O Cvasti
Budimir DUBAK
Razgovor o razlozima ponovnog vraćanja soneta u savremenu srpsku poeziju mogao bi da se povede i povodom primjera Nenada Grujičića. To bi nas svakako daleko odvelo. Ali, u vidu naznake, da se ovom prilikom podsjetimo tvrdnje Miodraga Pavlovića, koju je iznio u predgovoru za Antologiju srpskog pjesništva (1964). Naime, Pavlović smatra da tadašnje cvetanje soneta u srpskoj poeziji predstavlja reakciju na predugo dominiranje neorealističkih postulata. Po analogiji sa cvetanjem soneta u ovom prvom talasu, moglo bi da se ustvrdi kako je ponovno cvjetanje soneta (u drugom talasu, kojem i Grujičić pripada) na kraju vijeka, svojevrsna reakcija na pokušaj dominacije postmodernizma. Sam pjesnik nam daje za pravo kad ovako nešto tvrdimo. Naime, u potonjoj knjizi Cvast (istoimeni sonetni vijenac, son. 13) nalazimo ustihovanu, polemiku Grujičićevu s postmodernizmom:
Zanat se uči pismom ruke verne,
zaliskom srca, bez trika i graje.
A šta starije: kokoš ili jaje (?)
- to neka mere bene postmoderne.
U sve tri pomenute pjesničke knjige Nenad Grujičić će neumorno u samom sonetu tragati za poetikom soneta. Tako u uvodnoj pjesmi Loga veli: Sonet je pehar naliven vinima. (Pehar). Ili u pjesmi Natuknica:
Sonet je centar, i granična crta:
To znaju pojci što su im utrta
pravila stara u daru, naravno.
Pravila su dakle u daru, i tu nikakva slobodijanja u formi, nikakvi trikovi i graja ne pomažu. Grujičića ne sputavaju „soneta metri”, njegov jezik je slobodan, njegova melodija stara, a nova. Njegov ideal je čisto stanje poezije, za kojim traga, kao i svaki istinski pjesnik. Ali to traganje i prati skepsa, opet istinskih pjesnika. Evo kako je iskazuje u knjizi Cvast:
Šta ne rekoh sve u pesmama svojim
i koje pute ne prebrodih ceo,
a da na kraju – na početku stojim.
( Izvor )
Plodonosna sumnja rađa skrušenost pred velikom tajnom Poezije i Jezika. To je stanje svojevrsne pjesničke religioznosti. O tome svjedoči stih iz Puste sreće: Meni svaka reč je nevina prvina. (Žižak, 1), isto kao stih: Ja znam da reč je beskrajna pučina (Tajac, 1). Svjedok nam je za to i cjelokupna poezija Nenada Grujičića, koja zauzima osobeno, i nedjeljivo mjesto, u savremenom srpskom pjesništvu.
(1996)
Hadži Dragan TODOROVIĆ
Svaka nova knjiga Nenada Grujičića predstavi ovog pesnika u novijem i zanimljivijem svetlu. Nagrađivan i kritikovan, hvaljen i osporavan, Nenad Grujičić je samouvereno otrpeo i salve slave, a i bez pokuđivača, izazvane ponajviše njegovom knjigom soneta Pusta sreća, koja je doživela i treće izdanje, da bi prvenstveno radio ono čim je zavetovan – dakle pisao. Iz tog posvećenja iskrilila se takođe knjiga soneta Log, a ove godine je zalepršala zbirka stihova Cvast.
