Nenad Grujicic, direktor brankovog kola, pesnik, 063-827-2-588

Posle devet knjiga pesama i dve decenije prisustva na književnoj sceni, pesnik Nenad Grujičić osmelio se da istupi na čistinu i preispita sve što je do sada učinio u poeziji, objavljujući obiman izbor stihova pod efektnim naslovom „Čistac“. Da li je to uradio prerano ili pravovremeno, teško je odgovoriti.
Pesnički debi Grujičić je imao 1978. godine, zbirkom „Maternji jezik“ u kojoj ispituje mogućnosti i oštrinu vlastitog pera, kao i domete pesničkog jezika i izraza. Dve godine docnije izdaje „Linije na dlanu“ u kojima njegov poetski govor postaje definisaniji, reskiji, sigurniji i ironičniji.
U „Vrvežu" iz 1985. autor realizuje pesmu duže forme, gradirajući ironične naboje iskaza ka intenzivnijoj oštrini, karikirajući žestoko ljudsku mimikriju, lažni moral, etiku, ljubav i erotiku. „Carska namiguša“ (1990) prezentira dinamičnu, pikturalnu, nehermetičnu poeziju koja živo, nesputano i žestoko komunicira sa okolinom i egzistencijalnim miljeom.
„Jadac“ (1993) počinje da najavljuje stilsko-formalne metamorfoze!
Napokon svoj puni stvaralački uzlet pesnik postiže u „Pustoj sreći“ (1994) koja je ispevana, stiče se utisak, u jednom, neprekinutom dahu, u kliktaju radosti i oduševljenja zbog lepota življenja i stvaranja.
Slede zbirke ''Log'' i „Cvast“ (1996) u kojima se nastavlja rima, soneti, kao i poetske vrste iz dva prethodna dela.
Nenad Grujičić je u celokupnom dosadašnjem opusu bio i ostao eklatantni homo ludens, poeta koji se igra i poigrava vlastitim egom, sa pesmom, ženom, predmetima, javom i snom, sa svim što vidi, dotakne i zamisli. Na tom principu ludističke maštovitosti i temperamentnosti, izgradio je fundamentalnost individualne poetike, sugestivno i konzekventno ostajući samorodan, a pokadšto i osobenjački samodovoljan.
Ekvilibrirajući na relaciji između Erosa i Tanatosa, između izvora i uvira života, tematski je obradio ili dotakao sva njegova karakteristična obličja i manifestacije, vazda umevajući da očuva ironijsko-sarkastičnu distanciranost koja mu je dopuštala nesubjektivno i neostrašćeno rezonovanje i kontemplaciju. Pišući naizmence u slobodnom i vezanom stihu, konstantno je uspevao da očuva željeni volumen stvaralačke slobodoumnosti, ne zapadajući u zamke anahronosti ili tradicionalizma, vazda sebi promišljeno određujući meru i srazmeru. Otuda ovaj izbor iz njegove poezije možemo prihvatiti i kao zatvoreni, puni krug, kojem bi se u ovom trenutku teško bilo šta moglo pridodati ili oduzeti, a da mu se suštastveno ne naruše sklad, celovitost i pravilnost.
Izbor pesama Nenada Grujičića „Čistac“ propraćen je esejem Saše Radojčića, kao i opsežnim odbirom iz kritika o njegovom pesništvu.

Sveukupnost postojanja, življenja, izmiče preciznom određenju pa ma iz kojih se uglova sve osvetljava. Ma kojim se naučnim saznanjima služili nećemo moći da prodremo do njene srži i damo bar sebi kako-tako zaokružen odgovor. Bez intuitivnog saznanja ne mogu se dosegnuti mnoge ravni stvarnosti, sebe, nadasve umetnosti i poezije. Još manje se mogu stvarati novi svetovi, novi oblici, nove suštine. Pesnik bez tog svojstva može biti ostvaren i prihvaćen u jednom trenutku, ali u vremenu će trajati samo pesnik jake intuicije kome je dato da zaviri s one strane sna i dosegne sfere koje se, kako bi Laza Kostić rekao "Samo u zanosu slute". Jer, poezija je i nastala iz te čovekove potrebe da dosegne i verbalno otelotvori to tajanstvo sveta, kosmosa, sebe.
Potvrdu za ovu tvrdnju nalazimo na samom početku obimne zbirke izabranih pesama Nenada Grujičića, ''Čistac'', u pesmi Unutrašnja /gle, kakvog naslova!/ citiram: "Ipak/ neki Veliki zakon/ izvan zemaljskog reda/uspostavlja poredak u mojim stihovima/što crpe snagu svu/ i služe meni-žrtvi /da poklekne /sudbinskom teretu iznutra./ Šta reći pred ovako eksplicitno iskazanim priznanjem? Biti iznenađen iskrenošću čoveka u pesniku ili smatrati to promišljenim gestom pesničkog subjekta, jer šta će na to reći svemoćni tvorci modernog pevanja koji "stvaraju pesničke konstrukcije", koji modeluju jezičku građu po svome nahođenju a ne po tamo nekom Božjem, šta on ima sa njihovom pesničkom radionicom? Dosta mu je i što je stvorio ovakav nakaradni svet!
A, eto Grujičić priznaje njegov udeo, odnosno sopstveni udeo u Božjem iliti u velikom zakonu izvan zemaljskog reda, i u tome treba tražiti jedan od ključeva za dešifrovanje njegove kompleksne poetike koje se kao i kod drugih pesnika artikuliše u eksplicitnim iskazima i koja je organski srasla sa brojnim pesničkim slikama, metaforama ali i naslovima. Uostalom, autor je to lepo formulisao u nekoj vrsti predislovija na vratima knjige; jer ko bi bolje proniknuo u njegovo stvaralaštvo od njega samog, a on je svoje teorijsko poznavanje literature potvrdio u brojnim radovima, knjigama. Evo tog iskaza koji je vrlo indikativan za uobličavanje pesnikove poetike: "Pesničku umetnost, njen život, ontološki hrani i održava talenat za talenat, pandan onome što nazivamo svešću o daru kao vidovitom erosu. A, bez takvog, u totalnoj progresiji, erosa, nema ni tanatosa. Nema, dakle, ni čoveka ni sveta. Pesnikovo je da, povodom svega, ne mistifikuje, već da, ozaren, otvara i pronalazi nove staze i bogaze u jeziku nad jezicima". Nakon ovih reči dolazi izbor iz pesnikove prve pesničke zbirke "Maternji jezik" koji dublje potvrđuje pesnikovo opredeljenje da iz jezika izniti zapretanu tajnu sveta, iz reči koja je i slika i predmet i misao, koja je enigma i razrešenje, koja je stub sveta, jer "na početku beše reč". Jezik je za Grujičića i polazište i ishodište.
Sve se razrešava unutar jezika. Postoji samo ono što sebe kaže, tako i pesnik postaje i ostaje ako je uspeo da kaže sebe. Grujičiću to naročito polazi za rukom, ne samo stoga što je plodan, već i stoga što je uspeo da sagleda kompleksnost bića, kao njegovu raslojenost, podeljenost, njegovu spiritualnost, i telesnost, vezanost za tle i nesagledivu odsutnost. Od sveg tog mnoštva on poetski oblikuje treperavo poetsko tkivo koje se prima čas kao čista i nepatvorena lirika a čas kao gruba surova životna građa koja dočarava čoveka današnjice, kompromisera koji se oglušava o elementarna etička načela, istorijske i druge datosti. Elem, Grujičić ima to preimućstvo da ne samo bude zasut sjajem čiste emocije već i sposobnošću da uoči i, izdvoji i pesnički vešto uobliči najraznovrsnije životne manifestacije i da ih bogatim leksičkim registrom uobliči u najčešće uspele pesničke celine. Mnogi kritičari su već apostrofirali tu njegovu "različitost". Posezanje za tom sirovom nimalo poetskom životnom građom u zbirkama "Jadac" i "Carska namiguša" nasuprot zbirkama "Pusta sreća" i "Log". To su dve amplitude jedne široke skale, jedne imaginacije koje se podjednako vešto artikulišu i na planu čiste emocije i misli, odnosno, okrenutosti sebi i svetu.
