о писцу биографија књиге поезије остале књиге библиографија контакт видео ново English Руски

 

Растко ЛОНЧАР

     МАНИФЕСТ  УНУТРАШЊЕГ ДВОЈНИКА

     Са које стране прићи књизи Матерњи језик и почети говор о њој, а да тај говор не изгледа као сецирање песничког ткива које је било живо и живодатно једино у тренутку када се појавило, временом постајући тек књижевноисторијска чињеница, нешто што се прихвата као аксиом – без поновног проверавања или ишчитавања, без вредновања у призми вечито променљиве садашњице?

     „Невоља“ је тим већа што развој песника Ненада Грујичића тече узлазном путањом; што је и својом другом књигом – по мерилима Оскара Давича – положио „матурски испит књижевности“, то јест, што књиге које су уследиле након 1978. године нису „подбациле“ и принудиле оне који су о њима писали да се, са сетом, врате Матерњем језику.

     „Невоља“ је и у томе што се ради о једном песничком првенцу који није наишао на отпор и неразумевање критике – у сваком случају, не оних имена која данас представљају заиста значајне делатнике српске културе, а који су махом и сами у оно време били на својим почецима – те савремени читалац нити може да испрвља критичарске заблуде, али ни да афирмативне оцене Матерњег језика из савремене перспективе представи као заблуде.

     Првенац Ненада Грујичића је прихваћен као успели „песнички опит“ (С. Гордић), као „неопходна“, „књига која својом појавом ставља на тас експеримент и беспредметни артизам и вага их“ (М. Ненин), као „збирка пјесама у којој се о обичном пише умно, и о умномнајобичније“ (М. Попадић). Она је доиста била „амбициозна пролегомена за песнички говор који наилази“, како је то предвидео Д. Ређеп, и заиста је припадала времену „обрачуна са митом, демистификовања поезије њеном сопственом предметношћу“, како је писао В. Деспотов. Она је – између осталог и осталих – као квалитетна „метапоезија“ (М. Пантић), отворила „поетички процеп у контексту веризма седамдесетих и, тематизујући поезију, наговестила надолазећи постмодернизам“ (Д. Потић).

     А песник Грујичић у свом даљем стваралаштву није изневерио очекивања савременика, те се ни на који начин на овом месту новог говора о Матерњем језику не може додати, рецимо, какав помало патетичан зачин који скоро увек прати говор о стваралаштву једног песника (неретко схватаног као помало и помного трагичне фигуре), као што је несхваћеност од стране савременика, тј. Критике. Или „зачин“ у исказу –  дат је максимум у првој збирци песама тако да нема шта преостати за књиге које следе, или их можда уопште и неће бити. Или, пак, „зачин“ који доноси какав податак везан за лични живот песников. Дакле, у изражавању свести о Матерњем језику за такве „зачине“ овде, време је показало, није било места.

                                                            *

     За ову прилику проширена са још шест песама створених у времену настајања Матерњег језика – при чему аутор налази доста симболичког у погледу броја заступљених песама, како пре четири деценије, тако и данас – књига Матерњи језик је један од елитних примера поезије која поништава сваку предрасуду по питању евентуалног „рока трајања“. Поезија Ненада Грујичића није само у односу са актуелном, стварношћу краја седме деценије прошлог века, већ и са стварношћу на једном апстрактном, једном апсолутном нивоу. Исто тако, ни личност аутора није омеђена његовим епидермом, крштеницом и биографским подацима, већ је доведена на један ванвременски ниво, ниво једне универзалности која представља практично непрекидну дијалектику самопотврђивања сопства кроз деструктивно-конструктивно дејство поезије.