Podelivši knjigu na pet celina i naslovivši je po završnom pevanju, odnosno sonetnom vencu Cvast, Grujičić je time proglasio da ostaje veran sonetu, ali je u ostalim ciklusima, kojima dominiraju terci-ne, naglasio da je zagovornik i drugih starih formi, koje pored vrsnog pesničkog umeća iziskuju i suštastveno poznavanje jezika, kao i poseban dar za transponovanje savremenog u tradicionalno. Tematska opredeljenja ove Grujičićeve knjige okrenute su fascinancijama svekolikog življenja, a nekoliko dominirajućih tema, kao što su lepota, ljubav, žena, priroda, kao i zavičaj i dečaštvo, i posebno jezik, grade širok opseg interesovanja, gde Grujičić, kao majstor detalja, trijumfuje svojom autentičnošću, samosvojstvom i prepoznatljivošću, najavljujući nova interesovanja i nova oprobavanja, kako u strogim poetskim formama tako i u slobodnim poetskim artikulacijama, gde idilična knjiga Cvast jeste najava, odnosno znak novog Grujičićevog poetskog izazova.
Dakle, nova Grujičićeva knjiga stihova Cvast neće izazvati bes bogova, ali će na sebe skrenuti pažnju kao dobra i inteligentna knjiga, koju već sada možemo svrstati međ poetska ostvarenja po kojima će se pominjati ova godina.
(1996)
Dragoljub STOJADINOVIĆ
Veliki istražitelji mogućnosti poetske reči, pošto su se uspešno istutnjali, polako silaze sa pozornice. I tu se javlja Nenad Grujičić. On – i ne samo on. Tu moćna i zarazna poetska forma i stari melodični oblici dobijaju novi krvotok. To, naravno, nije prekretnica – to je samo predah i vrsta poetske pravde. Jer, ništa ne umire – sve ima moć da se vraća, podmlađuje, obnavlja. Umetnost ideja i slika, zametenih novim leksičkim bravama i kalauzima, tim prahom novih jezičkih energana, iscrpla je poslednjih decenija gotovo sve svoje moći. Povratak na početak veka kao da biva neminovnost. Prošlost nudi sigurnost. Tu ekDsperimentalnom mesta nema. I Grujičić se, pored ostalog, vratio sonetu da u drugom delu svoje nove knjige, tamo gde je njena prava, negovana „cvast”, pokaže meru svoga izuzetnog sluha i svoje kontrolisane senzibilnosti.
Grujičić je poželeo artificijelnost negovanog i muzikalnog poetskog govora, moć da oživi nekadašnju formu i baš tu, gde je sve nekada živelo i umiralo, pronađe ovo doba i svoju intimu vidovito zaodevenu u njemu. I pravo je da na kraju veka ne zaboravimo kako smo ga počinjali, i da ne ostanemo u uverenju kako sva poetska rešenja vazda treba iznova pronalaziti. Nauk iskustva lebdi nad našim glavama kad god istorijsko zlo zakuca na naša vrata. Neka se novo, posle ovog predaha, ponovo rađa ali bez obaveznih zgarišta, koja smo, po modelu ideologije i politike, tako često i nerasudno, pokušavali u poeziji, poslednjih decenija, oko sebe da načinimo. Nijedan oblik ne degradira poetsku reč. To čini samo manja ili veća vidovitost pesnika i snaga njegovog talenta.
Ova poetska reč neće ulogu prevratnika, niti sudbinu poklonika. Ona je smelost izazova na oba ova plana i tu se Cvast Nenada Grujičića može smatrati veoma uspelom.
(1996)
Čedomir MIRKOVIĆ
Nenad Grujičić na originalan način artikuliše, i uspeva da nam prenese svoju fasciniranost prirodom, lepotom, ljubavlju, ženom, detinjstvom, jezikom, zavičajem, pevanjem, posebno svoju fasciniranost stihom. I ova knjiga, ''Cvast'', potvrđuje da je Grujičić uvek prepoznatljiv, samosvojan i dosledan. On neprekidno proširuje motivske raspone i obogaćuje pesnička sredstva.
