Растко Лончар

ИЗГНАНИК У ВРВЕЖУ

Симболично назване, Песме о младости Ненада Грујичића, последње су у низу једног разноликог песничког стваралаштва, једне устрајности која премошћава – како својим трајањем, тако и овом књигом – вакуум између, како то нама данас изгледа, златног доба српске поезије, сличног оном у доба Октавијана Августа, и данашњег, сличног оном у доба Нерона.

Потреба за оваквом књигом постоји, тим пре што је она сведочанство о једном периоду, једна перспектива која осветљава књижевни живот каквим га не знамо или каквим га идеализујемо, независно о томе да ли се ради о књижевном Новом Саду с краја 19. или 20. века. А управо ове две целине јесу темељ за контрастно поређење периода Лазе Костића и Радета Томића, Светозара Милетића и Јосипа Броза, познатих новосадских кафана и мање нам познатих књижевних редакција.

У првој целини се суочавајући са феноменом који је и данас материјал за проучавање од стране историчара, и југоносталгичарима вечита грађа за трљање носа онима који су грешни јер рођени беху касније, Ненад Грујичић, са једне стране, пружа увид у интимни доживљај одласка и последица одласка највећег сина наших некадашњих народа и наших некадашњих народности. Ова је целина, испраћена скандалом који је настао поводом забране листа „То јест“, можда најбоље заокружена стихом: „[ја] сам једини преживео Титову смрт“. На њеном крају, сјајно се играјући са свим темељима наратива о Брозу, Ненад Грујичић описује свој сусрет са Маршалом и једном капи кише која, као непријатељске гранате на Сутјесци или Дрвару, прети да падне на мање познатог Валтера. Ипак, као и на Сутјесци и Дрвару, али уместо Фукса и Тигра, била је ту једна ласта, јамачно из Шесте личке, која је поднела жртву и спасила Старог.

„Млади песник“, а што је наслов друге целине књиге, јесте наставак Грујичићевих поетских коментара једног одиста специфичног експонтизма који су осећали они који би се, на своме тлу, нашли суочени са влашћу. Осуђен да, иако међу људима, живи у својеврсној изолацији, песник се суочава са свим проблемима које собом носе етикете, жигови и данге, али и са свим наградама које доноси сјај песничког талента, којем је потребно само да не поклекне пред притиском средине, да би је поразио. Само поезија јесте начин да се порази буљук општинара, комесара, полицајаца, апартчика, свих оних заслужних за устројство растројеног света којем се поета супротставља, својом везом са оностраним, практично враџбинским, оним у језику које дневнополитички наратив не може да опонаша, у чијим устима и цитати звуче као поган.

То је „Жива сила“, на известан начин, да се послужим аналогијом са именом трећег дела Песама о младости, која је нужан предуслов опстанка оних људи којима је дар Господ или усуд доделио на рођењу. Трећи део књиге, пак, говори о времену проведеном у ЈНА, или, како је данас знамо, „некада петој најјачој светској одбрамбеној сили“. Можда она синтагма Ранка Маринковића, превентивна дехуманизација, најбоље описује методологију којом је у војсци обликован човек – уколико то одвећ гордо не звучи. Биће које је требало калупити по мерама друштвене заједнице и самоуправљачких тежњи, навикавати на паролу „снађи се друже“, што се манифестује већ од чињенице да је и регрут Грујичић доведен пред камару обуће и постављен пред избор од непарних и различитих чизама, виших и нижих ђонова. Ипак, награда за муке и препознат дар долази у виду прекоманде у Војну гимназију, одакле су нова животна искуства, неретко на духовит начин, описана у овом делу књиге.

На крају, „Ово мало живота“, можда и јесте најприкладнији наслов за финале књиге, у ком се говори о личној, емотивној жизни након изолације и бојкота, историјским догађајима који су уследили последње деценије „велике Југославије“, успонима и падовима који се неминовно јављају када песник, посебно биће међу људима, играч у свим правцима, речима Вујице Решина Туцића, покушава да усклади лично и личносно са заједничким. Напослетку, такви догађаји и јесу оно што спада у „мало живота“ које, као смртни створови, можемо да уграбимо сукобљавајући се са императивима околине и њеном истовременом пасивношћу пред страдањем појединца – песниково је све што успе да приграби између два распећа.

