O Maternjem jeziku i pesmama pri ruci

Laslo BLAŠKOVIĆ

Nenad Grujičić je imao takvu sreću da njegova pesnička delatnost izazove kontroverzne reakcije – od Maternjeg jezika napisanog u znaku lirske metatekstualnosti (a u dosluhu sa pesničkom praksom jednog Stevana Tontića, na primer), preko Vrveža i Carske namiguše, u kojima se oksimoronski spajaju nebeske teme i neorealističko svakodnevlje, do knjiga (Jadac, Log, Cvast), pisanih nanovo otkrivenim vezanim stihom, u kojima se provociraju zadate pesničke forme (sonet, venac, sestina lirica, tercina i druge vežbe oblikovanja), koje pesnik pokušava da naseli svetom u kojem caruje novi ljubavni nered, ironija, paradoksi punog, putenog života.
Najvećma rečenog stalo je u Čistac (Prosveta, 1997), knjigu izabranih pesama; šeherezadinska kritičarska priča u trideset nastavaka, sa pažljivim i pipavim pogovorom Saše Radojčića, kao i sve strane kocke Grujičićevog hazarderskog peva, dali su nam celovitu sliku jedne autentične i bizarne pojave u našem savremenom pesništvu.
Ipak, za ovog mušičavog čitaoca, naš pesnik je izabrane pesme obelodanio dve godine ranije u knjizi Maternji jezik i pesme iri ruci (KOS, 1995), dodajući svojoj prvoj, punokrvnoj, mladalačkoj zbirci pregršt pesama u istom duhu, koje je, međutim, pisala sigurna, zrela ruka. U ovoj knjizi je ono najbolje od Grujičića. Ona predstavlja tačku s koje se pruža najčistiji i najdalji pogled na Grujičićev pesnički trud.
Postoji jedno zaboravljeno indijansko pleme u Južnoj Americi, čiji pripadnici svaki čas menjaju lično ime. Ono može da zavisi od doba dana, vremenskih prilika, ili trenutnog raspoloženja čoveka koji ga nosi. Komplikovan ali moćan izum, zar ne? (Naročito ako je reč o, za ovakve prilike spravljenoj, kuvarskoj izmišljotini). Ali, pošto se umetnost meša sa onom drugom duhovnom avanturom, u kojoj moć verovanja prevazilazi tzv. istinu, gde je današnje ime Grujičićeve poezije, kada ona govori sa svih strana, iz svih stvari?
Sve ovo bi trebalo da posluži i kao odmičući dekor, bežeća pozadina metaliterarnom diskursu prvog izdanja Maternjeg jezika, kao i svih mena Grujičićevog pesničkog bića, koje je on pohitao da proslavi.
Upravo se u jednoj od uvodnih pesama u drugosti, Život i san, naš pesnik predstavlja kao ironični autopsihoanalitičar, dajući sebi ulogu tumača konkretnih snova, autopoetičke gatare. Tu je i početak Grujičićeve autopoetičke varke, odnosno poetskog tkiva koje se gradi od ličnog blistavog interpretativnog promašaja. Zaokupljenom, pesnikovim savršeno ličnim razjasnicama, čitaocu se neuhvatljivi osnovni tekst čini kao slika zaboravljepog pretka, a sve ove, jedino vidljive stihovane fusnote – kao način da se ponovi borhesovska jednačina, u kojoj su pisac i čitalac promenljive, a pesnički tekst – tetovirano iks, oko koje sve vidi.
