unutrašnju dilemu:“Besnilo – mislio je dr John Hamilton. Bolest. Ili – svet u ogledalu.“ Iz tog filozofskog nukleusa, iz tog sagledavanja problema iz posve drugog ugla, iz obrnute perspektive, proističe i drugo promišljanje istog tog doktora koje glasi:“Besni smo mi. Oni su samo bolesni...“. Na istoj toj premisi je osovljen i NIN-ovom nagradom nagrađeni Basarin roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ i, tvrdim, sav je, zapravo, izašao iz ovog Pekićevog „šinjela“.
Grujičić hajka na istom tom tragu. Besnilo, Parkinsonova bolest ili nešto treće. Sasvim je nebitno.
Maloprije sam htio da moto romana ostavimo po strani, ali samo na trenutak. Sada bi ga trebalo prizvati i direktno se pozvati na njega. Riječ je o citatu iz Ignatusovog eseja „Ljubav je otrov“ u kome se autor poziva na francuske psihologe-kliničare Ferea i Flerija koji su ustvrdili da je ljubav – OTROV, te da se, citiram, „ljubavne strasti razvijaju analogno bolestima, pa se zaljubljenost može pridodati manijakalnim intoksinacijama“. Ignatus zaključuje:“Otrov, ništa drugo – paradoks spram najplemenitijeg osećanja na zemlji.“
I to je ta ključna riječ – paradoks!
Po mome skromnom mišljenju, paradoks je najmoćnija stilska figura. Po mome skromnom mišljenju, opet, sva Biblija se zasniva na paradoksu, kao što se i hrišćansko učenje temelji na paradoksu. Vratimo se ponovo onome inicijalnom „Camera obscura Nenada Grujičića“ i razmotrimo samu osnovnu postavku. Kod psihoterapeuta je, obično, „na kauču“ pacijent koji se otvara i ispovijeda svoj zatomljeni i duboko zapretani problem. Kod Grujičića je postavka drugačija, kao u kameri obskuri – glavni junak, ujedno i narator, ugledni psiholog, ili – kako bi pisac rekao – „specijalistički preobraćen psihoterapeut“ se „raskopčava“ i u formi ispovijesti, bezmalo po „diktatu podsvijesti“, svojoj dugogodišnjoj ljubavnici razotkriva svoju „bolest“ (koja je i njihova zajednička influenca) i svoje intimne nemoći. Paradoks! Šta više – on je slobodan da kaže kako ništa, ili gotovo ništa, ne zna o onome u čemu slovi za eksperta. Ponovo paradoks! Isti se, nadalje, „ljubljenoj“ zaklinje u svoj bonvivanski „etički kodeks“ koji izrikom glasi – „nikad sa udatom!“ – pri čemu je ona, očigledno – udata. Paradoks! Možda je sam klimaks te paradoksalnosti ona tačka u kojoj glani junak, kao jedan od uglova jednog poprilično izopačenog preljubotvornog četvorougla koji čine on, njegova ljubavnica, njen muž i drugi ljubavnik – komšija, ucjenjivač, daje religiozne savjete svojim pacijentima, pa i svojoj ljubavnici, upućujući ih na Psalme Davidove, Knjigu o Jovu i sl. Dakle – slijepac vodi slijepce. Doslovce ono o čemu Gospod Hristos uči svoje učenike govoreći o književnicima i farisejima (a Brojgel je, prisjetimo se, i pošao od parabole O FARISEJIMA iz istog tog Jevanđelja po Mateju):
Čitav roman se tako doživljava kao jedna duga literarna anamneza.
Možda ovu tvrdnju, na neobično eksplikativan način, čvrsto podupire i činjenica da je autor u romanu razložio i izložio zavidan broj devijantnih psiholoških fenomena i komplekasa, najčešće erotske naravi (Polikartov kompleks, Brunhildin kompleks, Elektrin kompleks, kompleks Lejdi Magbet, kompleks prostitucije, kompleks odbačenog trećeg, automobilski kompleks, kompleks dojenja itd...).
„Muža duša“ je štivo mozaične strukture. U njemu, dakle, postoji jedan centralni, glavni, narativni tok oko koga se grupišu brojne manje i sporedne priče koje u većoj ili manjoj mjeri korespondiraju toj osnovnoj priči o psihologu, psihoterapeutu, koji ima izuzetno komplikovanu vezu sa udatom ženom, koja se gnuša svoga muža a uporno pretrajava u zajednici sa njim, a koja, opet, ima i drugog oportunistički (u najpežorativnijem smislu) nastrojenog ljubavnika koji koristi podlu ucjenu kako bi je zadržao za sebe, i sa kojim, kakve li ironije!, ima kćer koja ima profetske vizije, prekognitivna snoviđenja i more u kojima vidi svog oca kao čovjeka bez lica (možda baš kao što je Mića Popović na svojoj slici izobrazio Brojgelove slijepce!) kako je prenosi preko rijeke.
U latinoameričkoj, gaučoskoj tradiciji postoji jedan izuzetno rizičan „sport“. To je fenomen koji očarava svojom metaforičkom zamamnošću. Lov na jaguara! Tamo gdje pampe polako prelaze u vresišta na rubu džungli, gaučosi na konjima gone krvoločnu divlju mačku. Kada je istjeraju na čistac, zabacuju lasa. To čine dva gauča na različitim stranama. Jedan, pa potom drugi. Zatim snažno zatežu užad gradeći vibrirajuću duž na čijim su krajnjim tačkama njih dvojica, a u središnjoj tački stoji ulovljena zvijer (a-c-b). Tek tada otpočinje drama, riskantna igra živaca, visprenosti i usredotočenosti. Sva mudrost i sva vještina u vlasti su  sinhronizovanosti dvojice ljudi. Jaguar se batrga i bjesomučno ugiba, pokušavajući da se izmigolji. Konopi konstantno moraju biti zategnuti kao struna. Ukoliko jedan pogriješi, prestupi i popusti, uspaničena, unezverena zvijer će se istrgnuti i rastrgati ih u strašnoj odmazdi zbog nametnutog osjećaja neiskaljenog, nemoćnog bijesa.
U istovjetnom formacijskom rasporedu stoje glavni akteri Grujičićevog romana – psihoterapeut, narator i krojačica, neostvarena, do kraja neispoljena umjetnica. „Ti udata, ja – neženja! Ima nas i nema.“ – reći će on. On jedan gaučos, ona drugi gaučos, svak drži svoju stranu, a između njih se batrga zlokob, crno klupko, prijetnja, fatumska pošast, mumlava, mutna atavistička neman, žrec – izvršitelj njihovog samouništenja. Psiholog zabacuje svoj laso u vidu jedne rečenice; krojačica, sa druge strane, svoj u vidu takođe jedne rečenice. S pomoću dvije rečenice, makar i prividno, drže neman „pod kontrolom“.
Jedna izjavna – druga upitna.
On sve vrijeme, dok je nagovara da napusti muža i dođe k njemu, iznova govori kako je, ipak, ne bi oženio; ona svo vrijeme, opravdavajući se da iz ovog ili onog razloga ne može da napusti muža, uporno pita zašto je, ipak, ne bi oženio. U tom zamajavanju protiče im život.
Ukoliko smo se slaglasili (a nadam se da jesmo!) da je Grujičićev roman svojevrsna anamneza, onda moramo otići i korak dalje, pa reći da on nije puka anamneza na mikro-planu, puka ordinarna priča o „ljubavnim jadima“ jednog čovjeka; riječ je o mnogo sveobuhvatnijoj anamnezi bolesti našeg vremena, etike, moralnih skrupula i cjelokupnog sistema vrijednosti ovovremenog čovjeka i modernog društva. U protivnom bila bi to jalova „priča radi priče“, lišena ma kakve izvjesnije ambicije, što se, složićete se, ne može dovesti u vezu sa stvaraocem kakav je Nenad Grujičić. Poput mitsko-epskog junaka, Grujičić iz jednog prostog, nimalo komplikovanog, skoro pa pravolinijskog sižea, kao iz drenovine od devet godina, uspijeva da namuze potreban broj kapi i time u potpunosti opravda naslov svoga djela – „Muža duša“.
Jedan je naš poznati pjesnik jednu svoju knjigu nazvao „Muža zmija“ i asocijativni niz koji se nastavlja u mojoj glavi kreće upravo u tom pravcu evocirajući i zazivajući ono Ignatusovo da je ljubav otrov, “ništa drugo – paradoks spram najplemenitijeg osećanja na zemlji“.
Ljubav je otrov, ali i lijek.
Da bi se spravio protivotrov za zmijski ujed ljudi love ljutice, a potom izmuzuju njihov otrov kako bi od njega dobili lijek. Isto se dešava i u romanu „Muža duša“, čime „pripovjedna“ zmija zagriza sopstveni rep i krug se konačno spaja, ali o tome nešto docnije, jer upravo sa tim sklapanjem kruga želim da poentiram na kraju ovog svog promišljanja.
Ono što sada želim da apostrofiram kao poseban kvalitet ovog romana jeste piščev prefinjeni cinizam kojim je natopljeno svako njegovo slovo sve do polovine pretposljednje stranice, kada ta žila naglo zasušuje. Njemački filozof Peter Sloterdajk je rekao kako „na početku evropske istorije filozofije odzvanja smijeh koji je otkazao poštovanje ozbiljnom mišljenju.“ Prisjećam se jednog beskrajno duhovitog transparenta koji sam zapazio u moru transparenata tokom „petooktobarskih“ protestnih šetnji Beogradom za vrijeme bezbrojnih televizijskih prenosa koje smo u to vrijeme gledali u programima raznih emitera. Na njemu je bio nacrtan zdepasti, simpatični pas koji je zakrenuo glavu i posmatraču otkriva svoj poluprofil sa cinično iskeženim, stisnutim zubalom. Iznad njega je bilo napisano: „REŽIM NA REŽIM.“ Cave canem! – kako bi Latini rekli. Kakav stepen duhovitosti! Kakav podsmijeh! Ne mogu da se otmem toj slici dok čitam Grujičićev roman. Zapravo, i sam sve vrijeme na licu imam takav osmijeh.
Izraz cinizam ima svoju etimologiju u grčkoj riječi „kyon“, što će reći pas i direktno korespondira sa psećim zubalom i Sloterdajkovim smijehom „koji je otkazao poštovanje ozbiljnom mišljenju“. Možete slobodno zagrabiti bilo gdje, na bilo kom mjestu u knjizi (izuzev tih završnih stranice i po), i uvjeriti se u zasnovanost ove moje tvrdnje. Evo nekolikih „slučajnih uzoraka“, biranih po principu „na kojoj strani se otvori“. Na trideset sedmoj stranici, na primjer, brojem deset označen, nalazi se ovakav fragment:
„Poznajem zadriglog pesnika i glumca, onoga što smatra da je najveći umetnik u državi. Iz provincije pobegao u veliki grad, ali dockan. U maloj varoši, on je proživeo sa svojom ljubljenom više od pola veka, a onda pobegao i od nje i od velike dece. Na korice svoje prve knjige pesama, stavio njenu fotografiju: čudovita žena, plavušanka, okata, duge kose. Video sam ih u parku; ona nagle naravi, jača od njega, skoro amazonski tip žene. Imala je takozvani „Brunhildin kompleks“. Manifestuje se tako što žena pre udaje idealizuje svoga dragog, predstavlja ga kao „natčoveka“, hvali se da ima heroja, a kad se uda, ponižava ga pred drugima bez razloga, on postaje običan otirač za noge. Čudim se da je smogao snage da joj umakne. Ali, zamisli, ona od tuge umrla. I on se začudio, mislio da će prvi skončati. Eto, šta ti je red veličina, ne znamo mi ništa o životu, ko će pre, a ko kasnije, to nebesa određuju. Oženio čovek neku riđu, debelu, punu reume. Oduševljen njome, a žena bez veze, ni nokat od umrle: stalno kašlje i lomi prste, vuče ih onako iz zglobova – da kvrcnu; kad god se to dogodi, ona se nasmeši. Ne znam šta se s njima dalje događalo, videh ih kako šetaju obalom jezerceta u parku i napadno namiguju jedno na drugo. Labudovi se razbeže kad ih vide.“
Navodim ga u cijelosti, jer nije preveć obiman, a opet, u takvom se malom egzemplaru očituje sva zavidna pripovjedačka vještina Nenada Grujičića (vašoj pažnji, siguran sam, neće izmaći koherentnost i zaokruženost priče i – posebice – sarkastična žaoka  u vidu završne rečenice, koja posjeduje značajno povišen stepen cinizma od onoga kojim je sočno zasmočen ostatak teksta).
Evo, sada, na primjer, epizode sa osamdeset sedme stranice. U Neumu, na ljetovanju, narator je upoznao neznanku sa kojom će kasnije stupiti u kontakt:

