Јелена Марићевић Балаћ 

НА ИЗВОРУ СТРАЖИЛОВА

            Симболички настављајући стражиловску линију српског песништва, Ненад Грујичић објављује у издању Бранковог кола Сремскокарловачке терцине. Топос Сремских Карловаца отвара у песничкој књизи теме античких инспирација, метафизичких и духовних прожимања, свакодневних, али и, може се рећи, заветних аманета, па и питања задужбинарства. С друге стране, опредељење за стални облик терцине, има утемељење у одабиру теме певања и представља један од интегративних фактора, које песничку зиданицу чине постојаном. Терцине су, наиме, подесне за континуирано казивање или изношење идеја, то јест, како подвлачи Сања Париповић Крчмар, пишући о терцинама Ивана В. Лалића, могу се именовати врпчастим обликом. Такође, једна од интересантних одлика терцине јесте и могућност да се осмотри као парафраза псалма.

То нам сугерише барем две потенцијалне одлике Сремскокарловачких терцина. Прва би указивала на чврсту структуру књиге, коју чини пролошка песма „Годишња доба“ и циклуси „Са извора“, „Карловачки мотиви“, „Сремскокарловачке каже“, „Стражиловски портрети“ и „Вино и песма“. Терцином је песник уланчао не само великане који су обележили историју Сремских Карловаца са значајним песницима и писцима, који су пролазили Стражиловом, већ и свих имених и безимених Карловчана који узгајају грожђе, праве вина, шетају тргом, иду у цркву и на пијацу. Личности које проходе Грујичићевом збирком слажу се попут шеме римовања у терцини. Илити, сви они у оквирима поезије која не познаје категорију пролазности, творе и играју „Бранково коло“, које се обнавља два пута годишње у оквиру истоимене манифестације. Песник у уводној песми каже како „година је цела округла к'о свемир“, па тако и у обнављајућим сликама „Бранковог кола“ имамо огледало тог свемира.

Други аспект који отварају терцине, сагледане као својеврсне парафразе псалама, могу се тицати духовног аспекта збирке, који је најизраженији у циклусу „Са извора“. Успостављајући тематски дијалог са песмом „Запуштени источник“ Војислава Илића, Ненад Грујичић преко лајт-мотива свете воде увезује први циклус песама. Тако у песми „Икона“ лирски субјект најпре долази „до фонтане суве“, а онда одлази на сâм извор: „Попут какве болне ране / усеклина понад млаза, празна мрља од малтера / годинама зјапи глува (...) запуштено свето место, угашена пуста жеља, / икона ту некад била док је сјала јача вера (...) сâм поставих иконицу: лик Јована Крститеља, // заштитника извор-воде са студенца Бранковога“. За разлику од Војислава Илића код кога „запуштени источник“ изазива сањарење и сећање на идилу, за Грујичића ту идилу представља време „јаче вере“, када је постављена првобитна икона на студенцу и које он враћа сопственом иницијативом полагања нове иконе и оглашавањем радосне вести о томе, која је оличена у самој песми. Отуда се, након „Иконе“, нижу као капи са источника, песме „Студенац 'Патријарховац'“, „У Саборној цркви Светог Оца Николаја у Сремским Карловцима“, „Пред криптом Горње цркве у Сремским Карловцима, данас манастира Ваведења Пресвете Богородице“, „Платан у порти Доње цркве сремскокарловачке, Светих апостола Петра и Павла“ и „Голубица на крсту“.

