Јелена Марићевић

УДАХНУТИ ПЕСМУ

            Иван Негришорац је у есеју „Тектонско померање тла: љубавна тематика и утврђени песнички облици у поезији Ненада Грујичића“ као значајан за разумевање и тумачење, истакао „плодан критички и херменеутички приступ Грујичићевој поезији“, будући да  „наглашава извесне тематске вертикале ... Грујичићеве песме љубавне тематике могли бисмо препознати као неку врсту тематске константе, с обзиром да се оне јављају у обе поетичке фазе, уз употребу различитих поетских поступака и форми, те уз широку лепезу тематско-мотивских и композиционих чинилаца“. И у песничкој књизи Надисати се душе запажа се присуство љубавне тематике, али је она пронашла своју енкаустику са љубављу оличеном у „небесници“, тј. „мајци светој“ Костићеве антологијске „Santa Maria della Salute“, најексплицитније присутној у триптиху „Милине“. „Мајка света“ битно је уткана у подтекст читаве песничке књиге. Она је и „Богородица Савинска“, коју лирски субјекат назива „пречистом сузом са мог јастука“, али и у песми „Извор Свете Петке у Железнику“. Света Петка, наиме, у традицији Срба неретко се поистовећује са Богородицом. Коначно, у једној од најсугестивнијих песама „Голуб и змија“, Богородица се не помиње, али како се неретко Богородица скиоше и са голубом изнад главе, а змијом под ногама, постајући оса света, можемо да претпоставимо да је треба имагинирати кроз стихове: „ма како живот ћарлијо,/ не бој се, голубе-змијо“. Песма припада циклусу „Рука Божја, нетелесна“, а песник је управо Богородицу Савинску назвао силом „Бога чија си рука“. Како се јасно може закључити – Богородица је Божја рука, али пошто је Богородица циклуса „Рука Божја, нетелесна“ баш нетелесна, значи да њено присуство не можемо видети, тј. прочитати, већ треба да га осетимо.

            Успостављање вертикале горе-доле сугерише да је пут који води ка удисању душе, заправо пут успињања, тј. песничким језиком говорећи, претварања пшенице и грозда у хлеб и вино као у песми „Молитва недостојнога“. У том смислу, постављају се питања позиције лирског субјекта, зашто му је тешко да удахне душу и како се његово успињање манифестује. Одговори на питања происходе из песниковог дијалога са Дисом, који се запажа у песми „Милине“: „Анђеле бели у рајском греху,/ 'с очима' Ленке 'изван сваког зла'“. Други веома битан моменат јесте у стиховима: „даруј нам, Боже, спокој/ под водом барем трску“. Ови кључни стихови стављају нам до знања да је лирски субјекат доле, под водом и да покушава да удахне насушни ваздух илити душу, макар кроз трску. Имплицитно, можемо асоцијативно помислити на Дисове Утопљене душе.     Отуда је вода свеприсутан мотив песничке књиге Надисати се душе.  

            Препознајемо је у Дунаву који „тече свом тежином/ и риче кроз ноћ“ и који „прождире обале“ у „мутној скели“, вировима, другим обалама, сивом сумраку који пада на реку, виру у коме се дави слив, сливовима речи, пловидби по логосу, језерским валима, валима из песме, дечаку који шета по води, попут Христа. Пут до душе води, дакле, у спасењу од потопа и спирању греха. Песник је то осмислио кроз логос и речи, па је тако окајавање грехова дато у песми „Молитва недостојнога“ и то азбучним редом од „беднога“ до „чемернога“ лирског субјекта, не би ли се дошло до „златасте азбуке снова“ из песме „Кушња“ и јасног сјаја „од аз до ижице“ из пентаптиха „Жеравице“. Лествицу азбуке требало би учврстити песмом, не би ли се прочишћен лирски субјекат, који се јавља у виду дечака испливао и успео до голуба. Дечак „гугуче весело“ у песми „И душом и телом“.