(1996)
Ratko DELETIĆ
Nenad Grujičić je pjesnik individualnog izraza i formiranog stvaralačkog akcenta. Knjigom ''Cvast'' potvrdio je prepoznatljivost i osobenost izraza, ostao dosljedan lirskom i misaonom sazvežđu. Ovo je poezija zvuka i značenja. Zapravo, riječ je o autoru suptilne osjećajnosti. Sve je oslonjeno na doživljaj, ispleteno od lirskih niti i skladno povezanih slika. Ovaj mag poetske riječi starim oblicima pjesme daje novi ton i skladnost rime. To je, u stvari, nova pjesnička energija. Oprobana forma daje pjesničku sigurnost, zato se Grujičić i vraća sonetu i pokazuje mjeru svog sluha i senzibilnosti:
Ali sačuvaj zamahe za sutra,
banuće svetlost iza škripe noći,
i celo polje što u meni pluta
odlepiće se i od zemlje poći.
Ili:
Daleki preci, njene seni
I ono malo na trpezi
Hleba i vina nalik mezi,
Predeli lepi, pustošeni.
Ovo je poezija čistih osjećanja. Kroz taj odjek dolazi se do čistog jezika i osvaja sopstvena autonomija. Grujičićeva poezija silazi u tišinu, u pamćenje. Što više glasovi zvone, slogovi sve više rastu, vibriraju, stvaraju ritam i melodiju. To su oni valeri koji dolaze iz dubine srca. Riječ je o zvučnosti, o slikama koje govore o realnosti života. Autor teži da otkrije značenje pjesme i njen razlog u svijetu, vraća se prirodi. To je ta velika tema koju pjesnik nosi u knjizi ''Cvast''. Ona se ostvaruje kao takva, u njoj nema praznine. Sve teče živo, ispunjeno i dovršeno.
Pjesnik zahtijeva da pjesma ima čvrstu i čistu formu, zato se i vraća sonetnom obliku i vezanom stihu. Samo strogom formom može da se predoči ono što se iskazuje, što čini potpuni sadržaj. Slike su pune svjetlosti, izrasle iz doživljaja. Sve to potvrđuje jezičku obdarenost i pjesničku samosvojnost. Zbirka je ujednačena, cjelovita. Pjesme su ispunjene jarkim bojama i jakim osjećanjima, skupljaju razbijeni svijet djetinjstva i ljubavi. Zaista pjesnik Nenad Grujičić ima lepezu mogućnosti za uspostavljanje komunikativnosti sa čitaocem. On uspijeva da izgradi međuzavisnost stihova, naizmjeničnost gradacije, stepen kazane zvučnosti. Nijedna pjesma nije oslobođena sadržaja niti su slike prazne – on zgušnjava izraz i slike oslobađa metafizičnosti:
Ima i dana kad sve nije bezdan,
Kad se milina planinama meri:
Krajina moja – onako s večeri,
Kad grune kolo ko predivna neman.
U ovoj zbirci očituju se muzikalnost poetskog govora i moć da se doživljaj iskaže na nov način, u vidu svojevrsne ''zagonetke'' i igre. Ova poezija je lišena suvišnosti, proistekla iz samog smisla i doživljaja.
(1996)
Zdravko KECMAN
Šta je Cvast? Preliv boje, tanani slikarski akvarel? I to! Ali nešto vidljivije, što donose sazvučja Grujičićeve Krajine. A koju je pjesnik u nekom svom drugom svijetu prepoznao i doslutio. I koju je, u nekom drugom vremenu, doživio. Vezujući se na iste ili slične misaone slutnje, on je kao Dušan Vasiljev i Stevan Raičković, posegnuo za daljim smislom svoje predosjećajnosti. Tvorac je tamo negdje iza tamnih privida, iza već iščezlih stvarnosti. Na taj način on riječ slika nevidljivom bojom i nečujnim zvukom, i tu izgubljenu stvarnost vraća nemuštom govoru dotičući se svog dalekog, zavičajnog neba. Nepostojećeg a zavičajnog, kojeg na ovaj način u sebi najbolje vidi i opaža. Zar nije to posebno vidljivo u, nekom doslućenom, metafizičkom sluhu pjesme, S praga, kod njene četvrte strofe:
Krajina je to učarana, pusta...?
