O Pustoj sreći

Zlatko KRASNI

Grujičićeva Pusta sreća, sazdana od najtananijeg poetskog materijala, aktivira i kod čitaoca njegov najtananiji duhovni nerv. Ona se zato može čitati i kao ljubavna poezija kojom autor podiže spomenik „trajniji od bronze i kamena” jednoj novoj Juliji Primicovoj; kao vrsta metafizičkog brevijara o onoj magnetnoj, gravitacionoj, mikro- i makrokosmičkoj sili koja drži atome i galaksije na okupu, manifestaciji iste te ljubavi; kao rasprava o smislu logosa u svim nijansama njegovog značenja, o svrsi pevanja, o svemoći i nemoći reči; kao sanovnik; kao rimarijum; kao lirski časlovac u kome se Gospod izričito pominje u prvih pet soneta, ali čija završna kadenca poseduje karakterističan kontrapunktski predah, molitveni ustuk i priklanjanje božanskoj sili; kao inventar neobičnih i upečatljivih poetskih slika, metafora s duplim dnom, tamnih simbola; kao uxbenik iz umeća versifikacije; kao bedeker kroz jednu neobičnu građevinu-čardak u jednom nestvarnom svetu kuda se stiže preko  „praga od rđe i žeženog zlata” , i koji je pun lavirintskih prolaza, hermetički zatvorenih prostranstava, lažnih pregrada, nadzidanih svodova, unutrašnjih spiralnih stepenica, vrtložnih dimnjaka, uzidanih voltova, slučajnih niša, prozora koji gledaju unutra, vrata koja nikuda ne vode ili koja se odjednom jedna za drugima otvaraju, ključaonica kroz koje se nazire ozvezdano nebo ili plavetnilo koje gori, pokretnih zidova, dvostrukih podova i ogledala pred kojima se vodi noćni razgovor sa senkama i opsenama; kao laboratorijski priručnik o metamorfozama  uz  pomoć  onog  drevnog, staroegipatskog  „crnog”  umeća za preobražavanje materije; kao istovremeno poniranje u mitsku dubinu i – sledstveno ključnom stihu ove zbirke  „let je formula za zakon padanja” – pronicanje u astralnu budućnost; kao poetski ogled o pojavama koje prate zgušnjavanje i rastezanje vremena; kao intelektualna  „Rubikova kocka”, neobavezna igra duha, matematička skrivalica po meri duhovne radoznalosti čitaoca i zbirka odgovarajućih šifri, kodova, računskih operacija; kao knjiga od samo tri pesme, trojstvo međusobno povezanih magistralnih soneta od kojih svaki stih, u vidu dodatnog objašnjenja, poseduje ceo sonet, poput posebne fusnote...
Da li je ova knjiga, upitajmo se na kraju, inače diskretno obogaćena i iskustvom najnovijih poetskih istraživanja, možda najava izvesne Nove Sinteze u našem pevanju, sinteze metafizičkog i angažovanog, post-postmodernog i  neoklasičnog, i svega do sad nespojivog što iz tih antinomija proizlazi? Uostalom, ono što celoj zbirci Pusta sreća daje životnu snagu jeste splet upravo takvih contradictio in adjecto-a, nerazmrsivih suprotnosti u kojima se i krije pokretačka energija.

(1994)