Свако је свето место, апострофирано песмама, обележено и водом и појем псалама, као сигнумом прочишћења, окајања и окрепе душе: „И млаз прсне по шакама, ту славине нема, мајко, / тече језик са небеса испод земље – к'о клијање, / бистри звуци светлост грабе па на лицу букну јако“; „у цркви се миром пуне, свака душа попут зденца“; „голубица пред храм слети, шири крила, златоуха, / отвори се црква сама и зачу се пој псалама“. Са насушном светом водом се, дакле, изједначавају песма, језик и душа, уливајући се у песникову књигу која постаје слика кладенца, као код Кипријана Рачанина: „Речи пророчких оштровидних казивања / што камен распрскавају, / скупљамо као капи из напуњене бездне мора, / и у ову малу књигу, / као у мали кладенац сажимамо. / И могућно није, сами знате, / све море у њ улити / и по ширини пловити корабљем / у студенцу воде будући“. Дух Кипријана Рачанина, који провејава у Грујичићевим стиховима, уједно представља песниково тихо зазивање инспирације, која долази са места, која су саграђена управо у време када је овај песник и иконописац живео (крајем 17. и почетка 18. века), као што је, примера ради, Саборна црква Светог Оца Николаја (1758). Како није могућна материјална обнова културних и духовних тековина, песник покушава да поезијом-кладенцем надахне и подстакне на обнову, која мора отпочети рестаурацијом људског срца.

И не само срца, већ и човечијег ума и памћења, те се тако у „сремскокарловачком кладенцу“ буди најпре дух Алексија Радичевића, а затим и Павла Марковића Адамова, Јована Живановића, Ћирића, Владимира Николића, Лукијана Мушицког, који буди једну интересантну маштарију, према којој у Сремским Карловцима, снажним „као српски Сион“, ничу „универзитетски нови двори“, „по угледу / на немачки град Хајделберг“. На тај начин би топос ове „историјом и културом“ богате вароши сублимисао снагу вере и мудрости.

И сви писци и песници из циклуса „Стражиловски портрети“, које је ујединило „Бранково коло“, поплочали би стазу ка том путу и причестили га аутентичним берметом. Стражилово би, самим тим, постало српски Хеликон, на коме се венчавају „Вино и песма“ последњег циклуса Сремскокарловачких терцина. Вино о којем пева Ненад Грујичић није вино пијанства, већ вино причести и спасења. Оно је црвено „к'о кућна цигла“, зачиње легендарне приче, буди љубав и зато „Карловци нису да се тако праше, / морамо штовати очеве и оце, / јединствено место на Балкану, друже, / где преци духовне подигоше дворце // да тако спасимо ово мало душе“.

Сремски Карловци славни су по свом бермету, од кога „интелект бива јачи“, на душу он „песму качи“, спушта „сладост“ у песму, од њега „проговори метајезик, / од богова метаноја“ и, коначно, „даје капљу бесмртности“. Њега треба „пијуцкати“, тј. пити пажљиво и са свешћу о истинама и надахнућу које буди, баш као у Анакреонтовој песми: „Хајде, немојмо сад више с криком, виком као Скити / уз чашу се забављати, пити, него пијуцкајмо, / красне песме запевајмо!“ То је, дакле, мера која уметнике и песнике дели од пијаница и отуда се и добро вино, попут сремскокарловачког бермета, може изједначити са добром поезијом, Сремскокарловачким терцинама.

Љиљана Лукић

ОДА ГОСПОДСТВЕНОМ ВРЕМЕНУ

             Након низа објављених дјела, Ненад Грујичић се прихватио задатка да у поезији остави свједочанство о Сремским Карловцима као духовном центру и језгру културне елите која је годинама исијавала своје интелектуално преимућство над осталим нашим крајевима.  И било је најприродније да то свједочанство потекне и изађе из пера врсног познаваоца друштвених, посебно културних прилика у том граду, јер је Грујичић још  од 1983. године на челу Бранковог кола, културне институције која своје програме одржава у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, и окупља бројне пјеснике, умјетнике, филозофе и  културне посленике и поштоваоце не само поезије Бранка Радичевића него и духовног стварања уопште.

                Ненад Грујичић отвара своју пјесничку збирку пјесмом „Годишња доба“, посвећеној пролазности живота у коме се смјењују дани „у паклу и рају“, гдје стално траје немир и вјечита сеоба. Али Карловци су „увир светлости и мрака, / о њима се увек нова прича нуди“. Дјелујући и зими и љети као бајка, посебно у вријеме бербе грожђа, „ овај градић безброј красних лица има“.