          “Prvo me je čačkala par puta telefonom, a onda smo se našli u gradu. Još sam pamtio njen nauljen crni pogled, to mi nije dalo mira. Kao da je preko oka bio prevučen sloj masnoće za koju su se lepili kapci i trepavice. Nema te mušice koja bi se iskobeljala iz takvog očnog ulja. (...) Iznenada, Nauljena je preselila u moj grad. Zaposlila se u velikoj gimnaziji kao profesor matematike. Zvala me telefonom usplahireno i naglašavala da je zbog mene napustila rodni grad. Pa zašto, ja od vas to nisam tražio, pravdao sam se kao dečak. Ona je rekla da to nema veze, da je ona u meni videla sudbinskog čoveka i da će mi ugađati u svemu. Pominjala je neke slatkiše, pa retke salate, a onda i bosanske rakije i francuska vina. Kad sam video da je vrag odneo šalu, simulirao sam s ovu stranu telefonske žice isprekidani razgovor s nepostojećom verenicom samo da bi Nauljena čula da ima neko sa mnom u stanu. Veren sam, uzviknuo sam i čuo naglu tišinu s druge strane. Nikakvo pitanje, nikakav komentar, samo tajac. Da, čuo sam tišinu koja je zujala, a žica davala pucketave signale njenog očaja; tako sam tumačio sitno krčanje u iskričavim prekidima, kao da je njena, u naglom bolu, sama duša zacijukala. Kao da je zacvilela, a onda grcajući izridala svoju nesreću. Spustila je slušalicu i nestala. Međutim, ubrzo mi je stiglo pismo sa nacrtanim koordinatnim sistemom: x-y-z. Škrabavim rukopisom napisala je iznad: Prihvatam da budem i treća!“
I evo, napokon, ulomka sa četrdeset pete stranice, a koji ima svoj svojevrsni odloženi epilog na pedeset petoj stranici. Glavni junak, naime, taji zlokobne sumnje da njegova ljubavnica pored njega i muža ima i „nekog trećeg“. Razrešenje njegovih slutnji dolazi iznebuha, u vidu beskrajno komične, „nezgodne“ situacije na vratima njegovog stana, jedne od onih neočekivanih situacija u kakvima se akterima nebo strovali na glavu, u kakvima se zatečeni pometenik ponaša posve komično i infantski iracionalno jer, naprosto, u šoku ne uspijeva da „dođe sebi“:
„Sutradan si, nekim čudom, opet došla, to beše retkost – dan za danom. Ukazala ti se prilika, muž je negde otišao, a mušterije odgodile dolazak za krojenje jakne od somota. I taman smo uleteli u zažareno kolo strasti, ti burno uzvikivala da si u raju, u raju, u raju, kad neko svom snagom tresnu nogom u vrata, zadrma bravom kao da će je iščupati i očajnički preteći viknu: Našao sam te, nećeš mi pobeći, kučko!
Skočili smo ošureni grmećim glasom. Ti si bauljala po sobi tražeći odeću u polumraku, ja – takođe. Vreme se paralo kao rukav džempera. Ubrzano smo propadali u sekundu za sekundom. Razjapio se klanac iščekivanja: da li će tvoj muž još jednom da udari, da provali vrata i uleti ko zna s čim u rukama?! Pomišljao sam tog trena čime ću da uzvratim, šta da uzmem za odbranu, možda velika klešta koja je vodoinstalater zaboravio pri popravci slavine. Svašta se vrtelo u glavi tih dugih sekundi koje su postajale opasna večnost. Ali, muž nikako da tresne ponovo u vrata?
Pomišljao sam i da skočim sa prozora, ali je previsoko – peti sprat, dole je i betončina, bar da su krošnje. Setio sam se Branka Ćopića koji je s mosta skočio na betonsku podlogu pri obali.“                                          
„Smijeh koji je otkazao poštovanje ozbiljnom mišljenju“ nastavlja se dalje – kao što je iznebuha otpočela, drama na vratima se na prečac i okončala; nikakav glas, nikakva nova prijetnja, ni jedan novi udarac u vrata; taj navalentni, misteriozni posjetilac je, naprosto, iščezao. K'o dlanom o dlan! Ljubavnica odlazi kući, nakon čega slijedi rasplet u stilu vrhunske komedije, u kome psiholog ne primjećuje ogromne, jelenski razgranate rogove koji su mu netom „nabijeni“, postaje tukački nadmen jer se ispostavilo da je bio u pravu kada je sumnjao (njegov ego, njegov „takmičarski duh“ postiže vrhunsko samozadovoljenje), likuje zbog svoje „prozorljivosti“ i „goleme mudrosti“, te, čak, u najvišoj tački uzleta svoje „superiornosti“ sa glavom u oblacima doseže „katarzičnu“ pomisao da oprosti „inferiornijem biću“:
„A onda si mi poslala mobilnu poruku da me ne zaslužuješ, da nisi ni svetica ni boginja, da si grešna i prljava, i da sam odavno bio u pravu, jer to na vratima nije bio tvoj muž, već bivši-sadašnji ljubavnik kog se godinama ne možeš osloboditi! Osetio sam nekakvo olakšanje, nije muž, dobro je, ovo je mekša varijanta: ljubavnik. Javilo se novo osećanje: eto, bio sam u pravu da osim mene i muža imaš još nekog! To me je opustilo i smirilo, bio sam neka vrsta pobednika, mada mi do toga nije stalo. Na pitanje kako se zove, odmah si mi rekla njegovo ime i prezime, i gde radi. Istog trena, sve sam ti oprostio.
Njegova „velikodušnost“, kako to red nalaže, nije ostala bez „nagrade“:
„Da nisi ti u pitanju, istog momenta bih te oterao u materinu, i tebe i tog magarca, i tvoga muža blentavog. Šta će mi sve to? Ali, upravo sve to još više me je vezivalo, kao lepak i suv papir. Osetio sam novu potrebu da se borim za tebe. Rekao sam ti da ni nakon one opasne đavolije na mojim vratima ne želim da prekinemo vezu. Razrogačila si oči sa zlatastom mrljom u crnilu zenice koja kazuje da si označena od nebesa za mene. I dok si me gledala, zlatasta mrlja se pretvorila u suzu. Čuda li, rasplakaće me ženske suze? Deda po majci mi je grgoljio: ne veruj psu kad šanta ni ženi kad plače.“
Grujičićev cinizam, njegov autorski podsmijeh, je decentan, uravnotežen i lijepo, sa mjerom raspoređen. On maestralno vlada tim apotekarskim recepturama u kojima su viškovi pogubni koliko i manjkovi. Pažljivom i senzibiliziranom čitaocu neće promaći detalji u kojima autor, nadopunjujući mjeru, dosipa tek natrunu neophodnog praška na jedan od dva tasa svoje apotekarske vage, kakav je onaj minijaturni fraktal označen zvjezdicom na devedesetoj strani romana:
„Unela si se u moju ispovest kao dete kad prati jedrilicu posle kiše. Oh, telo prokleto, dokle ćeš jašiti nevinu dušu? Telo u svetu i ne sluti dušu u astralu, ne može da dotakne ono što ćemo biti kad nas ne bude. Koliko života moramo proći da bismo se napokon rodili čisti, pitaš me i ne očekuješ odgovor. Gde si to pročitala? Ili je ovaj život na Zemlji zbilja jedini? Ovde su i raj i pakao, draga moja. A šta je ova naša zaljubljenost? Gresi će nas pojesti, ništa od nas neće ostati.“
(Ovaj citirani pasaž, otkrićete to docnije, ima svoj rezonantni odjek u jednom, muzičkim rječnikom govoreći, con affeto furioznom molitvoslovu, u pokajničkom oratorijumu kojim se roman, ustvari, i završava.)
Ta ekvilibristika, uistinu, fascinira i otkriva Grujičića kao vrsnog pripovjedača. Drame glavnih i sporednih junaka tako uvijek sadrže dozu komike i podsmijeha koji nikad ne prelazi zadate mu granice i čije bi prekoračenje, u krajnjem,  promptno tekst odvelo u grotesku i karikaturu. U izlišnost. Prosto – imate tu podsmješljivu facijalnu krivulju na licu, a u svakom trenutku se pitate da li pisac želi da se smijete ili je vrijeme da se uozbiljite i shvatite da je vrag odnio šalu. Da li to čujem Sloterdajkovu parolu:“Bolje kiničko pseto, nego integrisana svinja“, koja upućuje na otklon i neprihvatanje postojećeg poretka stvari? Kao da čujem...
Čujem, ali i vidim! Vidim kako se to „kiničko pseto“ u maniru artističke autopoetičke mistifikacije „drznulo“ („ništa mu sveto nije“) te okrenulo i prema svom kreatoru i reži i ceri se na njega („ruku koja ga 'lebom 'rani“) iznutra, sa stranice njegovog vlastitog teksta. To držim posebno šarmantnim. Ne stoga što je pretjerano originalan (jer on to nije!), već zato što je taj, već pomalo  kliširani obrazac tako mudro i tako duhovito iskorišten u pravom trenutku. Čitajte šta psiholog „u četiri oka“ govori svojoj fame fatal:
„Nikad se ne bih usudio da pišem roman ili priču, pogotovo ne poeziju.  Divim se onima koji imaju snage i dara za takve poduhvate. Ne bih se usudio ni pismo da ostavim kao trag. Ovo što razgovaram s tobom, bolje reći, što ti se ispovedam, to srećom neće ostati zabeleženo. Kad bih znao da će biti zapisano, istog momenta bih prekinuo da ti se obraćam. Mada sve što kažemo i činimo ostaje registrovano negde u svemirskoj retorti beskraja. I to me plaši, veruj mi, voleo bih da ni tu ne ostane ovo što ti kazujem. Ostaće u mojoj glavi, kažeš. A dokle će glava?“ (Str.119)     
Glavni junak je smiješan i nekako šeprtljav još uvijek, i na početku te granične (kako sam je već označio), pretposljednje stranice romana. Ljubavnica je teško bolesna, kancer metastazira u njenu tijelu, i on se usuđuje da je pozove telefonom – na kućni broj:
“Nazvao sam te jedanaestog novembra da ti čestitam rođendan. Bilo je jutro, telefon je zazvonio treći put. Opasnost da muž podigne slušalicu?! Prvo si malo ćutala, a onda sušičavog glasa rekla – halo. Srećan ti rođendan, prozborio sam veseličasto. Mala pauza, a onda tvoj čudno izmenjen glas: Pogrešili ste! Spustila si slušalicu, a ja istog trena shvatio da si rođena dvanaestog novembra, i da sam, iz goleme želje da te čujem, pogrešio za jedan dan.“
Istinska komika u, inače, nimalo komičnom trenutku. Estetika srodna onoj viđenoj kod Emira Kusturice. Komika i fini cinizam se „bleskasto“ razigravaju i nastavljaju i dalje, na samoj polovini te stranice, na samoj granici:
„Sutradan sam te nazvao u isto vreme.“
A potom, ispod polovine – udarac ispod struka:
„Iz podignute slušalice – muk. Srećan ti rođendan, rekao sam suvog grla. Ona je sinoć umrla, čuo se mrmorni muški glas. Muž ili ljubavnik, ko li je? Tajac kao svemir.Ni da dušnem, jezik mi se zaledio. Neko je spustio slušalicu.“
Rez! Hladan otrežnjujući tuš, jedan energetski, emotivni šok koji mi je, govorim sada kao čitaoc, zbrisao smiješak sa usana i učinio da još jednom, dodatno zanijemim u svojoj čitalačkoj nijemosti. Ovo se zove katarza! Znalački pripovjedački obrt koji priziva ono ljudsko u nama. Priziva tugu. Ovo je mužom dobijeni protivotrov. Ovo su one kapi istočene iz suve drenovine. Ovdje se zatvara krug.