Ako smo na početku naglasili intuitivno kao kvalitet povodom zbirki "Jadac" i "Carska namiguša" želimo da podvučemo pesnikovu sposobnost formalnog preoblikovanja nepoetske pojavnosti u poetsku, njegovu semantičku konstrukciju rečenica koje upotpunjuju kontekst savremenog pesništva verističkog koncepta, njegovo umeće da kolokvijalnim jezikom dozira pesničke vrednosti, njegovo dosezanje kritičkog osvetljavanja mnogih segmenata stvarnosti: istorije, nauke školstva, poremećenih ljudskih odnosa, eroziju svih vrednosti. Dakle, spajanjem ovih, na očigled, kontroverznih svojstava samo želimo da ukažemo da Nenad Grujičić vešto vodi svoj dar, da spaja kvalitete modernog pesništva negujući diskurs i pevajući o pesmi i pesništvu s jedne strane, a s druge tvoreći finu liriku koje se obraća i duši kao bitnom i pretežnom elementu vrhunske poezije. Za dobar broj njegovih pesama bi se s pravom moglo reći da su stihovane teoretske rasprave, on bi da stihom teoretiše o "moći koja nije". On bi da vaspostavi dominaciju poezije nad životom, koja je izraz njegove plemenite prirode koja ne pristaje na izvesnost dominacije zla, prljavog, tamne strane čoveka.
Nenad Grujičić se po svome stvaralaštvu svrstava u grupu intelektualnih pesnika koji tragove svoje visokopoetičke svesti ostavljaju u svim segmentima svoga dela: u celini knjige, pesmi, stihu i najzad leksici kao fundamentu dela /uostalom i koncepcija ovog izbora to potvrđuje jer je opskrbljena i izvodima iz kritika, bibliografijom/. Njegove pesme pokazuju da je reč o pesniku koji brižljivo gradi svoju pesničku konstrukciju, da svaka pojedinost ide ka skladu celine, da je vidna svesna semantizacija leksema ali i da se pokatkad čeka "plodni trenutak". Tamo gde se to nije sačekalo, nije uvek postignut pravi cilj. Gledano u celini njegovo pesništvo daje mogućnost za tumačenje iz brojnih aspekata. Jezički aspekt je siguran put da se pronikne u dublje slojeve ne samo njegove poetičke misli, nego i filozofskih aspekata njegovog dela, za sagledavanje socioloških aspekata stvarnosti, kulturoloških, političkih i naravno svih onih koji se očekuju od dobre i ozbiljne poezije, a ova to jeste. Knjiga "Pusta sreća", koja je istovremeno osporavana i hvaljena, to najbolje potvrđuje. Ljubavi kao najsuštastvenijoj čovekovoj emociji Grujičić je dao dostojan obol.
Estetičke vrednosti njegove poezije su nedvosmislene. Međutim, ona ima i drugih nebrojanih vrednosti, naročito naglašavamo etičke i zvukovne, formalne već ne treba ni pominjati – jedinstven slučaj tri sonetna venca u jednoj knjizi teško da će se ponoviti. Njegovo stvaralaštvo izrasta iz sirovih temelja života, visokih sfera intelekta i dubokih tananih emocija koje sežu do neslućenih predela duše sveta.
On vidi onu metafizičku ruku koja pomera stvari, koja menja tokove dešavanja i ide ka poravnavanju, ka kosmičkom uspostavljanju narušene ravnoteže i uspostavljanju harmonije. Njegova poezija je i ruralna i urbana, leksika njegovog zavičajnog podneblja unosi dah osveženja u srpsku poeziju i ne samo leksika već i jedna zaboravljena atmosfera življenja u poigravanju i dokolici dugih večeri bez strahote medijske tame kojom smo zasuti. Nesumnjiva je Grujičićeva hrabrost da poetizuje neke vidove života koji su definisani kao "otkriće nove stvarnosti", da posegne i za profanim i bizarnim, ali nadasve životnim i da od toga tvori pesništvo što može samo istinski talentovan pesnik, tako da ova knjiga izabranih pesama može da slovi kao poetsko dokumentarno štivo, kao neka vrsta romana-reke, ma kako to slobodno i neprecizno zvučalo, jer odiše atmosferom vremena, naravima i dešavanjima na kraju ovog stoleća koje je pretrpelo brojne mene, pa i pesničke, ali i kao nežni molitvenik koji se obraća duši i umu. Nadamo se da još ima ko to da čuje.

Otkad piše, Nenad Grujičić rizikuje dodir harmonije i haosa, vrhunski domet sklada i paranoju sveta koji ga okružava.
Odnos je neobičan: forma hoće da odbaci suštinu i taj otpor je u najvećoj meri ovo pevanje. Pobunjena forma i sakralni sadržaji, koji se uporno, uz čujni otpor, u nju guraju, kao dodir krajnosti, izraz su amplitude nesređenog sveta kome pesnik pripada, slika popalih vrednosti, let oplata što pamte ideal koji smo pogubili.
Možda je to smisao Grujičićevog boravljenja u skupocenom sonetu kad pokušamo da uočene elemente u kritici dovedemo do neke suvisle veze, smisao umagljen u dubljem implicitarijumu ovih stihova.
I kad haos napokon, u onim najuspelijim pesmama, biva savladan, kad forma porobi materiju i izjednači je sa sobom, ili je u najvećoj meri približi sebi – stižemo na stožer ovog pevanja i ove uporne, iemirne težnje ka lepoti.
Grujičić nije pesnik „razlike", nije delo ustanovljenja promena, nego je mnogo više – susret harmonije i haosa, taj veliki, vrhovni princip vaseljene, oličen u mikro svetu koji vidimo i u kome smo osuđeni da, u trenutku varničavog dodira suprotnih polova, u samom činu paljenja iskre (paljenju koje se produžava) neprestano trajemo.
Grujičić nije uvek sama eksplozija, ali jeste mlevenje baruta za nju. On je slutnja, njen lik u koncentričnim krugovima pesme, pre no što se sve raspadne, ili posle, kad se sve primiri. Otuda je njegova potraga za sonetom, vrsta pamćenja pucnja, onog golemog praska iz koga nastaje svet, pa s njim i taj drevni model lepote, kao stalnost, iluzija nepromenljivosti i neuništivosti, kojoj se, umorni od oblika svoga, izloženi neprestanim naponima, i kad se možemo i kad nije prilika, moramo uvek vraćati.
Kad se sve sabere i proba da izrazi pomoću naslova Grujičićevih zbirki pesama, ovo isterivanje na „čistac" je cilj koji se sluti još u „maternjem jeziku", čita iz „linija na dlanu", kroz mnogi „vrvež" sveta, makar i uz „carsku namigušu", jer pesnik zna da napravi rimovani „jadac" i sluti „žižak" u „vihoru", pre no što sve stigne u „log" i mora da postane sonetna „cvast".
Tako nekako i tu negde, lomatajući i tumbajući svoj nagon ka poretku, ovaj pesnik nalazi svoj put, a mi slutimo kako on veruje da svako putovanje mora biti savladano i svaki nemir pretvoren u harmoniju. Ako je to cilj, on je ovde u ovoj golemoj knjizi, koja je izbor i zbir, na svaki način i u čitavom nizu pesama dostignut i ostvaren.

U svoj današnjoj poplavi ružnoće i prostaštva, koji gutaju mnogo lepe i retke stvari, još uvek živi onaj dragoceni sloj plemstva (plemstva, dabome u onom bodlerovskom značenju te reči) u kome na jedan lep način gori svest o lepoti, odabranoj kulturi i eleganciji. Pesnik Nenad Grujičić, čini mi se, otelovljuje onaj tip pesnika koga bi nemački romantičari nazvali „lepa duša“. Na ovakvu tvrdnju nas pre svega upućuje jedan fini transromantizam (Novalis je, prisetimo se, govorio da svet treba iznova romantizovati) koji kod ovog pesnika sve preosveštava. Nenad Grujičić (poznat između ostalog i kao spiritus movens „Brankovog kola“, našeg najelitnijeg pesničkog festivala) jeste, nema sumnje, adept jednog tajnog bratstva leutara i sanjara, fleneur, osamljeni šetač koji hoda ka „nekoj potpunijoj slobodi“, ka nepoznatim predelima mistike. Već dugo, jedan Grujičićev sonet predmet je moje estetske pažnje i ponovnog čitanja. Reč je o sonetu „Labud“, koji se doista posrećio ovom pesniku.
