O Carskoj namiguši

Vujica REŠIN TUCIĆ

  U Carskoj namiguši se govori o batinanoj istini, o strahu na usni deteta što nosi hleb u naručju, o poraznom saznanju da po lepom danu, dok Dunav preseca park, republike gore!  Zatečen pred prizorima raspada vrednosti, u zlo doba zavade naroda, pa čak i zavade među voljenima, najdražima, ovaj pesnik ne preza od kolokvijalnog govora, jezičkih lokalizama, psovki, svakovrsnog gejačkog otresanja, pa čak i klasičnog ogovaranja stvarnosti nemilih događaja.
          Živim u vreme izviždanih političara, skoro ravnodušno beleži pesnik, veseli se što je odbacio apstraktni poetski govor, osećajući se zbog toga čak i oslobođen. Sličan prelom viđen je, ranije, u poeziji Predraga Čudića, čije kritičko pesništvo zrači i danas nepomućenim sjajem. Napuštajući ironični govor, prihvatajući se cinizma, Nenad Grujičić objavljuje novo pesničko geslo: Pisaću, kažem, lagane pesme za narod. Na licu nosiću uzbunu. Ta uzbuna na licu pesnika već je i na licima običnih ljudi.
Ja se ne radujem pojavi cinizma u našoj savremenoj poeziji. Ali, ako poeziji sleduje vajkadašnja besmrtnost, a čoveku smrtni život koji mine a da ga i nije razumeo niti živeo, nije li zakonito da, u ovakvim vremenima, padne senka ljudske patnje i na lice pesništva? Ne čudi me, stoga, pomalo jezna Oda najlon-kesi, jedna od najsnažnijih pesama u ovoj knjizi. Veliko je upozorenje izrečeno svakom onom ko ne poznaje osećanje čoveka pred praznom vrećicom, pred poslednjom mrvom u njoj, onome ko ne želi i neće da se suoči s mističnim dostojanstvom sirotinje na mraznim smetilištima gde kese trepere ko sveće.
          Zla su vremena u kojima se stvarnost lako prepoznaje u pesmama. Tada život postaje samo bedna literatura, a literatura bleda imitacija života. Da nam se to ne bi dogodilo, pojava knjiga poput knjige Carska namiguša neizbežna je i lekovita.

(1990)

Tiodor ROSIĆ

          U Carskoj namiguši ima svega pomalo, ali, nadasve, kritičko-ironične distance prema predmetu kazivanja. Ta distanca, ne samo u ovom ciklusu, omogućuje Grujičiću da ne završi u sentimentalizmu ili ispovednoj poeziji.
Ovaj pesnik ume da koristi i dokument, isečak iz svakodnevlja. I to, takođe, propušta kroz ironični filter. On zna da se naruga čovekovim svakodnevnim zgodama i nezgodama, pa i, takozvanim, tradicionalnim vrednostima, dolazile one iz književnosti, moralnih, političkih ili filozofskih sfera.
Izlažući ironiji tradicionalni književni iskaz, kontekstualizujući, na primer, delove poznatih stihova, on stvara antipoeziju, u čijoj je osnovi pobuna protiv datog ustrojstva sveta. Grujičić se „igra sa svakodnevljem. Kritička distanca prema kazivanom, ironija i sarkazam doprinose stvaranju takozvane kritičke poezije.
Kritičnost je u osnovi pesničke „pobune” Nenada Grujičića. Ona ne pristaje na, mimo subjekta, date vrednosti.  

                                                               
(1990)

Vasa PAVKOVIĆ

          Reč je, o, po svemu, najboljim ostvarenjima u Carskoj namiguši, pesmama Darovi, Molitva i Pevati, gde modernim alegorijskim govorom naš autor spaja uticaje mita i narodne lirike s uplivima savremene poezije. Značenjske metamorfoze kojima barataju stihovi ove tri pesme ukazuju da je Grujičić našao i izabrao jedan nov, svom talentu odgovarajući, koncept pevanja. Evo kako to zvuči u zaključnim stihovima  Molitve : Molim kletvu za orla što proždire/ mladu žrtvu,/ u utrobi sačinjava novu,/ izbacuje van/ i ponovo ždere .
Carska namiguša svojim najboljim pesmama potvrđuje značaj pesnikove dosadanje karijere, ostavljajući slobodan prostor za nove, neočekivane méne i neizvesnost možda još izrazitiju od one na koju smo, zajedno sa Nenadom Grujičićem, svikli.