            Његове песме су поистовећене са: молитвама, млечом, мајчицом мрвом, њим самим (тј. дететом), музичком нотом, доласком из крошања раја, кришком душе, гујом, булком са присоја, валима, док се љубавне песме „плазе ко змије са асуре/ уз колевку где дете ногом врти“. Обличја у којима се песма јавља упућују такође на вертикално кретање доле-горе: од змија и земље до раја, музике и молитве или на Костићево хераклитовско поимање Бога из „Певачке химне Јовану Дамаскину“: „Богу зефира, богу олуја/ господу сфера звучнога ма, богу славуја и богу гуја,/ господу тутња громовима:/ ти, клетво земне омане,/ ти, песмо небних снова,/ однес' му, свети Јоване,/ и гласе наших бола“.

            Међутим, у домену горњег „звездана мрежа“ предочена је као мрежа „пољубаца Господа јединог“ у песми „Распевана сила“, док је „лунин пољубац“ у „Епифанији“ – „ледна гранчица, у врућици“. Али, иако змије на представама Богородице стоје испод њених стопа, у Грујичићевој поезији оне, као и код Костића, творе целину са горњим светом. И оне у извесном смислу, искупљују свој грех и враћају се у рај. То можемо наслутити у песми „Сновиље“ и „мирисима свлак небеса“, тј. у поистовећивању песме са змијом у песми „Другачији“ јер сазнајемо да се језик песме рачва. У песми „Црна гуја“ јавља се туга „што се привија око срца, црна,/ ко гуја кад се смота око трна“, ветар доноси са југа „мирис посечене змије“, а на крају „допире песма из крошања раја/ у дан што стари, тугу с тугом спаја“. У спајању туге са тугом, црне гује са црном гујом, видимо песму која долази из „крошања раја“. Обмотавање, пак, туге око срца као гује око трна, врло је интересантно са становишта етиолошког предања о настанку Цариграда. Према овом предању, величанствени град на Босфору настао је на месту на ком су се сударила два зла, симболички – змија и трњика: трн је боцкао гују, а гуја је бола трн. Зато потенцијално у песми „Црна гуја“ и спајањем туге са тугом можемо да се надамо Цариграду илити „песми из крошања раја“. Слично запитање происходи читањем песме сугестивног наслова „И бело и црно“. Љубавне песме доведене су у везу са змијама с асуре уз колевку, међутим, иако се ради о змијама, везом змија на асури вероватно да је требало да се омогући магијска заштита против урока и зла. Зато је можда амбивалентно значење змија песник илустровао колебањем „И бело и црно“.

            У песми „Слутња“ „окце крмељно“ поистовећено је са „гујом из присоја“. Лирски субјекат моли песму да спречи расцветавање „грана очињих нирвана“. Овде су змије представљене као лоше по лирског субјекта, а у „гранама очињих нирвана“ можемо имагинирати главу Горгоне која би скамењивањем лирског субјекта одвела у ништавило. С друге стране, у песничку слику уткана је и Дисова „Нирвана“ с погледом „који нема људско око:/ без облака, без среће, без јада,/ поглед мртав и празан дубоко“. И коло у коме игра „тужног лика прерушени Свети Сава“ у песми „Даворија“ „попут змије шара“, тако да се за оба случаја може констатовати да је змија доведена у везу са негативном категоријом: ништавилом, светогрђем и полуделим даворијем.

            Могло би се с правом поставити питање зашто би се песник определио за овако постављену амбивалнтну манифестацију змије или гује унутар своје песничке књиге. Ту долазимо да почетка наше анализе. Богородица се представља као axis mundi – између голуба и змије, али се и за успење Богородичино везује излазак змија. То би био пут спасења који се само наизглед рачва попут језика песме. Кроз књигу Надисати се душе песник је осмислио песнички пут до успења и спасења.

 

Душан Захаријевић

ДИСАТИ ДУШУ

            Књига песама Ненада Грујичића Надисати се душе разрађује вечити однос човека према Богу и обрнуто, могућност уздизања изнад земног и телесног и достизања апсолутног. С друге стране, у песмама је евидентна константна песникова свест о себи и самој песми, као и свест о значају језика. Ови аутопоетички елементи, заједно са музичком компонентом којој песник такође придаје значај, песме чине уметничким делом и одвајају их од чисте молитве.     