     Перципирајући песникову личност као својеврсног уробороса, Ненад Грујичић у песмама попут „Небеса“, „Унутрашња“, „Велика пометња“ или „Кроз крв“ говори о нераскидивој повезаности телесног и духовног, о иманентној и неугушивој потреби да се кроз Његово величанство Језик оваплоти, тј. Преведе на свакодневни, вернакулар тзв. „ситне збиље“, живот – и све оно што уз њега иде – песниковог „унутрашњег двојника“.  Овакви су искази доминантни у уводном „Саопштењу“, то јест у његовој песми „Живот и сан“, где песник, вршећи интроспекцију, погледајући и предајући се сопственим душевним понорима, заправо пише своју аутопоетику, односно, њене обрисе.

     Следи циклус „Збивања око пјесме“, где је писање представљено као значајан егзистенцијални предуслов; постеља коју лирски субјекат дели са женом упоредива је са папиром који дели са оловком у међусобном „трошењу“. Лирски субјекат осећа „судбински терет изнутра“, његов израз настаје „на темељима (његове) унутрашње хране“, он чупа срце свог „унутрашњег двојника“, он се „плоди стиховима и живи у заблуди“. Он осећа терет иманентне потребе за изразом, али и обавезе према традицији – од Хомера до Бранка, као и оних „који ће сутра можда доћи“. Сходно томе, поезија као порив двоструко је од егзистенцијалног значаја у Матерњем језику – и што се тиче опстанка унутар телесности и унутар једног претпостављеног духовног, поетског ланца.

     Следећи, мањег обима у претходним издањима, циклус насловљен са „Или“, обраћање је песниково (о) језику као посреднику између потребе за песмом и песме саме. Језик – као „пилула што се гута сваки дан“, као тајна подарена песнику „да барата околином“ и, ако се икад изгради у великог песника, „онда и суштином околине“ – јесте нови простор постојања поезије која се измешта из биолошког организма песниковог и која остаје да, у језику, надживи његово постојање. Имајући то у виду, узалудна постаје опклада песникова с књигама „како ће све нестати свршетком његовог организма“, односно, поставља се могуће решење дуализма који песник наговештава у претходном циклусу певајући како се „Тумачење живота заснива (…) на убјеђењима да живот има или нема крај“.

     Наиме, уколико живот, у биолошком смислу, и има крај, евидентно је да се о његовом „некрају“ може говорити у виду језика, као својеврсне егзистенцијалне надградње, за живота и након смрти. Тело, дакле, организам на тај начин јесте простор „одгонетања“, али не и живота песме; оно може бити њен зачетак, простор који песник преноси на папир као на постељу, али тек у језику она се заиста порађа и тек у језику она не умире. Песник језиком „барата“, песмом се „служи“, али ипак и сам остаје подређен и дужан Језику, величанству које песнику чини добра дела. И „покоран и тужан“, али и „срећан и радостан“, песник остаје у овој служби, не тражећи веће милости, свестан да се од Језика можда и може побећи, али не и свргнути Га.

     Наслов трећег циклуса, „Словослагач изгубио памет“, уколико се стави у исту синтаксичку раван са претходнима, пружа својеврстан поднаслов књиге (што на изванредан начин корелира са песниковим стиховима из песме „Његово величанство“: У породици / као у пјесми / ријечи се каче / и уз тресак кидају / свака на своју страну), а који би гласио: „Саопштење“ или Словослагач изгубио памет“.

     Овако посматрано, Матерњи језик може се узети и као песнички првенац, али и својеврсни манифест песника, па чак и заједљиви коментар на тај исти манифест (при чему је потоње садржано у наслову трећег циклуса). Управо, последњи циклус у навратима садржи песников коментар замишљених – или пак, реалних – коментара на (његову) поезију, он пева о животу у који поезија залази након ујезиковљења. Ово је пјесма / коју сам превео / са свог језика на Ваш, почиње песник, те описује „процес“ настанка песме, са нескривеном иронијом. Приморан, заглушен виком о томе како пјесма / не смије имати гестове, како она није живо биће, песник пристаје: Добро / у реду. / Ово је само преводилачки рад / и заједнички документ / о нашем сучељавању.