(1991)

Čedomir MIRKOVIĆ

Postoji u pesničkoj knjizi „Carska namiguša“ jedan iskaz koji se nudi za polazište i za tačku otvaranja. Glasi: „Neću da čitam Bibliju u atomskom rovu“. I mada Nenad Grujičić ne spada u autore čije se knjige i čiji se pesnički svetovi otvaraju tek pošto se pronađu najprivilegovanija simbolička mesta, pomenuti iskaz omogućuje da se, interpretacijom i nadgradnjom, identifikuju koordinatni sistemi pesničkih značenja i pesničkih postupaka.
Ma kako shvatili odnos dva osnovna pojma u navedenom stihu dakle, bez obzira da li ćemo u Bibliji videti trijumf i sam vrh ljudske duhovnosti a u atomskom rovu poraz civilizacije koja je iz iste duhovnosti proistekla, ili ćemo u Bibliji naći oslonac religioznoj strepnji a u rovu simbol uništavajuće opasnosti, ili ćemo se, pak, opredeliti za neku od ostalih bezbrojnih mogućnosti – nudi nam se doživljaj snažnog kontrasta, izuzetna misao na napregnutost i, iznad svega, jedan vid aktiviteta i nepristajanja.
Ta se protivurečnost, u različitim oblicima, provlači kroz celu zbirku „Carska namiguša“. Oseća se i u pojmovnim kontrastiranjima, i u prožimanju lirskog i banalnog, i u suprotstavljenosti literarnog i životnog. Iskazuje se suočavanjem apstrakcija sa elementima grube svakidašnjice (na primer, pesma „Mali razgovor s apsolutom“), pojaviće se i u semantici nekih naslova („Jesen u proleću“) i metaforici („Jesenja šizofrenija lišća“) i u konstruktivizmu pojedinih pesama.
Pomenuti iskaz o Bibliji i atomskom rovu (iz odlične pesme „Tri slike za uspomenu“) upućuje na zapažanje koje je bitno, možda i presudno, i za autora i za vrstu pesništva kojem se autor priklonio. Grujičić je pesnik promenjenog čovekovog položaja. I svest o toj okolnosti, o promenjenom položaju i o potrebi da se protumači takav položaj, vidi se i u mitologiji svakidašnjeg okruženja, i u sistemu vrednosti, i u profilu pesničkog govora, i u poimanju poezije.
„Carska namiguša“ saopštava o životu koji se rasuo, i neprekidno rasparčava, u detalje i prizore, o naslućivanju (možda i o priželjkivanju) izgubljene celovitosti iz koje je svakidašnjica proistekla. Peva se o novim mitovima i o novim pojmovnim katalozima (zanimljiva pesma „Oda najlon-kesi“), o sudarima čoveka sa sopstvenim neurozama u gradskoj nepredvidljivosti, o svekolikim pritiscima na čovekovu intimu.
Promenjeni ljudski položaj i promenjeno vreme pesnik često identifikuje s tehničkim dekorom i  mehaničkim okolnostima koje sputavaju emitovane uzlete. Nalazi ih u modifikovanim saglasjima slikovnosti i apstrakcije, u nekontrolisanom splašnjavanju i nadolaženju emocija.
I tradicionalno stvaralačko kontrastiranje života i poezije, doživljenog i estetički oblikovanog, stvarnosti i umetnosti, pojavljuje se osenčeno izmenjenim položajem, buntom čoveka koji odbija da čita Bibliju u atomskom rovu (možda zato što priželjkuje da je čita u sasvim drukčijim okolnostima).
Nenad Grujičić je pesnik spretno dozirane misaonosti (po tome ova zbirka predstavlja skladan, i očekivan, nastavak tri prethodne  „Maternji jezik“, 1978; „Linija na dlanu“, 1980. i „Vrvež“, 1985, ali predstavlja i, možda, presudno značajan korak ka zrelijoj intelektualnoj paradigmatici), autor koji, u najboljim primerima, ume da ostvari dubinsku komunikaciju i nenametljivu, neusiljenu slojevitost. Dorađenost stihova i slika, individualizovanje stvaralačkog glasa (u trouglu koji čine srpska lirska tradicija, narodno lirsko pesništvo i moderna metaforička poezija), kao i jezička strogost koja se graniči sa škrtošću, neosporno govore u prilog smisaonoj sublimaciji i znalačkom, oformljenom odnosu prema semantičkoj arhitektonici.
Promenjeni odnos duhovnog zaleđa i poetskog iskustva, koji smo ovde, sasvim uslovno i zarad slikovitosti, vezali za figurativnost stiha o čitanju Biblije u atomskom rovu, može da se nazre i u rastresitosti ove zbirke, u raznorodnosti oblika, u oscilaciji od apartnosti do ­gotovo programske diskretnosti, znači u mnogo čemu od onoga što se u novije vreme olako objašnjava (ili, možda, mistifikuje) duhom postmoderne. Pri tome valja reći da, skoro po pravilu, među Grujičićeve tekstove koji sadrže najviše energije spadaju pesme unekoliko razvijenije fakture, pesme sa saglasnim i međusobno dejstvujućim slikama, pesme s rudimentom dramskog i sa udarima ekspresivnosti. Retko, zaista retko, pesnik pristaje na dosetku kao polazište i na proizvoljnu metaforiku kao rezultat.