Sonet, kao sama zgusnuta suština pesništva, zahteva ''đavolsku'' veštinu i muzikalnost. Prisetimo se, još je Oskar Vajld govorio: „Da nema soneta, utvrđene forme, svi bi bili prepušteni na milost i nemilost genija“. Sonet, dakle, nikada ne može biti dekadentna, zastarela, estetski reakcionarna forma. Bilo da je šekspirovski, spenserovski ili italijanski, sonet pruža ogromne mogućnosti. I kao što ikonopisac poštuje crkvenu normu, tako i pesnik poštuje kanon soneta. I taj kanon ne postoji uzalud. On je pre prostor za tvorački uzlet, nego prostor za sputavanje. Sonet je brus na kome se oštre jaki, a lome neinventivni. I svaki pesnik uliva u sonet istinu svog bića, svoj lični dah, ono što Grci zovu pneuma.
Soneti Nenada Grujičića najbolji su tamo gde ovom pesniku polazi za rukom da od dva katrena i dve tercine sačini jednu sintaksičku duševnu i spiritualnu monadu. Gde uspeva da, daleko od svega konceptualnog, ostvari mistično stapanje geometrije i sna i da tako sačini jedan tajanstveni nadasvet. Upravo u antologijskom sonetu „Labud“ Grujičić pokazuje koliko lepote i gracilnosti može da stane u četrnaest stihova. Ovaj pesnik u labudu najpre vidi „tajanstvenu šifru“ koju je Bog, zajedno sa ostalim bićima ugravirao u svet. Labud, kažu, otelovljuje telursku sliku muške stvoriteljske potencije, pejzaž erotskog ognja duše. Po Bašlaru, labud je „ženstven u posmatranju blistave vode, a muževan u akciji“. Labud nagoveštava ljubavno spajanje, ali i lucidnost blizine umiranja. Meni se ponekad učini da je u njegovom belom telu, koje u svojoj bešumnoj kraljevskoj osamljenosti klizi među trsjem, sabijeno sve gospodstvo, otmenost i erotizam ovog sveta.
Grujičićev sonet „Labud“ implicira nebrojeno mnogo značenja. On najpre sugeriše onu poznatu legendu o zimskoj smrti i prolećnom vaskrsenju labuda na vodi. Jer labuda je najviša Mojra stvorila za vodu. Labuda ne privlači tek slučajno močvarno tlo, jer se iz mešanja vode i zemlje otelovljuje prahaos iz koga nastaje sav život. U mesecu i labudu koji se, kako pesnik kaže „maze na svodu“, mi možemo naslutiti blizance – Kastora i Poluksa, koji su rođeni iz jajeta Lede, prevarene od Jupitera, pretvorenog u labuda. Način na koji Grujičić artikuliše pesničku sliku izuzetno je originalan. Recimo: „spava sa kljunom ćušnutim pod krilo“ ili „mirna je površ i meseca kilo“ ili „mesec i labud maze se na svodu“.
Sonet „Labud“ funkcioniše i kao alhemijski tekst koji je prožet dubokim erotskim rezonancama i koji svojom konotativnom napunjenošću upućuje naprimordijalni eros, na ono najdublje i najčistije u domenu čula. Njegova lepota je i u tome što je on, bar se stiče takav utisak, nastao prirodno, kao kad se diše, a ne sa nekakvom decidiranom stihotvoračkom intencijom, ali i u „zlatnom osećanju mere“ u jedinstvu i uzajamnosti sklopova, rima, virtuelnih odblesaka i muzičkih saglasja. A zvuk znači kad reč zvuči. A rima ovde nije puko podudaranje fonema, obično semantičko asociranje. već neuminozni odraz jedne duševne strukture, prirodnog ritmičnog poretka koji ju je iznedrio. Rima je tu odjek duše, eho smisla. I ništa ovde nije moglo zaustaviti koloraturu fluidnosti u kojoj je suptilna čar poezije doživela svoju metamorfozu u sonetni pehar.
Transromantičnu poeziju Nenada Grujičića koja se naslanja na iskustvo pastirskog pesništva, počev još od Sirakužanina Teokrita, preko pastirske poezije srednjeg veka do danas, vidim i kao reakciju na estetiku art ?bruta, ružnog u umetnosti. Po Gustavu Rene Hoheu, arkadijska metaforika jedan je od najfascinantnijih načina prevladavanja jeze. A Nenad Grujičić bi rekao: „Ma šta da kažem ostaje tišina, a s njom i tajna napisanih reči“.

Daroviti, obrazovani i ostvareni pesnici izdašni su u svim oblicima simbolike, pa i u onim primerima koji mogu da budu zahvalni retorički povodi za koncizna kritička odrećenja. Tako, već prvim stihom u preglednom pesničkom izboru knjige Čistac (a taj stih glasi: Olovka je kao žena), Nenad Grujičić nam olakšava da izdvojimo i naglasimo osnovne motivske niti njegovih tekstova. Zaista, pesništvo i ljubav – najšire uzeti, i kao nagon za duboko ličnim iskazivanjem i kao izrazito pozitivna energija – dominantne su i prepoznatljive okosnice jednog uistinu bogatog stvaralačkog mozaika.
Grujičić je ušao u poeziju kao autor konciznog iskaza, neusiljene meditativnosti i setnog odnosa prema svetu. Već je u mladalačkim pesmama (zbirke Maternji jezik, Linije na dlanu) saopštavao o životu koji se rasuo i koji se neprekidno rasparčava u detalje i prizore, o naslućivanju (s prizvukom priželjkivanja) izgubljene celovitosti iz koje je proizašla naša anemična stvarnost. Pevao je o novim motivima i novim, često grotesknim pojmovnim katalozima, o sudaru čoveka sa sopstvenim strepnjama, o svekolikim pritiscima na intimu i na personalitet. Čak i kontrastiranje života i poezije, doživljenog i estetički oblikovanog, stvarnosti i umetnosti, pojavljuje se (knjige Vrvež i Carska namiguša) sa senkom suštinski izmenjene egzistencije, buntom čoveka koji odbija da u atomskom rovu, metaforičkoj negaciji duhovnosti i civilizacije, čita Bibliju, oličenje duhovnosti i temelj civilizacije.
Znao je Grujičić, pesnik kultivisane poetičke samodiscipline, da, umesto lamentiranja nad pojavama planetarnih ogrešenja o autentičnost i punoću života, meću prizorima konkretizovane oporosti nasluti naše prostorne, istorijske i mentalne koordinate. Umesto u malograđanskom licemerju, tehničkim napravama i urbanoj razdrobljenosti, atak na humanitet nalazio je (zbirka Jadac) u ideološkim i političkim podvalama, u zamkama i zabludama, u manipulacijama i torturama.
A najnovije pesničke zbirke pokazale su visoke domašaje semantičke flesibilnosti, uz to su se priklonile omamljivim zadatostima soneta, sonetnog venca i skupine sonetnih venaca. U Pustoj sreći, tri sonetna venca, spletena u celinu knjige, poseduju sva dobra svojstva i sve znane nam specifičnosti pređašnjeg grujičićevog pevanja: neprekidno oscilovanje između uzvišenog i svakidašnjeg, osluškivanje simboličnog i univerzalnog u banalnom i ealističnom, sklonost efektnim paradoksima, izuzetno poznavanje najdelikatnijih melodijskih i metričkih nijansi. Ljubav, poezija i život ključne su teme ove melanholične i eterične pesničke knjige. A u zbirkama Log i Cvast pesnik na originalan način artikuliše, i uspeva da nam prenese, fasciniranost prirodom, lepotom, mladošću, jezikom, zavičajem, posebno svoju fasciniranost stihom. I ovde Grujičić potvrđuje da je uvek prepoznatljiv, samosvojan i nov. On neprekidno proširuje tematske obuhvatnosti i obogaćuje pesnička sredstva.
Ovaj poetski izbor ubedljivo pokazuje da je Grujičić pesnik jezičke suptilnosti i melodijskih virtuoznosti, pesnik formiranog profila – uvek nov, a svoj.

Iz maternjeg jezika potekla je neusiljena poetska reka Nenada Grujičića. Na putu ka izabranim pesmama simboličnog naslovljenja „Čistac" prevalila se preko ''Linija na dlanu", u „Vrvežu" se sudarala sa „Carskom namigušom", kroz „Jadac" okušavala „Pustu sreću", „Pesmama pri ruci" oprobavala čarovanja „Loga", da bi u „Cvasti", tananom i idiličnom sonetnom pletivu, dosegla jezgro odmerenosti i elegancije.