                 Књига „Сремскокарловачке терцине“ састоји се из сљедећих циклуса: „Са извора“, „Карловачки мотиви“, „Сремскокарловачке каже“, „Стражиловски портрети“ и „Вино и песма“. Ових пет циклуса, сваки на свој начин, осликавају атмосферу Сремских Карловаца и указују на карактеристичне особине града, Стражилова и околине, те људи који ту живе или су дали својеврстан печат том амбијенту.

                 Цуклус „Са извора“ отвара се пјесмом „Икона“ која даје збирци молидбени тон а лик Јована Крститеља, „заштитника извор-воде са студенца Бранковога“ обожиће збирку својом светачком моћи. Пјесма „Студенац Патријарховац“ њежна је породична идила у којој пјесник са супругом Миленом и кћерком Даницом прилази студенцу да се окријепе његовом бистром и хладном водом. Сљедећа пјесма У „Саборној цркви Светог оца Николаја“ у Сремским Карловцима ода је цркви која шири „радост благодатну“ и у коју долазе туристи из цијелог свијета. Пјесник је везан за ову богомољу, у којој је крстио ћерку Даницу и у којој прислужује помен оцу Драшку и мајци Стоји, али увијек „такне и траг моштију   Арсенија     Светог     Сремца“., које се налазе у тој цркви.

            Значајна   је    и  „Горња  црква  у  Сремским Карловцима, данас Манастир Ваведења Свете Богородице“, гдје је сахрањен патријарх Григорије Бранковић,   који   је    саградио    „све    што     радост     чини    оку када стигнеш до средишта  Kaрловаца”. Ту је сахрањен и Лукијан Богдановић, патријарх кога убише „бечки жбири“. Пјесника инспирише и тровјеки платан у „Доњој цркви“ сремскокарловачкој, која је посвећена светим апостолима Петру и Павлу. Оно што нарочито оставља утисак на пјесника је да је ту рукоположен Петар Први Његош.

           У циклусу  пјесама „Карловачки мотиви“, Грујичић  издваја карактеристичне мотиве   везане за Карловце. Ту је и пјесма „Чесма четири лава““ која је својевсна атракција града. Грујичић пјева: „Када песник, ил намерник, на Бранково коло дође, / жедан песме, намах приђе старој чесми да попије / добре воде у градићу стражиловске метаноје.“ Већ тај  призор  утиче на путника да се на први поглед заљуби у овај град. „И Бранко је овде био, у два три лака крока / до студенца доходио.“ Пјесник дочарава магију чесме „са четири луле“, а ехо пролазности живота уноси меланхолију: „ах, тај живот – као магла; бело вино па са содом, / сремски гулаш, штрудла с маком и бећарац, брацо-роде,/ до Дунава с тамбурама, па отпутуј с првим бродом, / а већ сутра, тамо негде, пожелећеш да си овде.“

         У „Сремскокарловачким кажама“ пјесник пјева о истакнутим личностима везаним за Карловце. Ту је на првом мјесту пјесма о Алексију Радичевићу, заправо младом Бранку, који је везан за Карловце једним дијелом свог живота. Лијепа је пјесникова констатација; „Поезија, шта је она, да ли младост што не стари?“ Симбол Карловаца је и Гимназија у том граду којој пјесник посвећује успјелу пјесму пјевајући: „Развила се гимназија, дивно чудо нове зграде, / вавилонски она сија, трећи вијек јој на плећима“. Пјесник се сјећа истакнутих личности које су похађале ту школу као Димитрије Давидовић, Јован Стерија Поповић, патријарх Рајачић  а касније Михиз, Дејан Медаковић, Вида Огњеновић и други. Посебно је истакнута атмосфера на Бранковом колу: “...када сваког года крене,/ и у марту и  септембру, гимназијски дух се нови / с песницима одасвуда, с гласовима хора прене, /стигао је Радичевић, васкрсла је с вером нада,/ а свечаност на лицима у ореол се одене.“  Грујичић је опјевао и пренос Радичевићевих костију из Беча на Стражилово („Вито ребро“)  а   централна   пјесма   тог   циклуса   је „Бранково коло“,  у    којој   је опјеван  подухват Павла Маринковића Адамова да оснује лист „Бранково коло“ (1895-1914).