(1990)

Zoran ĐERIĆ

Moje poznanstvo sa Nenadom Grujičićem dugo je gotovo koliko i njegov književni staž. Nešto pre pojave Grujičićeve prve knjige Maternji jezik, njegove pesme imao sam priliku da pročitam u Književnom biltenu koji je preimenovao u To jest i dugo uspešno uređivao i popularisao u književnom svetu uperavo Nenad Grujičić. U generaciji književnih stvaralaca koja je delovala (jer je tu studirala) na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 70-ih i 80-ih godina, Grujičić je bio prvi koji se ''oknjižio'', koji se potvrdio kao autentična književna pojava. Maternji jezik je imao veliku recepciju, pridoneo autoru puno epiteta i afirmisao ga u književnosti. Drugom knjigom Linije na dlanu koja se ubrzo pojavila kod uglednog beogradskog izdavača Prosvete – Grujičićev autoritet se još više učvrstio, tako da je on suvereno ''vladao'' među svojim savremenicima koji su afirmaciju tek sticali, a  knjigama se javljali koju godinu kasnije...
U Carskoj namiguši  Grujičić ostaje veran jeziku koji je ''posisao'' sa Maternjim jezikom, tom zvuku i melodiji koje je tako strasno prizivao i ispitivao. Maternji jezik je, i na ovom primeru vrlo uspela metafora koja apsorbuje, fermentira, pa onda isijava niz značenja od značaja za razumevanje Carske namiguše, kao i Grujičićeve poezije uopšte. Ono blisko, svakidašnje, toliko uobičajeno da ga često i ne primećujemo, sadrži u svojim sokovima kako sladunjavost tako i gorčinu, ponekad nam to deluje patetično, drugi put kao istinska tragika naše egzistencije.
Osim nedaća, prilika za porugu ismevanje, puno lepih primera i ''darova'' pronalazi pesnik u onome što ga okružuje. Nemoral, strah, tuga, samoća – u jednom, ali i mironosna pažnja, kajanje i čežnja – u drugom trenutku, to su suprotnosti kojih je svestan lirski subjekat, pokušava da ih pomiri, da uspostavi ravnotežu, istovremeno tragajući za identitetom, za srećom i smislom pevanja, svoga postojanja. Poigravajući se, kritikujući, a ponekad i zajebavajući, Grujičić ispisuje heterogene stihove i čitave stranice s različitim namerama...          Sklapam korice ove knjige s osećanjem vedrine, s lakoćom. Možda je to i njeno prvo obeležje, najvažnije.

(1990)