     Песник се обраћа онима који му кроз нос говоре: А / и ти пишеш поезију? и чија је истина док ручају и одлазе до неизбјежног мјеста / гдје прерађена мјешавина / напушта бајну утробу друкчија од истине Поезије, који му говоре да бадава исписује своју заоставштину, који су дефинисани оним Чује се и Многи кажу, дакле, невидљиви али свеприсутни у песниковој спољашњости као један рефлекс који тежи да спречи настанак поезије исто онако као што постоји унутрашњи притисак песниковог двојника за настанком поезије, при чему се песника додатно позиционира у једну медијаторску позицију између два, наизглед, сукобљена света, два света која негирају потребе оног другог за изразом притискајући песников телос.

     Поезија се, као производ људске свести, као израз људског деловања и високи домет цивилизације додатно дефинише по сукобу у који песник улази са Природом, са нагонским и животињским, као бекство из легла, те најљепше догодовштине / што је пружа мили живот, те као песниково супротстављање Природи попуштањем унутрашњој гравитацији / свога бића. У поезији, „два и два“ су доведени у питање; у поезији гравитација је дискутабилна; у поезији влада једна микрокосмогонија, и у њој је сва индивидуалност и сва универзалност људског постојања.

*

     Матерњи језик је, уколико се са дистанце од четири деценије посматра, заиста књига која је најавила поезију постмодернизма и означила удаљавање од актуелног начина певања, од веризма и високомодернистичког традиционализма. И њен значај у том смислу је непобитан. Појава ове књиге није од важности само за ауторе будућих прошлости књижевности (sic!) – она је једним од темељаца новог поимања поезије као феномена људске делатности, уметничког домета једног народа.

     Матерњи језик стоји као доказ о зрелости уметничке свести српске књижевности, као поезија која има свест о језику, те о литерарној прошлости и емпиријској стварности и која, у додиру ова три фактора са специфичном унутрашњом енергијом песника и комплексном емотивно-психолошком структуром његовог лирског „двојника“, представља пример сазрелог, песничког гласа који без муцања, лутања и било каквих несигурности – а са опчињавајућом увереношћу у оно што пева – јасно слика изражајну снагу једне литературе и једне јединке у њој и преда њом.

     У Матерњем језику Ненада Грујичића, свесублимишући песник не искључује нити рационално нити ирационално, не одустаје од певања иако је свестан тежине једног таквог „преводилачког“ заната и, што је можда и најважније, свестан је да поезија од њега не почиње нити њиме завршава; не постоји искључиво због њега нити искључиво због других. Поезија прве књиге Ненада Грујичића не контемплира над лектиром или стварношћу; она своје упориште не тражи у настављању прошлости, нити њеном негирању охолом индивидуалношћу песникове емоционаности; она је емоционализација рационалног и рационализовање емотивног; обраћањем самој себи она се обраћа читаоцима; она негира личност песника, али без ње и не постоји.

     Због тога се ваља враћати овој књизи. Макар и на сваких десет година, макар и на четири деценије, и читати је изнова и (поново) откривати њене (нове) димензије, променљиве – временом условљене – и непроменљиве – временом неоспориве. Матерњи језик није поезија која „сазрева годинама“, већ поезија која сазрева године; Матерњи језик није био-библиографска чињеница, већ манифест савремене поезије. И поезије – уопште.

       

Душан ЗАХАРИЈЕВИЋ

ЗБИВАЊА ОКО ПЕСМЕ ИЛИ СЛОВОСЛАГАЧ  ИЗГУБИО ПАМЕТ

            Јован Делић је поводом прве песничке књиге Ненада Грујичића Матерњи језик писао да је он песник песниковог раскола и „велике пометње“ чији се модернитет огледа у мајсторству ироније, да би затим додао да, ако даљи Грујичићев рад буде у знаку прве књиге, можемо очекивати песника. Занимљиво, данас са ове дистанце сведочимо том појављивању песника кога су пре 40 година очекивали. Или је можда правилније рећи да је песник, заправо, све време присутан? Посреди је идеја, или је можда можемо назвати чињеницом, да прва књига наговештава песника, свака следећа књига га потврђује (или не потврђује у зависности од случаја), а четврто (или било које следеће) издање прве књиге не само да потврђује давна ишчекивања песниковог доласка већ је и потврда потврде. Између првог и четвртог издања прве књиге Матерњи језик лежи мноштво потврда песника.       