Kad li eno sad neko otud peva!?
I moja se tu otvaraju usta.
Ko je taj učarani pjevač? Odakle se on javlja? Šta mi o njemu znamo, i možemo da znamo? Ako se zna da je Grujičić, uz poznatog akademika Vladu Miloševića (rođ. 1901-1990), veliki poznavalac krajiške ojkače, njen promotor i uživalac, onda se može reći da je taj pjevač – narod! Nije li Grujičić našao neku sličnost toga pjevača sa nekim ko se odslikava na španjolskom jugu, što dolazi ispod njega i pjeva, pa se može pomisliti kako su Krajina i ta zemlja u nečemu srodne, ili ih je po nepisanim pravilima pjevanja srodio sam pjesnik.
Može se reći da su za ovu Krajinu, najprije Kočić, a zatim i Ćopić, da bi sada Grujičić, izrazili najdublju zavičajnu ljubav, kroz literaturu i jezik, (za nju).
(1996)
Pavle POPOVIĆ
U Grujičićevoj poeziji uočeno je nekoliko osnovnih tematskih oblasti: ljubav, poezija kao sudbina, stvaranje i sve ono što ona, poezija, reflektuje i čini u životu pisca. Zatim, okrenutost i vezanost za zavičaj i svoje počelo, detinjstvo, odakle proističu snažni životni impulsi. Nenad Grujičić poneo je bogate jezičke i etičke vrednosti, slike, zvukove, melodije i tišine koje su bogato situirane u njegovoj poeziji.
Knjiga pesama „Cvast“ sadrži pet ciklusa, od kojih su prva tri pisana tercinom, jampskim jedanaestercem. To je, poreklom, italijanski tercet (ritornel) u kome je Dante ispevao „Božanstvenu komediju“. Tercina se javlja i kod naših, srpskih, poznatih pesnika – Sime Pandurovića, Vladimira Petkovića Disa, Alekse Šantića, Veljka Petrovića i drugih. To je ona poetska forma za koju se obično kaže da je pogodna za narativnoiskaznu poeziju, epskodramskog i elegičnog sadržaja, ali i satiričkog, kao i onog epistolarnog saopštavanja. To kažu knjige i udžbenici, a pesnik Grujičić to i poštuje i ne poštuje. On peva snagom svog lirskog bića, lako, igrivo, suvereno, ne vodeći mnogo računa šta kojoj formi pripada ili ne pripada, ali isto tako u svim tim formama majstorski zatvara i uramljuje svoj lirski svet.
Savršenstvo stiha i gotovo isključivo korišćenje klasičnih formi, od distiha do soneta, ne mogu se podvesti pod onaj artizam koji je sebi svrha, već korišćenje tih formi doživljavamo kao prirodan zahtev poetskog i životnog materijala kojim ovaj pesnik gradi svoju liriku. U trećem ciklusu ovih pesama, među tercinama, nalazi se jedna sestina lirica (koja takav naslov i ima), dosta retka forma, sastavljena od šest strofa po šest jedanaesteraca i završnog terceta, sa svega tri rime koje variraju u svih 36 stihova. Ispred ciklusa „Cvast“ nalazi se pesma „Proslov“. Ona, jedna jedina, izdvojena u ciklus, neka je vrsta uvodne pesme ne samo u ciklusu „Cvast“ nego i u celom jednom raspoloženju kojim odiše ova, i ne samo ova, Grujičićeva knjiga.
