O Jadcu

Čedomir MIRKOVIĆ

Zaista je teško u novoj zbirci Nenada Grujičića odmah prepoznati pesnika prethodne knjige (Carska namiguša), onog pesnika koji je uzvikivao „neću da čitam Bibliju u atomskom rovu” i saopštavao groteskne prizore kakvi su, na primer, u stihu „ovde se tuga prodaje na kante, radost švercuje pod pazuhom”. Istini za volju, i u pomenutim stihovima, bez obzira kako ćemo da shvatimo kontrast Biblije i atomskog rova, i bez obzira šta ćemo da mislimo o doživljaju gradske otuđenosti u iskazu o trgovini emocijama, postoji snažna smisaona napregnutost i, iznad svega, jedan vid aktiviteta i nepristajanja. Međutim, zbirka Jadac umnogome je drukčija, i po ambijentu i po doživljaju sveta i po jezičkoj boji.
Najpre, nova je knjiga pesnikov pogled u protekle decenije, povratak dečačkim uspomenama i zavičajnim (zapadnobosanskim) temama, otiskivanje ka prostorima izbledelih i potisnutih slika, suočavanje s korenima sudbinskih udesa i s razlozima današnje neurotičnosti. Ona je jedna vrsta ponovnog nalaženja izgubljenog vremena, i to onog vida bivšeg vremena koje se, i danas, snažno projektuje na pojedinačne i na kolektivne životne statuse.
Umesto lamentiranja pred pojavama planetarnih ogrešenja o autentičnost i punoću života, u zbirci Jadac susrećemo prizore konkretizovane surovosti, nalazimo naše prostorne, istorijske i mentalne koordinate. Atak na humanitet ne traži  se više u malograđanskom licemerju, tehničkim napravama i urbanoj razdrobljenosti, već pre svega u ideološkim i političkim podvalama, u zamkama i zabludama, u manipulacijama i torturama.
Umesto probrane leksike kojoj su namenjena neposredna metaforička svojstva, umesto pregnantnih iskaza sa ukusom moderne diskurzivnosti i intelektualne paradigmatičnosti, u novim pesmama Nenada Grujičića nalazimo jezičku oporost surove neprevrelosti i jake socijalne uslovljenosti. Reč je o leksici jednog sveta koji je naglo izišao iz tradicionalnih modela življenja i tragično se izglobio, o semantici vremena u kojem se poverovalo da se može izvrdati svim civilizacijskim neminovnostima i istorijskim zakonomernostima.

(1993)