(2009)

Radomir D. MITRIĆ

Onaj pripovjedački stil koji je Grujičić prikazao u knjizi pripovjedaka Priče iz potaje (Prometej, Novi Sad, 2007), u Muži duša je iznivelisan u formi romana, koji za temu ima potku ljubavi i strasti u kojoj likovi prolaze kroz različite momente, sve do katarzičnog obrta koji im razriješava sudbine. Tako se, gotovo režiserski,  jukstapozicionirani likovi, koji su većinom žene, u ovom romanu pojavljuju kao svojevrsne epizode, koje se vezuju za naratora, psihologa – neženju, koji priča ono suštinsko iz njihovih malih ljubavnih sudbina.
U gotovo ispovjednom tonu, u kojem se narator obraća sopstvenoj i do kraja neostvarenoj ljubavi, krojačici-slikarki, u naratološkim nizovima ređaju se slike iz njegovog života, koje taj isti narator vezuje za žene neizbrisive po nekoj karakterističnoj pojedinosti a u kojimaprepoznajemo ženski princip, i naratorov odnos prema njemu.
            Muža duša jeste roman u kojem je dominantan psihološki momenat, kao vječna ljubavna igra animusa i anime, fenomen nesrećne markesovske ljubavne projekcije, rastrzan između blagodetnog i prokletog, koji oslikava svete i profane usudne sile između čulne i metafizičke strane ljubavi.
Idejno i sižejno ovog romana Grujičić nam približava na samom početku kroz citate iz djela Andrića i P.M. Ignatusa, a roman je prožet estetičkim i etičkim pitanjima inpregniranim u individualno i socijalizovano, izdvojeno i združeno, u ovom romanu najčešće i razdruženo, kojima caruje Eros, kroz učestvovanje u ljubavnom prepletu muškog i ženskog, ali i pokajničkom, fenomenom katarze, tako bliskom religijskom kodu mišljenja. Tako autor svijesno slika Ljubav u svim njenim pojavnim oblicima, slikajući istovremeno svu njenu raskoš i sav njen splin, njeno rušiteljsko i uzvišeno, ulazeći primjerima u svaku poru društvenog kao sublimnog.
To je pričanje u tzv. Ishformi, mada u prvi plan dolazi intuitivno kao kognitivno, gdje narator naslućujući slika većinom prizore iz života njegove, nikad do kraja ostvarene, anime kao nesrećno odvojene, vezane za ''nedostojnog'' muškarca sredovječnim godinama. Grujičić, ne samo što oslikava psihološke profile sopstvenih likova, nego i floberovski slika njihove nesrećne ljubavne sudbine. Tu su i brojne reminiscenije na bitne istorijske, geografske i savremene činjenice, zbog kojih roman dobija širi dijapazon i veću "težinu".
Ironijsko i tragično ovog romana je kao u antičkom teatru korespondirajuće, a koje je tako prisutno u tradicii srpskog magičnog realizma (začet u 19-om vijeku), mada mu autor daje novi pravac pružanja na psihološkom nivou.
Grujičić nas u roman uvodi postupkom In media res, ali se retroaktivno hronološki vraća u prethodivše, koje zaokuplja monološku formu naratorova iskaza, što je proizvod događajućeg trenutka, ali slikajući samo ono što je bitno, a što zaokuplja naratorove misli. Intimističkim i meditativnim postupcima, nalik onim Stendalovog tipa, čitalac ulazi u tokove svijesti glavnog junaka koji u njemu traži sagovornika pred kog on iznosi sve što mu je u duši, čineći ga u isto vrijeme svjedokom njegove sudbine.
Funkcija naslovne sintagme Muža duša jeovdje neka vrsta opominjućeg, onog hrišćanskog rezona, koje počiva u tome da smo svi na gubitku, da se duše troše u čulnoj ljubavi, ali da se troše i u njenoj potrazi. Zato je potrebno očvrsnuti u svakom iskušenju da bi pokajanje dalo svoj rezultat; u njemu je spas. Zbog pokajanja zapravo postojimo, koliko postojimo i zbog ljubavi. Duše su oltari ljubavi. A "oltar" je riječ koja na klasičnom grčkom označava mjesto najveće borbe, vjerujućih. Zbog te neprestane igre ljubavne u kojoj se duše traže u lavirintima, svijet i postoji, a vodi ih ona vječna platonovska potraga za dijelovima koji se traže nadilazeći i prevladavajući zemno.
Iako u prvi plan Grujičić stavlja sredovječnog psihologa samca i njegovu ljubu krojačicu i slikarku, od njega odvojenu, ali ne i od njegovih misli, ipak osnovna "težina" ovog romana jeste kritičarski odnos pisca koji suprotstavlja dobre i loše primjere iz srpske istorije i svakodnevice, čime ta proza dobija angažovanu misiju, da ukaže na uzorito i pogrešno.
Istovremeno opisujući druge žene iz naratorovog života, autor traži univerzalni lik žene, ovdje oličene u liku krojačice-slikarke, koju naratorova podsvijest i dalje idealizuje uprkos loše stojećem braku sa čovjekom koji ne razumije osnovne postulate njene ženstvenosti. U tome je sva fatalnost njene sudbine koja je bliža nabokovljevskom tipu žene, razuzdane, ali na kraju ipak nesrećne, dok čezne za nečim što ne može da imenuje niti za sebe da pridobije. Zbog toga sjetni ton ovog romana otkriva muškarce i žene koji robujući sopstvenim strastima, bivaju kažnjeni zbog beskrupuloznog hedonizma, koji ne pristaje prirodi njihovih karaktera. Ljubav je i zločin i kazna Muže duša, ali i jedini izlaz iz lavirinta u kojem su se obreli.
          Duševno se troši, ali istovremeno i jača - kao da poručuje Grujičić, ono mora da vjeruje u dubinski ljubavni princip Arijadnine niti, kao simbola razriješenja svih Gordijevih čvorova ovoga svijeta. Podtekst ove knjige kao da navodi misao vizantijskog letopisca po kojim nas samo djela ljubavi pravdaju, a da smo bez njih slamke na vjetru, koje bez ukorijenjenosti u idealne vrijednote božanske ljubavi moraju biti propadljive i ovozemaljske.
Jezik ovog romana je dinamičan, metaforičan i jezgrovit, stilski uravnotežen na planu cjeline, uz potrebu da konkretizuje i meditativno. I iako donosi kulturološki nivo promišljanja, ipak je kontekstualno uslovljen i sažet na kauzalno bitno na društvenom polju jedne sredine, a to je u ovom slučaju rasplet drame u kojoj je Ljubav krajnja mjera svega.
Ovim nas romanom Grujičić uvjerava da je ovladao formom i ovdje nam se otkriva u djelu vrlo važnom po njega, ne samo na filosofskom planu, kao autoreferencijalnom, već i na književnom planu, po njega tako elementarnim, koji je ne samo deskriptivan, nego i društveno opravdavajući nudeći rješenja za lomne puteve duha i duše koje tako divno apostrofira Hoze Ortega i Gaset ili pak jedan Unamuno, nudeći moralne kodekse koji važe i protežni su u literaturi od Gilgameša do Uliksa.
Iako Grujičića ponajprije identifikujemo kao poetu doctusasnažnog i slikovitog lirskog izraza, u ovom romanu taj je lirski izraz prizvao i udahnuo duh u romaneskno štivo kao proizvod empirijske autorove ličnosti koja je receptirala određene društvene pojave, na autentičan pisalački način, što je jako teško postići u današnjem vremenu jer nije odveć lako  proizvesti knjigu koja neće biti medijalnog stanja, a to znači da docnije bude prepoznatljiva u tradiciji i u sadašnjem trenutku sasvim autohtono, gdje Grujičić zasigurno odavno ima mjesto, kao pjesnik, a od ove knjige i kao romanopisac.
Petar Arbutina, recenzent ove knjige je zapisao da "autor suvereno vlada kompozicijom i fabulom romana". Pojava ove knjige je tako potrebna, jer ne nalikuje nijednoj drugoj u savremenoj proznoj manufakturi srpske književnosti, i njeno pojavljivanje me podsjeća na pojavljivanje Petrovićeve Sitničarnice.
Žanrovski, ženetovski, ovaj bi se roman mogao svrstati u psihološki roman, mada nakon postmoderne i miješanja žanrova ta su određenja uvijek upitna. Ipak, ovaj roman se odziva i onoj struji već pomenutog magičnog realizma kojeg Grujičić nadograđuje novom vrstom interpoliranja motiva i fokalizacije. Ima u ovom romanu ponešto od one graždanske  sentimentalnosti, a likovi posjeduju nešto i od djetinje naivnosti kao dikovi Ignjatovićevih ili pak Rankovićevih romana. No, imaju i ostvarenost u dubini karakteroloških crta, koje podsjećaju na one u djelima Balzaka.
Pa kako se roman uopšte završava? Tragičnom sudbinom voljene osobe. Pa tako psiholog-narator, koji u psihologiji nastoji pronaći odgovor na ljubavne jade ( ali ga ne nalazi), razrešenje nalazi u molitvi, nakon saznanja i objave da je ona umrla, njegova voljena, noć prije sopstvenog rođendana. Ta je molitva suštinski obrat pokajništva nad svim prelestima svijeta, i poslijednja ispovjedna nota knjige. Ređaju se na kraju svi atributi kojima narator priznaje grijehe, zbog kojih je ispaštao, te znajupi da je u Bogu otpuštenje svega, on na kraju vapi za spasom. Za svjetlošću koja će obasjati godine tame. A duše do nje moraju doprijeti spoznavajući ljubav. Plotnu kao ishodišnu manifestaciju metafizičkog. Ali nadasve božansku. Zbog koje je svijet i nastao. I zbog koje i dalje postoji.