Saša RADOJČIĆ  


Najsloženije spojeve i najveći raspon razlike Grujičić ostvaruje u knjizi Pusta sreća u kojoj je sabrao  tri sonetna venca: Žižak, Vihor i Tajac. Povratak klasičnim oblicima, a posebno sonetu, u poslednjoj deceniji je u srpskom pesniištvu poprimio takve razmere da je neophodno da se postavi makar radna hipoteza o razlogu i funkciji obnove interesovanja za klasične forme. Najdalekosžnija je teza po kojoj obnova klasičnih formi sa svom njihovom vekovnom pouzdanošću predstavlja (možda i ne sasvim osvešćen) odgovor na osećanje sveopšte fragmentacije, ne-sigurnosti i obezobličenosti savremenog sveta. Pred iskustvom raspada sveta i pogleda na svet, sugeriše ova teza, pesnik se okreće onome za šta veruje da još uvek može da drži svet i svest na okupu: pesničkoj formi čije zakonitosti prihvata kao unapred zadate. U nekim kontekstima, klasična forma deluje kao surogat za postojanje Boga, u drugim kao indirektan dokaz njegovog postojanja kao garanta mogućnosti harmonije. Vremena koja sebe vide kao apokaliptična, a nađe vreme je takvo, trebalo bi da su naročito sklona ovakvom  poimanju  forme i njene  kompenzatorske funkcije. Milenijumska očekivanja odlično se slažu sa težnjom ka klasičnom obliku. Ali kod Grujičića je, kao kod pravog pesnika razlike, to pitanje nešto složenije.
Od tri sonetna venca Puste sreće,  Žižak je napisan u simetričnom dvanaestercu (6+6) za koji je ne jednom rečeno da je u srpskoj versifikaciji potencijalni nosilac jezičkog skrućivanja. Grujičić je znatno rizikovao odlučivši se baš za simetrini dvanaesterac, ali zbog formalne doslednosti mu treba uputiti pohvalu. On nije hteo da prihvati, danas raširenu pretpostavku da je klasična forma upotrebljiva samo kada se iznutra narušavaju njene zakonitosti, i ostvario je prve, svestrano prepletene, u današnjoj našoj poeziji retke i neočekivane sonetne vence.
Nekako smo navikli da pesme formalnih osobina, kakve su u Pustoj sreći, zatičemo mahom kod naših tradicionalista ( koji su najčešće i protivmodernisti). Ali na govor, jasno je, niko nema tapiju. Pre nego što ovog pesnika na brzu ruku proglasimo još jednim od protagonista stražilovskog lirizma, trebalo bi da obratimo više pažnje na karakter Grujičićeve rečenice i vrednosni angažman njegovog govora. U pravilan i odmeren, poštovawa dostojan sonetni oblik, Grujičić je smestio nesvakidašnje i sigurno ne uštogljene rečenice. Ovaj pesnik očigledno ne misli da je sonet posvećena forma čiji dignitet narušavaju reči kao što su  laprdati,  zdipiti,  žvrljnuti, skockana,  uzdrndan,  ili iskazi kao što
su: ne hajući ništa danima sam knjavo… merkao je batak novog ženskog ješca...a tužni ušmrk ćurliknu u nosu... Te reči i te rečenice su Grujičićev način da ostvari susretanje uzvišenog i vulgarnog, večnog i trošnog, aure i sarkazma. Možemo se sporiti oko potrebe da se takav spoj ostvari, ali ne i oko toga da je pesnik uspeo da ostvari željene efekte. Klasičan oblik, prema tome, kod ovog pesnika nije cilj po sebi, nego sredstvo za postizanje određenih estetskih učinaka, karakterističnih upravo za modernističko shvatanje funkcije pesničkog teksta.
U formalnom pogledu, još interesantniji od Žiška su sonetni venci Vihor i Tajac, ostvareni neparnim stihom, jedanaestercem (5+6), koji je primereniji melodiji srpskog jezika. I u njima je Grujičić nastojao da spoji ekstremne izražajne sklopove –  od liričnog

Ma šta da kažem ostaje tišina,
a s njom i tajna napisanih reči,

preko (samo)ironičnog

          šta jošda pisnem a da mi se neće
prigovoriti da pravim manevar,

do skoro vulgarnog

Ludo me srce jošte jednom skeči,
al na Dunavu (koji mi je draži),
          te se uzdrndan na travi raspečih.