Већ у овим првим песмама књига се отвара, из њих наслућујемо у ком правцу ће се развијати поетска мисао Ненада Грујичића. Као што је већ наговештено, ова поезија представља чишћење од „земне прашине“ у којој човек обитава, од ниских овоземаљских слабости које спутавају његов узлет у трансцендентне сфере:

Чистим се, путен,

у сливовима речи,

радосних паћеница крви.

                                   (Чистилиште)

Као што се види из наведених стихова, није реч само о чишћењу кајањем и молитвом, већ и речима, што упућује на значај језика за песника. Овде је језик вишеструко значајан, не само као средство да се изрази оно апсолутно, већ и као могућност прочишћења, могућност очувања идентитета итд. Дакле, песник се чисти духовно, али и кроз језик и у језику.

            Први круг песама завршава се песмом Молитва која превазилази песника и прелива се на све људе. На тај начин песник моли за сваког човека, а то исказује ређањем описних придева азбучним редом, чиме се ствара вертикала, један свеобухват молитве који наткриљује свет. Могућност свог очишћења и узношења у узвишене и чистије сфере песник види као прелазак из светла у таму, из коначности у вечност, из  овоземаљског у изванземаљско:

Као из собе у собу, наједном,

пређох из таме у луч, бесловесан,

минух пучином Господа, телесан,

кроз сенке ствари што им бејах пленом.

[...]

а сваки напор био би прелестан

ако бих хтео објаснити све то.

                                                           (Прелазак)

Овакав прелазак из „таме у луч“ можемо схватити и као преображај – духовни пре свега. Зато песник пише „формулу апсолутног бега“ из ништавила овоземаљског, која уједно представља и тежњу ка апсолутном. Заправо, то је тежња ка остваривању себе у Богу и кроз Бога. Песме су песникове молитве и једини спас од грехова, у њима се песник чисти. Осећа се као бегунац из себе, прогнаник који жели да се врати себи (Бегунац). Међутим, сваки напор да се тај прелазак објасни је „прелестан“ – немогуће је потпуно га исказати. Из овога видимо да је свест о песми и језику константно присутна, што чини да песме не буду само молитве упућене Господу нити да буду само песме. Можемо рећи да су оне песме-молитве. Дакле, одржава се свест о поезији и додаје се још и молитвени тон.

            Положај песника у свету одређује самосвест која га издваја из масе. Он је тај који је свестан себе и свог положаја, па стога се и бори да „не изгуби међ људима компас“ (Божја бусола). Издвојен је у односу на људе, а издваја га борба у земној прашини да се издигне, да проговори, да све то превазиђе, па и самог себе.

            Песме из ове књиге обилују божанским присуством, све време се осећа одсутно присуство Бога које наткриљује све. Парадоксално, присуство Бога открива се једино у одсуству, Он је далеко, а опет уз нас:

Далеко, предалеко,

а ту уз мене, сасвим,

тиња несводив неко,

пали се сам и гаси.

                                               (Млеч)

Његова несводива присутност тиња у овом свету, пали се и гаси. Као светлица која је значајан мотив у песништву Ненада Грујичића. Светлица је муња, светлост на небу, али без звука, тј. без грома. Као једно привиђење, пукотина кроз коју се слути постојање оног вишег, оног изнад и изван.

Као Дис што је узалуд кушао

из сна на јаву строфе да изнесе,

тајну сам света удивљен слушао

жудећи да смрт живог ме узнесе.

                                                           (Светлица)

Тајна света открива се песнику као светлица, као неухватљиви бљесак, па самим тим што је неухватљив недокучив је. Узалудан је сваки покушај да се Тајна пренесе из оностраног у сферу овоземаљског. Тешко је нешто нетелесно отелотворити. Зато је и немогуће да се оно што је изван овог света појави у њему у свом пуном сјају. Једино може тако да се открива и прикрива. Оно преко граница свести достиже се својом недостижношћу.

Никада се човек не може до краја очистити на овом свету и до краја умолити. Све је само вечита молитва, вечито кајање и превладавање себе кроз себе. На тај начин кроз смрт се живи узносимо. Смрт тако није крај живота, већ откривање живота у свој његовој пуноћи. Жив се кроз смрт узнети значи дисати душу и после смрти. У том смислу, може се поставити питање да ли је уопште могуће надисати се душе у овоземаљском свету, или је једино можемо дисати и никада је се не надисати.