Tu negde dolazimo do druge značajke Grujičićevog novog Maternjeg jezika. Naime, knjizi je pridodat i drugi pol, nove pesme što behu pri ruci, to jest ona je nastavila sa značenjem koje u sebi nosi umnoženi pravopispi znak tri tačke… Odatle, iz tog dodatog ciklusa, odjekuje plotski Grujičić, koga nema u prvom izdanju. Ti novi lirski subjekti, suprotstavljajući se životu viđenom kao kič ?suvenir sa nekog zaboravljenog putovanja, dopuštaju da ih zavede opsesivna priča nametljivog domaćina ove knjige. Nasuprot otrcanoj postmodernističkoj tezi o smrti autora, o njegovom izlasku iz teksta, ovde je na delu lažljivi sveznajući pripovedač koji prvo uvlači sve te umnožene lirske subjekte u svoju priču, a zatim ih uništava, kao da cepa ispisane stranice, žureći tako uvek tragičnom kraju.
Elem, tako ispada da je Nenad Grujičić pesnik rascepljenog jezika. To pre svega, nije metafora Grujičićevog opasnog, zmijskog, polemičkog pisma. Prva vidljiva šizofrenija Grujičićevog pesništva, krštenog i okrunjenog Maternjim jezikom, ogleda se u konfliktu ijekavice (kojom je pesnik ispisao rane radove) i ekavice, u kojoj peva sada. Naoko tehnička pojedinost, objašnjena detaljima iz beleške o piscu, nije nikako bezazlena: obeležiti njegovo pesništvo ijekavskom ekavicom nije samo meteorski oksimoron, sklopljen percepcijske impresije radi, nego i ključna figura Grujičićeve poetike. Ona nas, u jednoj ravni, odvodi njenom nevidljivom, melodijski–samom–sebi–dovoljnom zjapu, a odmah za tim, tvrdoj, nepristrasnoj ekavici koja kida sa sebe zvučne đinđuve. Prolazak kroz Grujičićev Maternji jezik tako se čini kao dogovoreni meč. No bilo bi suviše prosto da stvar ostane samo jezička.
Naime, drugi vidljivi poetički rascep ogleda se u sledećem: u Grujičićevom pesništvu su jedno na drugo ustremljeni i čudno pomereni tradicijski neosvetljeni puteljak i kvarno svedočanstvo istinskog lirskog savremenika, kao i slikovna, kusturičinska sklonost pomenutoj neorealističkoj maski kroz koju se provide note  – pisana muzika naturalističke metafizike. Ili, metafizika svakodnevice, što će biti žig njegovih potonjih knjiga.
Kakav je još naš pesnik? Ponekad se čini da mu jezik ne može ništa. U toj sadržajno autsajderskoj situaciji, Grujičić je čas razbaškaren, čas uglačan, rastrojen i uniformisan, sveznajuće infantilan, potpuno opsednut sobom kao razlikom. Bez obzira koliko zalutao u život, on traži svoju rugalačku, mrtvačku sliku kroz ironično, samoubilačko lirsko ja, koje se stalno vidi kao neodoljivi Predmet, raspet u mazohističkoj ličnoj Istoriji. Verovatno bi mu se svidelo da čuje da je njegovo pesništvo –izrugivanje visokoj vernosti prolaznog zvuka.
Dotaknimo se ovde jedne konkretne stvari. Pridodajući Pesme pri ruci mladalačkoj poeziji, Grujičić, naizgled, nije nastavio da peva o pesničkom činu, ali je opredeljujući se da peva o zavičaju, zavičaj identifikovao sa jezikom, aludirajući u konačnom značenju na onaj presvetli književni topos u kom se veli da je jezik – jedina pesnička domovina.
I tako, sklapajući korice ove prve i najnovije zbirke, nakon svih ovih godina, mereći dubinu vidljivog pesničkog iskustva, u kojem je pesnik prešao put od provincijskog rokenrola do autentične ojkače, od slobodnolebdeće setne skepse do sitne metričke stipse (da upotrebimo aluziju i igru reči kao hladno oružje), od ironije forme do patosa metra, od individualnog talenta do tradicije, i nazad, možemo, na kraju, reći da je Nenad Grujičić – Pevač. Ili kako se to nekada govorilo: Majstor pevač.

(1998)