Okupivši međ' korice jedne knjige najbolje iz dotadašnjih, Nanad Grujičić je, kao da je imao nameru da istakne moć poezije kroz apsorbovanje različitih poetskih pisama, razuđenih inspirativnih tendencija, primirenja vezanog i slobodnog stiha i formata, i sadržinski modernizovanog soneta, osmislio novu poetsku celinu sa svim osobinama posebne, odnosno nove, knjige, tako da je prostor koji se otvorio dao novu dimenziju Grujičićevom stvaralaštvu. Ipak, ako svaku celinu iz ranijih knjiga, koja je našla mesto u izboru, posmatramo kao segmente jedinstvene knjige stihova naći ćemo se u svetlucavom zagrljaju autentičnog poetskog individualiteta, u kome nećemo biti oštećeni za sve one karakteristične osobine, prethodnih Grujičićevih knjiga. Tako ćemo se susresti sa skoro ironičnim poetskim rezimeima iz „Maternjeg jezika“, ili fotografski preciznim slikama vremena iz „Linija na dlanu“, povećanim poetskim angažovanjem iz „Vrveža", izoštrenim slutnjama iz „Carske namiguše", višeznačnim ritmovima iz „Jadca", skoro prevratničkim sonetima iz tri izdanja „Puste sreće", pojačanim, takođe sonetnim, slikama i asocijacijama iz „Loga" i opčinjenostima životom iz „Cvasta". Dakle, u jednom lepršavom poetskom, i izuzetno razuđenom jezičkom kolažu susrećemo novog pesnika Grujičića, čije stare pesme progovaraju duhom i dahom nove poetske nijanse. I sam naslov izabranih pesama „Čistac" nije slučajan. Pesnik Nenad Grujičić je ovim izborom izveo stvari na čistac. Suprotstavio je, što je inače blisko njegovim poetskoistraživačkim karakteristikama, više svojih različitih poetskih manifestovanja i u rezultatima njihovih komplementarnih delovanja zatvorio krug jedne posvećenosti pesmi, iz čijeg ohrabrujućeg rasterećenja nadolazi novo poetsko prestrojavanje i delovanje.
Ovde moramo pooebno naglasiti da izabrane pesme Nenada Grujičića „Čistac" nisu svođenje računa, kao ni priključenje pomodnim nastojanjima popriličnog broja naših pesnika (različitih vrednosnih dometa i starosnih dobi) da štampaju svoje izabrane pesme, već potreba, jer je Nenad Grujičić dosegao trenutak u kome se objavljivanje izbora nameće kao neophodnost. Neophodnost, jer izabrane , pesme utemeljuju kod Grujičića osnovu nove poetske eksplozije, ovog odličnog i autentičnog pesnika, koji, kao jedan od vodećih glasova naše savremene poezije, nastoji da pesmi udahne životodarnu širinu, lirsku suštinu i pričestni značaj.

U Grujičićevoj poeziji uočeno je dosad nekoliko osnovnih tematskih oblasti: poezija kao sudbina, stvaranje i sve ono što poezija reflektuje i čini u životu pisca, ljubav, svakodnevlje (sa kritičkim osvrtom prema njemu), zatim, stalna okrenutost i vezanost za zavičaj i poreklo, za onu elementarnu snagu i svežinu narodnog bića, onu ojkačku silinu i bistrinu koja ima, usuđujemo se reći, daleke ali i lekovite refleksije što prosijavaju u lirici ovog vrsnog pesnika. Vezanost za detinjstvo, odakle proističu snažni životni impulsi, okrenutost i povremeno vraćanje u prošlost, moguće je tumačiti i kao povratak u lični svet sigurnosti, ili, pak, jedno pretpostavljanje izvornosti života, njegovih moralnih i drugih vrednosti, ovome svakodnevnom, surovom, urbanom životu lažnih vrednosti. To, razume se, nikako ne smeta pesniku da i taj ambijent svog detinjstva, taj idilični svet zavičaja, ne podvede katkada, pod pasku svog kritičkoironijskog pera. Čak i pesme setne ispovesti, visoke lirske ustreptalosti, ljubavne intime, očas prekine laka ironija prema svemu pa i prema samome sebi. Sve je to valjda, proisteklo iz gorkog saznanja o kužnom dahu jednog veka i velikom ljudskom stradanju u kome su sve moralne i pravne kategorije pale na ispitu. Pesnik strepi da li će imati dovoljno snage da to ludo dešavanje izdrži, to uštrojeno vreme, kako sam kaže, ili njegovo srce neće izdržati.
Svestan da, na sve što uočava, žestoko emotivno reaguje, on strahuje i da će ga slomiti pomamni tremolo sopstvene krvi. Iz tog tremola njegove krvi, iz snažnih emocionalnih impulsa propuštenih kroz stroge intelektualne provodnike, proistekle su mnoge pesme antologijskih vrednosti. Nenad Grujičić je poneo bogate jezičke i etičke naslage, slike, zvukove, melodije i tišine koje su situiran u ovoj poeziji. Taj šarm, ta boja prirodnosti često stoji nasuprot onom trendu kvaziintelektualizovane poetske bezbojnosti u jednom delu naše savremene poezije.
Grujičić peva snagom svog lirskog bića, lako, razigrano, suvereno i ležerno, tobož ne vodeći mnogo računa šta kojoj formi pripada ili ne pripada, ali isto tako u svim tim formama majstorski zatvara i uramljuje svoj lirski svet. Savršenstvo stiha, obilno korišćenje klasičnih formi u zbirkama; Jadac, Pusta sreća, Log i Cvast, od distiha i katrena pa sve do soneta i sestine lirik (veli ke sestine), ne mogu se podvesti pod onaj artizam koji je sebi svrha, već korišćenje tih formi kod pesnika Grujičića doživljavamo kao prirodan zahtev poetskog i životnog materijala kojim ovaj pesnik gradi svoju liriku. Grujičićevu poeziju, dakle, doživljavamo kao poeziju snažnih emocija, velike energije, bogatih lirskih registara, kao poeziju neposrednog iskaza i sugestivnih slika, zvučnu, melodičnu, jezički smelu i svežu. To je jasna poezija, lišena suvišnih metafora i ostalog poetskog nakita već viđenog ili rabljenog, poezija originalnog jezika čija je rima neusiljena, prirodna, proistekla iz samog smisla pesme. To je, jednovremeno, i poezija zavidnih simboličkih i asocijativnih prostora i dometa.

Jedna od osnovnih karakteristika Grujičićeve poezije jeste i paradoks, nastao između forme, s jedne strane, i tema i motiva smeštenih u nju, s druge. Navikli smo da u staroj sonetnoj formi susrećemo uzvišeni, paradni hod iz jedne estetizovane sfere (kako to primećuje Dušica Potić u prikazu jedne Grujičićeve knjige). Ali u tu gospodstvenu i savršenu formu, predodređenu samo za uzvišena ljudska osećanja i božanske izlive ljubavi, pesnik Grujičić hrabro i delikatno smešta svet običnog, nepatvorenog života, onakav kakav jeste, ne čineći nikakve pozlate i retušee. Tom svetu primerena je i osobena leksika koja ne zna za predrasude i komplekse. A sve je to opet idealno svedeno i doterano na zanatskom planu –gotovo do savršenstva.
Grujičićeve sheme rimarijuma su različite i bogate. On se lako kreće i snalazi u obgrljenoj duploj rimi kao i u ukrštenoj, pogdegde sretnemo i tzv. nečistu rimu, naročito tamo gde pesnik nije voljan žrtvovati preciznost iskaza strogoj melodioznosti. Pesnik Grujičić se ne libi i ne boji takozvanih opštih mesta u poeziji, jer nema opštih mesta, postoje samo pesme i nepesme. Sve su reči podjednako nevine i čiste. Zato Grujičić peva, neopterećen, čistom detinjom dušom, snagom lirskog nagona, ali i snagom svog intelekta i vrsnog poznavaoca, kako one starije tako i, savremene moderne poezije. Njegova poezija, mada uvek vezana za određenu ambijentaciju, milje i vreme, izražava i šire, univerzalnije fenomene života (esenciju), pa je često u običnom detalju, svakodnevnoj pojavi, moguće prepoznati i ono što je opšte, bitno i izuzetno. Retko ko u našoj savremenoj poeziji tako suvereno i virtuozno vlada stihom, a da pritom, sopstvenim ritmom i melodijom peva o samim običnostima života, pronalazeći u njima one poetične neobičnosti koje se nalaze u bogatoj rudi života.