Можда је идеју ове књиге најбоље одредио сам аутор поделивши је у целине које, када спојимо њихове називе, дају реченицу/стих: Збивања око пјесме или словослагач изгубио памет. Збивања око песме – то је оно што се дешава у књизи Матерњи језик. Збива се песма у тренутку читања, а збивања око песме су и збивања око језика. Или можемо рећи – збивање песме и језика. Као да је читава књига процес стварања, песма се пред нама одмотава и ствара у тренутку док ми о томе читамо. Збива се ТО, оно што и сам песник назива тим именом јер је немоћан пред њим. У том смислу, ова књига је процес, збивање свега онога што тежи да се збуде. 

            Књигу отвара саопштење у виду песме Живот и сан „где песник, вршећи интроспекцију, погледајући и предајући се сопственим душевним понорима, заправо пише своју аутопоетику, односно, њене обрисе“ – како пише Растко Лончар у тексту  Манифест унутрашњег двојника, а који се нашао као поговор ово четвртом издању. У саопштењу песник потцртава да је то што ради, заправо, свакодневно пискарање по папиру уз тежњу да се извуче понека истина (Живот и сан). То је истина песникових упињања и напора – извући понеку истину из онога што нас окружује, створити нешто из сопствене немоћи.

            Поезија Ненада Грујичића из књиге Матерњи језик представља промишљање поезије и језика поезијом и језиком. Свестан је песник значаја матерњег језика и језика уопште. Не ради се само о схватању језика као елемента идентитета, већ и као уметничког медија помоћу којег и којим песник ствара и промишља свет, себе, па и саму поезију. У својим настојањима он сеже до најранијх сећања која дотичу дан када је први пут узео оловку у руке и нацртао линију (Обичај). То је линија смисла која пролази кроз срце и наставља се до порођајног места – како песник пева у песми Обичај, путовање кроз нејасне пределе песме које је отпочело у првој књизи и још увек траје.

Јасно је већ из назива књиге да су неки од основних елемената Матерњег језика управо језик, песма и сам процес стварања. Оно о чему пева Грујичић назива ТО, то је оно неисказиво и немогуће. Међутим, иако је ТО немогуће, без немогућег није могуће певати, а опет немогуће га је испевати. Читав процес стварања песник доживљава као велику пометњу. Покушава да одговори на питање шта је поезија. Она је за њега могућност избављења, и то не само оног духовног, него и избављења језика, језиком и у језику. Идеја о поезији и писању као избављењу пре времена је нешто што се одржало у песништву Ненада Грујичића и у каснијим књигама.

Поезија је вечита али и непојмљива у потпуности. Није узалуд Васко Попа писао Песникову мутавост и многи други песници говорили о немоћи изрицања самог чина стварања. Управо зато је Душан Матић певао да је поезија непрекидна свежина света. Свежина је у томе што се она никада не може спознати једном заувек и коначно, што значи да је отворена могућност вечитог спознавања, а то је уједно и вечита свежина. А и нема потребе да се открије тајна коју вековима теже да искажу. Можда ни песници не могу да дају јасан одговор на питање стварања, али неке ствари се једноставно опиру свођењу на јасноћу и дефиницију и самим тим би дефиниција значила њихову смрт. Заробљавање у сиву јасноћу значило би одузимање живота. Неке ствари су у својој неисказивости једино и могуће. Зато су и вечите.

Поезија има своју истину (Доказивање живота) и своју стварност. Она није у коначности, већ у вечитој промени. Зато се не изражава глаголима свршеног вида, већ само несвршеним који остваљају простор за нове покушаје и нова делања. Када би могла да се искаже, поезија би била доврхуњена реч којој после светлог врхунца следи једино пад. А поезија није у паду, већ у узлету, у вечитом и непрекидном распрскавању и узлету.