          Ako bi, pri tom, tematski krug Žiška mogao da se opiše sintagmom  „neverne drage”, u Vihoru mu se pridružuje tema rastanka, a u Tajcu i model „životne priče” –  sve iskazano u ključu jednog paradoksalnog spoja (spoja koji u sebi takođe sadrži unutrašnju razliku): humorne refleksije. Knjizi Pusta sreća trebalo bi da priđemo kao jednoj efektnoj knjiziževnoj igri; igri u kojoj je na probi pesnikova osećajnost, raspeta između naoko nepremostivih krajnosti. Grujičićeve rugalice predstavljaju neku vrstu odbrambenog oružja u suočavanju sa „svetom” –  te pesme nisu istina sveta, nego slika reagovanja na tu istinu koju pesnik odbija da prihvati.

 (1996)

Nenad ŠAPONJA

          Poetska ravan Puste sreće jeste ravan psihologije  odnosa,  relacija  afektiviteta u najužem smislu, odnosno u pitanju je simulacija susreta dva čulnošću izjedena bića, koja se dodiruju u ovim sonetima. No, nije baš, samo, tako, afektivno je jedan od povoda, i razloga, i priče i forme, ali problemi promišljanja, i bića i jezika, prepoznaju se i onda kada ih pesnik zaogrne u ruho svakodnevnih banalnosti i bizarnosti kolokvijalnog jezika.
Uostalom, književna igra sa ljubavnom poemom uvek nudi pesniku podjednak beskraj mogućnosti i ograničenja. To je hod tankom niti iznad kanjona patetičnog, hod ka onom nepatvorenom, tužnom i samoponištavajućem. Grujičić ulazi u tu igru veoma ambiciozno, nudeći svome čitaocu tri sonetna venca (Žižak, Vihor i Tajac), dakle, dosledno i disciplinovano realizujući ovu izuzetno zahtevnu i, u našem pesništvu, retku poetsku formu.
Pozicija pesnika je i dalje pozicija skeptika. Locirajući se na marginama čulnog, jednako zatočnik bića ljubavi, kao i njegovog ne–bića, on literarno hipostazira trenutke koji i jesu sintagma iz naslova – pusta sreća. Kratkotrajnost, trenuci koji su čin, i činjenje ljubavi, izvor su i prikaz pustoši, prikaz dna bića. Zato i dinamika dešavanja tokom ova tri sonetna venca prati put kojim prolazi ljubav. Redosled prepoznajemo u drugačije iščitanim naslovima sonetnih venaca – zanos, strast i tuga. Pesnička samosvest ostvaruje unutar sebe komunikacije s drugim – voljenim objektom, zatim sa lirskim činom kao takvim i sa neuhvatljivom vlastitošću. Nestvarni su, i nesigurni, i pesnik i njegova opsesija, postoji samo tekst, naknadni izveštaj, i on jeste inicijacija tuge, kao što jeste i jedina stvarnost. Pesnik, kao trubadur beskraja, odvaguje sebe i spram ljubavnog i spram poetskog.  Prvo stalno izmiče njegovom biću, a u drugo, kao stvarnosno biće, i ne može da uđe. Tu je valjda negde i trenutak čitanja.

(1995)

Čedomir MIRKOVIĆ

Tri sonetna venca spletene u jedinstvenu celinu knjige Pusta sreća, poseduju sva dobra svojstva i sve znane nam specifičnosti dosadašnjeg Grujičićevog pevanja, neprekidno oscilovanje između uzvišenog i svakodnevnog, naslućivanje simboličnog i univerzalnog u banalnom i oporom, sklonost efektnim paradoksima, izuzezno poznavanje najdelikatnijih melodijskih i semantičkih suptilnosti. Ljubav, poezija i život, ključne su teme ove meditativne i elegične pesničke knjige.