Dušica POTIĆ

Prva knjiga Nenada Grujičića, Maternji jezik (1979), otvorila je poetički procep u kontekstu verizma sedamdesetih i, tematizujući poeziju, nagovestila nadolazeći postmodernizam. Grujičićeva druga zbirka, Linije na dlanu (1980), međutim, oglasila je pesnikov povratak verističkom poetičkom konceptu, usmeravajući se ne samo na stvarnosni svet već i na socijalni milje. Dalji Grujičićev stvaralački napor, zato, Mihajlo Pantić nastoji da objasni težnjom za promenom kao konstantom njegovog pevanja. Tome se može dodati da su prve dve Grujičićeve zbirke označila i dva obrasca njegovih stvaralačkih interesovanja –postmodernistički i veristički. Potonja zbirka, Jadac, može se čitati kao njihova sinteza i odrediti terminom postverizam.
Dva pola stvaralaštva Nenada Grujičića u ovoj knjizi mogu se razlučiti kao njen poetičko-formalni i tematsko-motivski plan. Postmodernističkom polu pripada ovaj prvi. Implicitna poetika Nenada Grujičića ogleda se u izboru formalnih postupaka transpozicije. Izbor upućuje na svest pesnika o postojanju poezije u vremenu, o identitetu njenog autonomnog bića. Reč je o reaktualizaciji tradicionalnih sredstava oblikovanja, modelovanju prema već postojećim obrascima. Podražavanje koje ima za cilj i isticanje jedne osobene stvarnosti – stvarnosti književnosti. Osobenost Nenada Grujičića, u kontekstu ove tendencije moderne umetnosti, ogleda se ne samo u podražavanju formalnih obrazaca već i medijuma, ne samo zakona oblikovanja unutar zadatih oblika već i mimesisa unutrašnje logike jezika, baštinjenih zakonitosti po kojima od jezika nastaje poezija.
Nenad Grujičić implicitno priziva narodnu poeziju i, sa istančanim osećajem za jezik, usmenu književnost postavlja kao legitiman vid književne tradicije, a njenu reaktualizaciju, njeno kreativno usvajanje i nadgrađivanje kao legitiman vid modernog pisanja. Takva implikacija nije bez značaja naročito kada se ima u vidu koliko mlado srpsko pesništvo, neophodno okrenuto savremenim književnim kretanjima u svetu, prećutkuje poziciju sopstvenog jezika, ili samu svoju bit. Ističući samostalnost i vrednost Grujičićevog pesničkog jezika, ovaj se postupak, najzad, dovodi i u neposrednu vezu sa postmodernističkom strašću za imenovanjem.
I drugi pol sintetičke poetike zbirke, veristički, odlikuje se nesvakidašnjom vezom. Za poeziju Nenada Grujičića može se kazati da predstavlja „sirovu” poeziju. Ovaj izraz ne treba shvatiti kao vrednosni, već više u duhu antropološke opozicije Klod Levi Strosa, opozicije između presnog i pečenog, iskonskog, nepatvorenog života i civilizacijskog pomaka. Paradoks spoja Nenada Grujičića ogleda se u tome što on tu „sirovost” transponuje visokocivilizacijskim postupcima, sve do najvišeg lirskog oblika – soneta. Paradoks ovog spoja, takođe, bitno određuje Grujičićevu lirsku fizionomiju. On unosi raznovrsnost u naše pesništvo. Jer mnogo smo češće za čvrste oblike i vezani stih naučili da vezujemo teme i motive koji potiču iz estetizovanije sfere, sliku sveta koja se više usmerava na patos i povišenu temperaturu dučićevskog tipa, ili rakićevsku otmenu uzdržanost. Kombinovanje „sirovosti” na planu tema i motiva sa tehnički složenim zahvatima tradicionalne lirike ne bi trebalo zanemariti pri ukupnom vrednovanju stvaralaštva Nenada Grujičića i definisanju njegove pozicije u kontekstu naše savremene poezije.
Ovaj nesvakidaši spoj Nenada Grujičića ukazuje na svu elastičnost modernističke lirike, na njenu težnju ka pervertiranju usvojenih pesničkih modela, ali i na implicitnu kritiku postmodernističke poetičke hermetičnosti. Verizam za koji se Nenad Grujičić opredeljuje nije usmeren samo na stvarnosni svet već se bliži onom vidu pisanja koji je Predrag Palavestra imenovao kao kritička književnost. Usvajajući postupke „visoke” i lartpurlartističke poezije, Nenad Grujičić lirski progovara o našoj stvarnosti, promišljajući je i dovodeći u pitanje.

 (1994)