Prvi ciklus pesama pod naslovom „Belina“ ima pet pesama. Sve su to slike gotovo idiličnog zimskog pejzaža Krajine iz pesnikovog detinjstva. Te impresivne slike zimske beline, čitava jedna galerija slika, simbolizuju neku vrstu nevinosti i čistote, kao što i jeste svako detinjstvo. To su slike jedne, ne samo koloritne tipičnosti nego i slike identifikacije sa tom prirodom, njenim pejzažom i njenom tišinom. U jednoj drugoj pesmi, slika koju pesnik vidi sa praga svoje kuće, dim koji se izvija iznad krova, suve grane hrasta, gavranovi koji grakću nad predelom snova, komšiju na pragu, majku na bunaru dok vadi vodu i glas nekog u daljini koji peva (i moja se tu otvaraju usta, kaže pesnik) – sve to deluje kao prigušeni eho jednog poziva u predele dečaštva. Taj san, tu idilu, tu, najzad, scenu punu jedne prikrivene drame, odmah negde u sledećim stihovima jedne druge pesme, prekine gruba stvarnost: „Šta li to struji urvinama mojim / niz bele sapi progorelog jutra / iz budnog sna šta se to deli, troji? / Da l' to novi dan (takozvano sutra) / prikrada se već u časove jadne...“
Drugi ciklus pesama „Moji puti“ ima takođe pet pesama u kojima preovlađuje tema o poeziji (u životu) kao pesnikovom jedinom i vrhovnom opredeljenju. Pesma je, dakle, smisao njegovog postojanja, to je njegov životni put, kako i kaže naslov ovog ciklusa pesama. Ali pesnik je svestan toga da je pesma veliko iskušenje i da je poezija veći čalabrčak od pisca koji se uzda u sebeka.
U trećem ciklusu pesama pod naslovom „Orleanka“ dominantan je motiv ljubavi. Ko je ta Orleanka? Kako izgleda ta junakinja? Ta Laura, uostalom, koja to i nije. Ah, jedna koketa, ovovremena šmizla, neki ženski račundžija. Gotovo sve njegove pesme sa motivom ljubavi, pa i ove u ovom ciklusu, jesu u stvari kratke lirske scene, anegdote, koketerije, ženska lakomost, male drame u kojima se ne dobija onoliko koliko se nudi.
I onda, najednom, četvrti ciklus „Posle svega“, sa samo tri pesme u kojima vidimo ratnu sliku Krajine, tužne i opustošene, jer što vidim sad, bolje da ne vidim, uzvikuje pesnik. Njegova rodna Krajina koju gleda posle rata, dakle, posle svega, pruža tužnu sliku razorenog doma. Na samom početku pesme „Krajina“ pesnik uzvikuje: „Propevaću, zar? A prošao je zbeg!“ Dakle, zar pevati i kako pevati posle svega što se dogodilo?
Šesti ciklus „Cvast“, po kome i knjiga nosi naslov, jeste u stvari jedan sonetni venac. Grujičić se potvrdio kao veliki majstor soneta, te carske i vrhovne poetske forme, kako se to obično kaže. Ono što ovaj izvrsni sonetni venac tematski nosi jesu: ustreptali nemir, ljubav, Krajina, idilične slike, i ne samo slike rodnog kraja, već i sama poezija, snaga i lepota soneta, božansko nadahnuće u tkanju poezije.
(1997)
Vladimir JAGLIČIĆ
Zbirka pesama „Cvast“ Nenada Grujičića donosi ovom pesniku novu pregršt uspelih pesama. Od zbirke „Pusta sreća“ Grujičić je krenuo putem drugačijim od onog kojim je išao pre toga. Naime, od „Puste sreće“, Grujičić je zapevao samosvojim glasom, osvojivši prepoznatljivost poetičke šifre. I pre toga, talenat ga je odavao.
Prelazak na sopstven put nije bio lak. Naprotiv, rezultovao je nerazumevanjem dela kritike – ali i podrškom drugog dela i čitateljstva („Pusta sreća“ zabeležila je, za naše prilike, neverovatan uspeh: tri izdanja, a potom je autoru donela i nagradu uglednog imena „Milan Rakić“). Posle „Puste sreće“ usledila je potpunija, misaono gušća, sonetna knjiga „Log“, i sada, evo, najnovija „Cvast“.