Писање је нешто што траје константно, зато и јесте процес. Отуда песник осећа да му је, у времену које мало полаже на поезију и види је као забаву после радног времена, за писање потребно не 24 сата, већ два дана у једном. Тиме показује колико је поезија свеприсутна и као рад и процес – она постаје живот. Зато је и певао да пише о свему не би ли освојио голема пространства. Поезија није само у ономе што песници певају, већ и у стварима и појавама које нико не пева, а које су саме песме јер саме себе певају:

Пишем о свему

не бих ли освојио

голема пространства.

           

Има ствари

                        и појава

о којима нико

никад не пјева

а оне су такође пјесме

јер саме себе пјевају

не чекајући мене

и мени сличне.

                                               (Моћ која није)

То је озбиљна ствар која тражи прибраност и уступање простора привиђењима у чијем узајамном деловању и сарадњи настаје дело. С друге стране, песник јасно осећа да постоји Велики закон изван земаљског реда који успоставља поредак у стиховима:

Ипак

неки Велики закон

изван земаљског реда

успоставља поредак

у мојим стиховима

што црпе сву снагу

и служе мени-жртви

да поклекне

судбинском терету

изнутра.

                                               (Унутрашња)

Оваквим ставом песник потврђује да су за стварање потребни и свест и оно што се најчешће зове инспирација, писање је и вештина, али и таленат. У сарадњи ова два настаје дело.

У песниковом поимању поезија је „моћ која није“, како и пева у истоименој песми. Поезија сва и свуда! Ово је заиста једна крајње занимљива одредница – моћ која није. То је парадокс изван којег је данас тешко објаснити суштину поезије и живота. Она је истовремено моћ, али моћ која није. Моћ у својој немоћи, односно немоћ у свој својој моћи. Чини се да је једино овако и могуће објаснити поезију. Схватање поезије као моћи која није јесте контрадикција која је неопходна да би се упутило на нешто што је изван света и језика и да би се објаснило оно што упорно измиче објашњењима. Попут ироније и аутоироније које су такође значајно обележје ове књиге. Грујичић иронијом и аутоиронијом упућује на оно што је неисказиво, односно показује ТО. Јер (ауто)иронија посредно говори о нечему, упућује на оно иза, на смисао иза смисла који је у првом плану. Ако говоримо о нечему што се константно опире изрицању, преостаје једино да се оно посредно наговести. 

Песника изненађују недостижне висине. Њихова мистериозност остаје несагледива и главни покретач песничких стремљења. На крају, поезија нам може нешто подарити а и нешто се може научити. У томе је песникова савест мирна, па истоименом песмом и завршава књигу. Нема самосвесног дрмусања, како песник пева. Нема упињања да се оно Ја покаже као апсолутно и једино. Права могућност је у размени, у томе да нешто подаримо, али и нешто примимо.

Језик је, како је већ речено, једна од кључних тема књиге. Он је тајна помоћу које и којом се човек, „разумна цјелина“, изграђује у песника (По рођењу). Језиком човек барата околином, а само велики песници баратају суштином околине. Ни после смрти песник се не ослобађа језика. С друге стране, свестан је немоћи језика да изрази оно немогуће. Немоћан је да језиком овлада свим, и оним у овом свету и оним иза које се само назире и слути. Једино решење је заклети се на верност Његовом Величанству Језику, њему служити и њим се служити (Рјешење).