U literaturi, kako kaže francuski pisac i publicista Žan Rišar Blok, postoje linijski piloti, tj. oni koji plove magistralnim pravcima, i oni drugi koji se bave istraživanjem. Ovo mišljenje koristio je i Petar Džadžić, pišući na jednom mestu o poeziji Ivana V. Lalića, negde pre tridesetak godina. Učinilo nam se danas da je ovo Žan Rišarovo mišljenje primenljivo i na poeziju Nenada Grujičića. Njemu pripada, isto tako i jedno i drugo mesto. Grujičić jeste pesnik koji se kreće magistralnim putem savremene srpske poezije, ali jeste i onaj koji ponešto izlazi iz nekih uniformnih tokova. On proširuje postojeće mogućnosti, ne miri se sa postojećim duhom pevanja. Inovacija jezika i duha, a ne forme. Grujičić nikada radikalno ne kida i ne napušta ta osnovne okvire poetskih konvencija.
Posle knjige Čistac, koja nam je pružila sveobuhvatan pogled i uvid u celokupno dosadašnje pesničko delo Nenada Grujičića, već se može govoriti o tome da njegova poezija predstavlja same vrhunce našeg savremenog književnog stvaralaštva. Ako se nekada za Branka Miljkovića, s pravom govorilo da je princ naše poezije, sada se usuđujemo reći da Nenad Grujičić i njegova poezija neizostavno pripadaju tom plemstvu.

Jedno od pitanja savremenog čitaoca poezije, može biti i, kako izgleda lična karta pesničkog bića, a smisao mogućih odgovora se može svrhovito iskušavati i na primeru, praktično, celovitog opusa Nenada Grujičića viđenog kroz knjigu izabranih pesama Častac. Iako se iz jedne perspektive posmatranja, ovaj autor može videti i kao pesnik razlike, čak i pesnik kontroverze, ova knjiga se lako može videti kao smisaona i kompoziciona celina.
Moguće putovanje čitaoca kroz ovaj pesnički opus, znanjem intuicije autora, već je nagovešteno u jednoj od prvih Grujičićevih pesama iz zbirke Maternji jezik, kada se ovo putovanje vidi kao večna Arhimedova spirala u kojoj danas prepoznajemo i pesnikov fatum. Već ovaj primer pokazuje da unutrašnja gravitacija bića, koja obdržava Grujičićev pesnički svet, jeste upravo u zapitanosti nad jezikom, što u njegovom slučaju nije jezički unutrašnji, već spoljašnji fenomen, onaj kojim se tematizuje lični opseg imenovanja. Ta imenovanja jesu nekolicina tematskih čvorišta spram kojih se utemeljuje ovo pesničko biće i ona bi se mogla i nabrojati kao jezik, eros, bdenje, život, celina, nemoć, telesno, duševno, kao čitav niz psiholoških turbulencija i socijalnih deformiteta u kojima se sapinje biće.

Čudo sveta za Grujičića jeste čudo subjekta, onoga koji piše, naravno. Njegova napetost da ostvari celinu jeste ono što obdržava energetsko i značenjsko polje ovoga opusa. Spisak tema ovog pesništva jeste zbir koncentričnih krugova u čijem središtu obitava eros spram onoga što je drugo, bilo da je u pitanju tekst, ili žena, tako da je, u stvari, reč o svojevrsnoj poeziji žudnje u kojoj je imenovana razlika samo rezultanta posredovanosti. Samom jeziku, kao najcelovitijoj iluziji celine, dodeljena je funkcija okvira u kome se razmeštaju slike i značenja, ali i spram koga se postavljaju pitanja autopoetike. Jezik u tom pesničkom iskušavanju stvarnosti mora posedovati status dvojnog, onog koji jeste jedina stvarnost dešavanja i koji je istovremeno tek označiteljsko polje banalnih činjenica čija se paradoksalna potpuna stvarnosnost pokazuje kao nepotpuna. Slike koje slaže pesnik u njemu, obojene su katkad katarzičnom ironijom činjenica. Strogost forme, kojoj pribegava u drugom delu ove knjige, Grujičić vidi kao uporište spram doživljaja dekompozicije sveta bivšeg. U ovom prividu forme, naravno, prepoznajemo i jedan od privida Boga, zaklon, ili, doslovno, log ovog pesnika. Način na koji pesnik gradi celinu u ovoj megazbirci celokupnog opusa, jeste onaj koji kreće iz perspektive opšteg, dakle ontološkog utemeljenja bića i jezika, a za kojim sledi spuštanje u nerazmrsivo klupko socijalnih i psiholoških inscenacija.
Ukoliko ovaj niz pevanja, odnosno knjiga, pogleda u širokim kadrovima, čitalac će uočiti i da već čitanje prve Grujičićeve pesničke knjige, Maternjeg jezika, otvara prostora za njegova pitanja o tome kako pesnik prepoznaje vlastitu subjektivnost, i ukazuje mu na odgovore koji slede kao najdublji sloj ove pesničke celine koja nosi naziv Čistac, a to je način čarobnog, način čuda i otkrovenja koje mu omogućava jezičko mešanje materijalnosti sveta svakodnevnog i metafizike večnog, prepoznavanjem istine onoga što i jeste osnovna poetska supstanca, istine erosa. Doslednošću, i dobrom merom u toku vlastitog hipostaziranja u jezik, Grujičić se, vidimo, već u svojoj prvoj knjizi definiše kao celovito izgrađen pesnik. Problemi ovako definisane pesničke subjektivnosti smeštaju se u, naoko, jednostavnom trouglu života, vremena i pisanja.
U prvom propitivanju pesnika nad svetom, on se usredsređuje na fenomen pisanja kao na mogućnost zadobijanja stvaralačkog atributa za vlastito biće kroz izričaj, kroz kupanje u jeziku, kao najbolju varijantu za dušu koja se bezuspešno pokušava definisati u stvarima okruženja. Ovo kupanje, sučeljavanje sa stvarima svakodnevnog, dešava se u jeziku, koji i sam propituje pesnika, odnosno, navodi ga da pita, o značenjima stvari, ili o pokretima duše. Kao svoju imanentnu estetiku, ove pesme nude ono nesvodivo i neodredljivo, ono što je više od slutnje, a manje od izvesnosti. Poetski subjekat, sav ustreptao između unutrašnje hrane i čeličnih igala spoljašnjosti, u finom i nenametljivom susretu duhovnog i opipljivog (koji će se, vidimo, zaoštriti u kontrapunktu drugih knjiga do radikalno banalnog, grotesknog i ciničnog), često alogično i uz aforistički obrt, spaja u svojim izričajima ono što je na nemogući način spojeno i u našim bitnostima – neodredljiv duh, i, trenutno, neosporno, telo.
Pesme Maternjeg jezika jesu programski, odnosno prološki niz koji svedoči o jednom pesničkom pokušaju obuhvata, jednog nadegzistencijalnog ličnog određenja u nestišljivoj pučini jezika. Ovi konkretni poetički putokazi govore o snima u kojima se ukazuju i život i pisanje kao običajnost, o pometnji u kojoj se neskriveno iskazuje kao stvaralački strah, o poeziji koja je jezik oslobođen predrasuda, o moćima znanja i pevanja, o ironiji prevodilačkog rada kao metafore pesništva i njegovih mimikrija, o istini sveta koja ne mora nužno biti pesnička, ali, koja, tada, gubi atribute egzistentnog, o saglasju, uostalom, bića i sveta koje se iskazuje poetskim.
Pesme Linija na dlanu, sledeće Grujičićeve knjige, ocrtavaju onaj region mišljenja i pevanja u kome se oni neminovno sudaraju u teskobi duševnog i telesnog. Njih karakteriše otvorenost izričaja, još uvek sapeta u svojoj potpunoj artikulaciji, te uočljiva žudnja za konkretnim. Ovde prisutna određena varijanta prezira spram metafore jeste ono što se u poznim Grujičićevim knjigama pretvara u strahopoštovanje spram onoga što je metafora svih metafora. U određenju svoje ontološke pozicije, pesnik otvoreno kaže da su mu čula tek pribor, iako je, primetićemo, čulno ono što ga najčešće obuzima.