(2009)

Svetlana KALEZIĆ RADONJIĆ

Jedan od čuvenih zakona fizike glasi: Svjetlost se može kretati i kao čestica i kao talas. Ako ga prevedemo na jezik literature on bi izgledao ovako: Pravi stvaralac se može izraziti i kroz poeziju i kroz prozu. Mnogi prelazak sa poezije na prozu pogrešno doživljavaju kao sazrijevanje, a zapravo se  radi o procesu koji je uzrokovan promjenom ritma u pjesniku samom. Objavu te promjene Nenad Grujičić je učinio kroz zbirku kratkih proza Priče iz potaje (2007), da bi nakon njih uslijedio roman neobičnog imena Muža duša čija naslovna sintagma simbolizuje ljubav, zemnu ljubav koja čovjeka troši onoliko koliko ga i tvori, koja ga urušava onoliko koliko ga i obnavlja, koja ga iscrpljuje onoliko koliko ga i nadahnjuje, što i predstavlja osnovnu temu ovog djela.
Iako je za prvi moto ovog romana uzet upravo Andrićev citat o kaljanju duše zemnom ljubavlju i skrnavljenju ljubavi kajanjem, za produbljenije razumijevanje ove narativne strukture mnogo je važniji naslov teksta iz kojeg je dati citat preuzet – riječ je o Legendi o Lauri i Petrarki. Tako su već na samom početku dati ključevi za dešifrovanje knjige koja je pred nama – u oba pripovjedna plana, onom koji se tiče osnovne narativne linije podjednako kao i u umetnutim pričama o ljubavi, gotovo po pravilu radi se o „sudbinskim“ susretima i vezama između muškaraca i žena kada se osjeća udarac „malja ljubavnog ludila“ i „nadtjelesna učaranost“, bilo da su jedinstvene, neponovljive i kao „od onog svijeta“, bilo da su ogrezle u svakodnevici, iscrpljujućim kompomisima i tavorenjima (a najčešće ih karakteriše dvostruki plamen).
Kroz roman pored glavnih junaka, psihologa i krojačice koja njeguje i svoj slikarski talenat, prolazi cijela plejada likova. Ipak, iako je najviše mjesta u romanu posvećeno modelovanju protagonista, oni do kraja ostaju bezimeni u čemu je, svakako, sadržan i simboličan prizvuk – ma koliko se čovjek otkrivao i poput lukove kore skidao jedan po jedan sloj svoga bića da bi se došlo do njegovog jezgra, do suštine, uvijek će, na kraju, ostati nepoznat. Od epizodnih likova uglavnom su prisutni parovi (Rade i Lenka, Joka i Alojz, Radoš i Makivija, Jelčica i Vedad, Radojko i Kremenka, Đurađ i Klea, Kajka i Uroš, Jevdimije i Anita, Momčilo i Indijana, Jelisaveta i Nikola, itd), jer se odnos muških i ženskih energija najbolje osvjetljava kada se suprotstave u okviru jedne cjeline. Već se i po njihovim neobičnim imenima može zaključiti mnogo toga i o osnovnom tonu romana – kao što su imena likova na tankoj granici izmedju realnog i fantastičkog, tako su i oni sami „izmješteni“ u paralelnu realnost koja sa postojećom zadržava tek poneku sličnost, najčešće na nivou ovojnice, dok je sve ono što ih čini suštinski životnim, zapravo, magično.
Zanimljiva je i tipologija ovakvih narativa koji bi se po Forsterovom razvrstavanju nalazili negdje između plošnih i reljefnih, na početku one „linije koja vodi okruglini“. Prednost ovakvih likova proističe iz njihovog lakog prepoznavanja, ali i piscu koriste jer, kako kaže upravo spomenuti teoretičar, „nikada ne mora ponovo da ih uvodi, jer nikada ne beže, jer nikada ne mora da obraća pažnju na njihov razvoj; oni sami sebi stvaraju atmosferu – kao mali svetleći diskovi unapred određene veličine, koji se mogu gurati tamo-amo poput žetona po praznom prostoru ili između zvezda“.
U tom smislu vrlo je zanimljiv način na koji Nenad Grujičić modeluje ovaj tip polu-oblih likova: uvijek počinje njihovim imenovanjem koje ponekad prati fizički opis ili navođenje neke karakteristične pojedinosti, da bi potom uslijedilo razgranavanje njegovih obrisa na najuži porodični krug i navođenje onog „događaja-kapitalca“, kako ga pisac duhovito naziva, koji je dati lik ponajviše obilježio ili barem u jednom segmentu njegove egzistencije predstavaljao prekretnicu. Tako, primjera radi, govoreći o braći blizancima Miliji i Mitru, narator saopštava da su voljeli lijepo da se oblače i da im je ta crta vjerovatno ostala od pretka: „Bio jedan iz njihove loze što je pre sto godina parobrodom otišao u Ameriku, rudar u ugljenokopu, ubio tamo nekog Bugarina, pa pobegao nazad, u Prvi svetski rat, da pomogne Srbiji. Prošao golgotu Albanije, ostao živ, vratio se u Podgrmeč, lepo se oblačio, pekao najbolju rakiju, od nje živeo i umro“.Iako priča o pretku nema nikakve veze sa kasnijim narativnim tokovima interpolirane priče o braći blizancima, narator prosto ne može da odoli da ne saopšti i ovaj razgranati detalj za koji bi se nevještom oku mogao učiniti da je suvišan. Naime, svođenjem cijelog života pretka u dvije rečenice, narator je, zapravo, ponudio jezgrovit sažetak sudbine koja nakon određenog događaja doživljava zanimljiv preokret da bi se potom sasvim utopila u običnost, kao što će se desiti i sa braćom blizancima. Primjeri ovog tipa upravo svjedoče o pažljivom tkanju pripovjednih niti gdje je rijetko šta prepušteno slučaju čak i kada se na prvi pogled učini da nije  tako.
U tom smislu zanimljiva je i naglašeno dihotomna struktura svakog poglavlja, od njih sedamdeset, koje je podijeljeno na dvije cjeline – jednu koja se odnosi na interpoliranu priču anegdotskog tipa, i drugu koja je u vezi sa osnovnom događajnom linijom romana o ljubavi neženje psihologa i udate krojačice-slikarke. Veze između ove dvije cjeline nijesu uvijek jasno osvijetljene – nekada je u pitanju očit postupak asocijativnog razgranavanja, a nekada su veze među njima obezbijeđene osnovnom namjerom da se nešto detaljnije progovori o trenutku kada preplitanje muške i ženske energije pređe u sudar. Brzo smjenjivanje raznovrsnih priča anegdotskog tipa koje narušavaju hronologiju osnovne naracije i stvaraju neku svoju dramatičnu i posebnu umjetničku logiku uglavnom se sprovodi kroz zanimljivu tehniku montaže i naglašeno doprinosi dinamizmu ove pripovjedne strukture. Kako se pod anegdotom u izvjesnom smislu podrazumijeva i aspekat šaljivog, frivolnog ili satiričnog karaktera, te se odlike mogu prevesti i na osnovni ton  Muže duša ili kako se kaže u samom romanu: „Znam da ti sve ovo liči na stripove, na televizijske ljubavne serije, ali ti moram reći da život nosi i jedno i drugo – i ljubavni strip i limunadnu storiju, i šta sve ne“.Međutim, dihotomna struktura poglavlja svjedoči o još nečemu. Kao što je glavni junak raspolućen između želje da bude sa svojom voljenom i između nemogućnosti da je ima u cjelosti, tako je i njegov glas razdvojen na onaj koji se bavi svojom trenutnom situacijom, i onaj koji se vraća u neka ranija vremena kada su bolna i dramatična dešavanja pripadala nekom drugom i vezivala se za nečiju tuđu sudbinu. To nas dovodi do sljedećeg važnog temata, do organizacije vremena i prostora u romanu, do hronotopa. Naime, od početka do kraja Muža duša oscilira između sadašnjosti i prošlosti, i između prostora u kojem pripovjedač obitava u trenutku naracije i onih kojima se u sjećanju vraća. Takvo stalno smjenjivanje nekadašnjeg sa sadašnjim, i jednog fiksiranog prostora sa onima koji se stalno mijenjaju naročito doprinosi dinamizmu ove narativne strukture, jer se stiče utisak da pred sobom imamo dva platna koja stvaralac paralelno popunjava dodajući po novi oblik čas jednoj, a čas drugoj slici. 