Ако погледамо, на пример, називе песама, видећемо да у њима нема много глагола, више је именица. Али оно што је занимљиво јесте то да има доста глаголских именица. Чак и у овоме можемо прочитати тежњу песника ка синтези, ка споју немогућег. Именица као нешто што тежи да именује, да одреди ствари и осећања, а с друге стране глагол као нешто што упућује на рад, на збивање/а. Као што је на почетку речено – збивања око песме. Чак и у овоме налазимо сједињавање ова два напора, две тежње песникове – именовање и рад. Другим речима, населити поезију језиком и језик поезијом. Трећим речима, ојезичити поезију и опесмити језик. Четвртим речима, ојезиковљавање. И није случајан овај израз ојезиковљавање, јер управо глаголске именице имају приметно место у насловима песама Ненада Грујичића: збивања, путовање, протезање, рјешење, доказивање, разлагање, писање. Управо у употреби глаголских именица које у себи носе проширени семантички потенцијал читамо песникове напоре да се кроз синтезу превлада ограниченост и изађе из себе кроз себе. Језик и поезија морају себе да превазиђу како би оно невидљиво учунили видљивим и немогуће учинили могућим. И није случајно што су збивања, а не збивање око поезије. То је бесконачни процес који живи у вечитом току.

Све знање, па и последњи комадић знања могућ је само уз помоћ поезије! Али да ли је поезија која тежи немогућем и сама немогуће? Да ли немогуће треба да убије сваки смисао покушаја да се оно достигне? Неку врсту одговора нам нуди сам песник у песми Посљедице:

Али

мени не преостаје

ништа друго него

да се плодим стиховима

и живим у заблуди

као сви претходници

и они који ће

сутра

можда

доћи!

 

Сазнање до којег Ненад Грујичић долази јесте да немогуће остаје немогуће, али без немогућег је немогуће.

 

Дамир МАЛЕШЕВ

МАТЕРЊИ ЈЕЗИК КАО ИРИНИЈСКО НАЛИЧЈЕ МАТЕРЊЕ МЕЛОДИЈЕ

 

Шта рећи ново о збирци песама „Матерњи језик“, а да то не буде преписано, или усиљено и пошто-пото оригинално? Поведен и заведен Борхесовом идејом како свака књига на свету има своју контра-књигу, или, боље речено, како свака поетика има своју анти-поетику, поверовао сам да сам пронашао једно стварно и свима чујно сазвучје између књижевног првенца Ненада Грујучића, „Матерњег језика“, и златне нити поетике Момчила Настасијевића, матерње мелодије.

Тачно четири деценије након Настасијевићеве смрти, 1938. године, објављено је прво издање „Матерњег језика“. Да овде није реч само о површном или случајном подударању наслова и назива, показаће многи и разноврсни увиди у Грујичићево стваралаштво, односно, њихова тачка пресека која се готово математички извесно указује. Многи су учени људи писали о овој књизи и сагласили се у вези са следећим: она је аутопоетичка, метапоетичка, авангардна, свежа, хуморна, иронична, демитологизујућа, амбициозна, брутална, хипермодерна, стражиловска... и много тога још...

 

Поводом ове амбивалентне везе Настасијевић – Грујичић, потребно је да се истакне и следеће: иако по школским критеријумима Настасијевић не спада у тзв. „српску модерну“, он ипак јесте песник „модерних тенденција“. Грујичић је, несумњиво, постмодеран. Њих двојица су, тако, антиподи. Настасијевићев лирски субјект је патетичан у најтрадиционалнијем смислу те речи, док Грујучићев песник, са једне и са друге стране хартије, неретко испаљује једно иронично и самоиронијско „ах!“. Настасијевићева елиптичност и наизглед артифицијелна лексика дијаметрални су у односу на Грујичићево „пискарање по папиру“, како он сам каже, провоцирајући слух и вредносне ставове савременог читаоца. Ново песниково „То“ (у истоименој песми) је самоиронијски рационално, као што је и ташто у свом интелектуалном, самозадовољству, и светлосним годинама је далеко од Настaсијевићеве екстазе “И то па то, и све то!“. Настасијевићева матерња мелодија препознаје себе у једном гротескном и карикатурално луцидном обличју огледајући се у многим песмама Ненада Грујичића.