          У циклусу „Стражиловски портерти“, вјештим епитетима  Грујичић дочарава разноврсне личности културне елите које су биле гости „Кола“: „Десанка је са шеширом направила свима хлада, /Антић муца, али сева, његов напев народ воли, / а Петровић Брана клеца, шири руке, светом влада...“ Ту су вјешто окарактерисани Иван В. Лалић, Стеван Раичковић, Слободан Ракитић, Светлана Велмар Јанковић, Борислав Пекић, Раша Попов, Душко Трифуновић и други. а пјесник зна да за сваког нађе карактеристичну црту понашања и упечатљив детаљ. Завршни стихови дјелују снажно  „песма живот повезује, матерњи је језик саће, /Бранко меда стражиловског при доласку сваком даје.“

          У овом циклусу Грујичић се одужио лијепом пјесмом и оснивачу „Кола“ Адамову који је „све имање свога бабе у Бранково дао коло“. Грујичић пјева и о Лукијану Мушицком, али ће споменути и Карловачки мир у XVII вијеку кад се „Турска нашла савијеног војног врата“. Посебно треба истаћи пјесму „Српски Хајлдерберг“ , како  би   се могли назвати Карловци, али пјесник са жаљењем уочава како ми не знамо да цијенимо своје вриједности, те су тако у Карловцима дали Вуку сасвим малу улицу, „ал је нису уредили, фасада је сва у були, / огуљена, без малтера“. Грујичић на крају иронично пјева: „Ако ли се чудо згоди, и Хајделберг овде крене, / трипут ћу се прекрстити, драгом Богу захвалити  / што је ситног , и грешнога, у сузама чуо мене.“  

У пјесми „После рата“  Грујичић истиче како су након Другог свјетског рата Карловци сатрвени а „Српска жила духовница режимом је приклештена“. Потресно дјелују завршни стихови пјесме: „Карловци су мученици чија песма са Парнаса / даје веру да остасмо вишим смислом одабрани.“ Пјесма „Алеја песника“ спомиње идеју вајара Јована Солдатовића да се на Стражилову подигне алеја песника  и „српском речју да оживи вавилонска кула стара“. Пјесма “Видиковац“ упознаје нас са дилемама које су пратиле пренос Бранковог земног праха из Беча у Карловце а односиле су се на мјесто гдје треба сахранити пјесника. Пресудило је ипак Стражилово и  његов Видиковац јер ту  „озго поглед као бајка –  Карловци су ту на длану“. Такође и споменик  Душку Трифуновићу, „фигуре у бронзи“, постављен је на Видиковцу, а земни остаци сахрањени на карловачком гробљу Черат.  Душко је годинама долазио на Бранково коло да „наизуст каже риме свога бола“.У пјесми „Карловачка гробља“ Грујичић истиче мисао да би гробље  у Карловцима могло бити као париски Пер Лашез, „ал ми Срби не умемо, то је наша трагедија, да чувамо гробна места и земаљски траг песника.“ Тако се многим истакнутим Карловчанима не зна гдје им се налази гробно мјесто.

          Велика заслуга Грујичићева је што је овом књигом истакао вриједности Сремских Карловаца, али и оптужио за небригу која доводи до пропадања истакнутих културних институција, у које су појединци улагали не само свој новац него и своје амбиције и жеље да оставе и сачувају вриједности тога града. Таква је и пјесма о Галерији Милана Кечића, која је након смрти свог оснивача запуштена. Пјесма „Стражилово“, сва у динамичном обасјању, повезујући елементе Бранкове поетике исказане љепотама живота, посебно карловачке бербе грожђа, дјевојке са студенца, путника с уранка, лисја које жути и опада, дочарана је раскошним бојама пјесникове  причине у којој се јавља Бранко окружен музама. Црњански, апострофиран у моту пјесме, јавља се и на њеном крају крстећи се и не вјерујући у причин који му се указао пред очима.