Grujičić je majstor da ponudi osnovne obrise lika jednom jedinom rečenicom. Govoreći o učesnicima jednog simpozijuma u Pragu narator Muže duša u zahuktalom nabrajanju nudi cijelu galeriju neobičnih likova koji se opisom klate na tankoj liniji između realističnog i fantastičkog: „Upoznao sam jednog stišanog i sitnog Vijetnamca koji je izbegavao Amerikance na skupu, oko vrata nosio lančić sa čahurom od metka iz koje je virio zmijski zub; pleteničastu Litvanku koja je prevodila na engleski i ruski izvorne pesme svoga naroda čim bi ih otpevala ma gde se našla (...) Beše tu i Gimenez, takođe iz Španije, izvrstan šahista, družili smo se ponajviše, imao je nešto infantilno što ga je činilo superiornim, voleo je moje trikove sa kartama; Bugarin koji je znao dvadeset dva jezika, čak i azerbejdžanski, na srpskom je pevao ’Tamo daleko’, (...) Ruskinja koje je u sobi držala fotografiju svog muža oficira, a ovamo ga varala s jednim Arapinom, i meni se osmehivala u pauzama; Japanac Ičiro Ito, hej, pamtim mu i ime i prezime, u istoj košulji sve vreme na simpozijumu, zamašćene kragne, psiholog i profesor ruske književnosti iz Tokija, poznat po izučavanju trauma od atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, naučio me da pevam njihovu staru pesmu ’Sakura’, što označava trešnju u cvatu; (...) Irkinja Morgan s kojom je pokušao da me spanđa jedan Slovak poreklom iz Lalića u Vojvodini, prevodilac i nesrećan naučnik, zabavljao se godinama sa najlepšom plavušom u gradu, a ona ga ostavila kad je otišao da služi vojni rok u Titovoj armiji...“. U modelovanju ovih „velikana malih života“ Grujičić je nedvosmisleno iskoristio svoja iskustva iz poezije – kako sa što manje reći mnogo - pritom ih  naglašeno prikrivajući govornim i mjestimično kolokvijalnim stilom. Međutim, važno je istaći i još nešto – stvaraoci koji svoj kreativni vijek podrede poeziji nerijeko zapadaju u zamke naglašene dominacije poetskog govora i kada se ogledaju u prozi, što je Nenad Grujičić vješto izbjegao namjerno okrećući stilski kurs romana ka sasvim neočekivanim, žargonskim vodama.
Iako je priroda komenatara u okviru naracije takva da se njima najčešće skreće pažnja na sam čin pripovijedanja, čime se bitno razara njegova iluzija, ovdje se oni više odnose na sama zbivanja i ocjenu karaktera junaka, a nerijetko poprimaju i vid filozofskog ili moralističkog eseja. U njima se često očituju veze sa narodnim stvaralaštvom i vjerovanjima, ali i sa drugim književnim djelima čime se naglašeno aktivira momenat intertekstualnosti. Takvi pasaži uglavnom služe osnovnoj tendenciji romana da se na konkretnim primjerima osvijetli ona nepoznata u ljubavnoj jednačini koja neosjetno nektar pretvara u otrov, o čemu ubjedljivo govori i drugi moto romana dat na samom početku.
Pripovjedač romana Muža duša jeste dio fikcionalnog svijeta i kao protagonista i kao svjedok, ali njega takođe karakteriše i sveznanje, što dovodi do zanimljivog problematizovanja fenomena tačke gledišta sa koje motri na događaje, junake i okolnosti, kada nadilazi onu perspektivu viđenja koja je omeđena njegovim identitetom. U Muži duša Nenad Grujičić na zanimljiv način kombinuje pripovijedanje u sva tri lica, sa posebnim akcentom na naraciju u 2. licu koja je u proznoj književnosti znatno manje prisutna od drugih formi pripovijedanja i koja se, u najvećem broju slučajeva vezivala za epistolarnu formu. Pripovjedač se obraća svom impliciranom slušaocu, svojoj dragoj, jer na više mjesta u romanu on ističe da joj govori: „Uostalom moraš čuti i ovo, ja sam tek počeo da ti se poveravam, a to nije bez značaja. Jer, meni se drugi, to dobro znaš, čekajući u redu sa zdravstvenom knjižicom, ispovedaju po vasceli dan“. Tako gledano, ispada da se njegova potreba za povjeravanjem javlja takođe kao jedna vrsta oduška od života kojeg vodi i koji je uglavnom obilježen rješavanjem tuđih problema, ali i ne svojih vlastitih. Međutim, i još nešto – pažljiv slušalac govornikovim riječima pridaje na važnosti, to jest one više znače kada ima nekog da ih sasluša. U tom smislu se i odnos govornik-slušalac takođe može dovesti u vezu sa muškom i ženskom energijom kao fenomenima davanja i primanja, ali i sa samim stilom djela koji mjestimično njeguje govorni prizvuk uz obilje elemenata kolokvijalnog govora. Upravo se ovom činjenicom  da joj govori itekako opravdava stil romana koji iako pažljivo izbrušen tendira ka tome da pribavi govornu neposrednost.
Kao jedna od glavnih prednosti naracije u 2. licu, može se istaknuti naglašena neposrednost izlaganja, viđenja i osjećanja. Upravo na neposrednosti, kao na osnovnoj zamisli knjige, funkcioniše roman Muža duša. Samim tim što na direktan način govori o najneposrednijem od svih odnosa, muškarca i žene, ton romana je odlično uklopljen sa sadržajem prezentiranog narativnog materijala. Ipak, bilo bi pogrešno u ovom romanu Nenada Grujičića vidjeti samo osvjetljavanje odnosa muškarac- žena kroz neobično zanimljive anegdote. Zapravo, problem je mnogo dublji i valja ga posmatrati kao „borbu“ i prožimanje muškog i ženskog principa. U takvoj konstelaciji odnosa prije se može primijetiti relacija jin-jang kao izraza univerzalne dvojnosti i komplementarnosti koja proširenjem značenja simbolizuje mjesec i sunce, tamni i svijetli aspekt svih stvari, zemaljski i nebeski, negativni i pozitivni, ženski i muški... Tako posmatrano ove dvije energije su neodvojive, postoje samo u odnosu jedne prema drugoj, a ritam univerzuma je ritam njihovog izmjenjivanja. Kao što jin polovina sadrži jednu jang tačku, i obratno, tako trag svjetlosti u sjeni i sjene u svjetlosti postaje znak međusobne zavisnosti tih dviju odrednica. Iako označavaju suprotnosti ova dva principa nikada nisu u apsolutnoj opreci, jer između njih uvijek postoji razdoblje mijene koje omogućava kontinuitet – sve, čovjek, prostor, vrijeme, čas je jin, a čas jang, čas je ženske, a čas muške energije što se ponajbolje vidi iz ovog Grujičićevog romana.
Dakle, u Muži duša, odnos muško-žensko ne treba shvatati isključivo biološki, kao polove, već kao nešto uzvišenije i šire. Kao što je duša spoj muškog i ženskog počela (nefeš i hayah), tek njihova ukupnost daje puno značenje žive duše. U tom kontekstu muško i žensko simbolizuju dva komplementarna ili savršeno sjedinjena aspekta bića, čovjeka, Boga. Na kraju krajeva, ne treba zaboraviti da je razlikovanje muškog od ženskog, zapravo, znak razdvajanja, jer u prvoj priči o stvaranju čovjek je androgin, a sam narator Grujičićevog romana govori o ponovnom spajanju muškog i ženskog „u androginsku celinu“, kroz ljubav, naravno. Ne treba zaboraviti šta glavni junak na jednom mjestu u romanu Muža duša kaže o tome: „Ljudsko biće spleteno je od nevidljivih niti, nije čovek samo ono što opipaš, ljudski koreni su visoko iznad nas“. Kada se ovi pojmovi koriste na duhovnoj razini, ne kao oznaka polova, nego kao davanje i primanje,  ili na mističnoj razini kao duh i duša, kao animus i anima, onda je jasno da se prelaženjem isključivo na njihovo polno tumačenje, zapada u veliku zabludu.
Ne treba samo tugu smatrati učiteljicom života, jer i sreća čovjeka može nečemu naučiti – jedan je od stavova kojeg se pridržava i Nenad Grujičić u svom romanu Muža duša opisujući naročito ona stanja kada se „umreži linija života sa linijom snova“. A kada se tom umrežavanju ponudi takva forma koja na najbolji način korespondira sa sadržajem iz kojeg potom organski izrasta, poput razgranatog drveta, jasno je da je stvoreno vrijedno djelo. Ako je, po Pekićevom iskustvu, kratka priča „munja koja udara iz vedra neba“, a roman „grmljavina koja se približava izdaleka“, na osnovu zvuka Muže duša reklo bi se da ova knjiga nosi - oluju.