Rekoh zbirka „Cvast“ donela je pregršt uspešnih pesama. Mislim, pored ostalih, na „Košulju“, „Unatražak“, „Krajinu“, „Posle svega“, kao i na četvrtu, osmu, devetu, desetu i četrnaestu pesmu iz sonetnog venca po kojem je zbirka i dobila ime. „Košulja" je studija ženskog karaktera. Da je ćud ženska smiješna rabota, znana je stvar, a Grujičić ne samo da se sa tom ocenom slaže, već poredi žensku narav sa zmijskom košuljicom. Nenad Grujičić, a to je njegov manir i od ranije, predočava motiv ženske izdajnosti i demonske fatalnosti. Takav maiir uvek je u književnosti delotvoran. Podsetimo se: u mnogih slavnih pisaca žena, gotovo uvek, donose nesreću, sebi i drugima, ali je i nesreća bez koje se ne može.
Sonet „Unatražak“ dovodi u vezu pretke i potomke. Kulminacija je u početku tercina: Pojmo u plaču, do nebesa, / evo nam deca groba traže.
Ovakvi stihovi su, zapravo, uvod u pesme socijalnopolitičke tematike koje govore o nacionalnoj tragediji Srba. „Krajina“ je potresna, istinita, zavetna pesma, otkinuta iz srca („Jer što vidim sad bolje da ne vidim... Jer što šane smrt, a zapiše ruka / samo je majka svetija od toga“).
„Posle svega“ je jetka satira pisana u dobroj tradiciji naše satirične poezije razvijene na epigramskim ubodima. Pomenimo ovde, primera radi, satirične pesme Vojislava Ilića i Milete Jakšića – mada je spisak naših pesnika koji su se vraćali ovom žanru, zapravo, beskonačan. Grujičićeva pesma raspolaže umnim uvidima: Sveže mekinje bučnog parlamenta / zbrčkane stručio s lažima sa letka / daju pomije retkog izuzetka / gde na kraju sve zavisi od metka.
Sonetni venac „Cvast“ vraća se polju na kojem se Grujičić, do sada, najviše pokazao: ljubavi. Ali, kao i uvek, ljubavnu tematiku Grujičić drži samo kao polazište: uvek želi da kaže nešto više o stvarima koje nisu jedino „stvar ljubavi". Četvrti i osmi sonet uključuju u venac i mistični doživljaj zavičaja („Lepo je kad se gledamo u oči“), deveti se seća Branka Radičevića i Mine Karadžić, povlačeći sudbinske paralele sa onim što se događa pesniku i njegovoj dragani, a deseti počinje ovim prelepim katrenom: Kad nam se duše vezuju u zene, / a sa kolenom dotakne se ruka, / da li se negde, kraj pučine, stene / grle sa valom duže od trenutka?
„Duže od trenutka“, to je dobar ishod. Najbolje Grujičićeve pesme na to mogu računati. Što se samog umeća Grujičićevog tiče, on u gospodstvo vezanog stiha unosi svežu leksiku koja miriše na „kajmak i blato". Njegov jezik kao da je „eksplodirao". Nema više nepesničkih reči, sve ulazi u životno iskustvo pretočeno u pesmu. Kao da je sa tim iskustvom otišlo i nešto prilepljene kože.
I kada se sabere ono što je dosad ispevao, i posebno ako se ima u vidu da je pesnik sada u zrelim pesničkim godinama, da se videti da srpska poezija u Nenadu Grujičiću ima samosvojan glas.
(1996)
Saša RADOJČIĆ
Grujičić se, kako su to tačno primetili, relativno nedavno Radivoje Mikić, a znatno ranije Mihajlo Pantić, ukazuje kao pesnik razlike. Ta „razlika” se očituje u više aspekata: kao unutrašnja raznovrsnost individualnog pesnikovog razvoja, kao različitost tematskog uobličenja njegovih pojedinačnih tekstova, i konačno kao razlika osnovnih crta pesničkog postupka i njegovih rezultata. Verovatno ima nešto u pesnikovom temperamentu što indukuje proces neprestanog stvaranja unutrašnje diferencije.