Selimir RADULOVIĆ

          Nenad Grujičić je, naime, lepo književno ime, istaknuta intelektualna i pesnička figura svoje generacije, sav u grču da „izađe iz svog života kao što se izlazi iz stana na ulicu”  (Kundera), da se uzvije iz  „čeljusti materije” i otvori kapije svetlosti. Takvom pesniku, gdekad, vredi verovati i na neviđeno. Osim toga, ne mogu da zaobiđem prostu činjenicu prijateljstva, ne, naravno, u našem narodno-poslovičnom smislu reči („Drvo se na drvo naslanja, a čovjek na čovjeka”), već u antičkom, duhovnom smislu reči, gde se prijateljstvo hoće kao  „skladnost u mišljenju”  i drugovanje  „jednakih sa jednakima”.
Nenad Grujičić je pesnik koji živi za poeziju i u poeziji... U  njegovim knjigama su, najvećim delom, obznanjene pesme neuskolebive lirske supstance, odmerene i usaglašene poetske dikcije, eminentnog jezičkog truda, utančane lirske refleksije, podsticajnih slikovnih obasjanja, filigranske izvedenosti i uverljivosti – jednom rečju pesme blagodareći kojima se ovaj pesnik vinuo u sam vrh savremenog srpskog pesništva.
Jadac je, saglasno tome, u znaku stihoznalačkog uvezivanja krajnjih tačaka pevanja i mišljenja, bez modernističke ornamentike i postmodernističkih xixa.
Ako oslušnemo šum semantičke reke koja teče koritom ove knjige, s rezervom naravno, uzevši u obzir stav Branka Miljkovića da je govor o  „sadržaju pesme ravan govoru o zvezdama u vodi”, očas ćemo prepoznati dah patrijarhalne atmosfere koji je utopljavao i utopljava naše domove  –  sa tonovima senzualnosti i lascivnosti, tek nagoveštenim. Reč je, zapravo, o prvorednim snimcima koji za sva vremena ostaju otisnuti u duši čoveka. Jedan, pak, rukavac te semantičke reke je u znaku, rekao bih, oproštaja, bez ostatka, od ideologizovane pedesetletne stvarnosti i profilisanja slika kolektivne infekcije bogonapuštenog sveta i čoveka ‡ kiča Velikoga marša napred. Nekoliko pesničkih celina se hoće, kao gotovo idealni, uzorak globalnog sveta balkanske uxerice.
Sve je to upredeno u gusto jezičko predivo, s mnoštvom semantičkih nizova koji naprosto sustižu jedni druge, nadmeću se, sa sočnim jezikom i leksičkim bogatstvom iz arhaičnih slojeva našeg jezika.

(1994)

Zdravko KRSTANOVIĆ

U Grujičićevom pesništvu – kako opaža Stevan Tontić – združuju se „lirsko i kritičko”,  slavljenje i poruga idu zajedno, pesnik ne zazire ni od „prljave” građe, ironijski odnos jedna je od karakteristika njegovog pevanja. Od prve knjige, pisane slobodnim stihom, do poslednje, gde nalazimo i sonet, Grujičićev poetski svet pokazuje se kao istinski konzistentan: sazdan na čvrstim temeljima, uprkos menama i različitim formama u kojima se pojavljuje, uvek čuva ono unutrašnje jezgro, sa ličnim pečatom, koga je teško, možda i nemoguće definisati – ali se zna da bez njega nema poezije.

(1994)