Petar V. ARBUTINA

Roman o ljubavi i opsenama, o iskušenjima i pročišćenju. Narator osnovne linije pripovedanja u koju je vešto pohranjeno "znanje" romana, ujedno i glavni junak, jeste psiholog-neženja zaljubljen u udatu krojačicu-slikarku o čijem životu i "tajnama duše", posredstvom profesionalnih i intuitivno-iskustvenih puteva, zna gotovo sve. Takva pozicija u "praktičnom" smislu inicira otvorenu strukturu dela, ali unutar zaumnih ''puteva duše'' stvara kompleksnu prirodu ljubavnog odnosa sa zamršenim lavirintima. Tu se reflektuju svi životni ožiljci i ushiti, padovi i uzleti –  da bi se na kraju ukazala katarzična spoznaja glavnog junaka da psihologija kao nauka, bez religioznih uvida,   ne može objasniti komplikovani odnos muškog i ženskog principa.
Kao svojevrstan poetički citat Nevidljivih gradova Itala Kalvina, Muža duša Nenada Grujičića u procesu "nagomilavanja pseudonima" (ne gradovima kao u Kalvinovom slučaju, već karakternim i moralnim osobinama), podarila je ženske likove koji emotivnom agresijom psihologa-pripovedača još više dobijaju na intenzitetu i uverljivosti unutar anegdotsko-iskustvenih opisa, kako u kontekstu osnovne priče, tako i u nezavisnim celinama razasutim u šeherezadinskom polju pripovedanja,  u neprestanoj ''mužo duša'', u pričama koje simultano izranjaju iz glavnog toka romana stvarajući  kaleidoskop ljudskih sudbina.
Ostvaren u najboljoj tradiciji "magičnog realizma", roman Nenada Grujičića, Mužaduša, predočava pisca koji suvereno vlada kompozicijom i fabulom. Vešto gradeći poetičke, tematske i opsesivne smernice romana, Grujičić otvara i širi večne teme ljubavi, patnje i slobode ljudskog bića.

(2009)