Да ми је душо у тебе прилећи,

манастир да ми будеш у језику,

 [...]

Да ми је путе ка небу утрти

и дисати те, душо, после смрти.

                                                           (Надисати се душе)

Лећи у душу значи живети, издићи се из славе света и пребивати у души изван заблуда и земних зала. Можемо рећи да је у песмама присутна тежња да се превлада и сама смрт тако што ће песник лећи у своју душу, очистити се од земне прашине, одрећи се славе света, утрти пут ка њој и дисати је и после смрти. Међтим, Грујичић душу не види само као такву, већ јој даје улогу „манастира у језику“. Она је храм који чува чистоту језика. Песнику су све време потребне речи како би се кроз песму-молитву очистио и спремио за Оца. И не само то, језик је човеку важан и као конститутивни елемент идентитета. Али, тражећи душу, песник је често налазио само празну тачку. Напипавање је реч која најбоље описује његово трагање, јер као што напипава душу, тако и уметник напипава смисао који жели да изрази.

            Смисао је такође важан, јер питање је има ли ичега изван смисла и може ли се без смисла говорити о икаквој вредности. Може ли се живот или смрт вредновати без вере у било какав смисао? А прави смисао за којим песник тежи је изван света, негде у недогледним пространствима трансцендентног.

Сву пуноћу света и живота песник тежи да обухвати свешћу. Живот, па и сам човек, не схватају се само као добро или само као зло, већ у преплитању ова два. Овакву човекову подвојеност читамо у песми Голуб и змија – голуб као симбол Светог Духа, змија као симбол ђавола. У овом сједињавању опречности оличена је синтеза која води до Апсолутног. И сам Бог је све: и добро и зло, и светло и тама, и живот и смрт. Синтеза се често открива као немогућа, али у немогућем је зрелост, у томе је тачка егзистенције.

Не бој се људских подвала,

оне ће закратко сјати,

овде је друга обала,

одавде божанско чати.

[...]

Ма како живот ћарлијо,

не бој се, голубе-змијо.

                                   (Голуб-змија)

Ова изведеница „голуб-змија“ одлично обухвата и описује човекову подвојеност, добро или зло које преовладава у њему. И то је оно што човека разликује од Бога: немогућност да у себи и собом обухвати све, и добро и зло, и светло и таму, већ у њему наизменично преовладава једно или друго. Можемо симболички рећи да су у човеку два лица: Син и Свети Дух, али управо због тога што му недостаје треће лице (Отац) човек не може достићи Бога. Не мисли се на достизање у смислу бити Бог, већ достићи чистоту Бога као човек, што се испоставља као немогуће.

Песникова жудња за прочишћењем је одрицање од земаљског беспућа и стварање пута ка Њему. С друге стране, жудња за прочишћењем је жудња за хармонијом у којој песник види радост и једину могућност живота. Треба пребивати изван хаоса у миру. Радост је хармонија света – хармонија човека. То прочишћење је опет могуће кроз синтезу која се испоставља као једина могућност да се песник/човек освевремени, да превазиђе себе кроз себе. Апсолутна љубав достиже се кроз самоодрицање и сједињење са Богом. Потребна је „сила натчулног додира“ (Дан без имена) да се испева жуђена суштина.

            Синтеза није само сједињавање супротности, већ и сагледавање и обухватање живота у свој његовој пуноћи – у тоталитету. Живот је онакакв какав јесте, са хиљаду рана и хиљаду радости:

Слава животу са хиљаду рана,

Нема од њега пируете веће.

                                               (Пируета)

Песник љуби свет таквав какав јесте и тиме се његова поезија приближава поезији Ивана В. Лалића певањем на „да“. Песме Ненада Грујичића су „да“ свету, животу – „да“ човеку.

