O Logu

Mileta AĆIMOVIĆ IVKOV 

Splevši u jednu arhitektonski skladnu, a smisaono razuđenu lirsku celinu tri (ljubavna) sonetna venca, Nenad Grujičić je Pustom srećom nagovestio svoje izvanredne versifikacijske sposobnosti, koje su tako samouvereno i konzistentno potvrđene i novom sonet-zbirkom Log. U devet samostalnih lirskih ciklusa zvučnih i simboličkih naziva Nenad Grujičić je zbirkom Log dao svoje do sada najcelovitije i najuspelije pesničko ostvarenje, koje je istovremeno i jedna od najuspelijih ovogodišnjih pesničkih knjiga.
Motivi koje Log razlistava su iz kataloga opštih lirskih: ljubav, slutnja, smrt...  Nekada su oni ispevani diskretno, a nekada naznačeni aluzivno i metaforično. Ali uglavnom se svaki od lirskih ciklusa može legitimisati osobenom tematsko-motivskom i semantičko-simboličkom usmerenošću. U ciklus Gar, jednom od najuspelijih, smešteni su „soneti nesreće”: Slika života nije vrt, groza je, dok ciklus Sen varira temu smrti (mrtve drage), a ciklusi Gle i Utuk su didaktičko-poetski.
Pored motiva klasična je i sama sonetna forma. Grujičić ovoga puta dosledno istrajava u artificijelnom opredeljenju za petrarkistički jedanaesterac. U pojedinim pesmama iz poslednjeg ciklusa pesnik iznosi direktne „savete mladom pesniku”, a pored njih i kroz njih i vlastito „vjeruju” sa argumentacijom za smislenost i celishodnost svoga pesničkog nastojanja. Ima u većini njegovih pesama, izuzmu li se svi formalno neizbežni uzusi ona ne uvek potrebna spisateljsko-zanatska mimikrija, stihova izuzetnih lirsko-refleksivnih usijanja.  Pored tipično parnasovske kristalne jasnoće, preciznosti i savršenosti, ima u ovim pesmama simbolističkih sugestivnih lirsko-metafizičkih otajstava i tajanstvene mitske snage.
Jesu ovo pesme i vapaj potuljenog i pometenog bića koje svoje breme teško podnosi, ali su one i molitveno tonirana lirska uznošenja i zagrnute ispovesti „ludog nespokoja”. Slikovite, zvučne, biranog jezika, koji (takav) može svojim izletima u kolokvijalno i bizarno iritirati sluh kakvoga puriste, ove se pesme čitaju naiskap i dugo nose i pamte kroz lične zapitanosti i smutnje, kroz lične strepnje i nadanja.

(1996)