Dragoljub STOJADINOVIĆ
                            
Neobičan naslov.
Muža je čin, sasvim određen, svakodnevni, mehanički, paorski čin. Kako to pisac zamišlja da se mogu i da treba musti ljudske duše i to u trenutku kad se to,  u romanu, upravo i neprestano, što bi se reklo bez pauze i odmora, čini? Zadaje li nam pisac Nenad Grujičić time neku zagonetku? Traži li on u toj muži mleko iskoni ili možda hoće demistifikaciju. Nameran li je da ogoli neku stereotipiju? Ima li neku skrivenu iglu da probuši balon, izanđali, istrošeni rafal kroz vekove naduvanih ljubavnih iskušenja opisivanih i slavljenih u svim vremenima pre nas. Ili se ruga i sebi i nama.
Siromah roman. Šta sve nije u svom dugom životu radio. Gde sve nije bio. Koga sve nije poneo na svojim  plećima, u čiju sve dušu nije zavirio i na koji sve način, kojim pravcem, čijom putanjom. Sve misleći da će odoleti, da će izdržati, da će opstati.
Kad sada pogledamo oko sebe (ne ovde, oko nas, nego onako okolo naokolo u nekim nekad vodećim sredinama), romana više kao da nema. Francuzi kao da ga i ne pišu.Čak je i Beson, koji je ovde kod nas neko vreme vedrio i oblačio, od romana, kad ga već nema u prevodima na naš jezik, valjda  digao ruke. Oni koji danas pišu u Francuskoj stigli su u Pariz  iz drugih nekih krajeva i naroda. Bestselere pišu uglavnom svetski provincijaci. Južnoamerikanci, Afrikanci.
Pokojni Pavić je pokušao da gospodinu romanu nađe put u igri i mašti, u dosetkama i imitacijama i imaginacijama. Hazarski rečnik se dovijao da naslika svet koji nestaje. Krio ga je u "rečeničnicima"  i ukrštenicama, savijao u rolne koje možeš i ne moraš da otvoriš. Ako otvoriš kajaćeš se – ako ne otvoriš nikom ništa. Ko otvori, glavunja, priča  seje i veje iz romana svet oduvek i svet odasvud. Razbija vreme, lomi istoriju, ubija korene junaka i nacija, prevrće se oko zavitlanih reči, žonglira oko sleđenih metafora, sjanih lupinga oko smisla, kovitlavih istina koje trepere i ne moraju iako mogu biti i tajna i razbor istovremeno.
Sve to roman biva i pomoću svega opstaje .
I tu dolazi još jedan pesnik, Nenad Grujičić, da romanu uzme svoju neku meru, da mu nađe neku novu i neočekivanu razmeru, da se oproba tamo gde je nekad bila i uzdisala gospođa de Renal. Gde je svoje čarobne ženske patrijarhalne draži rasipanala Nataša Rostova, ili svoje otrovne kapi ispijala Ema Bovari, i ginula pod tračnicama vozova Ana Karenjina, ili svojim kafama grofica Hanska podsticala Balzaka da piše i na svet oko sebe kidiše, ili među književnim sapima boravila i vitlala strastima bilo koja Dulčineja od Toboza,  Dezdemona ili Ofelija.
Nije ovde reč o manirima ili pravcima, modernim i klasičnim merama i razemerama. Reč je o veličinama i simbolima koji traju i opstaju. Zar neko među nama ima pravo da misli da je Pavić delo nekog postmoderniteta ili Dostojevski pisac devetnasestog veka. Ta mante. To su veličine, prodori kakvih nema u njihovom i svakom vidokrugu, moja gospodo, jedinstveni i neponovljivi prozraci kroz svet i um, i doživljaj i stradanje. Oni ni na koga ne liče i niko im nije dovoljan i potreban, da bi bili i da bi opstali.
I eto među te gorolomnike se najednom, u meni umešao, Nenad Grujičić sa svojim romanom. Kažem u meni i velim umešao zato što tekuće pisanje sve manje pratim i ogromna produkcija, kako se književnost danas gleda i meri kod nas i ne samo kod nas., teče mimo mene negde sve skrajnutija i sve dalja i dalja. Vraćen sam, zbog toga, u svekoliko svoje književno iskustvo i prosto više ne znam da li iz njega umem da se razaberem  u svetu oko sebe. A o Nenadu sam pisao .I o njegovim pesmama i o njegovim polemikama i esejima, kad je bilo vreme i kad sam bio u prilici da ga uz neke druge  merim i premeravam, svejedno što sam i tada čvrsto verovao da svaka knjiga ima svoj  lik i da taj, samo njen pečat koji u čoveku ostavlja treba ustanovljavati i prepoznavati. Kad neko kaže da taj i taj liči na toga i toga, i da samo što nije stigao ovoga i prestigao onoga, ja se uvek malo naježim.
I eto ja sam pristao da o prvom romanu Nenada Grujičića progovorim i to u ovom svom nezgodnom trenutku kad živim tamo među veličinama i kad trebim vrednosti nezavisno od današnjeg sveta i vremena, navika i moda, nezavisno od svih drugih i baš me briga šta je ko u kome video i kako se prema bilo kome određivao.To je privilegija starosti ali i njena zamka i njena omča.
Pa da kažem.
Nenad Grujičić hoće u ovom romanu da vidi svet. Ne da ga dovodi u nekakve ekstaze, u dramske vrtloge ili duševne ponore, nego da ga onako iskustveno opipa, snimi što se kaže i to iz jednog osobenog ugla. Taj ugao je smešten u njegovom  glavnom junaku , naratoru, koji, kao psiholog ili psihoterapeut, ali i saučesnik i iskušenik, sreće u svojim  ordinacijama i svome životu golemi  svet najrazličitijih žena i biva u prilici da im sazna ljubavni kurikulum,  ako se to tako može da nazove, da im što se kaže i sam, svojim erotskim umešanostima, uzme meru. Pazite, ne dah nego baš meru, i da nam sve to ispriča, tačno onako kako jedan psiholog, koji ne drži baš previše do svoje stručnosti i nauke,  ume i može. Psiholozi mogu  du budu i genijalni kao Frojd, na primer, pa da sve traume koje isijavaju junaci Dostojevskog smesti u naučni prostor  svojih libidinoznih, seksističkih i  ko zna kakvih sve  erotskih saznanja i ravnanja, uvek nekako uparađenih i rešenih za svagda u kodeksu mogućem  i pravednom. A to "za svagda " uvek je problematično, svejedno koliko  u jednom čovekovom naporu izgledalo slavodobitno.
"Muža duša" je, ako smem da budem slobodan i onako komotan, u samoj stvari ljubavni herbarijum, hrestomatija, zapisnik jednog današnjeg Kazanove i  može da opstane tako što se kazanovštini i don žuanizmu ruga, što ih difamira, što im se čak podsmeva, što im se, neosetno i imlicitno, suprostavlja  i to time što sve iz predela duše tera u bestragiju. Ove  priče psihologa liče na  ljubavne haringe obešene  na vetru već odavno i tako osušene, ili obezdušene, nanizane na lancu romana, kao što se nižu perle, da budu jedna do druge, slične i različite istovremeno, pokušavaju da nas uzvedu na neku novu romanesku ravan. Sve su one vrsta parade jednog psihoterapeuta  koji leči od ljubavnih jada i po onoj nastasijevićevskoj formuli "love a ulovljeni", pokazuje da je i sam postao ljubavni zavisnik, elem bolesnik.
To je čovek nekako nakrenut da  prosipa tobolac pun sopstvenih i tuđih ljubavnih skalpova, nekako kao uklet ili hajde da budem u ornatu naučnog kao iskompleksiran, čak nekako utrnulo narcisoidan, pun neke puste potrebe da sve što se između muškarca i žene danas može da dogodi pokaže i prokaže kao da je  upravo  antikazanovština, i antidonžuanizam.
Bije tu naše vreme ispod žita, lupaju  po nama iz tih priča praznine i opustošenosti,  slamaju se duše kao kakvi mehanizmi  i tehnicizmi.
Pesnik Grujičić, tim otrežnjenjem od duše, od osećajnog, od spirita i tenzija koje se rađaju između muškarca i žene i za kojima se odvajkada uzdisalo, i gde su se kao ognjevi palili rasapi strasti i drame, kao da   hoće da nas otrezni, da nas namerno iščupa i spusti ili dovede do vremena u kome je sve statistika, primer za neka merenja, sve nekako priređeno i kao sušt sažeto da bude činjenica i činilac za zbir, za neku današnju transparenciju, za neko pokazivanje a ne otkrivanje.
Ovaj roman neće nikakve virove, nikakve vrtloge, dubinske sonde, skrivnice emocionalnih talasa  koji su vekovima plavili romaneskni ljubavni svet. On neće ni da se otvoreno svemu bivšem ruga, niti onako javno suprotstavlja. On toga psihoterapeuta, lekara hoće da učini čovekom u kome nema mesta za strasti, niti za ljubav, a ima beskraje erotskih slučajeva, hladnih pristanaka na  erotski čin, i sve moguće njegove oblike i naravi. To su često klinički viđene dogodovštine, tranžirane i sekcirane činiocima niklim iz ovog vremena u kome se sve ruši, sve sređuje, sve posmatra, sve  negde srozava na osnovno, na merno, na ritualno, na animalno.
Pesnik hoće  iskustvo, poredak uništenja emocionalnog. Njegove ponekad žene kidišu "kao kučke", kako  u svojim filmovima  vole da kažu Amerikanci, nameću se kao zveri kad im dođe vreme za parenje, a biva im  to vreme često i one traže da se isprazne, da se smire i kad su nesmirljive da ne pate, nego da se s prikraćenostima namire, kidajući sve pred sobom u mužjaku koga skopaju pod nogama i kad im se  baš takav  (koga  i kakvoga traže) ovde na stranicama ovog romana dogodi. Ovde nema snova, nema patnji, nema uzdisanja, nema mnogo ni laži, ni tajni. Ovde se ljubav vetri kao tek opran veš u mašineriji romana. I roman tako postaje omnibus koji juri kroz ovo naše doba u kome sve više bežimo od duše, osušeni, svedeni na poredak, na mehaniku, na tehniku, na civilizaciju razuma kojoj pripadamao, a nasuprot civilizaciji zaumnosti i tajnih  moći da letimo ka nebu i tamo gde je sve nedostižno i zamamno ili nam se kao nedostižno i zamamno, u velikoj čovekovoj samoobmani, čini. Možda tu gde se spaljuju književne veštice iz Salema hoće ovaj roman Nenada Grujičića, pa ga je nazvao, kao u kakvom uzgajalištu krava muzara, odredio rečju "muža" i učinio da duše budu samo mleko bez iskoni i samo napitak za opstanak a ne dobitak za lepotu i osećanja. A to nije greška romana nego, po svoj prilici, nategnuti metaforični spreg sa dobom da bude slika jednog od najvećih felera sveta kome pripadamo.
Roman je odavno naučio  da se služi raznim trikovima. Junak Grujičićevog romana "Muža duša" je, eto, psiholog. A ko zna možda je on u stvari sam autor, njegov neki surogat, neko njegovo ogledalo, skrivalica, plaštanica, ispovedaonica, ili čak kadionica za ljubavna miropomazanja, i ko zna  - možda samo slavodobitna njegova iskustvena vreća za sva moguća pamćenja i samouživanciju koju pakosnici vezuju za onoga drevnoga i neuništivoga gospodina Narcisa.
On priča ženi s kojom je u ljubavnim nekim, što bi Crnogorci rekli, jadima, a govori joj često i ono što ona mora već da zna, i rizikuje da joj to može da prevrši meru, ili iziđe na nos. Ali ona, reklo bi se,  mudro, razabire da je tu samo prisutna kao modus da se denjak romana uveže , kao  i način da se sve to saopšti  čitaocu i, prosto fizički osećamo, ma da nam niko ništa ne kaže, osećamo kako stojički, trpi sve što ju je snašlo.
No, on koji joj se neprestano, tokom cele knjige udvara, koji je priželjkuje, i povremeno odmamljuje u svoju postelju, ali, kao okoreli neženja, neće ni za živu glavu da uzme za ženu, priča  joj neprestano pretežno o svojim pacijentkinjama, svejedno da li mu se one nameću ili ih on osvaja, da li ih grli ili samo sanja, miluje ili samo opisuje. I ne pada mu na pamet da se možda baš zato ona nikak oneće da razvede od svog muža, jednog, kako narator insistira, preispoljnog balvana, jer od dva zla (ne zna čovek, ''ćud je ženska smiješna rabota'') može biti, bira manje. A sve to ovu raspetu ženu u tom implicitnom procepu na kraju, i zakonito i možda simbolično, tera u bolest i smrt.
Tako se autor našao iza paravana, kao ni luk jeo  ni luk mirisao "a pravo da rečem" (opet malo crnogorski) paravan  mu nije baš onako neprovidan. Prolaze, više kroz njegov život nego kroz njegovu ordinaciju, gomile, ili bolje – jata žena, svih mogućih imena, izgleda i profila, svih mogućih i raznih erotskih  običaja i prohteva, podaju se kad požele, rađaju kad ne mogu da izbegnu, prepuštaju na milost i nemilost a bogme znaju i da uzmu uzde u svoje ruke i da izmamuzaju muškost oko sebe kako vole i kako neobuzdane i neukrotive požele i to bez ustručavanja i  bilo kakve pardonerije.
Ako navalite možete se naći u čudu  pred svim onim što se tu priča, ali ako razmislite sve je to zbog vas i vaših iskustava i vaših znanja i ljubavnih, književnih i životnih ravnanja.
Jer sve su to, valjda, romaneskni tikovi i trikovi.
A što bi on, pisac od ugleda i iskustva, dopustio  da mu se paravan skrozira a da se iza toga ne krije neka dublja , neka važnija i originalnija namera. Nije njemu do lečenja, ni do psihologije, ni do poniranja u tajne strasti i nagona kad je to već odavno učenjak svetskoga glasa, sve mi se čini, bazajući po Dostojevskovim romanima, uprošćavajući i kodifikujući onako naučno kako  to treba i mora, gospodin Frojd, sav važan pred celim svetom  i to još pre, što bi se reklo, pre pamtiveka, učinio.
Pisac se, moja gospodo,  dosetio da pogleda kako stvari danas, kad je sve u onom duševnom ataru  i ornatu odavno opustošeno oko nas  (jer sve što brže nekud stižemo, sve manje imamo vremena, sve što više koješta izmišljamo sve više u opasnosti i traume tonemo), elem potrudio se da nam otkrije i pokaže kako tu, gde je vekovima carovao mit o kazanovštini i donžuanizmu, sada stvari stoje.
I eto kako se roman, odavno već "umoran od oblika svoga", počeo da snalazi i dovija.Ne udara on toliko ovde čifte  kazanovštini i donžuanštini nego, idući njihovim tragovima, pokazuje kako to danas  može i mora da izgleda.
I pesnik Grujičić je celu priču umnogome što bi se reklo poprozio, stegao  đemove strastima, zauzdao glasovite i teatralne ljubavne patnje do balčaka, stao nogom za vrat na belosvetke  sentimente i uzisanja i ispričao, oporu, ogoljenu i onako, reklo bi se, namerno ohlađenu priču o muško-ženskim otnošenijima, uveren da stiže tamo gde se priča raščinja i postaje splin za  obrise i vidokruge vremena u kome živimo i  kako sve i na ovom ljubavnom frontu bivamo u mogućnostima da trajemo. Svejedno da li smo ili možda i nismo pod velom, ko zna zašto obezvređujućeg,  narcisoiđa. I ovog, i onoga našega predratnog i posleratnog poznatog pisca za koga, narator ovde veli da se plašio svih sekretara komiteta u svim gradovima zemlje, i koji je, velim ja,  napisao jedan veliki (još kako valja nepročitan) roman i nekoliko isto tako velikih pesama a imao takođe veliki svrab  (to velimo i ja i roman) prema ljubavnim skalpovima  velikog broja žena, uostalom po nečemu  sličan ovome koga ima glavni junak u Grujičićevoj "Muži duša", svejedno što mu se on pomalo onako otvoreno, zbog staračke požude koja se više i ne ostvaruje, ne krijući baš mnogo, otvoreno  podsmeva..
Možda je (kad ovo poslednje izuzmemo) to ono što ovaj roman hoće da nam sugerira, svejedno što nešto drugo i kao od svega nezavisno, u svom bururetnom naumu, prikriva i u nekakve romaneskne oblande zavija. I tu je ono što ovaj roman čini neobičnim. Naravno pod uslovom da ja tačno vidim ono što nekima od onih, koji su roman preporučili za štampanje i o njemu pisali, nije padalo na pamet.A možda sam i ja i oni i svi drugi, kad uzmu knjigu u ruke, svi bez razlike, svaki na svoj način  u pravu i da je veličina ove knjige u njenoj moći da svaki ugao nasisa i svaki sud zadovolji kao tolike žene širom ove hrabre i, na svoj način, neobične knjige.