Осим што су у сва четири дела књиге контрастирани животи из прошлих и онда садашњих времена, са упитном носталгичношћу, пре него оптужујућим навођењем чињеница, присутан је и симбол песме – птица. На најразличитије начине, птице у овој књизи представљају сукоб оних означитеља који су у колективно несвесном симболи певања, сексуалности, лоших вести, чежње за светлуцавим, глупости, прождрљивости... На овај начин, свет у коме се песник креће, представљен је као свет предатора и жртава, с тим што је жртвама, као и Андрићевој Аски, дата способност преживљавања коју грабљивац никада неће моћи да научи. Он делује из стомака, песник из промисли. Један је telos, други је сав од духа. Један вечито губи у борби за коначну надмоћ, други је вечито поражен већ самим тим што мора да приступи борби за опстанак.

На крају, вратио бих се на сам почетак, на наслов. Њиме Ненад Грујичић сугерише скалпелску прецизност и удаљеност, преживљеност и промишљање о ономе што је садржај књиге. Не упадајући у замку патетичности – у којој се неретко нађу стихотворци подложни носталгичном погледу на прошлост – аутор пред читаоце поставља живот на послужавнику, не тражећи помиловање нити пресуду. Сигуран у своје ставове, он се, као и вешт полемичар, критички односи према сопственој и улози других људи у сопственом животу, са свешћу да, иза нас, остаје слово о нама.

(Прочитано на промоцији књиге у Библиотеци Града Београда, 6. новембра 2019.)

Јелена Марићевић Балаћ

ПОРТРЕТ ПЕСНИКА У МЛАДОСТИ

            Није реткост да се песници и писци огласе у домену мемоаристике. Међутим, јесте интересантна појава да се нека врста мемоара објави у виду песничке књиге, као што је то случај са рецентним Песмама о младости Ненада Грујичића. Одговор на питање због чега се наш еминентни песник определио баш за песнички израз није тешко изнедрити, будући да у личности Ненада Грујичића, који, мада ствара и дела у различитим уметничким и културним сферама, јесте превасходно песник. Отуда пред нема стоји књига као отелотворење Портрета песника у младости, зачињеног и медом и жучи младог човека и његовог песничког опредељења и судбине.

Ненад Грујичић је, уједно, и један од ретких песника који своје стихове изговара наизуст, уздигнуте главе и стојећи. На тај начин поезија добија ону дозу узвишености коју јој непрестано одузима савремено друштво, као огледало ефемерности, естетике ружног, ниског и плотског. Савременом човеку неопходна је и узвишеност, класична уметност, не само слободан, већ и везани стих, антички осећај за меру и универзалне вредности, баш ради одржања уметничке и хуманистичке равнотеже.

Песникова тежња ка висинама није оличена у потреби за гордељивом славом, већ за издизањем из калежи свакодневних мука и талога проживљеног. Тако је и своје песме махом троделно конципирао, стављајући лирски акценат на стихове којима песме почињу и завршавају се, а које су диференциране курзивом. У самом средишту су наративни стихови, који тематизују згоде и незгоде младог песника, пријатељства и непријатељства, еротско и љубавно, али и историјски и породични контекст који је обликовао свест младог песника.

Птице постају кључни лајт-мотиви Грујичићеве књиге, естетизујући је и чинећи семантички вишеслојном. Збивања на небу једним делом одговарају збивањима у песниковом животу. Као у нашој народној лирици и епици, дакле, успоставља се вертикала симетрије, према којој се небеска дешавања пресликавају на земни живот. Са друге стране, птице емблематизују судбину и индивидуе и колектива, а призивају у читалачку свест и Аристофаново сатирично дело Птице. Алегорична критика атинског друштва и покушај да се оснује песнички Кукунебоград пронашао је, може се рећи, функционализовано упориште у песничкој имагинацији Ненада Грујичића, чије је певање непрестано стремљење и покушај да се пронађе утеха и смисао живота у висинама сопственог песничког полиса. Тако се међу курзивом исписаним стиховима налазе и понеки стихови из његових првих збирки, као квинтесенција оног вредног, оно што остаје након свега.

Ти стихови исписани курзивом јесу сигнум уметничке непролазности. Они су природа и прошлост која живи у нама, и то не само песникова прошлост, већ и она књижевна, скицирана сценама и призорима из кафанског живота Новог Сада 19. века. Они носе ауру херметизма, загонетности и полета поезије, док у анегдотским стиховима имамо фабулативно певање. На овај начин песник спаја категорије високог и ниског, и, како на махове записује, он успева да прашта и превазиђе ожиљке прошлости.

Налик на Црњанског који у Лирици и коментарима, објашњава контекст настанка песама које је објавио са својих младих 26 година, Грујичић читавом песничком књигом даје коментар првим збиркама поезије, ентузијазму и разочарањима младе душе.

(Са промоције књиге у библиотеци „Бранко Радичевић“

у Сремским Карловцима 3. децембра 2019.)