            Још један пример синтезе налазимо у употреби мотива детета који је један од фреквентнијих мотива у књизи песама Надисати се душе.  У песми Шетња по води дете се јавља као симбол божанског присуства, оно је својеврсна епифанија. Приказује се истовремено слика детета које је у миру са Богом и корача, и слика разјарене руље која дечака гађа. Дете је симбол невиности, искрености и чистоте, пре свега духовне. Таква чистота у земаљској прашини је тешко одржива. Зато је неопходно уздићи се изнад. Ово оличење Христа у детету чест је мотив у песмама из ове збирке. Мотив Христовог ходања по води трансформисан је тако што уместо Христа песник уводи дете.

Такође је занимљива опозиција дете – одрастао човек. Оно што их разликује јесте сазнање. Одрастање значи сазнавање и обрнуто, човеку је дата способност да спознаје свет и себе у свету, што код детета још увек није развијено. Тачније, дете још увек свет гледа чистим очима неупрљаним сазнањем и искуством. Међутим, самим тим што човек сазнаје, он има и одговорност. И управо у томе лежи смисао зазивања слике детета. Бити одрасло дете, имати развијену свест о себи и свету око себе, али остати духовно чист у њему – синтеза свести и духовне чистоте. Ово се испоставља као једно од најтежих задатака. Прелазак преко воде у претходно поменутој песми симболично је приказан као пут спасења, као могућност превазилажења плотске и овоземаљске прашине. Немогуће је прећи преко воде, то се може једино духовном чистотом.

Нарочито је занимљиво то што дечак у песмама не говори, већ гугуче. То је сублимација симбола детета као чистоте и гугутања као алузије на голуба – Свети Дух. Дете у одраслом човеку је готово немогућа синтеза. А синтеза детета и голуба је покушај сједињења са Богом. Кроз синтезу детета као симбола овоземаљског, човечног, и голуба као симбола узвишеног, божанског достиже се сједињење са Богом у Богу. Две природе које чине трећу свесадржавајућу и свеобухватну:

Откако песмом загазио смело

Дечак у мени златио се често,

И сада, ево, гугуче весело

Пипајућ тајне, улудо, невешто.

                                                           (У тмуши)

Певајући о вечном животу у Богу, о апсолутној и чистој љубави, Ненад Грујичић пева о ономе преко/после смрти. Његове песме су љубавне, али о чистој смрти:

Љубавне песме, ал о чистој смрти,

певаће онај ког вечност упрти.

                                                           (И бело и црно)

С обзиром да се ради о оном трансцендентном, ванземаљском, надљудском, јасно је да све што превазилази човека говори о смрти. Зато песник и пева љубавне песме, али о чистој смрти. Достићи такву љубав значи не бити више човек у својој телесности. Како је Душан Срезојевић певао, немогуће је достићи трансцендентне сфере као човек, већ се дух ослобађа тела како се више ближимо апсолутном.

Како је већ било речи о аутопоетичким цртама песништва Ненада Грујичића, ваља обратити пажњу на песму У тмуши. Ова песма је молитва за језик у језику и језиком, песник тражи речи и моли за њих. Говори о писању, о немогућности изрицања Тајни које су у Апсолуту, па самим тим нису изван човека већ га превазилазе и наткриљују. Оне нису изванвремене, већ свевремене, а човек је времен и самим тим му свевременост као таква није дата до једино кроз Бога.

 Обасјај гнезда где се легу речи

 Ма како била скривена у души,

 Исцели говор ког таштина пречи.

 

Латих се стиха на свету, у тмуши,

Уверен да ћу надмашити чуда,

 Једнако смешан као дворска луда.

                                               (У тмуши)

Изгледа да је судбина и потреба сваког песника трагање за речима и враћање семантичке моћи. Дакле, песник се не моли само за друге и себе, већ и за језик. То јасно показује развијену аутопоетичку свест и то је оно што Ненада Грујичића чини песником и чува га од исклизнућа из поезије. Може се рећи да песник у песми види мгућност да превлада себе. Превладавање себе врши се кроз Бога. Бог је створио човека по свом лику, а песник жели да тај лик избистри, да, условно речено, поново себе оличи према Његовом лику, а кроз песму. У крајњој линији, и песма се обожава. Писање је покушај да се „надмаше чуда“ – како песник пева, иако се то испостваља као немогуће. Очишћење језика и кроз језик је као умивање песмом:

Господе, самери све,

додај ми једину реч,

да песма сада се, гле,

 

ни из чега створи у млеч,

да њом се мијем безлик,

мален, у Теби велик.