Slobodan ŽIKIĆ

U sonetima Nenada Grujičića nailazimo na, po mišljenju čistunaca i formalista, sonetu sasvim neprimerene, nepoetske izraze kao što su: laprdati, zdipiti, žvrljnuti, sprdati, kloparati, cevčiti, skečiti, raspečiti, prodžarati, bulazniti, zevzečiti, izdrndan, balavi, krkljanac, ušmrk...
Ne treba smetnuti s uma da se radi baš o ljubavnim sonetima, što je bio razlog da se kritika podeli u dva tabora – na one koji oštro kritikuju uvođenje ovakvog profanog, svakodnevnog, može se reći uličnog ili čak žargonskog tipa reči i izraza, odnosno čitavih sintagmi prepoznatljivih po svom podrugljivom i ironičnom tonu; i na one koji podržavaju ovakvo poetizovanje nepoetskih reči i to baš u jednoj od  najstrožijih pesničkih formi, u sonetu, smatrajući to novinom koja modernizuje i osavremenjuje sonet.
Činjenica je da se zaista radi o jednom paradoksalnom potezu, ali potezu koji nikako nije nepoetski. Naime, Grujičić svesno ide u jezičkom smislu u krajnosti i pokušava da spoji naizgled nespojive pojmove. Uvodeći ovakve reči u veoma osećajne ljubavne sonete, on se brani od natruha romantizma, ljubav stavlja u stvarni životni kontekst i izvesnom humornošću koju neosporno donose ovakve reči upotrebljene u pomenutom kontekstu, demistifikuje sonet kao lirsku vrstu.
Ironičan i sarkastičan, pesnik dokazuje svoje suvereno vladanje sonetnom formom i, uopšte, pesničkim zanatom, izdižući se iznad pesničkih kanona i formi, dokazujući da se u zavidnoj artificijelnosti koju njegovi soneti poseduju, čak i dosad proskribovane  reči mogu osećati kao kod kuće i da, u kontekstu i sadejstvu sa drugim, veoma poetskim rečima i sintagmama, mogu imati vrlo jaku poetsku vrednost.
Reč, dakle, sopštava nam posredno Grujičioć, ne zavisi sama od sebe, niti ima samo jedno, osnovno značenje. U suočavanju i interakciji sa drugim rečima, ona može imati više značenja, može čak i u uzvišenoj pesničkoj formi kakav je sonet, imati potpuno ravnopravno mesto i tretman, uprkos svojoj ''vulgarnosti'' , trivijalnosti i banalnosti. Tako Grujičić detronizuje, demistifukuje sonet, i poetizuje svakodnevicu, ne plašeći se da kanonizovanom stihu pridoda reči i sklopove sasvim  nepoetske prirode.

(1997)

Slađana MILENKOVIĆ
U  "Pustoj sreći" nalazimo tri sonetna venca, što je pravi pesnički podvig. Akrostih u svim magistralnim sonetima je isti: Marija Balkovoj, i to, u nominativu, dativu i vokativu!  Pesnikov duh se uzdiže do transcendencije,  toliko ga menja da, ne osvrćući se na svekolike zamke i probleme, uspeva da probije "zemnu ljusku" ljubavi i spozna njenu bit. Nenad Grujičić se od posmatrača svakodnevice i prizme okolnih događaja, pretvorio u pravog transcendentnog pesnika. Uzvisuje se "visoko do kolena Božijeg" –  kroz ljubav.
Ova tri venca su ljubavne faze: Žižak, Vihor i Tajac.  Ton je idioritmičan, obuzima nas mir, na stvari pada magično svetlo. Grujičić je posvećen je ženi, ali ne idealizovanoj i ulepšanoj, već realnoj koja ''radi o glavi'', koja mu je ''put al' i opsena". Pesnik zna da žena "božanska nije''. Sonetni venci imaju gradaciju od pomirljive lakoće saopštavanja, preko surovog izricanja varke o pustoj sreći, nedosegnutoj – do tišine, tajne i rađanja stiha: Od svega osta rimovan pepeo.

(1998)