(2009)

Milica JEFTIMIJEVIĆ LILIĆ

Sa dvadesetinu objavljenih naslova, Nenad  Grujičić se svrstao u veoma plodne i žanrovski razuđene pisce što mu obezbeđuje značajno mesto u savremenoj srpskoj književnosti. Ono što ga izdvaja je intuitivna kreaivnost koja ga vodi u dubine bića i epifanijske uvide koje prenosi u svoja dela. Otvorenost za iskorak iz sebe u svet drugog, sposobnost transformisanja i stizanja do samospoznaje Grujičić demonstrira u romanu-prvencu Muža duša koji bi se mogao čitati i u ključu erotske proze da stvari kod njega nisu dublje i suptilnije no što se na prvi pogled čini.
Tema seksualnosti je veoma prisutna u savremenom dobu, njome su se oduvek bavili mnogi umovi, ona je stvaralački plodotvorna. Ali i tema ljubavi kao fenomena je razmatrana kroz sve civilizacijske periode. U uvodnom delu knjige čitamo moto koji objedinjuje ljubav i erotiku kojih je puna ova uzbudljiva knjiga: Logika hrišćanskog duha:da se duša mora da okalja zemnom ljubavlju, a ljubav da se oskrnavi kajanjem (I.Andrić: Legenda o Lauri i Petrarki).
Grujičić potom navodi mišljenje P. M. Ignatusa: Ljubav je otrov, u kojem se sa pozicije „psihološke stručnosti“ izriče mišljenje o ljubavi kao bolesti koja truje dušu i vidi se u negativnom kontekstu po biće onoga koga zaposedne. Pomenuti odlomak  je osnova i iz tog jezgra kreće fabula romana, te se u krajnjem slučaju i potvrđuje na primeru glavnih protagonista.
No, Grujičić kao autor ima veće pretenzije nego da samo potvrdi da je ovladao romanesknom formom u kojoj su svi kompozicioni delovi uzročno-posledično povezani. On, pre svega, vrlo precizno oslikava vreme u kojem piše i pokazuje čudnu pukotinu između polova iako među njima i dalje postoji magična privlačnost. U široko zasnovanoj priči o modernoj civilizaciji, on do paroksizma dovodi ispraznost psihologije kao nauke koja tobož polaže pravo na duševno zdravlje nacije, a ono se na tako očevidan način topi te je čovek  prepušten ličnim naporima ili, nažalost,  onima koji se koriste tuđom nesrećom. Izborom glavnog junaka –  iz te sfere –  psiholog, autor takođe sugeriše društveni problem koji je više nego aktuelan.
Glavni protagonista je, dakle,  psiholog, no njegovo lično iskustvo je samo potvrda nemoći struke da se razreše unutrašnji problemi: ljubav prema ženi koja ima  muža i ljubavnika, a očigledno nema ono što će je upotpuniti i stvaralački je nadahnuti da spozna sve svoje potencijale koji su zapreteni u egzistencijalnoj teskobi i odsustvu pravog susreta sa sobom, što  istinska ljubav omogućuje.
Posmatrano sa stanovišta uvodnog stava o ljubavi kao otrovu, vidimo da ta osećanja pozitivno motivišu psihologa-neženju, te ga viđamo  u brojnim erotskim vezama koje mu pružaju telesno zadovoljstvo. No,  ipak, on ne nalazi pravu dopunu, osobu koja bi oplemenila njegovu dušu i dovela je do prosvetljenja, smirenja i samostvarenja.
Naslov romana, Muža duša, upućuje na duhovni aspekt muško- ženskih odnosa, jer reč je u romanu pre svega o tome, iako se zapravo radi o dubljem problemu egzistencijalne prirode, o suočavanju subjekta pred enigmom objekta, o polnosti kao najbitnijem određenju jedinke. O pokušaju da se posredstvom polnosti pobedi iskonska pustoš unutrašnjeg sveta individue, da se stapanjem sa drugim premosti jaz od sebe do drugog, do sveta u krajnjem slučaju. U tom smislu Grujičićev roman ima dosta sličnosti sa Apdajkovim romanima u kojima se takođe tretira problem seksualnosti, nastojanje likova da do viših suština i prosvetljenja stignu upravo preko seksualnosti, da se njome „ograde“ od  straha pred sopstvenim nestankom i besmislom egzistencije kao takve.
No, reč je, dakako i o ljubavi, jer bezmalo svi likovi u romanu za njom teže,  i kad u uzajamne odnose stupaju poneseni samo erotskim impulsom. Ali, ljubav je najčešće zamka u koju upadaju ne znajući da je i njeno nastajanje samo varka čula, biohemijski proces, dakle obmana kad njeno dejstvo prestane, jednom rečju “muža duša“, kako je to narator definisao.
O svemu tome Grujičić piše lako i poneseno, u jednom složenom postupku građenja romana kao višeslojne strukturne celine koja ima ambiciju da svet stavi pod lupu oštrog posmatrača i kritičara, poznavaoca društveno-istorijskih okolnosti i ljudske psihe, kakav je  narator i glavni junak psiholog koji je veoma informisan i o drugim aspektima življenja i kulture doba kojem pripada.
Poseban deo romana pripada osvetljavanju manje poznatih činjenica iz istorije (priča o grehu kralja Milutina prema maloletnoj Simonidi koju je napastvovao protivno ugovoru koji je trebalo da je zaštiti, a onda je vrlo brzo posle smrti bio proglašen za sveca što se pripisuje njegovim brojnim ktitorstvima, a to, opet,  govori o svojevrsnom licemerju crkve koja bi, bar u svakodnevnoj ravni,  trebalo da štiti nevine i žigoše greh.) Takođe su vrlo dragocene istine o književnom svetu, sujetnim piscima koji jedno pišu, a žive sasvim suprotno, o sudbini nesrećnog pesnika Branka Miljkovića koji se tobož obesio u Zagrebu, a više je nego očigledno da se to nije moglo desiti, tu gde je pronađen, jer ga tanane grane tog drveta ne bi mogle izdržati krupnog, dakle, ta smrt je i dalje nerasvetljena, nikog živog to ne zanima, te narator nalazi za shodno da na to podseti ne bi li u nekome probudio savest. Lepa je i pričica o Kočiću i njegovoj ljubavi – Milki,  o Zmaju i Ruži, kao i mnoge druge iz prošlosti roda kojem autor pripada, a koje doprinose ukupnom utisku o romanu kao riznici znanja.
Od citata Andrićeve misli da se duša mora da okalja zemnom ljubavlju, a ljubav da se oskrnavi kajanjem,  koji je ugrađen u tkivo romana, i analitičkog teksta P. M. Ignatus o ljubavi kao otrovu, postavljenih kao etalon iz kojeg izrasta romaneskni svet, Grujičić uspeva da ostvari kompaktnu živu strukturu koja se mozaički sklapa od kratkih priča, anegdota i doživljaja naratora, i dočara svet zasnovan na muško-ženskim odnosima i – prevari kao osnovnim razvojnim načelom.
Polazeći od stava nekih psihologa, kao i pisaca da je ljubav bolest, Grujičić na stranicama koje slede pokazuje da je to zaista tako, iako njegov glavni protagonista, stalno teži zdravoj i isceljujućoj ljubavi. Ali, u ljubavi postoje dve strane, muška i ženska, ovde je reč o toj vrsti ljubavi, i na toj razlici počivaju nesporzmi koji ne vode hepiendu. Budući da  je psiholog nezadovoljan odnosom sa krojačicom-slikarom (jer mu se ona ipak ne predaje potpuno iako stalno insistira da on odgovori  na pitanje da li bi se oženio njome ako bi se jednom razvela) on i dalje opšti sa drugim ženama. Mada uživa u erotskim vezama koje  iscrpno predočava u kratkim anegdotama, psiholog prema tim ženama ima naglašeno ironijski odnos, što se očituje u njihovim imenima, a njihove muževe vidi u sasvim grotesknom vidu. Pritom je jasna  i izvesna narcisoidnost psihologa, koja ga deli i od samog sebe.
Tek kad se smrt umeša i oduzme mu jedinu stvarnu ljubav, on sebe sagledava iz sasvim drugog ugla. Iz njegovog srca potekne čista molitva za oprost grehova. On tek tada upoznaje smisao vlastite duhovnosti koja mu dopušta da stigne do transcendencije, da uvidi sopstvenu sujetu i ukupnu ljudsku ništavnost. Tada iz njega poteku reči koje isceljuju dušu, molitva koja ga uceljuje, uokviruje kao aura koja mu daje zaštitu i dovodi ga do svebića, do katarze kao izraza duboke spiritualnosti. Na taj način se roman o telesnosti preobraća u roman o duši sa svim menama glavnog lika koje to podrazumevaju, a za to je potrebno ne samo poznavanje žanra, već i dobar uvid u ljudsko i stvaralačko.

(2010)