Zbirka Cvast (1996) sadrži istoimeni sonetni venac i nekoliko kraćih ciklusa pesama u kojima je dominantni oblik strofe – tercina. Ponovo, znatnog unutrašnjeg izražajnog raspona, ova knjiga na najbolji način svedoči o raznovrsnosti pesničkog dara. Ako će neki čitalac u prvi plan istaći pesme u kojima do izraza dolazi fascinacija prirodom i lepotom, drugi će možda staviti akcenat na specifični, za Grujičića već karakterističan, način obrade ljubavne pesme, treći na stihove sa jasno naglašenom autopoetičkom ambicijom, a četvrti na veštinu korišćenja slika iz svakodnevice. Cvast je zrela i uravnotežena knjiga; ona, istinu kazano, ne donosi nešto, što pažljiviji čitalac ne bi mogao da pronađe i u ranijim Grujičićevim zbirkama, ali to donosi ubedljivo i sa neporecivim ličnim pečatom pesnikovim.
Možda bi trebalo naglasiti igrivost pojedinih pesama, njihovu naglašenu artificijelnost, njihovo stalno baratanje sopstvenom samosvešću – što se kod Grujičića ponekad uobličava u veseli karneval poezije (dovoljno je da čitalac za primer uzme pesmu ''Ljubavna skaska'' (Sestina lirica). Razvijajući i negujući svoj osnovni poetički koncept u kojem se ironija sretno spaja sa klasičnim oblikom, Nenad Grujičić je došao u posed svog pesničkog lika. Do lika koji je, zapravo, raznolik – iznutra različit. Ta različitost u tematskom, formalnom i izražajnom pogledu, vrhovni je garant Grujičićevog položaja u složenom sistemu naše savremene poezije:
Tu za me ima još dovoljno mesta
da rime zlatim, dahom, sasvim nove...
(1997)
Slavica GARONJA-RADOVANAC
Najraspevaniji, čini se, Grujičić je još uvek onda, kada peva o ženi. Ta fasciniranost ženom kreće se u različitim konotacijama; u rasponu od uvek iznova oduševljenosti ženskom lepotom, do razočaranosti u ženski pol, praćen izvesnom dozom cinizma. Traganje za suštinom ženskog bića pesnik opeva u najrazličitijim i pesnički uspelim opsezima, a njegov pesnički napor u shvatanju i doživljaju žene, koji ide od prideva „divna” do izraza „šmizla”, čini se da se nalazi u žižnoj tački – pesničkom traganju i isklesaju „idealne drage” koja pesnike prati još od renesanse.
Skladan dodatak ovom mišljenju i traganju, posebnu celinu i nosivu vrednost zbirke Cvast, predstavlja sonetni madrigal pod istoimenim nazivom, posvećen, rekli bismo, sublimiranom pesničkom iskustvu pesništva, života i ljubavi, koji se nastavlja na ranije Grujičićeve pesničke formalnojezičke eksperimente. U ovom raskošnom sonetnom vencu uistinu srećemo zamahe koji će imati trajno mesto u srpskoj književnosti. Pesnička mapa ovde je neposredno sastavljena od probranih motiva Grujičićevog pesničkog postojanja – tu su i prošlost u zavičaju i čar rodnoga jezika, svet bilja, „vidarski spisak”, krajiško detinjstvo i mit oca; zatim, osvrt na književni trenutak i prezir prema raznim – izmima, da bi se, kroz povratak tradiciji (posebno uspeli soneti IX i X) i nadahnuće neposrednim književnim miljeom u kojem obitava kao književnik (Sremski Karlovci, Fruška, Branko i Mina), pesnik objavio povratak dragoj, pretočenoj u idealan tip žene – Bogorodice.
|