Saša RADOJČIĆ

Naše savremeno pesništvo čini skup odeljenih planova, koji kao zajednički element smeju da navedu, pa i tada vrlo oprezno, samo svoj jezik. To, naravno, ne znači da pesnici i kritičari određenog kruga ne stižu da registruju promene do kojih stalno dolazi u ovom ili onom odsečku literature „istog“ jezika, ali oni pritom samo retko prihvataju i prenose inovativna dejstva ovih promena u sopstvene, relativno izolovane poetike. Razvojne linije su, izgleda, nesvodive. Bilo kako da opisujemo ovu činjenicu, kao estetičku anarhiju ili odsustvo dominantne varijante, o toj nesvodivosti moramo da vodimo računa kada govorimo o pojedinim pesničkim projektima savremenika. Nova knjiga Nenada Grujičića ulazi u red ostvarenja jednog od planova savremenog srpskog pesništva koji ćemo, u želji za bar približnim opštijim određenjem, nazvati planom reaktuelizovane tradicije.
Grujičićev Jadac okuplja pesme pravilnog ritma i vezanog stiha. U knjizi ima svega pet metričkih varijanti. U po jednoj pesmi se koriste dvanaesterac (6 plus 6 slogova) i deseterac (4 plus 6 slogova), u tri pesme srećemo sedmerac, a jedna pesma ostvarena je u osmercu (4 plus 4 sloga). Ova poslednja pesma je formalno bliska ne samo nekim poznatim stihovnim obrascima srpske pesničke tradicije (što Grujičić naglašava posvećujući pesmu Lazi Kostiću), nego i preovlađujućem stihu Jadca: šesnaestercu, dinamizovanom pravilnom ritmičkom podelom na korake od po četiri sloga (4 puta 4).
Grujičićeva jezička intuicija je, u najmanju ruku u ovoj knjizi, očigledno sklonija stihu sa parnim brojem slogova, čak i cezura se po pravilu javlja na parnom slogu. U osnovi tog ritma stoji, baš kao i kod nekih drugih zatočnika „novotradicionalnog“ pevanja, stih narodnog pevača – osmerac s cezurom na polovini stiha. Metrička podloga Grujičićeve pesničke zbirke, prema tome, oslonjena je na tradicionalna, štaviše, na drevna iskustva narodnog pevanja. Po ovoj naglašenoj karakteristici svojih pesama Grujičić se pridružuje čitavom nizu savremenih srpskih pesnika, koji u svom tekstu oživljavaju pojedine foklorne oblikovne modele. Za razliku od nekih od njih (R.P. Nogo, Đ. Sladoje i drugi), Grujičić ne kreće smerom estetički retrogradnog protivmodernizma, nego u svojoj pesmi ostaje veran i modernijim postupcima, koje je već oprobavao u svojim ranijim zbirkama.
Jadac je sav u znaku spoja starog i novog (pri čemu se termini „staro“ i „novo“ odnose na različite aspekte postupka i sadržaja). Folklorna inspiracija nije vodila pesnika samo u izboru metra, već u izvesnoj meri saodređuje tematsku ravan pesama. Zavičaj je čest njihov ambijent, pogotovo onih grupisanih u prvom delu knjiga. Taj zavičaj je prikazan iz ugla naivne detinje svesti, kojoj svet tek počinje da se otvara, ili se još nije potpuno, i u svim dimenzijama otvorio. Upravo ovo zauzimanje infantilne pozicije omogućava pesniku da naglasi izopačenost ideološke stvarnosti, koja se uplela u tradicionalni, patrijarhalni svet i deformisala ga u lik novoprimitivne ruralnosti. Iz infantilne perspektive Grujičić istupa u pesmama u kojima je i njegovo određenje spram ideologije i njenog svagdašnjeg, prisilnog lika, izričitije. Zajedničko ovim pesmama je leksičko obilje i svežina, kao i osoben humor koji, pogotovo u pesmama s jasnim političkim podtekstom, nije sasvim lišen zajedljivosti.
Srodnost sa prethodnim etapama pesnikovog razvoja, elementi kontinuiteta u pesništvu Nenada Grujičića, najpre mogu da se potraže u okrenutosti svakodnevlju (izuzimajući, naravno, pesnikov metadiskurzivni prvenac Maternji jezik), „izrazitoj verističkoj, ironijskoj i humornoj optici“ (I. Negrišorac). Grujičić u drugačijem ruhu – vezanom stihu i pravilnom metru – ostaje veran svom pesničkom svetu. Ali su i promene do kojih je u novim pesmama došlo, dovoljno primetne i brojne, da moramo da ih razumemo kao oznaku bitno nove etape pesnikovog razvoja, a ne samo kao valer na postojanom delu. Uz već navedeno okretanje tradicionalnom obliku i folklornom ritmu, Grujičićeve nove pesme, u poređenju sa starijim, znatno su verbalno obilnije, retorička snaga im je izraženija...
Poetika dosetke, u čijem znaku se ranije moglo čitati Grujičićevo pevanje, nije napuštena; njeno dejstvo je ovde okrenuto izričitom opovrgavanju ideoloških simbola. Osnovni stav ovih pesama, često, može da se opiše kao jedna vrsta rugalice – u novoj knjizi karakteristični su primeri pesama „Oda jeziku“, „Sremski Karlovci“ ili „Udvorički sonet“. U žanru rugalice, Grujičić je jedan od najubojitijih naših savremenih pesnika!

(1994)