Knjiga Vrvež zaoštrava sukob između pesničkog i stvarnosnog, i pesničko, ono koje jeste, razrešava ga u ironiji spram društvenog morala koga ignoriše neznanje, taj, često, najpresudniji element naše društvene svesti. Sve to, odigrava se u posve naturalističkom miljeu, a praćeno je i nekim elementima socijalnog angažmana poezije. Tokom čitanja ove knjige jasno se već oseća i unutarstihovna tenzija čije se razrešenje sluti u vezanom stihu. Sluti se i čistac rešenja koje je uvek jedno, bez obzira na nade i razvrate sna.
U knjizi Carska namiguša, socijalni kontekst postaje centralna pozornica na kojoj igra, ali i igra se Grujičićeva poezija. Gorčina rezignacije i ironije, počinju da se osmehuju kao cinizam. Istovremeno, u ovim pesmama vidimo i, kao jednu od paralela, nastavak intimističke drame u kojoj igra i depatetizovani ljubavni subjekat. Na određeni način se otvara i erotska, afektivna priča koja dobija na punoći, a projekcija drugog bića zadobija psihološku opipljivost. Stihovi se, pak iskazuju u širokim i brojnim slikama. No, svom tom navalom fenomena i fenomenalnog ne biva zavedeno pesnikovo poetsko znanje. On zna da opeva opevani svet.
Peta zbirka Jadac, Grujičićev, već definitivno postulirani krug tema, iskazuje u različitim varijantama dosledno i strogo vezanog stiha. Igrajući se rimama, on jasno definiše formalni okvir sledećih nekoliko knjiga. U ovoj zbirci, pak, radi se o pokušaju konzerviranja, ne samo slika, već i samog sveta u kome je zatekao vlastito detinjstvo, viđeno uz pomoć priručnih pesničkih postupaka. U svetu ironije on otvara prostor za različite sintagme i značke jednog vremena i socijalnog, odnosno socijalističkog staleža u njemu. Vezani stih samo pojačava i zaokružuje ovaj prodor u svet bivšeg, dajući mu snagu kompaktnog. I ovde, pesnik ostavlja naznake činjenice da ga nije ugrozila radost zadobijenog stiha, već da i dalje"srlja tugom opevanog čistilišta", da je obuzet javom banalnog koja kao transparent stoji naspram dubinskih poetsko ?metafizičkih doživljaja sveta. Ovu javu, treba primetiti, najčešće čine iščašene antropološke sveske.
Pusta sreća, niz od tri sonetna venaca, jeste do krajnjih konsekvenci dovedeno Grujičićevo poetsko odmeravanje u ravni afektiviteta i erotskog. Unutar krajnje zahtevne forme sonetnog venca, pesnik simulira susret dva čulnošću izjedena bića koja se nepotpuno dodiruju u ovoj poetskoj hipostazi. Pozicija pesnika je i dalje pozicija skeptika. Locirajući se na marginama čulnog, jednako zatočnik bića ljubavi, kao i njegovog nebića, on literarno hipostazira trenutke, koji i jesu sintagma iz naslova – pusta sreća. Kratkotrajnost, trenuci koji su čin, i činjenje ljubavi, izvor su i prikaz pustoši, jedna od prikaza dna bića. Zato i dinamika dešavanja tokom ova tri sonetna venca prati put kojim prolazi ljubav. Nestvarni su, i nesigurni, i pesnik i njegova opsesija, postoji samo tekst, naknadni izveštaj, i on jeste inicijacija tute, kao što jeste i jedina stvarnost. Pesnik, kao trubadur beskraja, odvaguje sebe i spram ljubavnog i spram poetskog. Prvo stalno izmiče njegovom biću, a u drugo, kao stvarnosno biće, i ne može da uđe.
Log, u ovom sledu pesničke povesti, jeste knjiga koja kroz formu soneta propituje Grujičićevo pesništvo. Ili, obrnuto, skoro da je svejedno. Reč je o varkama stvarnog i ljubavnog, varkama erosa i sveta koje pesnik pokušava prepoznati u varci vlastite negacije koju organizuje oko nedostatnosti i nedokučivosti jednog, spram zakona svevišnjeg. Ta nedokučivost jeste nedokučivost celine, totaliteta u kome pesnik obitava. Naspram stalno prisutne "žudnje grobne", on u fokusu ovog magnetizma pokušava slaviti "život i njegove rane". U "carstvu čamotinje", "crnih fantazmi" i privida slave, jedini zakon, jedini log, pesnik prepoznaje u Bogu. Na taj način, on dovršava svojevrsnu trijalu, u kojoj organizuje devet ciklusa ove zbirke, a reč je o samoći, kao prisustvu, te ljubavnom i smrtnom, kao mišljenom. Otkrivajući tu poziciju pesnika, čitalac uočava da je to pozicija stalnog propitivanja nad mogućnošću vlastite uzglobljenosti u dokučivi poredak spram nedokučivosti sveta. Otuda, valjda, i toliki nanosi mimetičkih obrazaca koji nisu izvedeni do kraja niti sa povesnom svešću. U pitanju su ostaci, smeće svakodnevnosti kojom pesnik pokušava zatrpati zjapove što se pojavljuju u metafizici svake objave, svakog njegovog milovanja sa totalitetom sveta.U zbirci Cvast, koja je, takođe, potpuno u vlasti vešto i precizno izmenjivanih ritmova i rima, pesnik još jedanput fokusira onaj tematski krug svog pesništva u kojem dominiraju pesme ljubavnog sadržaja. Sam sonetni venac Cvast jeste jedan od mogućih obruča, formalno strogi pesnički izričaj u kome se vidi kaleidoskopska igra unutar prostora koji je Grujičić obeležio kao pesnički svoj. Drugim rečima, radi se o svojevrsnom tematskom i formalnom sažetku, jednom čistom prikazu Grujičićevog ukupnog pevanja.
Pesme priruci, pak, jesu u takvom kontekstu, svojevrstan post skriptum, refleksija na svet kao još jedan krug "maternjeg jezika", još jedan pogled i evokacija na vreme u kojem se subjektivnost bića privikavala na okvire smeta. Ove pesme možemo videti, i poput prve Grujičićeve knjige, kao ključ kojim se otvara ontološki zabran ovog pesnika. Ovakvo čitanje knjige izabranih pesama, Čistac, kao kompoziciono celovitog pesničkog projekta, odnosno znalački odmerenih varijacija nekolicine tema jeste, svakako, jedno od mogućih, i ličnih, dijaboličnih otvaranja karata ovoga sveta. Celovitost knjige, ili pesničkog bića, svejedno, tako glatko neuočiva, zatvara čitaoca u kavez vlastitog smisla, a nužnost njegovog postojanja potvrđuje u koncentričnom sažimanju. Jedno od sledećih čitaočevih pitanja je i kako se obdržati u ovoj uspaljenoj, rasprskavajućoj poetskoj materiji, u statusu bića koje sam taj čin čitanja nudi. Vidimo da je supstancija koja ga čini ponovljiva i smisleno utemeljena. Ona je svet u kojem nužno participiraju emocije jezika kao blagoslovena stvarnost ispovednog. Ali ne i banalna stvarnost ispovesti, kakva ona jedino i može biti, i kakvom nam će se ona učiniti pa prvi, onaj neosmišljen, i neviđen, pogled, već ispovedno kao hiperstvarnost koja u sebi sadrži i samu moć i nemoć, ironiju i bol, jezika onog koji je pesničko biće. Naravno, veliki su i zahtevi ovakve zamišljene stvarnosti, jer ona se želi videti kao stvarnost rečenog, koja je vazda i beskraj i praznina, iako izgledom liči pa pokrenutu nepromenljivost, na naličje onoga što bi trebalo da bude, na naličje samosvesnog usklika bića. U tako rascvetanoj ruži, jezika i sveta, čitaoci traže i očekuju poeziju, tu besprekornu zabunu bića i ničeg.
A sama celina ovako očekivane slike, uostalom, sklopila se već pa početku, u uvodnoj pesmi, gde pesnikovo predskazanje jesu ljubav i jezik, ta dva moćna i jedina uvira pesničkog sveta koji ih perpetuira u beskraju obličja.