 Pavle POPOVIĆ

Knjiga pesama Log ispisana je u strogom i kompozicijski savršenom obliku u kojem se Grujičić snalazi vešto, ostvarujući čvrste stilske i misaone celine. Ovu knjigu doživljavamo kao zbirku bogate poetske energije, zvučnu, melodičnu, jezički smelu i novu, kao poeziju neposrednih iskaza i sugestivnih slika. To je jasna poezija, lišena suvišnih  metafora i ostalog poetskog nakita već viđenog ili rabljenog, poezija originalnog jezika čija je rima neusiljena, prirodna i proistekla iz samog smisla pesme. Kao da je ovaj pesnik, u izvesnom smislu, bio u dosluhu sa mišljenjem poljskog pesnika Tadeuša Ruževiča koji kaže da metafora usporava susret između čitaoca i suštinske materije pesničkog dela.
Jedna od osnovnih karakteristika Grujičićeve poezije jeste i paradoks (koji zadivljuje!) nastao između forme, s jedne strane, i tema i motiva smeštenih u nju, s druge. Navikli smo da u „staroj” sonetnoj formi susrećemo uzvišeni hod iz „estetizovane sfere” (kako primećuje Dušica Potić u prikazu povodom Grujičićeve knjige Jadac). Ali ne! U tu gospodstvenu i savršenu formu Grujičić hrabro i delikatno smešta svet nepatvorenog,  običnog života, onakvog kakav on jeste, ne čineći nikakve pozlate i retušee. Tom svetu primeren je i osoben jezik leksike koja ne zna za predrasude i komplekse. A sve, opet, idealno svedeno i doterano na zanatskom planu.
U knjizi se izdvaja sonet Kob po jednoj svojoj silabičkometričkoj osobenosti. Naime, pesma Kob ima dvostruku rimu ostvarenu na samoj cezuri, odnosno, pesma je podeljena vertikalno na dva soneta, jedan u stihu petercu i drugi u šestercu. Tako je predočen anatomski snimak soneta koji je u ovoj knjizi doslovno ispisan u stihu jedanaestercu, uvek sa pauzom (cezurom) iza petog sloga. Zatim, Grujičićeve sheme rimarijuma su različite i bogate. On se lako kreće i snalazi u obgrljenoj duploj rimi kao i u ukrštenoj. Taj aspekt zanatske virtuoznosti realizovan je u Pustoj sreći do perfekcije.
Knjiga soneta Log završava se pesmom Kompas čija je simbolika očigledna, koja nudi recept u snalaženju i artikulaciji prostora etike i duha, u dilemama pred kojima stoje poezija i život. U zaključnom tercetu Grujičić razrešava mnoge dileme i otrežnjeno zakoračuje u realan svet: Tu jedan savet ne bi bio štete: /Lepša je rosa na zrnevlju grozda/ nego u pesmi, o, ne budi dete! Ovim tercetom, koji pokazuje visoku svest o pesništvu i životu završava se knjiga izvrsnih soneta. Naše nastojanje da uđemo u svet ove lirike, makar i tumarno, osvetljeno je zadovoljstvom da smo se našli u okrilju i logu sveže obnovljenog i razigranog soneta. Nenad Grujičić samouvereno i otvoreno peva lekovitu i snažnu liriku kojoj pripada osobeno mesto u srpskoj savremenoj poeziji.

(1996)

Jelena ALEKSIĆ

Mistik beline i pesnik samoga sebe je Nenad Grujičić, a zbirka soneta Log ukazuje se kao srebrnast nimbus nad dosadašnjim pesnikovim ostvarenjima. U prilog tome, log, u istoimenoj knjizi ne predstavlja materijalni pojam, već svest određenu eudajmonskim idealom – blaženstvom poetske egzistencije. Zanemarujući metričku osobenost ove poezije (ideju sonetizma, svakako zanimljivu za tumačenje), čitaoca pobeđuje mistifikacija čistote kao motiv Grujičićevog izrečja.
Onaj ko je u logu nastanjen postaje materija materije i značenje samom sebi. Upravo to je osobina vrednih dela i njihovih autora. No, log, prinudno boravište bića, prirodno je odredište najuzvišenijeg među ljudima – pesnika. Log, osmišljen Grujičićevim belizmom, duhovno je utočište umetnika.
Log Nenada Grujičića sazdan je u devet tematskih celina. Uvodni sonet preludij je u pesnikov  svet, u log kao duhovno stanje i ritualno određenje spram reči. Pesnik je mistik koji sam stvara leksičku srebrninu, potom je pažljivo raspoređuje i čuva za isij. Utisak pojačavaju euharistični simboli: pehar, vino, plod – ujedno i naslovi pojedinih pesama. Primer za simboliku nalazićemo već u prvoj tematskoj celini.
Motiv ljubavi, sadržan u svim pevanjima Loga, doslovno je motiv: pesnik – opsenar. Koristeći invokaciju, čestu u tradiciji romantizma, lirski se subjekt udvaja u magično ogledalo iz koga nema odaziva. Tihota sablasne ljubavi, poistovećena sa smrću, još jedan je motiv pesnika romantičara. Nenad Grujičić uobličava u lirski obrazac beline, prepoznatljiv u pesmi Sen:

          Na pragu senka u svetlosti grca.

Ekspozicijom u poslednjem ciklusu Loga pesnik nam otkriva još jedan dar: uticaj na čitaoca – pisca. On stihovima ukazuje na opšte značenje soneta, aktuelnost pesnika soneta u našem vremenu i sa, ranije pomenutim, preludijumom u svoj poetski svet, čini uputstvo kako za čitanje, tako i za pisanje soneta.
Restaurirajući raniji poetski oblik, zanemaren u savremenoj književnosti, Nenad Grujičić obnavlja ideju artizma. Iz loga stvara svetle predmete i bića, i iz loga se, kao sopstvenosti oslobađa, belinom ga mistifikujući.

(1996)