Није овде реч о пуком експериментисању, мада и тога има (сасвим легитимно) – овде је реч о аутентичном певању себе кроз биће језика. Песник је „заклети тумач зеленог језика“, речима Ивана В. Лалића. Зелени матерњи језик има и своју „мушку“ страну која му даје карактер и која му назначује смисао постојања и животни пут. За Грујичића, то су антологијски бисери народног певања њеоговог завичаја, Ојкаче. Оне су сам живот доведен до савршене поетике: нежне, бруталне, хуморне, ласцивне, мудре, пророчке и месечарске. Оне су отелотворење мушког принципа у матерњој мелодији и матерњем језику. Оне су пршљенови кичменог стуба Грујичићевог певања. Сваки живи и здрави постмодерни калем има да се накалеми на то вечно живо и зелено стабло.

 

Први циклус у књизи, „Саопштење“, јесте пролегомена за нови песнички сензибилитет и говор. Он је увод у егзистенцијалну и поетичку драму самоизлагања – себе самог и свога песништва. Отуда тај витменосвски тон који се покаткад огласи као гром док листамо књигу и ослушкујемо песме. / „Ја видим јасно / путању / по којој клизе ријечи / или језгро ове пјесме / која мијења / боју мога лица!“ /

 

Језик је, како каже песник, „ослобођен предрасуда“ и спреман је да изрази нову осећајност и нову мелодију, пародирајући притом ону преживљену врсту осећајности која је већ испунила и препунила сопствене поетичке форме. Ипак, чини нам се, када Грујучић зазива традицију и њене непролазне вредности, он је транспонује у симбол сна из ког проговара оно архетипско. Сан је, између осталог, „раскош“. Страшна раскош оног исконског које надилази нашу јаву и наш ум. У наизглед ноншалантном тону песник започиње песму „Преводилачки рад“. Он потајно слави „свакодневне ријечи“ знајући да је писање исто што и превођење, односно, тумачење. Зазивање оног исконског у новом, аутентичном руху споственог бића и заснивање сопственог историјског тренутка „прије времена“ и, у екстази, изван времена.

И, као резултат „сучељвања“ песника са језиком, песника са идејом песме, песника са надахнућем и са ништавилом, као резултат, дакле, преостаје, обичним речима речено, „заједнички документ“: песма!

И, када је реч о Поезији – увек и изнова само: песма!

 

Иван ДЕСПОТОВИЋ

ПОДРУЧЈЕ ДЕВОСМИСЛЕНОГ ИЗОБИЉА 

     Матерњи језик, схваћен и као назив својеврсног песничког првенца, и као lang – parol, подсећа нас да и једна књига, а исто тако и један језик, има своју иманентну поетику. Тако су код Миљковића баш речи тог језика полазне тачке поетике (Ватра, Пепео, Дан), а крајње одредиште које се никад не досеже јесте аутопортрет са елементима предсократовских апорија и парадокса. Књига пред нама је испрва замишљена да има 29 или 27 песама уместо садашњих 35, не само да би кореспондирала са судбином и животним веком два песника, два Бранка, већ и зато што она представља иманентни поетички манифест, изречен на почетку једног поетског опуса, немајући потребу за претераним обимом.

     Поезија је озбиљна ствар, она тражи прибраност и уступање простора гомили привиђења што узајамном сарадњом стварају животно дело, рећи ће Ненад Грујичић у песми Није час за писање. Још једна особина овог иманентног песничког, дакле уметничког манифеста – јесте опет иманентна дневничка форма, то јест свакодневица и њени ондашњи утицаји на текст самих песама, те призвук полемике и одговора, из чега донекле произилази и поткрепљује се поетика. У Преводилачком раду стихови документују и сучељавање ставова, полемишући са критиком која каже да песма не може имати гестове, и са потребом критике да поезију учини реалистичном и објективном. Песников говор се може сместити у све, па и у свакодневне речи, те је песму и превео са свог језика на Ваш.