Pesnik Nenad Grujičić ušao je u srpsku poeziju zbirkom »Maternji jezik« (1978, 1995) i od tada stalno teče njegova umetnička uzlazna linija i pesničko dokazivanje od knjige do knjige. ''Čistac'' donosi izabranu poeziju iz dosadašnjih knjiga, tako da su se na jednom mestu našle pesme slobodnog (belog) i rimovanog (vezanog) stiha. Grujičić je pokazao da je pesnik koji i te kako vlada versifikatorskim sposobnostima i melodijskim virtuoznostima. Takođe, uspešno se ogleda i u sonetnoj formi (Pusta sreća). Ova kompleksna i slojevita knjiga poezije, pre svega, pokazuje metamorfoze, promene i uticaje kroz koje je prolazio pesnik tokom svog pesničkog rada.
''Čistac'', dakle, zasvođuje i rezimira ukupan pesnički učinak i daje pregled Grujičićevog pevanja i mišljenja. Reč je o pesniku koji je s istim nadahnućem i intenzitetom veran tradicionalnom i modernom stilu lirskog izražavanja On obrađuje širok dijapazon tema, ali, čini se, preovladavaju motivi ljubavi, života i smrti. Ovaj je izbor toliko ujednačen i promišljen da ostavlja utisak da je to sasvim nova knjiga. Izborom ''Čistac'' Nenad Grujičić je napravio velik korak u osvajanju samih vrhova savremene srpske poezije. Njegova lirska razbarušenost, simboličko bogatstvo i slojevito izražavanje predstavlja najbolje strane pevanja. Posmatrano u celini, Grujičić je, u poslednjih nekoliko godina i objavljivanjem knjiga pesama »Log« i »Cvast« obezbedio sebi zavidno mesto u našoj literaturi, ostavši odan tradicionalnom i modernom izrazu.

Šta donosi ova knjiga koju je Grujičić simbolički nazvao Čistac?Da li je ona samo puko, kako on to kaže iznošenje pesama iz dosadašnjih knjiga: Maternji jezik (1978), Linije na dlanu (1980), Vrvež (1985), Carska namiguša (1990), Jadac (1993), Pusta sreća (1994/95/96), Pesme pri ruci (1995), Log (1995), Cvast (1996) na čistac, insistiranjem u kompozicionom smislu na pristupu koji se rukovodi principom hronologije, a time i bez mogućnosti da se u okviru „izvesne unutrašnje organske celine" ostvari novi nezavisan i autohton poredak pesama u odnosu na hronologiju njihovog nastanka, ili je to još jedno neizbežno usudno posredovanje pesnika/autora u svedočenju samom sebi u svetu u čijem se vremenskom horizontu i njegovoj hronološkoj postupnosti odvijaju linije drame svakog od nas „pukih" pojedinaca koji smo se usudili da dođemo na taj svet, i u njegovom vremenu svedočimo životu u odnosu na sve ono iz čega smo božijom magijom izuzeti i gurnuti u jedan drugi i apstraktniji doživljaj; u vladavinu bitka koji peva našu (ne)bitnost.
Naravno, da makoliko nastojali da proniknemo u sve pore Grujičićeve poezije, u sve tajne njegovog slobodnog (belog) i rimovanog (vezanog) stiha – mi to nećemo uspeti, kao što nikada nećemo uspeti da egzaktno estetički definišemo čistac poezije i ontološku verziju njenog estetičkog i filozofskog „uskrsnuća" nad svim onim pitanjima kojima se poezija bavi od svog početka, i u istim pitanjima ponavlja do nas i naše savremenosti.
Koja su to pitanja u kojima Nenad Grujičić rastvara i destiluje ukupnost svojih saznanja, osećanja i pristrasnosti da bi u horizontu izvesnosti jednog pesničkog ogleda, bez obzira na formu i karakter versifikacijskog modela – našao svoj jezik ili progovor za neku vrstu ironijski utihovanog lamenta nad svetom lažnog novca, lažnih ljubavi, lažnih pozicija i lažnih vrednosti, pa i lažnih poezija? Kada bismo znali taj odgovor automatski bi se ugasila želja i interesovanje za čitanjem Grujičićeve poezije, presahnuli bi izvori poticaja čitalačke radoznalosti za zaista uzbudljiv intimni diskurs pesnika, i za sve one replike čijim liftovima on naša čitalačka meandriranja preseljava iz jedne u drugu pesmu. Iz jedne u drugu knjigu. Dakle, ne može se odgovarati na pitanja koja poezija pitajući ne traži i kojima se povesno otkriva „nadziravajuća nit" o „filozofskoj istini" našeg udesa.
Znakovi poezije sa svim svojim alergijama i alegorijama žive od prinosa imaginiranja te zagonetnosti i slušanja „unutrašnje strane vetra" vladavine takvog bitisanja. A, Grujičić vešto (vešto i prosijavajući svoju vlastitost) sprovodi tu imaginaciju i tumačenje njenih izvora. On se jednostavno divi onom što ume da opeva i ne zavodi ga tuga za onim što mu izmiče što peva samo za sebe čak i u samom srcu njegove poezije.
U tom imaginiranju Grujičić je kao pesnik razlike, kako ga oslovljavaju mnogi njegovi kritičari od Mihajla Pantića do Saše Radojčića koji je inače i pisac pogovora za knjigu Čistac, ali i kao anđeo Franje Petrinovića podneo izveštaj iz dubine svog psihološkog snoviđenja. On peva ono što sanja i što mu se događa, ali i ono što ne sanja, što izvire iz neukrotivosti rezultata sudbine, iz pulsacija, treperenja, (de)presija, (eks)presija i (im)presija njegove osobenosti (vlastitosti). To pevanje i delimično raskrivanje njegovog utemeljavajućeg iskona postavljeno je u izrazito ironijskom kontekstu, a taj kontekst sa svojim sarkastičkim pojačanjima naročito nije štedeo potrošnju ironije i njenog „pojačanja" u odnosu na fenomen žene i njen odnos sa drugim učesnicima savremenosti, i njenog simboličkog i funkcionalnog prakticizma.
Kao na filmskoj traci, u Grujičićevoj poeziji smenjuju se fajlovi nekoliko planova u kojima on veristički organizuje zajednicu metapoetičkih i socijalno-kritičkih instanci, od jezika kao tajne do jezika kao pilule koja se guta svaki dan, neretko i kao knedla. Sa Vrvežom (1985, Matica srpska), što treba posebno istaći, dolazi u Grujičićevoj poeziji do „renesansnog" preobražaja pesničkog tona, tako što se prethodni vladajući ton, koji oprezno možemo označiti tonom intimne intelektualne tihosti (smirenosti), preoblači u kritičko-rugalački Eros. Unosi kolokvijalnog jezika sa bogatom kolekcijom posprdnih efekata, zvučanja i leksema u ispoljavanju istine postaju glavno Grujičićevo oružje izražavanja. Od tada ne teku više u njegovim pesmama slatke priče laskavice, jer je on jednostavno iz njih isključio visoko uzvišene teme za obmanjivanje što je dalje uslovilo praksu uz pomoć koje on naglas ironijski izriče ono što oseća i misli. Otuda i pesma Oda najlon kesi u kojoj maternji jezik „elegantno" izdržava svoju tropičku rezonancu. I njen otklon. Grujičić se više ne jada. On jaduje. Pravi neverovatne filološke manevre u jeziku koje postižu da se njegovo pesništvo i formativno i formacijski pretvori u odu maternjem jeziku i njegovoj melodiji.
Kritika „neverne drage", kao specifičan poetički kompleks Grujičićeve poezije, Krajina i prisustvo naslednog ojkačkog krika sve su to teme čije su sintagme destilovane kroz osetljive membrane jezičke stilizacije stražilovske linije. Sve je to dodir intime – oda intimi, kao u pesmi Pehar (oda sonetu), što potvrđuje i tekst pesme Labud u kojoj Nenad Grujičić do krajnje note sebi visoko postavljenog cilja uzvisuje svoja: romantičarska, intelektualna, duhovna, kritička, ironijska, rugalačka, replička, ojkačka i intimistička snoviđenja.