                                               (Млеч)

Песма је млеч којим песник мије своје лице не би ли засијало чистотом. Тежња да се створи нешто ни из чега равна је божанској креацији – creatio ex nihilо. Реч која је од Бога не твори само свет и живот, већ и песму – млеч којим се песник умива. Његову безликост можемо схватити и као духовну, али и као језичку безликост, а језичку беликост опет као семантичку испражњеност.

            Песнички пут је тежак као и сваки животни пут и пут искупљења. Треба се чувати својих стихова и не противречити Божијој речи. Треба писати као дете које осмехом лечи, чисто и искрено (Песнички пут). У свеопштем калу и земаљској прашини треба се борити да се сачува комад здраве коже. Целовита чистота је изван овог света, док је у њему борба за очување бар мало здраве коже за вечност.

Музика у поезији је још једна битна компонента и то је оно што је одваја од филозофије, на пример, и чини је песмом. Поред аутопоетичке и молитвене линије које смо до сада издвојили, јавља се и музичка линија која песмама даје нову димензију:

Овакви дани никад у животу,

рат се за ратом коти као штенад,

додајем песми и музичку ноту:

 

Тра ла ла ла ла – потписао Ненад.

 Љубим те свете, таквог какав јеси,

 овде са тобом, с песмом, на небеси.

                                                                       (Потпис)

Из последњих стихова видимо да песник прихвата свет у свој његовој несавршености, о чему је већ било речи, јер је јасно да он никада неће достићи савршенство Бога. Исто је и са људима. Иако је немогуће достићи савршенство, треба тежити ка њему на земљи, како би се оно достигло кроз смрт. Песма (уметничко дело) добија вечну вредност јер песник је на земљи са светом, а на небу са песмом. Песма је простор видљивог и граница са невидљивим, простор могућег кроз које се наслућује немогуће. Тачка споја пера и хартије је поприште чудеса, граница видљивог и невидљивог, односно могућег и немогућег. Песма шири крила да домаши сврху (Мета), да узлети и досегне недосег.

            Када говоримо о аутопоетици, не можемо занемарити песму Море и ја у којој песник говори о самом процесу стварања:

 У мору со ме такне,

 на валу Господ зракне.

            [...]

 Море у плими пева,

 људске су речи плева.

 

 Песнику тек понешто

 прође кроза решето.

                            [...]

  А оно што му остане,

  т ми песмом постане.

Море можемо схватити као живот, као традицију из које песник црпи материјал, као пуноћу света. Из те пуноће песника само делић такне, толику пуноћу не може да обухвати. Из ње бира оно што мисли да је највредније. Плима мора је представљена као плима речи. Међутим, од свих тих речи песнику тек понешто прође кроз решето, из бујице песник ухвати тек понеку реч од којих ствара песму. Из онога што остане рађа се уметничко дело. Ово је песма о немогућности отелотворења идеје коју имамо о делу у потпуности. Идеја је нематеријална и неухватљива, па је стога и немогуће превести је у матријално (речи) без губитака. Она увек измиче песниковом покушају да је обуче у језик како би постала видљива.

            Идеју дела можемо повезати са апсолутним за којим песник жуди, што нам омогућује да стварање песме схватимо као један вид обожења. Како је већ напоменуто, песник се не приближава Богу само кроз духовно чишћење и уздизање, већ и кроз песму. Апсолутну Љубав, односно свет(л)о апсолутно којем песник тежи да се приближи и да пребива у вечном не може ни достићи као човек, нити то потпуно исказати. Тај недосег песник описује као светлост која му одузима вид након гледања у њу. То значи да она одузимањем вида отвара духовни вид којим се једино може сагледати. Отуда песник види оно што други не могу видети очима, при чему се божанска светлост свету открива кроз плач слепца који у њу гледа:

    Прве сам дане провео на брегу

    и озго дуго пределима луто –

    са сунца скидо све пегу по пегу.

 

    Тако ми оста једно око мутно

    на које видим што други не могу:

    Слепац што сузи светло апсолутно!

                                                           (Сунчева пега)