     Песник Ненад Грујичић на почетку свог књижевног дела рекао нам је како покушава извући понеку истину из онога што га окружује, као и да језиком човек барата околином, а ако се икада изгради у великог песника – и суштином околине. Матерњи језик је дакле овај наш језик, затим је и помагало у разумевању и самооткривању, те и начин философског, а у оквиру тога и песничког израза. Такође, језик је времеплов. Песнички језик јесте онај одустао од класичне комуникације, и окренут унутра. Сваки језик на земљиној кугли има углавном све речи и лексику, попут: живот, сан, небеса, премац – али језик је и граматика као начин размишљања и осећања, и нема сваки језик футур други, те се оно Док будеш певао, другог Бранка, не може изразити ни руским ни енглеским, пољским, па ни са сијасет других језика. И као што се неке ствари не могу рећи на сваком земаљском језику, тако се ни извесно песничко ткиво не може изразити на више, већ само на један начин. Ту „Матерњи језик“ постаје метафора јединственог уметничког израза, језика којим говори само један једини човек, а који ипак општи са другим људима и уметностима. Но, такав језик опет није власништво човека-песника, нити посед мозга као објективне стварности. Објективност саплиће песника да тим језиком, који не припада ни  објективности ни песнику, који јесте ничији, то јест свој – овлада – о чему сведочи песма Једна једина ријеч.

     У том смислу изобиље језика, као и изобиље бића или изобиље објективног двосмислено је; оно јесте оскудност уколико није индивидуализовано, а у случају уметности – уникатно. Песма није узгредни запис на објективној маргини, него истински подвиг, о чему говори Задатак. Замислите зелени предео у коме нема јабука, крушака и остале воћне робе коју без зеленила свакако купујете по самопослугама. Замислимо дакле пределе једноставног, самог зеленила, крај сасвим унутрашњи, виртуелни, многобројног лишћа. Нема плодова, јер то и није чулни, репродуктивни живот. То је предео песме, ту нема ветра већ неколико хиљада година. Задатак јесте – на секунду-две променити боју тог пејсажа. Зашто мењати боју пејсажа, питаћемо се. Стога што песма мора бити нешто ново, неречено, на вечну тему. Казаћете: Немогуће, то је лудост! Тренутно новим осликати вишемиљенијумску зелену баштину песме, Ненад Грујичић именовао је за врхунско занесењаштво, позвавши заинтересоване на учешће у својеврсном хепенингу.

     И друге секвенце Матерњег језика нагињу дијалогу, те у стиховима под именом Љубав песма тера песника на изјашњавање, тражи љубав која се можда ни не сме изјаснити. Прошло је време када су се обожаваоци песме клањали њеној појави. Данас гори ломача заједничке патње, каже песник, мушки се приближавајући песми да би зграбио њу. Ја тебе или ти мене /доста је изазивања /спреман сам за несрећу. Стихови су амбивалентни, јер несрећа може бити и песнички неуспех а и остварење песме, песничка коб, или пак прављење песме у невреме.

     Песник говори о песми као разлагању живог бића, рашчлањивању неодређеног броја комадића, епизода бивства, а том бесконачном цифром обележава се последњи комадић човековог знања, само уз помоћ поезије. Ту је и дуализам душе и тела, те потреба да се опстане независно од природе. Песникова душа поприлично мирује у песми Велика пометња, она не залази у заједничке проблеме ње и песника, док он знатно више чезне за душом него она за њим, казује нам песник хумористички али темпераментно: и поједох се жив /што понекад не могу /пјесму написати.

     У Матерњем језику Ненада Грујичића песма је живо биће, структура, са којом се разговара и која се изнова уводи на читалачки хоризонт данашњице, иста она каква је и некада у дугој књижевној прошлости била, али нова јер је сада угледана од стране неког први пут, на начин који ће трајати и који се успоставља као законитост. Она је део једног унутрашњег, квантног предела, и да би јој се дала лична боја, треба је прво погледати, као сићушну, недељиву честицу за коју многи тврде да не постоји, а која постаје непоновљива управо гледањем.

    

 

 

 

 

    

                                                                                                         

Copyright - Бранково Коло 2005