     Најживљи дио књиге су „Стражиловски портрети“ гдје је представљено 40 портрета: пјесника, писаца, сликара, глумаца, оперских пјевача и других заслужних умјетника. Задивљујуће је с колико је импресивних детаља Грујичић приказао свима нама знане личности, али са самосвојном специфичношћу која открива дубину карактера опјеваних као и њихове врлине и мане. Ту је Десанка са својим шеширом, боем и добричина Мирослав Антић, интелектуалац оштрог језика Михиз, Иван В. Лалић који воли да дискутује о необичним формама лирике, ту је Павић један од ријетких прозних писаца који отвори Бранково коло и који је „свестрани човек новог и старог, синестезијски Марко (А)поло“. Ту је и Дејан Медаковић који је „волео Карловце много да велича“, затим Душко Трифуновић тек пристигао из рата, непредвидиви и често мистериозни  Раша Попов, пјесник из Македоније  Радован Павловски који за „песму живи“. Али ту је и Живан Сарамандић који „тамо где је певао, ницале су обале, / са мора су таласи лупали о хридине,/ нимфе су израњале, арије их спопале“. Па онда Оља Ивањицки „и сликарка, песникиња, дете руских губернија, визионар новог света“. О хришћанским вјечним темама није знао да збори нико тако као Владета Јеротић а пјесму „Santa Maria della Salute“ маестрално је изговарао Петар Краљ на Стражилову,  док је Миша Јанкетић одушевљавао  својом двоструком улогом глумца и пјесника. Посебно је емоционално обојен портрет Љиљане Петровић, која је својим баршунстим гласом, уз пратњу гитаре, одводила у неке далеке узвишене свјетове. Тешко је и побројати све који су током година увеличали Бранково коло, али ту је и пјесма о Данилу Кишу који због болести није могао доћи. Детаљи Кишовог описа, његове ријечи и општа атмосфера која је окружавала овог нашег генија литературе маестрално су дочарани у Грујичићевој пјесми.  Збирку завршава циклус „Вино и песма“ о чувеним карловачким винима и још чувенијим бербама грожђа.

        Врстан пјесник Ненад Грујичић објавио је  велики  број збирки пјесама као и осталих књижевних жанрова. Лауреат најзначајнијих наших књижевних  признања, ношен снажним емоцијама и ентузијазмом, о којима све вријеме спољава стваралачку свијест, испјевао је ове лијепе стихове дајући им јединствен и оригиналан тоналитет и многоструку поетску разноврсност. Задивљују вјешто одабрана и луцидна запажања, успјело баратање разноврсним метром старог песничког облика, терцине (веома ријетко коришћене у савременој српској поезији, и уопште), употребом карактеристичних и до гномичности сажетих детаља.  То ће, увјерени смо, осјетити и читаоци ове ријетке и значајне књиге.

Милица Миленковић

ПЕСНИЧКА РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА ИЛИ ОВАЈ ГРАДИЋ БЕЗБРОЈ КРАСНИХ ЛИЦА ИМА...

Између две сјајне фотографије на предњој и задњој корици књиге Сремскокарловачке терцине Ненада Грујичића стала је једна невероватна збирка песама каква се по први пут јавља у нашем песништву, а која је исписана једним посебним животним и песничким искуством како аутора књиге тако и места Сремских Карловаца и свих оних душа које су на културан начин оставиле свој запис и траг на овом простору. На фотографији на предњој корици књиге чији је аутор Ненад Грујичић виде се голубови на делу крова старе апотеке породице Штрасер, саграђене 1890. године, на Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима, а на задњој корици ауторке Милене Грујичић затичемо песника поред старог платана у порти Доње, српске православне цркве светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, подигнуте 1719. године на темељима старе, први пут поменуте 1599. године. Између два симбола, голубова и платана, врхуне песме ове збирке, метафорички омеђивши простор слободним летом и коренима, птицом и дрветом као снажним изворима енергије који најбоље описују Сремске Карловце као духовни простор укорењен у једно национално биће, али и уздигнутих грана и крила којима се сам винуо у небеса архетипски постајући место песничких и боемских ходочашћа.

Именицом терцина у наслову књиге одређена је доминантна строфа ове књиге, а то је строфа од три стиха који призивају симболику броја три као светог броја, броја који указује на постојање Оца, Сина и Светога духа, архетипског броја плодности, креативности и наглашене духовности. Грујичић је један од најбољих версификатора у нашој поезији што је поново доказао и овим песмама, складношћу и херметичношћу стихова, строфа, песама, циклуса и целе књиге. Тиме је направио круг као магијско место у којем се очитава и из којег се ишчитава простор Сремских Карловаца.