Sam naslov knjige dovoljno govori o kriterijumu za odabir pesama, ali najviše o pesnikovom odnosu prema stvaranju, svetu i sebi. Pesnik ništa ne ostavlja nejasno, sve stvari iznosi na čistac sa sobom i sa drugima. U "Čistacu" iščitavamo jasno određenu razvojnu liniju u motivima i načinu saopštavanja, uspon od banalnosti do mitologije. Uvek nov, Nenad Grujičić istovremeno dosledan sebi. trajno je opredeljen za poziv pesnika koji ne obećava konačnu utehu, već rađa sumnju. Ali pesnik je obavezan da sluša svoj glas, ako hoće da ostane veran sebi.
Iz pesama Nenada Grujičića isijava jasnoća umetničke svesti i strogost njegovog duha. U jednoj osobi ujedinjeni su pesnik i kritička inteligencija. Nazori o pesničkom postupku na istom su stupnju na kojem i pesništvo. Pažljivo piše jednu pesmu ili knjigu, i tako gradi arhitekturu čistog pesništva. S toga "Čistac" je arhitektonski složena knjiga koja ima živ poredak čije se linije menjaju, ali imaju uzlaznu putanju. Pesnik se stalno nadograđuje i od buntovnika postaje aristokrata.
Muza Euterpa odabrala je Nenada Grujičića za medijum lirike još u detinjstvu: U devetoj godini/ pisao sam o pčeli i cvetu./ Moja majka naglas je/ čitala pesmu i plakala." Poezija je "bistri um", "jezik oslobođen predrasuda", kaže Grujičić, a pesnička misija "izbavljenje pre vremena". Prva knjiga nosi intrigantan naslov "Maternji jezik" i već tu se pesnik određuje u odnosu na jezik i svet. Pokazuje veliku svest o jeziku i pesničkom stvaranju. Po njemu pesnik se rađa predodređen za pisanje, jer kaže pisanje je "običaj, navika koja ima korene još pre rođenja". Poezija je i "svakodnevna vježba" kojom izvlači "poneku istinu iz ovoga što ga okružuje". Nenad Grujičić iznosi svoju poetiku, već formiranu, što je retkost za prvu knjigu. Iznosi sukobe mladog pesnika sa okolinom koja ne razume pisanje i nameće mu da piše posle radnog vremena. Pesnik sve sagledava sa nadmoćne distance pomalo ironijski.
Druga knjiga "Linije na dlanu" nosi pitanja duše i zemaljskog života. Pesnik gleda oko sebe i vidi putanju ljudi, raspored kostiju, banalnu svakodnevicu. Duša je "problem što visi u vazduhu" Ima o kosmičkih tema, telo sputava pesnika da poleti gore. Ali šta je gore, pesnik ne kaže. Prisutna je groteska. Pesnik govori ''uličnim'' žargonom što upotpunjava atmosferu.
"Vrvež" donosi vrhunac besmisla prizemnog života. Čuju se vapaj i krik, poziv da se izađe iz porodičnog života proletera i pronađu duhovne vrednosti. Čuje se ironijski "grohot" sposoban da se zarije u meso kao nož. Ima ekspresionističkih motiva: telo, kosti. Zapitan pesnik o apsurdu svakodnevice igra se rečima: Svet je uzak,/ al poširok./ Taman za sve: tamna sveza. Iznosi istinu na videlo i banalizuje ljubav. "Tihi lament" je vrhunac protesta, kaže da sve je zalud....
U "Carskoj namiguši" prisutni su motivi iz "Vrveža", ali zagonetnije iskazani. Ima pomirenosti sa stanjem stvari, ironije, ali pesnik smisao nalazi u sebi i poeziji. Iskristalisala se kritička misao o poeziji. Izdvajaju se pesme "Oda najlon kesi", "Tetka izvela pesnika", "Carske namiguše". Pesnik oslobađa bol svoga bića prikazujući spektar civilizacijskih vrednosti.
Sa zbirkom "Jadac" dolazi do zaokreta što se radikalno odražava na planu forme. Pesnik počinje da peva (Ezra Paund), piše vezan stih. Javlja se premoć volje za oblikovanjem nad voljom za pukim izrazom Omiljeni su mu šesnaesterci, a ima i kraćih stihova, naročito u sonetu. Novost su zavičajni motivi i bitna figura oca. I dalje je prisutan ironijski ton, ali razigran, "zavintan". Piše o režimu, proleterijatu, Protestuje protiv "gizdavog raskola u državi". U stihovima se oseća patnja koja ne pripada samo pesniku. Bol se oslobađa i dolazi do katarze, do "Ode jeziku", a ne novcu, slavi, moći... "Jadac" je zbirka koja ima lice i naličje, na neki način je ogledalo društva. Pesnik zna za jadac, ne mogu ga prevariti. Poručuje im: "Pročitan si". Ali istovremeno pesnik je čovek koji jadikuje. Da li ga razumeju ili kao Jova ubeđuju u ono što njima odgovara? Jezik je njegov Bog i apsolut. I opet ima lokalizama u jeziku: "barabin", neobična kovanica, te vidimo da je pesnik ovozemaljsko prihvatio, uzvisio i unizio. Apsolvirao.
Fantazija se još jednom pokazuje kao bodlerovska "kraljica ljudskih sposobnosti". Nenad Grujičić se vraća prirodi i harmoniji. ponovo zadobija raj. Pesnikov ideal je Arhimedova spirala kojom je pošao u prvoj knjizi i stalno se penje.
U šestoj knjizi koja nosi naziv "Pusta sreća" nalazimo tri sonetna venca: "Žižak", "Vihor" i "Tajac, što je pravi pesnički podvig. Akrostih u svim magistralima je ist: Marija Balkovoj. Pesnikov duh se uzdiže do transcendencije, toliko ga menja da, ne osvrćući se, probija "zemnu ljusku" i spoznaje njenu pravu bit. Nenad Grujičić se od posmatrača svakodnevice i prizme okolnih događaja pretvara u pravog transcendentnog pesnika. Uzvisuje se "visoko do kolena Božijeg" – kroz ljubav. Ova tri venca su ljubavne faze. Žižak, Vihor i Tajac. Ton je idioritmičan, obuzima nas mir, na stvari pada magično svetlo. Grujičić je posvećen je ženi, ali ne idealizovanoj i ulepšanoj, već realnoj, koja ''radi o glavi'', koja mu je ''put al' i opsena". Pesnik zna da žena "božanska nije''. Venci imaju gradaciju od pomirljive lakoće, preko surovog izricanja varke o pustoj sreći, nedosegnutoj, do tišine, tajne i rađanja stiha. Od svega osta rimovan pepeo..
"Log" je magična knjiga raznovrsnih motiva u kojoj se Nenad Grujičić još jednom pokazuje kao virtuoz stvaranja. Pesnik je rekao i prećutao šta treba. On je ovde usamljenik koji ne pati, u harmoniji sa svetom. uživa u akciji, u stvaralaštvu. Poezija ulice postaje aristokratska. Sonet se''ispija gospodski polako" Pesnik peva s lakoćom, zrelo, ispisuje svoje najlepše sonete: "Pehar", "Golub","Labud", "Kob" i druge. Poezija ne traži razlog izvan sebe, on u njoj vri. Pesniku ništa ne treba, pa ni to što čini, ali to jedino može. "Cvast" je zbirka u KOJOJ pored soneta ima i tercina i jedna sestina lirica. Stihovi nose mir, harmoniju i sklad. Zbirka počinje stihom: Po krovu stare kuće sipi sneg.
Sadržan je večni mir u stalnom kretanju i promeni. Stara kuća daje prizvuk nostalgije i čežnje za prošlošću. Pesma je kao bajka, gatka, uvračana belina u kojoj je sve; u belom su sve dugine boje. Belina nadahnjuje. Pesnik je kroz Gospoda sve, cela priroda koja ga nadahnjuje. Pesnički jezik je bogat. U ''Ljubavnoj skaski'' (sestina lirica) žena je "kočoprcno jare" koje se nadmeće. Sonetni venac "Cvast" je poetičniji i melodičniji od ranijih, takođe sa akrostihom Marija Balkovoj.
Ciklus "Pesme pri ruci", pisan je slobodnim stihom. Pesnik se opet vraća zavičaju i detinjstvu, svojoj večnoj inspiraciji. Najuspelija i jedna od najboljih Grujičićevih pesama je "Kaca". To je pesma o pravljenju pesme.
Nenad Grujičić dokazuje da je "pesnik razlike", da se podjednako dobro snalazi u slobodnom i u vezanom stihu. On je "pesnik aristokrata". Grujičić zauzima značajno mesto na mapi moderne srpske poezije.