Невелики је број српских песника који се одлучују да афирмишу неки простор кроз своју поезију. Песник Грујичић је на трагу Бранка Радичевића који је први пропевао о Стражилову, а потом и на трагу целе једне линије стражиловаца. Част је и задовољство и ауторке ових редова што је књига посвећена једном месту у којем већ деценијама Грујичић оставља свој траг и печат, дошла баш на њену адресу попут својеврсне разгледнице којом аутор узвраћа на раније послату разгледницу у виду збирке песама Испоснице из Сврљига, једнако посвећене историјату места где она живи и ствара.

Сремскокарловачке терцине подељене су на пет циклуса које отвара пролошка песма „Годишња доба“: „Са извора“, „Карловачки мотиви“, „Сремскокарловачке каже“, „Стражиловски портрети“ и „Вино и песма“. Сви циклуси имају обједињујуће теме и мотиве и творе једну предивну позорницу културног прегнућа и уздигнућа вишевековних Сремских Карловаца. „Годишња доба“ својом сменом у песми чине оквирни понаваљајући хронос ове књиге којим песник Грујичић поручује да се све збива у протоцима времена, да је пролазност и обнављајући дах природе оно у чијем контексту једино може да се искаже сремскокарловачко битије које одолева коначном заустављању у једном вишем, духовном смислу, а тај смисао је управо одређен културолошки и духовно – он се очитава у детаљима простора, споменицима, симболима и животима оних који као какви протагонисти дефилују улицама Сремских Карловаца чак и када нису ту. За песника су извори свега у оним местима која чувају тајну православља (икона, студенац „Патријарховац“, Саборна црква Светог оца Николаја, крипта Горње цркве/ Манастир Ваведења пресвете Богородице, порта Доње цркве Сремскокарловачке, крст). У песми „Чесма Четири лава“ Грујичић пева:

„Када песник, ил' намерник, на Бранково коло дође,

жедан песме, намах приђе старој чесми да попије

добре воде у градићу стражиловске метаноје.

Промени се све у глави чаролијом поезије

и путник на први поглед заљуби се у тај градац

узнесен у снази духа, културе и историје.“

Ови стихови неминовно подсећају на чувене стихове Војислава Илића Млађег са Зејтинлика: „Незнани туђинче кад случајно минеш/ покрај овог светог заједничког гроба...“ – чиме се успоставља веза између статике места крај којег се не пролази само већ се ту и свраћа како би се напило воде живе: било да је она вода историје страдалничког српског народа како је на Зејтинлику у Солуну, или вода песништва и културе на чесми „Четири лава“ каква је она у Сремским Карловцима.

„Сремскокарловачке каже“ и „Стражиловски портрети“ заузимају највећи део збирке и чине њен основни животни, разиграни и разбокорени језички амбијент у којем познати задужбинари, песници и уметници изнова проживаљавају своје тренутке у Сремским Карловцима и Бранковом колу кроз призму лирског субјекта, песника Ненада Грујичића, најчешће њиховог домаћина и савременика. На крају књига се затвара „винским песмама“, јер је вино један од незаобилазних мотива овог поднебља.

Последњи стих у збирци гласи: „љубав никад уминути неће“ и то је својеврсна оквирна порука Сремскокарловачких терцина Ненада Грујичића. Иако се смењују годишња доба, иако „људи кратко живе, а свашта знају“, једино љубав све обнавља и она никада нестати неће. Поготово не љубав према животу која је своје небо пронашла у једном малом месту у Срему и позвала на исписивање најлепших песничких страница историје српске књижевности. На тим страницама и име Ненада Грујичића јесте оно име песника, уредника и директора Бранковог кола који са пуним поштовањем афирмише место у којем ради и ствара. Свакако „овај градић безброј красних лица има“, а једног од тих красних лица јесу дело и лик песника Ненада Грујичића о чему најбоље сведочи и збирка песама Сремскокарловачке терцине.